Krunska pisma (42, net)

Tekstovi s neta za danas:

 

Pismo Europi iz Italije: Pišem vam iz budućnosti, evo što će vam se sad događati

“POZNATA talijanska spisateljica Francesca Melandri, koja se nalazi u karanteni tri tjedna, napisala je Europljanima pismo ‘iz njihove budućnosti’, opisujući im raspon emocija kroz koje će oni prolaziti u narednim tjednima. Njeno pismo prenio je The Guardian kao poruku Britancima.

‘Pišem vam iz Italije, što znači da vam pišem iz vaše budućnosti. Mi smo tamo gdje ćete vi biti za nekoliko dana. Epidemiološki grafikoni pokazuju da smo svi isprepleteni u paralelnom plesu zaraze.

Mi smo samo nekoliko koraka ispred vas na na putu vremena, baš kao što je Wuhan bio nekoliko tjedana ispred nas. Gledamo kako se ponašate kao što smo se i mi ponašali. Imate iste rasprave koje smo mi imali donedavno, između onih koji govore ‘to je samo gripa, čemu frka?’ i onih koji su već shvatili’.”

Ceo tekst na index.hr

 

 

Francuski medicinski stručnjak Didije Raut i lek protiv korone

“Direktor Instituta je doktor Didije Raut (Didier Raoult), ličnost koja je poslednjih nedelja potpuno podelila francuski, a sledstveno tome i evropski medicinski stablišment. Raut se već 24. februara izjasnio za terapiju obolelih od korona virusa hlorokinom, odnosno plekenilom koji proizvodi francuska farmaceutska kompanija Sanofi – Aventis u kombinaciji sa antibiotikom, ukoliko je to potrebno.

Istovremeno, on je najglasniji pristalica što masovnijeg testiranja. Do ovih rezultata došao je zajedno sa kineskim lekarima koji su u određenoj meri koristili taj lek.

Pošto njegovi pozivi nisu naišli na očekivani prijem kod francuskih medicinskih vlasti, koje imaju odlučujuću reč u ovom trenutku, on ih je odbacio i krenuo svojim putem.”

Ceo tekst na danas.rs

 

 

„Ostanak u kući šteti imunom sistemu“

“Izolacija utiče na psihičko stanje i slabi imuni sistem, kaže za DW profesor psihijatrije Manfred Špicer. ‘Znamo šta jača imuni sistem – jedna od stvari je izlazak napolje. Najbolje tamo gde nema nikoga, recimo u šumu’.“

Ceo tekst na dw.com

 

 

 

Krunska pisma (41, TB)

Tihomir Brajović:

 

ALIEN  20

 

Na put za Seul i višemesečni boravak u tom gradu, iz profesionalnih razloga zakazan mesecima pre toga, krenuo sam 24. februara 2020, praćen zabrinutošću i gotovo sažaljenjem svih koji su znali da odlazim. Neću reći da sam bio paralisan strahom zbog činjenice da je južna Koreja u tom momentu bila odmah iza Kine po broju zaraženih korona virusom, pa je stoga neizbežno važila za ne baš omiljenu destinaciju; ali na neki čudan način i ja sam gledao na sebe samoga postrance, „ispod oka“, kao na moguću „kolateralnu žrtvu“ sticaja okolnosti, uhvaćenu u zamku savremenog života koji preuzete obaveze stavlja ispred staranja za telo i dušu, kako bi kazali stari.

U avionu koji je leteo iz Beograda za Istambul, odakle je valjalo produžiti do krajnjeg odredišta, uz još par putnika, zaštitne maske imali smo samo dva stara momka mojih godina iz Bosne i ja, svi smešteni u istom redu sedišta. Da budem iskren, svoju masku stavio sam tek onog časa kad sam došao do sedišta i kad sam video da oni već nose svoju zaštitu: nelagoda poneta iz Beograda, gde su svi onoga koji katkad uđe s maskom u gradski autobus gledali kao kužnog. Bosanci mi objasniše da produžuju za Finsku, al imaju devet sati pauze, pa misle da bi valjalo da se zaštite tu, gde cirkuliše mnogo različitog sveta. A ja, rekoh, imam punu torbu maski razne vrste, spremio sam se dobro na put u grotlo zaraze, COVID 19 nije za potcenjivanje. Sažaljenje je prosto probijalo medicinsku oplatu razapetu preko njihovih lica.

Na velelepnom istanbulskom aerodromu nije bilo mnogo drugačije nego u avionu – tu i tamo neko je imao belu, ili crnu, ili smeđu masku na licu, svi ostali šetkali su bez zaštite te gotovo sparne zimske noći u negdašnjoj prestonici Otomanske imperije. Ali kad sam, pešačeći dobrih pola sata, najzad stigao na Gate 19 (Kakva koincidencija!), s kojeg je trebalo ući u seulsku letelicu, stvari su se vidljivo promenile. Ovde je bilo znatno manje onih koji se nisu štitili, a većinu smo činili mi, maskirana družina odgovornih prema drugima i sebi, s očima kao valjda jedinim osobenim znakom na dobrano zastrtoj fizionomiji. Čudno, namah osetih kao da sam se obreo u nekoj orijentalnoj priči, što bi kazao Andrić, čiji učesnici, skriveni iza ritaula i odora, imaju samo nemi, zagonetni govor pogleda i gestova, i ništa više, zatočeni u lavirintu nagađanja, zazora i bojazni. Nogom tek na kapiji Istoka, duhom sam već bio duboko u njemu, onakvom kakvim ga zamišljamo oduvek.

Skoro svi smo, dakle, bili prikladno maskirani u avionu za Seul – par stotina Korejaca, poneki Evropljanin ili neevropljanin, i ja. Devojka pored mene, koja je uglavnom dremala, s maskom na licu je čak i jela, i to prilično brzo; u polumraku kabine nikako nisam uspevao da razaznam kako joj to polazi za rukom, ali znao sam da i to mora biti istočnjačka veština, nema sumnje, ta oni pelivanski besprekorno barataju svojim famoznim štapićima, neuhvatljivo hitro prinoseći hranu njima kao kakvim razdvojenim drvenim pincetama. Dobro bi bilo da i ja ovladam tom veštinom, može biti spasonosna ovih dana, uhvatih sebe kako mislim.

