Marina u Beogradu (snimak i utisci snimatelja)

 

Dva brza zapisa

(prvi na drugi pogled, drugi na prvi pogled ili šta su mi govorili pre, posle i okolo)

I

Najvažnija tema, prava osnova za umetnost performansa Marine Abramović jeste suočavanje. Suočavanje je sa sobom, sa svojim telom (to dvoje nije isto), sa posmatračima, odsutnim i prisutnim, sa fenomenima u svetu i sa samim svetom. Idemo redom.

Suočiti se sa sobom je polazna tačka. Sebe sebi predstavljamo uvek lažno (čak i kad ta predstava o sebi nosi najveći teret istine), jer je istinu teško podneti, naročito o sebi. Svaki umetnik je u manjoj ili većoj meri narcis, bez toga se ne bi pačao u neizvesnost svog poziva. Beogradska izložba Čistač je, između ostalog, i po rečima same Marine, suočavanje sa svojim delom, iz potrebe da se ono očisti suvišnog. To je tek delimično moguće – pa na Čistaču još ima ostataka suvišnog – i predstavlja stalni zadatak. Umetnik – tako i Marina – počinje od suočavanja sa sobom, i pre nego što na ma koji način materijalizuje (ili dematerijalizuje) svoju zamisao. Ta je zamisao pogled na sebe, što je nemoguće fizički, i zato je otvorena i najgrubljoj i najfinijoj metafizici. Jer umetnik će postaviti-u-delo sebe samoga, čak i onda – ili naročito onda – kad se trudi da svoj artefakt što više, snažnije i delotvornije odvoji od sebe kako bi mu, delu, otvorio vlastiti život. Varke i samozavaravanja su uvek iza leđa, a istina je poput nužnog zla – ume da izda više nego što može da objavi. Ipak, s tim se mora živeti i stvarati.

Suočavanje s vlastitim telom je drugačije. Tu nije reč o jezgru ili suštini umetnika, već su posredi granice tela. Najpre granica izdržljivosti: ako je u pravu Delez u svojoj reviziji para sadizam – mazohizam, kad Marina ubada sebe u ruku, kad (doslovno) pada u nesvest od dima ili iscrpljenosti, ona to čini kako bi (mazohistički) naučila, predočila drugima šta ih čeka ili šta ih može čekati. Dalje, telo ima ritmove koje i pratim i gubim; Marina će i to ispitivati. Još, dovesti telo do meditacije, tj. refleksije, nije samo razmišljati o telu, već navesti telo da razmišlja – zvuči čudno, ali meditacija tela o onom ko u njemu stanuje, o duhu koji mu se uselio pod kožu, može biti ponekad jednako značajna, ako ne i značajnija, od meditacija kogita (ove poslednje su shematske, najzad). Potom, suočavanje sa telom je suočavanje ili sa odećom na telu, koja i skriva i pokazuje, ili sa svojom nagotom. Suočiti se svojim golim telom ponovo može biti narcistički gest, ali može biti suočavanje sa jednim otporom, odbijanjem, i ne retko, baš kod Marine, s bolom. Bolom i tela i samog čina suočavanja. Ne nosimo odeću samo da bismo se zaštitili od vreline ili hladnoće, već da ne bismo gledali jedne druge, nije to uvek lep prizor. Ogoliti se, stoga, u suočavanju s telom, čin je i oslobađanja i čin istine. Pa ko koliko izdrži. Marina nastoji da izdrži. Najzad, telo je, više od karaktera, čovekova sudbina: karakter se može izmeniti, popraviti ili pokvariti, a telo se menja samo, i svako je zatočenik tih promena. Takođe je telo – ako ne tamnica a ono – presudni hirozont u kojem obitavamo. Taj horizont se i zatvara, sužava u žižu koja je u našem oku i mozgu, i otvara se, širi kao obzor svetla; i najzad gasi, kad se i mi ugasimo. Konačnost je ispisana po našem telu i kad je ne primećujemo.

Suočavanje s drugima – odsutnim ili prisutnim – jeste suočavanje s Drugim. Drugi, učio je Levinas, beskrajno nas prevazilazi: jedino mu se možemo približiti u licu drugoga kao bližnjeg, kad stojimo licem u lice i očima u oči. Približavanje Marine je i naše udaljavanje od nje – jer pogled drugog nije lako izdržati. Ona nas gleda direktno u oči. Ali nije to pogled istreniranog političara (da gleda u oči kako bi ostavio utisak iskrenosti), niti hipnotizera kad omamljuje i baca u san (to nije tako teška, pa čak ni toliko zagonetna radnja sugestije). Ovde je pogled takav da ga moramo “ispuniti”, jer se otvara praznina između dva para očiju, koja traži, nalaže, zahteva da joj udovoljimo bilo emocijom bilo refleksijom. Suočavanje s licem drugog je suočavanje s izgubljenim tragom božanskog, a ono se, iz neposrednosti na kojoj je insistirao performans iz MOMA, prenosi i na posmatrača Marininih dela, čak i kad je sama odsutna.

To je onda suočavanje sa onim sa čime nas Marina suočava. Ponekad sa humorom: četiri ekrana braka ili ljubavne veze na kojoj par urla jedno u drugo, šamara, ljubi se, vrti ukrug, posmatra; montenegrinski bahanti i bahantkinje kad pokazuju svoje pudanta. Ponekad s jezom. Od svih prizora koji se vide na Čistaču, najpotresniji je meni onaj koji je bio upriličen na Bijenalu u Veneciji sredinom devedesetih, kao reakcija na balkanske najnovije ratove: čišćenje kostiju od krvi, hrpe kostiju, mesarski krvav posao koji nije samo pri ubijanju, klanju, masakriranju, već i čišćenje, tzv. katarza savesti. Savest se ne može očistiti. Nema katarze od zločina. Ima samo suočavanja s njim. “Balkanski barok” (ako se ne varam, tako se zove ovo delo) prodire u kosti posmatrača, a ne samo u kosti čija hrpa leži nabacana na podu, kao kakva bela gomila nečega što se može, krvavim poslom istorije na koju Marina skreće pažnju, itekako ponoviti.

Svet, najzad. Suočeni sa svetom – tom ukupnošću svega što postoji i unutar koje i mi postojimo, kad postojimo – mi ga najmanje zapažamo, iako smo, u svakom trenutku našeg budnog stanja (a na drugačiji način i u snovima), njiime okruženi. Umetnik nas može suočiti sa svetom samo kroz odlomke, izabrane i dramatizovane prikaze iz sveta, ali se sa svetom kao onim vidljivim i nevidljivim mora svako od nas suočiti sam. Pada mi na pamet naslov jedne Deridine knjige: Chaque fois unique la fin du monde. Svaki put, iznova i opet, jedinstven kraj sveta. Ne samo u smrti – svaki put je za svakog ko umire, svet jedinstven, i za svakog ko umire nama je jedinstven taj kraj, jer svet iznova i iznova umire s onim ko umire. Već i u životu: Svaki put jedinstven, svet svaki put vidimo samo po njegovim krajevima, stranama, delovima, komadima i pojavama. Ukupnost nam nije data. A ipak, umetnost nekako uspeva da nam je sugeriše. Možda iz te sugestije da je svet ukupnost koja nas prevazilazi, kao i lice bližnjeg, kao i telo koje pomera granice izdržljivosti i svoj izgled, kao i ono “sebe” čija je istina najpre u izmicanju istine, možda odatle dolazi neobična i zaista jedinstvena snaga Marininih dela.

 

II

Kružio je Beogradom trač da je Marinu Abramović na jednoj beogradskoj svadbi srela i upoznala Ana Brnabić, Vučićeva premijerka, i da je tu pao dogovor oko posla izložbe, neke vrste restrospektive Marininog umetničkog performerskog puta. Izložba je već postojala, išla je po evropskim zemljama, nju su osmislili stranci, a Marina je trebalo manje-više da da svoj pristanak. Naslov je Čistač, kažu u skladu sa konceptom same izložbe u kojoj u zoru „čisti“ svoju umetničku karijeru i iz svoje arhive izvlači najbolje i najzapaženije radove.

Neposredno pred otvaranje ove izložbe, koja košta građane Srbije više od milion i po evra, pa im to daje puno pravo da komentarišu, jedne prestoničke novine objavile su da je bilo mućki oko nameštanja posla za opremu koja je postavljena u Muzeju savremene umetnosti. Prema tom izveštaju, posao je izgleda namešten preko Brnabinih savetnica i savetnika, u pitanju su ne mali novci, i sve zaista liči na još jednu koruptivnu epizodu današnjeg režima, viđeno toliko puta.

Drugi problem koji se pominjao oko ovog Marininog povratka u Beograd, posle toliko decenija stranstvovanja, najviše u Americi, jeste politički kontekst. Iako kurator ove postavke u beogradskom Muzeju (mada nisam siguran šta je ovde baš bio njegov angažman, jer je izložba već bila ready-made još u evropskim gradovima pre mnogo meseci, ali je izložbi potreban neki institucionalni domaćin, pretpostavljam), Dejan Sretenović naime, tvrdi da Marina “nije politički naivna”, saradnja sa Vučićevim korumpiranim i autoritarnim surogatima nije nešto što bi se Marini knjižilo u čast. Još manje ako se setimo, kako je učinio drugi jedan autor, u NIN-u, Dejan Atanacković, da je Marina devedesetih na venecijanskom bijenalu izložila, odnosno izvela rad koji je bio antiratni, a ratove je upravo propagirao sadašnji Marininin glavni sponzor za ovu izložbu, bivši Šešeljev radikal Vučić. Tada su se u Veneciji – ali ne u našem paviljonu, daleko bilo – kotrljale kosti i mileli pacovi, da nas podsete na ratne zločine devedesetih, i ta je Marinina intervencija u istoriju i politiku bila itekako kritički važna.

Uvek sam ambivalentan po pitanju saradnje umetnika i vlasti. Marko Vidojković se upravo visperno izglupirao na tu temu, a meni se čini da je umetniku ipak neophodan izvor za podršku. Vlasti se okoriste da se ogrebu o simbolički kapital umetnika. Stvar je mučna, ali je takva otkad je sveta i veka. I Mikelanđelo je slikao za pape, koje je lično prezirao. Dela su, kaže se, ipak najvažnija.