Baš kao u istočnjačkim pričama, sve što se događalo posle toga, počev od sletanja u azijski megalopolis, odigravalo se u obratnom ogledalu svoje vrste, u kojem se naziru obrisi dobro poznatoga, nekako čudno i neuhvatljivo, međutim, pomereni i izokrenuti u odnosu na njega. Kao oni Andrićevi došljaci u vezirski grad, koji se s Orijentom upoznaju krećući se kroz enigme i lavirinte, sve kružeći oko Konaka, da bi najposle bili uvučeni u njega a da toga nisu sasvim svesni, i ja –  svojevrsni Alien 20 u delu sveta u koji prvi put stupam – život u Seulu opočeo sam mimoišavši se s njim. Tek sam, naime, u dolasku okrznuo večernji sjaj prestoničke košnice, pomalo nalik novobeogradskoj prilaznici, a već sam završio u satelit-gradu Yongin, na obodu seulske oblasti, u kojem se nalazi Global Campus Hankuk univerziteta, smešten u šumi ispod brda, na samom obodu seulske oblasti, i ostao tu, bez pokušaja da vidim Seul, u zazoru od pošasti koja je tamo negde, u neviđenom srcu grada.

Istovremeno u Seulu i izvan njega, daleko od zavodljivog glamura, a tako blizu tom sada opasnom sjaju – to beše prva, dvosmislena ogledalska slika mog dobrovoljnog egzila u jedno od svetskih središta korona-zaraze. Samo nekoliko dana ranije svet je obišla vest o hodočasnicima koji su izazvali rapidno ubrzanje zaraze u zemlji Samsung-imperije, a sedmicu posle toga saznali smo i da u samom centru prestonice postoji maleno leglo zaraze. Zlokobno i zloslutno je to izgledalo.

Pa opet, moje prve sedmice u Koreji proticale su u znaku tinjajućeg čuđenja. Jeste, skoro svi u Yonginu hodali su s maskama na licu, mnogi i s rukavicama; da, u autobusu kojim sam otišao u nabavku u obližnji Junction, veći satelit-grad od ovoga u kome privremeno živim, putnici su redom bili ćutljivi i tihi; naravno, kampus je bio sablasno prazan jer je odložen početak akademske godine. Ali u isto vreme nisam mogao da se otmem utisku, ponavljanom svakodnevno, da u svemu drugom ovi ljudi deluju kao i obično, bez vidljivog straha ili panike. Prodavnice su bile (i ostale) veoma dobro snabdevene; restorani nisu bili zatvoreni i u njima je bilo veselog, no ne i raspojasanog i bahatog sveta, koji je sedeo baš onoliko koliko je nužno da se obeduje, i nimalo preko toga; a policije skoro ni na vidiku, iako je situacija ozbiljna, možda i kritična. Ćutljivost i stišanost imaju, očito, ovde svoje drugo lice u vidu odgovornosti, radinosti i discipline. Nije mi dugo trebalo da se prisetim priča i napisa o besprimernom radnom etosu istočnjaka kojima su marljivost i preduzetnost iznad svega drugog u životu.

Moje čuđenje sad se već opasno graničilo s razočarenjem, kao u onoj noveli Tomasa Mana čiji junak sa zebnjom iščekuje i dobre i loše stvari, a kad se najzad dogode on najednom splasne, konstatujući da sve to zapravo i nije tako kako je u mašti izgledalo dok ga nije bilo. Prešao sam devet hiljada kilometara da se kao potencijalna žrtva suočim s goropadnom pošašću – a ovde jedva da ima traga njenog prisustva, kao da je najvećim delom sklonjena iz svakodnevice i strpana u nekakav azil za fatalne infekcije! I šta sad da kažem svima koji na daljinu brinu za moje zdravlje? Šta da sam mislim o svojoj nevoljnoj, pa još i nerealizovanoj pustolovini? Ili sam možda, baš kao i Manov pomalo blazirani junak, tek u stanju da upitam: ‘Zar samo to?’

Istina, u prvo vreme imao sam neotklonjiv utisak da sam zaista Alien, stranac što je početkom 2020. godine zabasao u okruženje koje kao da ima sopstvenu dimenziju, zaštićenu nekom vrstom magnetnog zida kroz koji se prolazi neznano kako. Nu ulici, u supermarketu, u autobusu, pa i u šetnji šumskom stazom koja vijuga iznad moje zgrade u kampusu, ljudi pod maskama prolazili su pored mene najčešće kao da me ne vide, ili, u najboljem slučaju, kao da krajičkom oka naziru neko titranje u vazduhu oko sebe, koje im pokazuje da se tuda kreće „nešto“, nepoznato biće s druge planete, stranog egzistencijalnog oblika i vida. Ovaj neobičan fenomen u početku sam razumeo kao ignoranciju, i pomalo sam bio pogođen njime, iako sam – tada toga nisam bio svestan – u isti mah i sam bio izolovan telefonskim slušalicama iz kojih sam se napajao muzikom, ograđujući se nevidljivim melodijskim zidom od drugih.

Posle izvesnog vremena i ono malo socijalnog iskustva koje sam stekao shvatio sam da je to ipak izraz naročite istočnjačke etikecije što počiva na svojevrsnoj ekonomiji i distribuciji pažnje prema uzajamnom položaju učesnika javne komunikacije, pa je i odnos prema strancu samo poseban izraz delovanja istog načela. Ako te nešto posebno ne natera na drugačije ponašanje, primećuješ onoga ko je tebi ravan, po godinama, statusu, mestu u zajednici, ili ko ti je u nakom smislu hijerarhijski nadređen, pa si obavezan da pozdravom iskažeš poštovanje; svi ostali, pa i došljaci, imaju u neku ruku suspendovano prisustvo, u znatnoj meri prenosivo i na opštenje u konkretnim svakodnevnim situacijama života.

I gle, u svetlu svega što nas je zadesilo to se odjednom ukazuje kao gotovo optimalan primer poželjne socijalne distance pred naletom korone. Ono što je u Veneciji, primerice, u kojoj sam kratko boravio samo deset dana pre polaska za Seul, i to u vreme famoznog karnevala, jednostavno nemoguće i nezamislivo, jer mediteranski temperament i prostor oduvek – bar na površini – podrazumevaju blizinu, susret, familijarnost, mešanje, prožimanje, vrenje, influenciju, ovde je takoreći uobičajeno i svakodnevno. Iako starinski, famozni naklon, koji je u ovom delu sveta još uvek mnogo češći od rukovanja, ujedno je „hladniji”, ali i u svakom smislu bezbedniji od njega; on je istodobno jasan znak razdvajanja, ali i poštovanja drugoga i njegove fizičke, odnosno personalne autonomnosti.

To načelo moguće je, čini se, raspoznati i u naizgled efemernoj navici – iritantnoj za Evropljane i zapadnjake uopšte – skidanja obuće na ulazu u stanove i bolje restorane sa tradicijom. U ovom momentu, kad posvuda čitamo  islušamo o merama dezinfekcije koje uključuju ranije nezamislive postupke i procedure, to se, naime, ukazuje kao bezazlen, ali istovremeno delotvoran gest čuvanja zatvorenih prostora od mogućeg zaraznog inputa kobnih razmera. Isto bi moglo da se kaže i za korejsku kuhinju, u kojoj ima zapravo malo mesa i nema hleba, umesto njega jede se pirinač, ali zato ima mnogo zdavog bilja, naročito zelenog. Neizostavni deo svakog obroka je kimči, neka vrsta kupusa u ljutom sosu, kao što je ljutkasto ili baš ljuto praktično sve ostalo – običaj nama pomalo stran, koji, međutim, i te kako pomaže zdravlje, počev od probave i krvnog protoka, pa sve do antibakterisjkog i antibacilnog dejstva uopšte.

Ima, naravno, u ovdašnjem kulturnom miljeu onoga što Alien poput mene jednostavno ne razume. Ali mora da uvaži, makar i nevoljko, ako želi da bar delom bude uključen u svakodnevni život. Dve sedmice po pristizanju – što verovatno nije slučajno – profesorski kolegijum Katedre za južnoslovenske jezike Hankuk univerziteta priredio je u restoranu s vijetnamskom kuhinjom ručak u moju čast. Obilje hrane, dobrog raspoloženja i srdačnosti bili su začinjeni tradicionalnim ritualom, u kojem najstariji profesor, u velikoj metalnoj posudi koja sve vreme krčka, baš tu na stolu meša i kuva za ostale, a potom oni svojim štapićima redom zahvataju meso i bilje iz zajedničkog lonca. Bez brige, rečeno mi je tom prilikom, jer je moja nelagoda bila više nego očigledna, ovo je kipuća voda koja sigurno raskužuje sve. Slučajno ili zakonomerno, tako je i bilo, jer zaista nisam osetio nikakve loše posledice ove egzotične gozbe.

Južnokorejska stvarnost je, očito, osoben i katkad nama stran, ali funkcionalan spoj starog i novog, tradicionalnog i ultramodernog. To je zemlja koja je internacionalni lider modernih tehnologija, a u isti mah njeni stanovnici, naročito oni stariji od trideset, uglavnom ne znaju ni reči engleskog, univerzalnog jezika današnjice; zemlja koja hrli ispred vremena, a istodobno u porodičnim i familijarnim odnosima čuva patrijarhalnu subordinaciju starog kova. U nekim drugim okolnostima možda ne u svemu za oponašanje, u smislu očekivanja i navika (zapadno)evropskog čoveka, sada, u aktuelnoj konstelaciji biološke borbe za život između čoveka i pandemijski invazivnog virusa, taj paradoksalni spoj futurističkog i pasatističkog pokazuje se, međutim, kao skoro optimalan. O tome, uostalom, svedoče napisi i reportaže u svetskim medijima posvećeni činjenici da zemlja, koja je u početku bila jedan od lidera po progresiji zaraze, sada postaje primer uspešnog obuzdavanja pošasti zahvaljujući u osnovi jednostavnim, ali široko primenjenim merama upozoravanja, edukovanja, upravljačkog odlučivanja i građanskog povinovanja donetim odlukama.

Upravo o tome razmišljam dok se, tačno na izmaku prvog meseca u ovoj mnogoljudnoj zemlji, autobusom vozim u Seul (sat ili dva, zavisi od saobraćajne gužve, baš kao u Beogradu), da u tamošnjem kampusu Hankuk univerziteta obavim prvi ispit iz poznavanja srpskog jezika za deo osoblja jedne velike firme, koji će, čim to bude moguće, na službu u Beograd. I dalje, naravno, slušam muziku sa svog dobrog Samsung telefona, a u prozorskom oknu, kao u onom pomerenom ogledalu s početka, na podlozi krajolika koji pored mene klizi brzo i lako, vidim blede obrise sopstvenog, ne baš raspoznatljivog lika. U punoj zaštitnoj opremi: kačket, maska, naočari, tanke rukavice, gel za dezinfekciju, antibakterijske maramice, flašica čistog alkohola u torbi, za svaki slučaj – Alien 20 najzad, pripravan, hita u žarište zaraze.

No na ulazu u grad sve mi najednom opet izgleda obratno od očekivanoga. Za razliku od Beograda, Milana, Madrida, Venecije ili Rima, ovde nema blokada saobraćaja, ograničenja ulaza u prestonicu, nema praznih ulica i zatvorenih lokala. I sve to u zemlji u kojoj i dalje ima mnogo starinskih običaja i teškog političkog nasleđa, zemlji koja je prvo, polovinom prošlog stoleća, prošla skoro desetogodišnji rat sa drugom, severnom Korejom, a onda, u narednim decenijama, autokratsku diktaturu, pa zatim i vlast vojne hunte, da bi tek od početka devedesetih počela ubrzano da napreduje i naposletku postala razvijena zemlja s visoko konkurentnom privredom. Neko, očito, svoje povesne lekcije savlada i nauči o sebi dovoljno da pronađe održiv put u budućnost, pomirivši pri tome svoje paradokse tako da to znači funkcionalan život danas i ovde. A neko stalno ide ukrug, kao zalutali stranac u sopstvenom pamćenju, tvrdokorno verujući da je put u budućnost zapravo povratak u bolju prošlost, i pri tome razvija svoje interne paradokse do destruktivnog paroksizma, tako da mu više nigde nije dobro, ni u prošlosti ni u sadašnjosti. Onda dođe nevidljivi Fortinbras, okrutni alien u vidu pošasti, da poput bure razgori ono što tinja već dugo.

Eto, opet mislim u ekskluzivnim slikama podneblja i prostora iz kojeg dolazim. Jednom stranac, uvek stranac – to bi, valjda, trebalo da bude deviza nas, došljaka iz obolele Evrope, koja sve teže diše, kao u hropcu, u ovaj vrli stari-novi svet koji stalno, trudoljubivo, bez taštine i skanjevanja čisti svoja pluća pred olujama što haraju planetom.