A Marinina dela? I oko toga postoji spor, naročito u domaćoj sredini. Marina je performer, jedna od najvećih u savremeno doba, za poslednjih nekoliko decenija. Kao takva je stekla svetsku slavu, i kritika koja se zanima za umetnost performansa, za konceptualu u širem smislu, pratila je, ohrabrivala i slavila Marinu kao svog junaka. S druge strane, Marina je radikalno osporavana od strane onih koji u performansu, i konceptuali uopšte, ne vide umetnost, već, na primer, dadističku papazjaniju i nihilistički štos. To nije art, kažu, to je anti-art.

Anti-art je, međutim, još uvek art, ali na čudnom mestu, i to je mesto koje je upravo zauzela konceptuala. Ključna odlika skoro celokupne konceptuale jeste insistiranje na pitanju šta je umetnost, odnosno, i tačnije, koja je granica između umetnosti i ne-umetnosti. Takvo je pitanje – doslovno “kako načiniti delo koje nije umetnost”, umetnost u nasleđenom značenju, po tradiciji staroj par milenijuma – otvorio najjače Marsel Dišan, svojom čuvenom Fontanom, pisoarom od pre jednog veka, od koga imamo samo kopije po svetskim velikim muzejima, a koje je delo proglašeno, i to od strane umetnika, kritičara, kustosa i eksperata dakle, za najvažnije i najuticajnije u savremenoj umetnosti. Takva su i potonja dela Bojsa, Hersta, Kusame, u muzici Kejdža, u videu Viole, ili u fotografiji Baldesarija, u arhitekturi Sugimota. Takvo je i delo u polju performansa Marine Abramović.

U pitanju je vekovna dilema, dilema same umetnosti o tome šta je ona sama, i jalovo je odricati da u konceptuali uopšte nema umetnosti. Ako ništa, a ono što su i najradikalniji kritičari konceptuale takođe, da to kažem ne bez ironije, sami neka vrsta kritičarskih “konceptualista”: i oni, naime, imaju svoj “koncept” o tome šta umetnost jeste, a šta nije, i gde se povlači linija između ta dva, po njima, sasvim odeljena polja. Legitimno je imati i takav stav, njega legitimiše, ozakonjuje, ili opravdava tradicija, ali je taj stav neproduktivan u odnosu na savremenu konceptualu koja inače čini glavninu umetničke produkcije poslednjih par decenija. I pošto je ta crta između umetnosti i ne-umetnosti vrludava, zakučasta, ispletena od mnogo čeg, pitanje konpectuale je veoma osetljivo: ona je, konceptuala, načelno i s ovu i s onu stranu, pristalice preteruju kad je vuku na stranu umetnosti, kao što i protivnice preteruju kad je tegla na stranu ne-umetnosti. Čulo za tako osetljivo pitanje se onda lako ošteti ili zatomi.

Plodnije je, inspirativnije, svako konceptualno delo ispitivati u prostoru koji zahvata, gradi ili uspostavlja, upravo na liniji ispitivanja i preispitivanja šta je to umetnost, šta označava koncept “umetnost”, na crti granice umetnosti i ne-umetnosti. Nije ni sva konceptuala samim tim što je potpisuju umetnici (a to važi čak i za Dišana u pojedinim momentima) vredna pažnje: ima tu trikova, štosova, dosetki na brzu ruku, za kratku upotrebu,. Ali je svega toga bilo i u tradiciji, nije svako u XVI veku bio Mikelanđelo. I time ne mora da se umanjuje značaj onih – po ovom skromnom posmatraču ne toliko puno – dela konceptuale koja su predstavljali misaoni, estetski i kulturni proboj našeg vremena.

Ni kod Marine Abramović stvari ne stoje mnogo drugačije. Nisu njeni performansi svi vredni hvale, iako su mnogi vredni pažnje. Njene izvedbe poseduju izuzetnu snagu, koja kao da ne zavisi od teme ili oblika u kojem su date – ta snaga, energija, moć pleni čak i kad su dela tek kakve konceptualistističe dosetke, a svoj zenit ima u ne malobrojnim pojedinim izvođenjima (performansima) čije su poruke ambivalentne, i kao takve najvrednije razmišljanja. Trebalo je, ako ništa, imati cojones pa u Beogradu sedamdesetih izvesti performans sa paljenjem petokrake, ili zahajati partizanskog hej-slovenskog belog konja sa belom zastavom, ili (u Veneciji, na Bijenalu) postaviti “Balkanski barok”, možda najznačanije delo o tragediji poslednjih balkanskih ratova. Itd. A ova dama bogami cojones ima.

Postoje i egzibicije – iako je čudno za umetnika koji izlaže reći da je egizbicionista, jer je exhibition upravo njegov posao – Marine koje su pre njena privatna stvar, nego što su od opštijeg značaja. Čak na njujorškoj exhibition pod naslovom The Artist is present, njeno sučeljavanje oči u oči, na metar, sa Ulajem, starim partnerom i saputnikom, imalo je nešto srcedrpateljno. Razumem njeno ispitivanje granica tela, body-art mi nije stran, ali ponekad me to više odbija nego zanima: jedna privlačna žena koja svoje telo probada može da mi prizove motiv svetog Sebastijana, ali treba biti Mantenja da bi se od tela u koje su se zabile strelice načinio prizor pred kojim zastaje dah. Od Marininih pojedinih činova slične vrste pogled se ponekad odvraća.