Pa ipak… baš u tom času čujem glas koji mi se obraća, izravno, kao da mi čita misao:

Come in!… I’ll give ya shelter from the storm!…

Je li moguće? Konačno tu, na ulazu u metropolu, neko ko zna engleski jezik i ko razume moj zazor! Ali, čekaj… Može li taj poziv biti stvaran – doskorašnje središte zaraze kao sklonište od nje?? Nije li to kakva orijentalna zamka?… Ili je, možda, sve ipak puka okcidentalna varka? Jer… dobro mi je znan taj nazalni glas… on zapravo dolazi iz slušalica koje nosim i na koje namah zaboravih, pripada jednoj od pobunjeničkih ikona mog odrastanja što peva o simboličnom, imaginarnom pribežištu od zla koje ne ostavlja mesta za stvarni beg i spas od njega.

Ma dovraga sa strahovima i podelama, mislim u trenu. Bile one istočnjačke ili zapadnjačke, nisu li sve podele zapravo imaginarne pred vihornim naletima poput ovoga, koji se upravo kovitla s jedne na drugu stranu sveta, ne ostavljajući nikoga bezbednog i sasvim po strani? I sam strah od bolesti i smrti, najveći od svih ljudskih strahova, pre svega je zazor od nepoznatog, nedefinisanog, Drugog. Kakva god da je – počinjem da shvatam – sa drugošću se valja suočiti, mentalno i duševno, da bismo naučili kako se nositi sa samima sobom, pred drugima i pred sobom. Valja nama preko rijeke, veli pesnik.

I’m comin’!… izgovaram stoga u sebi, najzad, glasno, punim plućima. Evo me, dolazim!

Uopšte ne znam kako mi to polazi za rukom, ali maska na mom licu razvlači se u širok osmeh.

Najzad. Bivši Alien.

Bivši?… Ali?…

 

 

Krunska pisma (40, NM)

Novica Milić:

 

Nihilizam virusa

 

Iz ugla nas, ljudi, virus je nihilistička zverka: proždire nas ili nastoji da nas pojede. Za Ničea je nihilizam „pustinja koja raste“. Za nas, „virus koji se prežderava“, iako sam ne jede (ne treba mu nikakva hrana za održanje). Koristi nas kao kopir mašine za svoju prostu reprodukciju.

Virus (ovaj u slučaju SARS-CoVid-2, ali izgleda i svaki drugi) nalaže izvesnu heuristiku, pre nego hermeneutiku. Nagađamo da bismo razumeli. Sličan je model, heuristički više nego hermeneutički, i kod bića i ništenja. Uspostavljamo stoga sledeću hipotezu, analognu heuristici virusa: u metafizici se biće (Sein) toliko povlači iza bivajućeg da ga ovo potonje (skoro) sasvim prekriva, pa je ono u ulozi nekog ništa; odupirući se, biće sa svoje strane ništi bivajuće (ovo poslednje se stavilo u ulogu bića), i bivajuće se nadalje ponaša – tačnije dela – kao ništenje; ono ne dela na sebi, već od sebe, u ontičkom polju ili – možda ispravnije – u ontici događaja, na nekom „drugo-bivajućem“, kao na „telu“ ili „domaćinu“ čije snage nastoji da prisvoji sebi (umesto snaga bića, povučenog iza bivajućeg), kako bi svoje ništenje sprovodilo ne kao ništenje (učinci su mu ipak takvi, razorni), već kao izvesno izvrnuto naglavačke, aksiološki premešteno, praktični prevrednovano „stvaranje“. Nadalje, ništenje postaje „stvaranje“.

Ova ontično-ontološka hipoteza može da nam pomogne, izrečena ovako najviše u hajdegerovskim terminima, da razumemo kasnije fenomen resantimana, za šta će nam biti potrebniji Niče od Hajdegera. Ali do dođemo do mogućnosti dijaloga s njim, biće nam potrebno da prođemo kroz „razgovore“ sa više drugih mislilaca, stvarno ili fiktivno.

Još malo teške švapske filozofske artiljerije, pa možemo da se uputimo u nešto prozračnije – mada mračnije, kako ćemo videti – sfere istorijskog nihilizma, koji je zapravo najvažniji vid nihilizma, u svakom slučaju važniji za analizu od ovog fenomenološkog ili postfenomenološkog.

Ako nam se to dopusti, da malo brbljamo o fenomenologijama, moramo u igru njene heuristike uključiti i svetlo ime onog GVFH-a. Hegela, dabome. Složena je genealogija nihilizma kod njega, što će reći pojave poništavanja (negativiteta) u kretanju svesti (onako kako je, u najkraćem, to opisano u „Uvodu“ Fenomenologije duha). Svest počinje (i traje sve vreme) kao tzv. prirodna svest (ili prirodno znanje), a njoj se u kretanju suprotstavlja sumnjičenje, odnosno skepticizam; za Hegela, skepsa u odnosu na prirodnu svest u ishodu vidi samo „čisto ništa“, a ne „ništa“ onoga čije je to „ništa“; ona stoga negativnost nosi sa sobom, zadržava je, a prirodna svest i kao prva, manje-više naivna ili početna svest, i kao ova potonja, koja je prošla kroz skepsu, ostaje sve vreme. Ali ako je izvršen „prelaz“ (ili obrt, rekli bismo), pa se javio uvid o „ništastvu“ nečega, negacija je postala „određena“, kaže Hegel, tj. svest je krenula dalje, ka svojim višim sintezama, odnosno pozitivitetu. Viša svest, na ma kojem svom obliku koja vraća sumnju u igru, kao da ništi „čisto ništa“ prirodne svesti, traži da ništenje bude određeno, hoće neki pozitivan rezultat, ali postoji jedno skriveno, ponovljeno, neizbrisivo ništenje kojim prirodna svest uzvraća, ništeći svaki pozitivni rezultat, odnosno – pošto viša svest interveniše – povlači sebe i svoje „čisto ništa“ pred određenim „ništa“ više svesti. Senka, i to mračna, ostaje sve vreme.