Uprkos tome, ponavljam: Marina je vrh performerske umetnosti u konceptuali kraja XX i na početku XXI veka. O pojedinim njenim izvođenjima vredi misliti, i neka od njih mogu da drže misao u stanjima produžene refleksije. Odbaciti Marinu je lako, ali time smo odbacili i potencijalnu refleksiju o vlastitom dobu, vlastitom svetu, o nama samima. Marina nas, kao veliki umetnik u svom polju, vraća pitanjima o tome šta smo, ko smo, kuda idemo. Pitanje o granici umetnosti jeste jedno od velikih pitanja našeg vremena, jer u savezu s pitanjima kao što su šta je još čovek, šta je još humano, šta je ovaj i ovakav svet, gde smo u njemu i gde je on u nama. A to su sve pitanja o kojima valja misliti.

Problem sa Marinom sažima ona engleska rečenica: nothing fails like success, ništa nije poraznije od uspeha. Njen je uspeh postao planetaran, ona je izlagala ili nastupala u velikim svetskim muzejima, hramovima umetnosti, ona je, naročito nakon njujorškog višednevnog performansa The Artist is present, postala deo artističkog mejnstrima. Kad konceptualni umetnik postane mejnstrim, njega tradicija brzo guta, i njegovo delo gubi na oštrini, umanjuje važnost pitanja i slabi mu značaj. Ostaje kao spomenik doba za antikvare i istoričare. Pri čemu, Marinu često banalizuju oni koji je najglasnije hvale.

Drugi problem oko konceptuale, pa i Marine u tom pogledu, jeste verbalnost, tekstualnost, kritičarsko brbljanje koje postoji oko dela, a koje je po pravilu ispod nivoa pitanja koje konceptuala može da pokrene. Nije potrebno biti ni idolopoklonik konceptualnog performansa kod Marine, niti neko ko sve to odbacuje, već o Marini, performansu, konceptuali uopšte valja govoriti na druge načine. Ako je potrebno govoriti: pred delima koja prizivaju pogled jezik može i da ćuti, što ne mora da znači da je misao, da je refleksija odsutna. Oduvek je postojala teškoća verbalizovati sliku, ma koju, preneti sliku u reči – to su dva načelno različita režima za misao, za subjekt i svet – a naročito za umetničku vizualnost, posebno onu konceptualnu. Tu se prečicom stiže do banalizacije, ispraznosti, koještarija. Oni koji previše ili prebrzo upošljavaju jezik tada lupetaju više o sebi nego o delu koje komentarom uokviruju u navodno “objašnjenje”. Doduše, važilo je to i za tradicionalnu umetnost, itekako, ali su tzv. tumači konceptuali mogli iz tradicije štošta da nauče. Najčešće nisu.

Kod Marine, na primer, u filmu koji je nastao povodom, oko i nakon izložbe The Artist is present, i gde ona razjašnjava svoj performans, ima takođe banalizacija, pogrešnih verbalnih sublimacija, čitavog jednog okvira koji više smeta nego što pomaže delu. Ponovo razumem Marinu: umetnik koristi priliku koja mu se pružila, nije lako odoleti “saksesu”, makar on “fejlovao”. Razumem i njenu pedagoško-interpretativnu praksu, jer se mora od nečeg živeti a potencijalni krug saradnika, pratilaca i pristalica držati na okupu. Ali da time Marina “tradicionalizuje” svoje delo, da mu oduzima kritičko-refleksivni dah, i to važi.

Na sreću, reči prolaze, dela ostaju. Marinina “retrospektiva” veliki je događaj za Beograd. Ako su i muljali, krali ili kraduckali i pare i nešto od Marinine globalne slave, Brnaba i Alek, odnosno njihovi surogati i avatari, kosti i pacovi, ipak su uradili dobru stvar: Marina je tu, the artist je present, i njena ovojesenja izložba u Muzeju savremene umetnosti je dobitak za našu zabit. Uspešno je zeznula ovu vlast. Izložba je skupa, jer mora – ove instalacije, ekrani i saradnici koštaju; na stranu lopovluk sponzora. A na izložbi se ima šta videti. I još: ima se o čemu misliti.

 

III

Sve to nije važno. Važno je suočiti se s ovom izložbom.

(nm)

 

Frojd i Srbi u XXI veku – skica za jednu psihoanalizu mase (video + tekst iz videa)

 

 

[Psihoanaliza i kultura je glavni naslov ovih razgovara na FPN-u, podnaslov ovog trećeg po redu skupa je ”Eros i tanatos”.

Ja ću vam govoriti o girosu – “eros, giros i tanatos” zgodan je naslov – a giros će biti Srbi krajem XX i početkom XXI veka, Srbi danas. Giros – mešavina začinjenog mesa, izdeljanog u listiće, sa lukom i pomfritom, cacikisom i paradajzom, uvijeno u tortilju, grčki (ali i turski, pa i španski) izum, orijentalna stvar u oblandi okcidenta.

Moje je pitanje šta bi Frojd, da se svi mi Srbi položimo na njegov kauč, rekao o nama danas. Kako to ne možemo znati, ostaje mi da se poslužim određenim njegovim spisima kao što su Masovna psihologija i analiza ja, Totem i tabu, Ego i id pre svega, imajući još u vidu i Uvod u narcizam i S onu stranu načela zadovoljstva (za nas su to temeljni spisi psihoanalize). Tu i tamo ću citirati, ali ne mnogo. Tehničke zvrčke ostaviću za pisani prilog u zborniku.

Reč je najviše o formiranju grupe, tj. mase, gomile, čak rulje, ako hoćete. Nisu svi Srbi rulja ili gomila, naravno, Srba ima raznih, i kao pojedinica i kao grupa. Moja polazna pretpostavka je da je najčešća i najkompaktnija masa ona koja se kreće oko polovine ukupne populacije, možda i više od polovine. Ta je većinska masa prihvatala, pristajala ili odobravala odluke svojih političkih vođa tokom poslednjih decenija, naročito tokom devedesetih, čini to i danas.

 

Kratko podsećanje na ovaj period: Srbi su izgubili 4 rata u roku od 8 godina – u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Imali su sankcije Ujedinjenih nacija, a i danas smo pod prismotrim velikih sila. Iseljavanje je ogromno, ekonomija loša, uslovi za život nimalo sjajni. Intelektualna elita je potisnuta, a radna snaga bedno plaćena. Mediji su najvećim delom dirigovani, nacionalna temperatura (nacionalizam) visokog stupnja, populizam i autoritarizam su osnovna matrica i politike i svakodnevice.

Jednu bih činjenicu izdvojio i kratko je komentarisao; ona je, mislim, od velike važnosti za uvod. Početkom i tokom devedesetih, pa i sredinom prve decenije ovog veka, kad se i Crna Gora odvojila i Srbija na pravdi Boga postala samostalna, Srbi su izgubili državu koja se zvala Jugoslavija. U tu tvorevinu, koja je trajala oko 7 decenija, politički, kulturno, emocionalno i na svaki drugi način – a pre svega onaj identitetski – investirali su mnogo. Libidinalna kateksija, da se poslužim Frojdovim terminom, bila je snažna i dugotrajna. Tim više što je ta država – kao oblik zajedničkog života – bila stvorena i obnovljenja silom, u ratovima, i uglavnom učešćem Srba. Počinjeni su zločini i žrtve su podnete, veoma velike, najviše u ratovima, a u miru su takođe podnošene, odustajanjem od demokratije, prihvatanjem autoritarne matrice, izborom vođa koji su bili veći ili manji manipulanti i, da citiram Slobodana Jovanovića iz njegovog poslednjeg eseja (“Jedan prilog pručavanju srspkog nacionalnog karaktera” s početka 50-ih godina), “Srbi se nisu snašli u finim potezima političkog šaha”, najpre prema Slovencima i Hrvatima, a onda i drugima.

Raspad Jugoslavije je označio i ogroman gubitak libidinalne energije, odnosno – njeno razbijanje i premeštanje. Ako je kroz više generacija identitet bio srpsko-jugoslovenski, sa prilično jakim naglaskom na ovo potonje, sada se “nacion” našao bez te identifikacije, pa su počele regresije, traženje u prošlosti, najpre u predjugoslovensko vreme (politički: Pašić ili Ljuba Davidović; kulturno: pisci i pesnici s kraja XIX i na početku XX veka), potom prema knezu Milošu i Karađorđu, pa onda unazad sve do Nemanjića (državna televizija i drugi mediji su pratili ovaj trend). Razume se da je ovakav regresivni slom identiteta i traženje novog u starom imao za posledicu bujanje nacionalizma – kod mnogih i previše. Libido je tražio nove objekte, a da ni njegov subjekt nije bio siguran u sebe. Nesigurnost, praćen strahom raznih vrsta (“kad se libido odvoji od svojih objekata, rađa se strah”, kaže Frojd, ovde, dodajem, konkretizovan kao strah za život, za porodicu, budućnost, posao itd.) imao je za pratioce agresivnost, ponekad fizičko a svakako simboličko nasilje, bahatost, uz grabež i sveopšte laktanje.

Ako se upitamo šta se desilo sa libidinalnom energijom, naglo razbijenom i fragmentizovanom, odjednom izokrenutom i posuvraćenom, lišenom oslonca i cilja, – pa, ona je morala, uči nas Frojd, poći u traganje za novim objektima ili za obnovom starih u novim oblicima. U religiji, na primer, Srbi su se od komunističkih uverenja vratili pravoslavnoj veri, ali malo kroz jevanđelja i novozavetne poslanice, a najviše kroz toteme i pagansko obožavanje svežepečenih prasećih leševa, rakiju, vino i pivo, odnosno obnovom jedne ideološke izmišljotine stare manje od jednog stoleća, tzv. svetosavlja kao praktične religijske politike. Nismo daleko od girosa, a giros, za one koji su ga konzumirali u Grčkoj, najbolje ide uz mitos (uz grčko svetlo i lako pivo koje se zove mitos). Tako je ovaj religijski srpski giros išao uz mitos, uz mitove o junacima, o slavnoj prošlosti, o tome da nas ne vole (“jer smo dobri”, “jer smo najbolji”), što znači da je libido jednostrano usmeren, u stalnoj oskudici i neuzvraćenosti, da ne nalazi odgovora, da je sam upitan, odnosno problematičan.