Međutim, pošto negacija ostaje, cena je prilično velika. Borba između negacije i afirmacije, borba unutar negacije, kao i borba unutar afirmacije, traju. Prirodni stav, ili prirodna svest, prirodno znanje, nesposobni su sami za dalje kretanje ka pozitivnosti, ali bivaju kretanjem svesti, „istrgnuti iz neposrednog postojanja“. Izrazi kojima Hegel opisuje tu ekstazu prirodne svesti koja nosi sobom negaciju dramatični su: „smrt“, „strah“, „nasilje nad sobom“. Pokrenut je mehanizam „prevazilaženja“ (izdizanja svesti na viši stupanj, Aufhebung, takođe „izlaženje iz ograničenog“, das Hinausgehen über das Beschänke), što kretanje negativnosti, ili ništenja, od čistog i praznog ka određenom i punom, čini i svetlim i mračnim poslom. Svetlo je to kretanje od prirodne svesti preko samosvesti kao duhu (ili „apsolutnom saznanju“, apsolutu, ako poverujemo u Hegela da tako nečeg ima), a kako prirodna svest ostaje kao naličje ili senka ovom kretanju, „svest sama nad sobom vrši nasilje“, ili duh i njegova „osetlivost“ „trpi nasilje od uma“.

Ovaj opis kretanja svesti i pojave dva „ništenja“ – jednog “čistog“, drugog „određenog“ – opis je rađanja filozofije, duha negiranja i duha potvrđivanja. Nije sve „čisto“ u tom rađanju ili kretanju, nasilje je nužni deo saznavanja, čak postojanja (Dasein), misli kao i osećajnosti. Hegel će ovu mračnu stranu mišljenja povremeno prizvati ili na nju podsetiti (u tzv. dijalektici gospodara i sluge, ili kod „loše beskonačnosti“, takođe u pojedinim slikama s finala Fenomenologije duha i drugde), ali će biti, ipak, prevashodno prosvetiteljski zainteresovan za pozitivnu stranu kretanja duha, njegove privremene ili trajne rezultate, i čas rađanja filozofije nasuprot „čistom ništa“ ostaće uglavnom neprimećen; ne i sasvim neprimećen, tome će se vraćati Kožev, Bataj, Derida, ali za sada završavamo, svesni da ove Hegelove apstrakcije nisu baš zabavne i lake.

 

 

Krunska pisma (39, NM)
Gratia plena (nm)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Benoît Peeters: Marguerite Derrida

Benoît Peeters:

 

MARGUERITE DERRIDA

 

Marguerite je rođena 1922. godine, u posve drukčijem miljeu nego Derrida, a njezino je djetinjstvo bilo posebno napeto. Otac, Gustave Aucouturier, bio je nekadašnji student Filozofskog fakulteta: pohađao je kurs ruskog jezika prije no što je upisao studij historiografije. U Pragu, gdje je radio za agenciju Havas, susreo je svoju buduću ženu Marie Alferi i tamo su se rodili Marguerite i njezina dva brata. Familija Aucouturier je potom, sve do invazije njemačkih trupa 1941. godine, živjela u Beogradu. Ostavši bez vijesti o ocu, majka i njezino troje djece nalazi utočište u Kairu i tamo živi u teškim uvjetima sve do kraja rata. Potom se familija nastanjuje u Moskvi, gdje otac Gustave Aucouturier postaje dopisnikom France Press: upravo su tu Marguerite i njezin brat Michel započeli učiti ruski. Godine 1948, napokon, Aucouturierovi se vraćaju u Pariz kako bi omogućili djeci da polože maturu i studiraju. Po svojem obrazovanju, dakle, djevojka nije ništa više francuski klasična od Jacquesa: premda je njezina familija katolička, Marguerite će pokadšto govoriti da joj se nakon takva djetinjstva u dijaspori, i s majkom Čehinjom, događa da se osjeća više Židovom nego Derrida.

(…)

Brak Jacquesa i Marguerite, unatoč turbulencijama, ostaje esencijalan i nerazoriv. Ništa ga ne može dovesti u pitanje tokom četrdeset i osam godina njihova zajedničkog života. Prema Avital Ronell, ”Marguerite nikoga nije smatrala rivalom. Uvijek je nalazila nešto lijepo za reći o ženama koje su bile bliske ili odveć bliske s Jacquesom, što ne znači da nije patila”.

Od prvih susreta Marguerite je uvjerena da će on biti najveći filozof svojeg naraštaja. Njezino divljenje, stečeno otprve, ne treba se dakle neprestance iskazivati. Pa ako je Jacques začuđen što njegova žena nije zanesena znakovima vanjskih priznanja što ih on prima, to je zato što ona nije očekivala uspjehe kako bi vjerovala u njega.  Počasti, koje Derridu ne ostavljaju tvrda srca, tako da mu se čine kao oduženje za poteškoće i odbacivanja što ih je podnosio, nemaju važnosti za nju. Pokadšto svojega muža naziva ”vanzemaljcem”, što ga nimalo ne ljuti.

Kako bi išla na ruku njegovu radu, Marguerite od početka šezdesetih godina preuzima na sebe sve svakodnevne obaveze i upravlja materijalnom stranom egzistencije: kućom, papirima, školovanjem djece, porezima i tisućama ostalih stvari. ”Jacques nije znao ni gdje se nalazi banka”, otkriva ona. ”Zaposleni u lokalnoj poslovnici nikad ga nisu vidjeli. Kad sam im donosila dokumente koje sam mu dala potpisati, neki su me pitali u šali: ‘Postoji li odista vaš gospodin Derrida?”’

Njihov prijatelj Alexander Garcia Düttmann pripovijeda: ”Jacques je uvijek imao apsolutno povjerenje u Marguerite. Bila je nedodirljiva. Moglo bi se u nekom smislu gotovo reći da je nije zaslužio”. Derrida rado poziva na večeru – prijatelje, kolege, prevoditelje, studente – ali Marguerita je ta koja brine o svemu, koja se snalazi, unatoč vlastitom poslu, kako bi večere bile ne samo spravljene nego i ukusne. Dočekuje u istoj mjeri jednostavno i toplo, kako da sve to dolazi samo po sebi. I ako se pokadšto dogodi da je ironična prema svojemu suprugu, to je na blagonaklon i suučesnički način, bez trunke zlobe. Derrida poznaje Margueritinu tankoćutnost, njezinu izvanrednu oštroumnost, i ništa što dolazi od nje ne može ga povrijediti.

Najposlije, jedina stvar koja pokadšto razdraži Marguerite jest Jacquesov ljubomorni temperament: ”Nije mu drago kada me ne uspijeva odmah naći. Htio je u svakom času znati gdje sam, što činim i s kim. No ako bi imala nesreću postaviti mu pitanje takva tipa, rekao bi: ‘Ah, vazda ta recipročnost’!”

(Benoît Peeters: Derrida, Paris 2010.)