 

Vrlo je lako sad primeniti Frojdovu shemu o formiranju psiho-mase. Masu vodi jedna horizontala – kad jačaju emocionalne veze između pojedinaca kroz gomilu u koju se uvršćuju – i jedna vertikala – kad svoj libido vežu za ideju, personifikovanu kroz vođu, koji ih podjednako voli (ili se takvim predstavlja), a koji im doznačuje glavne vrednosti za održanje u masi i kroz masu. Taj spoljašnji faktor ubrzo se interiorizuje, prelazi unutra, ovladava subjektom tako da se ego razdvaja na pojedinačni ego i na ovaj kolektivni ideal ega, Ichideal, koji ne samo da obećava ljubav, jednaku prema svima, već još dosta toga, naime filter kroz koji će nadalje učesnici mase gledati na sebe i na svet, na svoje potrebe i na želje. Ichideal će kasnije Frojd, u tzv. drugoj topici, preimenovati u super-ego, koja je instanca koja egu određuje šta da radi sa energijama, nagonima i sadržinama ida; ta instanca nije svest, već komanduje svesti i u dubljem savezu je sa nesvesnim. U pitanju je instanca ne samo zabrana, nego i dozvola, cenzure ali i usmeravanja. Nekadašnja horda koja je ubila oca sada je horda koja ima novu paternalističku figuru, sledi upute te figure i po potrebi ih ispunjava drugim licima, unutar iste matrice autoritarnog psiho- i socio-sklopa. I ne smetnimo s uma Frojdov uvid da tzv. ego-nagoni jesu i konzervativni, ne samo za očuvanje života, već i na putu ka smrti. To je, po mom mišljenju, najvažniji doprinos Frojdov iz ogleda S onu stranu principa zadovoljstva. (Frojd će ići i dalje u Egu i idu, kad bude rekao da – recimo kod melanholije, kad je izgubljeni objekt zamenjen u unutrašnjem procesu nadoknade stvarnog fikcijom – da super-ego može postati “čista kultura nagona smrti”, ali bliže ispitivanje tog mesta ostavljam sad po strani.)

Kakva je tako formirana masa ovim spolja nametnutim ego-skupom? Šta je taj “giros” erosa izokrenutog  ili možda prepuštenog tanatosu? Evo citata iz Frojda: “pojedinčeva nesloboda u masi”; potom: “objekt [interiorizovani objekt u ideal ega, tj. u super-ego] takoreći je pojeo ego”; “duša mase” […] “strasno želi autoritet, […] ona žudi za potčinjavanjem”; “nestaju individualne tekovine pojedinaca”, […] “ono što je heterogeno tone u ono što je homogeno”; “osećanja mase uvek su vrlo jednostavna i vrlo preterana, masa ne poznaje ni sumnju ni kolebanje”; “kod svakog pojedinca snižava se svest o odgovornosti za svoje dela”; “takva masa je vrlo raždražljiva, impulsivna, strasna, nepostojana, nedosladna, neodlučna a pritom u svojim postupcima spremna na krajnjosti, dostupna samo grubljim strastima i jednoličnim osećanjima, neobično povodljiva, lakomislena u svojim rasuđivanjima, brzopleta u svojim sudovima, prijemčiva samo za najprostije i najnesavršenije zaključke i argumente, lako usmerljiva i uzdrmljiva, lišena samosvesti, samopoštovanja i osećanja odgovornosti, ali spremna da dopusti da je svest o sopstvenoj snazi podstakne na takva nedela kakva očekujemo samo od apsolutne i neodgorne sile. Ona se, dakle”, zaključuje Frojd (i ja sa njim), “ponaša pre kao nevaspitano dete ili nenadzirani strasni divljak u situaciji koja mu je strana, u najgorim slučajevima njeno ponašanje više liči na ponašanje čopora divljih životinja nego na ponašanje ljudskih bića”.

Dosta citata, lako je prepoznati domaću masu, ne samo srpsku, već hrvatsku, bosansku, kosovsku, ukratko balkansku. Pošto sam odao oduška svom “autošovinizmu”, odnosno vlastitom “kritičkom nacionalizmu”, da sad pređem sa ovih opisa geneze mase i njenog mentaliteta, tj. subjektivnosti, na par stvari koji su mi veoma značajne; podjednako me zanimaju kao i “Srbi u XXI veku”.

Naime, Frojd se – u spisima koje sam naveo na početku – nije ustezao da instance “ideala ega”, odnosno super-ega, prikaže kao socijalne instance. Recimo u Totemu i tabuu on kaže da “tabu nije neuroza već socijalna formacija”. Takođe, ono čime se Frojd bavi, na svim ovim mestima, tiče se strukture i položaja subjekta, tiče se pitanja teorije, odnosno filozofije subjektivnosti. Frojdovi doprinosi ovom poslednjem polju su ogromni, ali se filozofija subjektivnosti dosta razvila nakon Frojda, takođe u vezi sa pitanjima teorije zajednice. Nameće se potreba da se Frojd razume i u okviru tih doprinosa socijalne filozofije i filozofije subjekta. Na prvoj strani, u tumačenjima društva i istorije, ne mogu se izbeći jedan Parsons, ili jedan Niklas Luman, odnosno Mišel Fuko. S druge strane, ne smemo zanemariti spekulacije o Frojdu jednog Lakana, niti misao – koja se takođe tiče Frojdovog razumevanje subjekta, jednog Deride ili Žila Deleza. Ne mogu da ulazim u detaljnije naznake, već samo skrećem pažnju na to da je već kod Frojda bilo terminoloških zamena, poput već pomenutog “ideala ega” koji postaje kasnije “super-ego”, a da je potrebno ubaciti u igru mišljenja nove izraze, kategorije, pojmove, figure, ne da bismo odbacili Frojda, već da bismo dalje išli putem koji je prokrčio.

 

Da se na trenutak opet vratim girosu, da bih prešao na mitos. Srbi, uz sve svoje specifične problema poljuljanog identiteta i novih libidalnih investicija u vođe, u nove imaginacije i u staro realno kojima ne mogu da ovladaju, nisu izuzetak. Već sam pomenuo da su i drugi Balkanci tu negde, naravno kroz drugačije “sudbine nagona” – deo su jedne planetarne promene, globalne mutacije koja je manifestno oličena u novoj tehnološkoj revoluciji, a latentno u transformaciji socijalne komunikacije. Tehnološka revolucija je vezana za digitalizaciju sveta i života, za novu algoritmizaciju pojedinaca i zajednica, a komunikacija je promenjena i po sredstvima – medijima, posrednicima – i po svrhama. Više se informacije ne prenose, već se produkuju: istina se ne dojavljuje novinama, radijom, ekranom, istina je produkt novog vremena, doba “post-istine”, istina je u prvom redu ekran (ili “medij je poruka”, kako je pre više od pola veka rekao Makluan).

Te su promene epohalne, a skloni smo izgleda da ih potcenjujemo, jer smo još na početku te epohe. Kratko upućujem da Lumana, Niklasa Lumana, nemačkog mislioca društva (kod ne baš naročito poznatog, osim u užem krugu specijalista). Za Lumana je “svet” skup socijalnih sistema i podsistema, društvo, odnosno zajednica je komunikacija tih podsistema diferencijacije (communio je prvobitno latinsko ime za zajednicu, pa stoga i communicatio nije ma kakva razmena poruka, već sistem zajedničkog oblikovanja značenja i smisla u zajednici). Za Lumana su, tj. za nas ovde, dve stvari ključne. Komunikacija je formiranje smisla, a smisao nije što i metafizički, ili logiko-filozofski pojam pojma, tj, suština nekog značenja dovedenog do svog koncepta, već je smisao ukupni horizont svih semantičkih varijacija ili značenja koji ga grade, odnosno razgrađuju. Društvo komunicira u sebi tako što gradi, produkuje, stvara smisao da se postoji u zajednici, da ima smisla živeti zajedno uprkos, a zapravo zarad diferencijacija. Šta kad se taj smisao-da-se-živi zajedno, taj Sinn von Zusammensein, naruši ili čak razori? Kad zajednica više ne komuncira pozitivan smisao pojedincima, već ga uskraćuje? Pa, recimo, onda se svake godine 50 hiljada ljudi odseli odavde nekud u svet, jer ne vide više svoj smisao-da-se-živi zajedno ovde. Ili šta kad ga komunikacija tako uobličava da je iskrivljen, pervertovan, destruktivno se obnavlja (jer smisao nije fizička stvar da se skroz uništi, on nema “dno”, “dno dna”)? Tada se valjamo u blatu vlastite socijalnosti. U blatu vlastite zajednice. U zajednici našeg blata.

Druga stvar kod Lumana je za njega ključni odnos između spolja i unutra (to je i jedan od ključnih Frojdovih motiva diferencijacije): mi ovu razliku – spolja i unutra – po navici kojoj je strahovito teško umaći, uzimamo kao tzv. binarnu opoziciju: što je spolja nije unutra, i obratno. Ali već je nas Frojd naučio (ako nas je naučio) da neko spolja može preći unutra i da unutra ima svoja spolja i unutra. Stvari su komplikovane, a Lumanova socijalna distinkcija služi tzv. redukciji kompleksnosti, jer je previše složeno voditi računa o tolikim prelazima. Kako god to kod Lumana bilo, kod Frojda je konstituisanje mase intruzija jednog spolja “ideala”, njegov prodor “unutra”, interiorizacija.