S francuskog preveo Mario Kopić

 

 

 

Krunska pisma (38, IM)

Ivan Milenković:

 

Epidemija (2)

 

1. Znamenita je epizoda iz Tukididovog Peloponeskog rata, u kojoj stranac dolazi u Atinu iscrpljenu od rata sa Spartom i, u propalom gradu, ugleda puno pozorište. Zapanjen, upita Atinjanina o čemu je reč. Zar, naime, sada, usred rata, nemaju preča posla od odlaska u pozorište? Atinjanin ga pogleda (ne bez čuđenja) i odvrati da oni upravo ratuju zbog toga, zbog tog pozorišta, kako bi odbranili svoj načina života, te da se ne bi imali rašta boriti kada bi sami ukinuli smisao borbe.

Šta je, međutim, način života i da li, za toliko različitih načina života kojih ima, otprilike, koliko i kultura, postoji najmanji zajednički sadržalac koji bi u svakom posebnom slučaju opravdao zalaganje za taj i takav način života? Drugim rečima, da li je svaki način života kao skup vrednosti jedne političke zajednice vredan borbe, ili, ipak, postoje pretpostavke koje najpre treba ispuniti da bi pojedinac svoje poverenje poklonio zajednici i, na poziv vlasti, branio je? Da li je, na primer, kineski način života jednakovredan kao i, recimo, italijanski, švedski, ili južnokorejski?

U odgovoru na ovo pitanje valja poći od pojma goli život (nuda vita), od pojma, dakle, u koji nisu upletene nikakve vrednosti.

 

2. Goli život je, prema zamisli koju dele Hana Arent, Đorđo Agamben i Žak Ransijer, život koji je lišen pravne i političke forme. Homo sacer je, utoliko, manje sveti čovek, a više onaj koji se može žrtvovati, koji može biti ubijen a da ubica ne bude kažnjen jer homo sacer jeste unutar pravnog i političkog poretka i, u isto vreme, nije.[1] Nemački Jevreji su, recimo, najpre Nirnberškim zakonima iz 1935. godine (Nürnberger Gesetze) bili lišeni svojih građanskih i političkih prava, a onda su, u koncentracionim logorima kao svojevrsnim nemestima, kao prostorima izuzetka (vanredni prostori, delokalizujuća lokalizacija, kako kaže Agamben[2]) na kojima nisu važili pozitivni zakoni Trećeg rajha, mogli biti ubijeni a da ubice ne budu kažnjene. Vanredni prostori, dakle, istovremeno pripadaju i ne pripadaju određenom poretku i određenoj teritoriji. Formulacija Hane Arent sans papier, „bez papira“, koja se odnosi pre svega na izbeglice, brutalno jasno pokazuje šta znači pravna i politička forma: bez dokumenata (papiers) kojima potvrđuju pripadnost određenoj nacionalnoj državi ljudi su svedeni na sebe same, na tela, na goli život, a goli život, dakle život kao život, manje vredi od kvalifikovanog, formom ogrnutog života.[3] U još brutalnijoj formulaciji može se reći da su dragi kamen koji ima potvrdu o svojoj dragocenosti, dakle kamen s papirom, više vredi od čovela bez papira. Životinja koja ima papire, koja, dakle, ima potvrdu o svome poreklu – ličnu kartu, takoreći – više vredi od čoveka koji potvrdu nema.[4] Žak Ransijer, pak, u pojmu identifikacije pronalazi svu silinu formalne potvrde životu: kada policajac zatraži ličnu kartu on proverava da li osoba pred njim postoji u formalnom smislu, da li se, dakle, njegova sadržina (telo) poklapa sa formom (identifikacionim dokumentom), da li, drugim rečima, osoba pripada određenom poretku koji policajac predstavlja i koji će poredak Ransijer nazvati policijskim (suprotstavljajući ga političkom poretku koji počiva na nemogućim identifikacijama).

Postoji, međutim, još jedna formalna komponenta koja goli život razlikuje od kvalifikovanog života, a da se kvalifikacija ne odnosi, strogo uzev, na pravni i politički momenat, već, naprosto, na kulturu. Kultura, u ovom slučaju, znači način života. Ako problem svedemo na najelementarniju ravan mogli bismo reći da zajednica ljudoždera ne mora da ima papire kako se pripadnost toj zajednici legitimisala, jer dovoljno je pružiti dokaz o konzumiranju ljudskog mesa (u suprotnom se pretendent na pripadnika ljudožderskoj zajednici izlaže opasnosti da bude pojeden).

 

3. Vanredno stanje jedan je od paradoksalnih mehanizama odbrane savremenog načina života: način života se, kroz suspenziju pravnog i političkog poretka, zaustavlja upravo u ime tog načina života. Vanredno stanje proglašava suveren. Ako ostavimo, na trenutak, po strani formalne manjkavosti vanrednog stanja u Srbiji – pre svega zato što ga nije uveo suveren, dakle narod predstavljen u parlamentu, već je to, nezakonito, uvela izvršna vlast kojoj i samoj manjka demokratski legitimitet – ako, dakle, ostavimo to po strani, šta je to što bi vanredno stanje u Srbiji trebalo da štiti? Kako bi se način života u Srbiji mogao odrediti? Koje su to vrednosti srpske političke zajednice koje su se našle pred udarom epidemije i koje bi vanrednim stanjem valjalo braniti? U ovom trenutku na to pitanje nije moguće odgovoriti, a na ovom mestu (libreto.rs) već je primećeno da retorika vlasti sugeriše kako se vanrednim stanjem štiti goli život. Ali goli život nije način života. Goli život je upravo obeležje života lišenog vrednosti. Drugim rečima, pitanje je da li se goli život može odvojiti od načina života, a da na stradaju ni goli život ni način života. Nacistička logika je, recimo, istrebljenje Jevreja pravdala zaštitom arijevske rase, na onaj način na koji se, danas, štiti goli život od najezde konronavirusa. Na delu je ista vrsta logike: da bi se uopšte zaštitio način života potrebno je najpre sačuvati rasu, ono prvo, to jest goli život. Takva logika bilošku suštinu, ili bazu, pretpostavlja kulturnoj nadgradnji. Ali upravo Tukudid djasno, da jasnije ne može biti, pokazuje da takva postavka nije održiva. Sama rasa, pak, ni kod nacista nije bila naprosto biološko obeležje, već je implicirala izvesne pretpostavke koje pripadnost arijevskoj rasi odmah, automatski, uvode u poredak (superiornih) vrednosti.[5] Ta je konstrukcija, naravno, besmislena, ali je podržavala fantazam čistote. Drugim rečima, rasa čak ni kao fantazam – a rasa jeste fantazam – ne može biti čista. Utoliko su nacisti, pokušavajući da izdvoje goli život od načina života bili prinuđeni da fizički odstrane goli život kako bi obezbedili fantazam čistote – autentičnost – svog načina života.

 

4. Nema političke zajednice, pa ni kulture, koja neće slobodu da ponudi kao jedno od svojih konstutivnih obeležja. Problem je, međutim, koja se vrsta slobode nudi: pozitivno, ili negativno određena sloboda? Pozitivno određena sloboda zajednicu pretpostavlja pojedincu, odnosno punopravnim se i slobodnim građaninom određene zajednice smatra pojedinac koji mora da pristane na neupitne (pozitivne) vrednosti te zajednice. U teokratskom režimu, iranskom na primer, moraju se ispovedati islam i, za žene, nositi krpe oko glave da bi se bilo punopravnim građaninom, ili punopravnom građankom Irana. Nešto svedinijim rečnikom: u poretku pozitivne slobode postoji autoritet koji će građanima reći kako se imaju ponašati, odnosno koji način života imaju „odabrati“, u koje bogove imaju verovati, da bi bili punopravnim pripadnicima rečene političke zajednice. Veruju li u neke druge bogove slobodni su popiti kukutu, ili otići na prevaspitavanje u obližnju Kolimu. Ili, da se poslužimo već navedenim primerom: u zajednici ljudoždera moraš jesti ljudsko meso, ili ćeš biti pojeden. Osnov slobode je, dakle, nesloboda. Slobodna nesloboda, međutim, nije sloboda. Negativno određenje slobode, pak, znači da pojedincu niko ne sme da nameće koji će način života da odabere, sve dok njegov način života ne uzgrožava isti takav način života drugog pojedinca. To je, za sada, najviši oblik slobode koji je čovek, za ovih nekoliko hiljada godina istorije, uspeo da proizvede. Jedini poredak, pak, koji je u stanju da podrži taj obim slobode, upravo su republike demokratskog tipa.

 

5. Republika bez demokratske legitimacije nije drugo do prazni označitelj, reč neispunjena sadržinom koju ta reč obećava. Vlast koja sebe naziva republikanskom, ali nije u stanju da se legitimiše demokratski, nesmenjiva je vlast, što znači da u sebi sadrži klicu nasilne smene, te je obim slobode u takvoj ne-republici, u svim slučajevima bez izuzetka – bilo da je reč o Narodnoj Republici Kini, ili Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, ili Republici Srbiji – krajnje sužen i upitan. Posle pada petooktobarske republike 2012. godine republika je u Srbiji srušena, te je Srbija danas, de facto, monarhija. Ona to nije formalno i nije to u istorijskom, nego u etimološkom i faktičkom smislu: monarhija kao vladavina jednog, u ovom slučaju i lična vladavina jednog čoveka. Bez republikanskih institucija, odnosno bez slobodnog javnog prostora, način života karakterističan za Srbiju nije moguće odrediti, te je monarhistička vlast, zbog toga, u stanju da ponudi samo goli život kao ono što se se vanrednim stanjem štiti. No, upravo je zbog toga opravdana bojazan da vanredno stanje, zapravo, štiti ličnu vlast jednog čoveka, a takav zaključak, kao što smo, verujemo, pokazali, nije samo stvar neodređenog osećaja, već je logički i istorijski dosledno izveden (o bogatoj empirijskoj verifikaciji kako u tekućem vanrednom stanju, tako i u poslednjih osam godina – ni da ne govorimo).

 

[1] Upor. Emil Benvenist, Rečnik indoevropskih instituta, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad 2002, prevod Aleksandar Loma, str. 376-378. Takođe Đorđo Agamben, Hono sacer. Suverena moć i goli život, Karpos, Loznica 2013, prevod Milana Babić.

[2] Agamben, Homo sacer, op. cit., str. 256.

[3] Ostao je neprimećen jedan blesak Hane Aren iz Izvora totalitarizma (Feministička izdavačka kuća 94, Beograd 1998, prevod Slavica Stojanović i Aleksandra Bajazetov, str. 307): apstraktna nagost. U onoj meri, dakle, u kojoj je građanin, zapravo, pravna i politička apstrakcija, u istoj toj meri je apstrakcija i osoba koja nije ogrnuta građanskim statusom, odnosno koja je gola. Divljaci su, kako upozorava Arent, svojom doslovnom golotinjom sablažnjavali građanski svet upravo zbog apstraktnosti te nagosti. Golotinja divljaka je apstraktna, na isti način na koji je apstraktna i boja kože izbeglice iz Avganistana, ili Nigera. Golotinja je apstrahovana iz građanskog načina života, apstrahovana je iz apstraktnog poretka, ali time ona ne prestaje biti apstrakcija.

[4] Upor. briljantnu knjigu Valentina Grebnera Potvrda ličnosti. Poternica, lična isprava i kontrola u srednjovekovnoj Evropi, Karpos. Loznica 2013, prevod Meral Tarar-Tutuš.

[5] O nacizmu kao ostvarenoj biologiji videti briljantan tekst Roberta Espozita „Nacizam i mi“: Roberto Esposito, „Le nazisme et nous“, u: Communauté, immunité, biopolitique. Repenser les termes de la politique, Les priaires ordinaires, Paris 2010, str. 173 i dalje. Nacional-socijalistička vlast Slobodana Miloševićeva – kao, uostalom, bilo koja fašistička vlast – plovila je na istom talasu: biti Srbinom već je bila neupitna vrednost.

 

 

 

Krunska pisma (37, AK)

Corona inspired art (2):

 

(Autorka A. Krstonosić)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Krunska pisma (36, DR)

Dimitrij Rupel:

 

Epidemija i socijalizam

 

Nekoć je vrijedilo da se kapitalizam i socijalizam, svijet s ovu stranu i svijet s onu stranu željezne zavjese, razlikuju po živahnosti, šarenilu i svjetlosti. Prelazak granice između Zapada i Istoka, recimo iz Zapadne u Istočnu Njemačku – dakako mi koji smo smjeli „preko“ – opisivali smo kao prelazak iz svijeta dosadne praznine, tišine i sivila u svijet svjetla i boja, svakovrsnog komešanja i jedva pregledne mase zanimljivosti. Na Istoku su mase bile organizirane (kao na sjevernokorejskim i jugoslavenskim stadionima, recimo na proslavama Dana mladosti ili sa špalirima školske djece kad je grad obilazio maršal Tito), na Zapadu su bile spontane.