 

Šta se, pak, dešava (i to ostavljam za kraj, kroz niz pitanja na koje nemam odgovore, već samo slutnju da su od ogromne važnosti) kad ovaj frojdovski egzo-ego mase postane jedan egzo-bran, egzo-mozak, egzo-pamet? Mi danas imamo početke – i to krupne – takve instance u digitalnom egzo-mozgu koji formiraju net arhive, pletora pohranjenih i trenutno dostupnih informacija, na dohvat prsta. Digitalno je naš novi egzo-ego, to važi globalno. Kao što ste verovatno svesni, naše studente manje zanimaju informacije koje im mi, kao profani, nudimo; mi ih smaramo, a trpe nas zbog diplome koju treba da im damo i time, možda, omogućimo neku vrstu socijalne promocije. Ali su kod novih generacija tekuće socijalne promocije mnogo važnije ako dolaze iz sfere digitalnog egzo-ega, sa neta, tzv. socijalnih mreža, kroz nove medije i njihove umnožene ekrane. To je generacija instant poruka, surfa po slikama (koji se zovu linkovi), pokolenje mobilne komunikacije (mobilne i kao pokretne i kao promenljive, la donna e mobile), a vrlo malo, i po nuždi, verbalnog teksta, čitanja i bibliotečkih resursa znanja i kulture.

Dajem primer. Poznato je, ne kod Frojda, već još od Cicerona, ako ne i pre njega, da svako ima nekoliko “persona”, figura, likova ili lica, “maski” koje nosi i istura pred sebe kao svoju sliku za razne situacije. Ciceron kaže da je jedna persona koju imam za svoje najbliže, u porodici ili među drugarima, druga je persona koju isturam u poslu ili poslovnom krugu, treća pred formacijama moći ili vlasti, četvrta koju negujem u sebi i za sebe. Sve to čini individuu kompleksom personalnih slika, a ta se i tolika personalizacija takođe, po Lumanu, mora redukovati, svesti, pojednostaviti: niko od nas nije toliki glumac sa preobiljem maski, tj. lica. Kako se današnje mlade – a i ne samo mlade – generacije personalizuju, kako grade svoje ciceronovske persone? Preko jedne digitalne alatke koja im je i egzo-mozak i egzo-ideal, a ta alatka nije personalni kompjuter na stolu, već jedan super-kompjuter koji se zove net (sa svojim raznim medijima, posrednicima) čiji je glavni priključak (ili “otključak”, ključ za nove simptome i sindrome, i sam simptom i sindrom nove tehnologije), ono što još po navici nazivamo mobilnim telefonom. Ta sprava koja se doživljava lično i stoga važno (na poziv s mobilnog se odmah reaguje, taj se ružan običan normalizovao, postao socijalno i kulturno prihvatljiv), jedan je od velikih, možda i najvećih medija današnje planetarne personalizacije. Čitave se generacije, mase ljudi, ne milioni, već milijarde, personalizuju na mobilnom. Tu im se nude gotovi obrasci ponašanja, vladanja, oblikovanja, obrazovanja, samooblikovanja i samobrazovanja, ukratko – sve one socio-kulturne formacije o kojima je Frojd govorio kao instancama egzo-ega koji je nova “duša mase” (“duša mase” je Frojdov izraz). Sve to se trudi da nametne obrasce i obraze, niz klišea koji su poželjni – a to znači da formiraju i usmeravaju želju, libido, novi-stari klišei zapravo, jer je nova forma kroz koje kolaju stare sadržine, tehno-algoritmi za odnose pojedinaca prema sebi samima, jednih prema drugima, svih pojedinačno i svih zajedno prema zajednicima u koje su uključeni, gomila klišea za novo ukalupljivanje gomila, masa, digitalno upravljivih hordi, ovde, kod Trampa, Borisa Džonsona iz “klauning strita 10”, kod Šija, Putina, Salvinija, Orbana, Erdogana i na mnogim drugim mestima ove planete koja već gori od želje da nas strese sa sebe. Mi ovde ne samo da smo suočeni sa vlastitim problemima tzv. nacije (tzv. jer malo verujem da su ovde narodi zaista dosegli stupanj političkog naroda, tj. nacije, još su to samo etnije, velika plemena, grupe klanova i slične gomile), nego smo suočeni sa ovim planetarnim globalizacijskim trendovima ego-pameti klišetiranih personalizacija, individuacija, kolektivizacija, dakle socijalizovanja i mondijalizovanja. S tzv. veštačkom inteligencijom kojoj ustupamo vlastitu.

Na kraju, šta bi Frojd rekao da mu se srpski nacion opruži na analitički kauč u Berggase 19? O srpska “duši mase”, pritisnutoj iznutra nesavladivim traumama prošlosti, a spolja sluđenoj opasnom budućnošću u koju srlja svet? Mislim da bi Zigi dugo, dugo ćutao, a onda dao dva kratka saveta. Rekao bi najpre: čitajte moje knjige, a ne više tzv. narodne pesme vaših talentovanih slepaca koje uzimate i za vođe i za tumače istorijske istine; ne verujte da su pesmarice vašeg Karadžića što i stvarna istorija.

A drugi savet bi bio onaj koji bi dao svima, a ne samo nama: sklonite mobilne telefone, što duže ako ne možete zauvek.

Hvala na pažnji.]