U vrijeme epidemije, u dane karantene zbog koronavirusa, gradovi, ulice i ceste ne samo kod nas, nego i posvuda po Evropi prazne su i tihe, puste i dosadne. Tko se ovih dana vozi autoputom prema Primorskoj, ne može vjerovati svojim očima. Cesta za koju su nekoć bili karakteristični čepovi i zastoji, postala je tako reći prazna, osobnih automobila je manje nego kamiona. Dakako, moguće je pri pogledu na ispražnjenu panoramu i uživati.

Američki dnevnik The New York Times je prije dan, dva objavio prilog pod naslovom “Dobra strana praznine”. Časopis je poslao fotografe da fotografiraju prazne sajmove, željezničke stanice i druge ispražnjene prizore po svijetu. “Njihove fotografije,” piše NYT, “prikazuju neku vrstu distopične ljepote, koja je odvojena od normalnog života i podsjeća na doživljaje nekadanjih istraživača koji su naletjeli na ostatke izgubljene civilizacije.”

Usput rečeno: od 1897. godine do današnjeg dana ima The New York Times svaki dan ispod „glave” otisnuto geslo “All the News That’s Fit to Print” (sve vijesti koje su primjerene za tiskanje).

Tko je opažao svijet oko sebe prije trideset ili više godina, pomislio je da su se vratila stara vremena. Tada osobnih automobila i prometa nije bilo malo jer bi građani ostajali u kućama, nego jer više automobila i više izleta građani jednostavno nisu mogli sebi priuštiti. Na cestama nije bilo mnogo svjetla i reklama, jer nije bilo velikih stvari što bi ih nudili i jer za njih nije bilo ni novca.

Prilike u vrijeme epidemije podsjećaju na prilike u vrijeme socijalizma. Povezanošću između socijalizma, zapravo komunizma, i epidemije bavi se i poznati filozof Slavoj Žižek. Koronavirus, kaže, sili nas na odluku: globalni komunizam ili zakon džungle. Žižek nudi zanimljivo polazište koje je gotovo devedeset godina unatrag izazvalo veliku oluju, polemiku između pjesnika Otona Župančiča i kritičara Josipa Vidmara, krizu literarne revije Ljubljanski zvon i početak revije Sodobnosti. Godine 1932. izišao je roman (slovenskog pisca, emigranta u SAD) Louisa Adamiča Smijeh u džungli, što ga je Oton Župančič u članku “Adamič i slovenstvo” označio kao uzorno djelo:

“Evo Adamiča! Amerika mu je dala što mu je mogla dati: široko polje rada na kojem se mogla iživjeti i razigrati neobuzdanost njegove čežnje za spoznajom, tako da je dobro upoznao prostranosti i kompliciranost američke džungle, gdje je našao, kako kaže, „bojište strahovitih i divljih sila”, kojima je njegov duh naposljetku bio dorastao. No ništa mu nije oduzela.”

O privlačnosti džungle su Slovenci mnogo toga rekli već prije devedeset godina, a za njezinu suprotnost su se odlučili Župančičevi kritičari (Josip Vidmar) godine 1941. u vrijeme važenja sporazuma između Hitlera i Staljina, koji je značio „kreativnu” kombinaciju nacionalnog i internacionalnog socijalizma odnosno komunizma. U Sloveniji s komunizmom nismo prekinuli niti Ustavom iz 1974. godine, pa je trebalo njegovo napuštanje počekati sve do raspada Sovjetskog saveza 1991. godine. S tim u vezi je po svoj vjerojatnosti izazvala začuđenost izjava Janeza Kocijančiča u intervjuu od 22. marta 2020. godine – dakako ne samo ta njegova izjava i ne samo njegova izjava.

Naime, nekadašnji predsjednik Udružene liste (nasljednice Saveza komunista) je u dotičnom intervjuu utvrdio da je nakon 1948. godine u Jugoslaviji došlo do velike promjene i razlike u odnosu na sovjetski model: sa samoupravljanjem, delegatskim sistemom i nesvrstanošću, koji bi nam – tako se dalo razumjeti – mogli dobro doći i danas. Sljedeći prevrat,  koji ga je (godine 1971) otjerao od funkcije u vladi i nagradio vodećim položajem u privredi, bio je, prema Kocijančičevu uvjerenju, povezan s prestrašenošću starih komunista nakon sovjetske okupacije Češkoslovačke, što je dovelo do kraja tzv. liberalizma 1971. godine. Zapravo je Jugoslavija prihvatila sovjetski sistem bez okupacije. Započele su tzv. olovne sedamdesete, koje su trajale sve do Titove smrti. Na Zapadu (u Italiji, Njemačkoj) pojavio se ljevičarski terorizam (Crvene brigade, RAF – Baader Meinhof). Sedamdesete su godine bile godine najvećeg sivila i praznine u slovenskoj politici. Kocijančič pripisuje budućnost socijalizmu, odnosno socijalizam budućnosti.

Kažem da prilike u vrijeme epidemije podsjećaju na socijalizam. No bilo bi pravilnije reći da socijalizam podsjeća na epidemiju. Postavljanje je socijalizma ili komunizma kao antiteze, kao protivnog pola epidemiji, dakako ludost. Kada bismo tražili i našli rješenje u socijalizmu/komunizmu, epidemija bi trajala vječno.

Kad smo već kod slogana i gesla značajnih novina: nekoć se ljubljanski dnevnik Delo dičio podnaslovom „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”. U vrijeme stjecanja samostalnosti je urednik Tit Doberšek taj podnaslov zamijenio geslom: „Samostalan dnevnik za samostalnu Sloveniju”. To geslo je uskoro nestalo. Danas pak piše: „Znati više znači imati moć”. Kad bi u Sloveniji ponovno zavladao socijalizam/komunizam, Delo bi mogli imati podnaslov: “Stojte kući, inače će vas ovdje ili ondje zatvoriti!”

  1. 3. 2020. Nova 24 TV

Sa slovenskog preveo Mario Kopić

 

Preminula Margerit Derida

Le Monde od juče:

“Née à Prague, le 7 juillet 1932, d’une mère tchèque – Marie Alferi – et d’un père français, Marguerite Derrida, psychanalyste, est morte à Paris, samedi 21 mars, des suites du Covid-19, dans la maison de retraite de la Fondation Rothschild.”