Reformacija

 

Петстогодишњица Реформације

Јубиларна публицистика о Реформацији

За Сању Радишић

 

Јубиларне 2017. г. навршило се пет стотина година од Реформације, односно од  31. октобра 1517. када је Мартин Лутер у Витенбергу изложио својих 95 теза које су означиле почетак Реформације и тиме проузроковале радикални theological turn (теолошки обрт) који је конфесионалну топографију Европе трајно изменио. Имајући у виду овај историјски јубилеј, Евангелистичка црква Немачке је прогласила ову деценију Лутеровом декадом. Што се јубиларна година Реформације више приближава, то је број публикација све опсежнији, како о њеном протагонисти Мартину Лутеру, тако и о богословским и културним, привредним и политичким тековинама које је Реформација као дубока цезура означила том епохалном изменом парадигми у теологији.

 

Шта је протестантско?

”Протестантзам” је колектив-сингулар за хришћанске цркве, групе и покрете које себе сматрају делом наслеђа Реформације из 16.века. Историчари се споре о томе да ли може бити реч о Реформацији или Реформацијама у 16.веку, будући да велики реформатори Мартин Лутер, Јоханес Калвин, Улрих Цвингли и Филип Меланхтон нису уопште у стварима теологије, верске праксе и хришћанске етике били једног мишљења. Те разлике ће у оквиру комплексне историје њиховог протеста против средњевековне ”Папске цркве” бивати све израженије. Тако су и пет стотина година доцније разлике на снази између Лутерана, Реформиста, Англиканаца, Баптиста, Методиста као и других бројних протестантских деноминација, слободних цркава и секти.

У свеукупном европском прегледу Реформације улога и место Мартина Лутера је у апсолутном фокусу. Он је портретисан као харизматични монах и катализатор реформаторских процеса који нису монодимензионална потрага за Божијом благодаћу само средствима теологије, већ представљају и дубоку историјску цезуру и културну револуцију са епохалним последицама.

У превечерје овог значајног јубиларног повода, објављено је више књига о Реформацији, о животу и делу њеног протагонисте Мартина Лутера, које ове у сумарном виду желимо представити. Оне све у припреми овог јубилеја имају важну улогу у стратегијском public relations.

 

Томас Кауфман: ”Историја Реформације у Немачкој”

”Суштаствени садржај Реформације је: човек сам собом одређује да буде слободан” – У предавањима о философији историје Хегел је 1822./23. је Реформацију Мартина Лутера стилизовао у рођење новог вековља. Хегелово мишљење је од 1800.г. од многих протестантских философа и теолога преузето. Они од тада прослављају Лутера као борца за Божију Благодат као монаха и професора,  националног јунака ослободитеља  од папске цркве, угњетеног Немца који се неустрашиво бори за право слободе савести. Он је за њих први модерни човек који се ослободивши се тмине средњег века упалио бакљу вере и слободе. Он је за њих архиреволуционар модерне који јеу борби против папског ауторитета унео анархични принцип непосредности сваког верног хришћанина пред Богом и тиме минирао структурални поредак етаблиране еклисиологије.

Историјски значај Реформације је споран. Насупрот традиционалном, протестантској историјској слици која види ”јединственост Лутеровог дела” као ослобођење од ”тамних сила” и ”крај средњег века”, истиче новија истраживања која Реформацију сагледавају као процес који треба разумети на позадини специфичних услова. То се односикакао на црквени, тако и на културни живот око 1500 г. на пољу политичког, привредног и културног живота времена. ”Успех” Реформације је само разумљив као се различити ”актери”, помесни кнежеви или градски магистрати, али и грађани и сељаци у овај покрет укључе и сагледају. Да ли је оправдано дакле, Реформацији приписивати епохални карактер?

У својој књити ”Историја Реформације у Немачкој” жели аутор Томас Кауфман, професор и проминентни црквени историчар на универзитету у Гетингену је желео да своју слику Реформације ослободи од историјских клишеа протекла два столећа која су у Мартину Лутеру сагледавали централну херојску фигуру смена епоха измешу средњег века и новог века које је дало Реформацију, расцеп Цркве планирао и одлучно радио на заснивању и одвајању лутеранске цркве.

Дубина конфликта који је Лутер изазвао својом критиком ”опроштајница” одговара његовој улози сходно којој је само желео да умањи штету својој цркви. Вољни подметач ватре Лутер није био, иако је сукоб са опроштајницама добила димензије широког пожара у коме је јединство цркве Запада трајно уништено.

Онај ко жели да разуме, зашто је свет у само неколико десетина година између Лутерових теза 1517.г. у Витенбергу и отварања Трдентинског концила 1545.г. тако радикално променио да ни црквено, ни политичко јединство више није могло бити успостављено, наћи ће у овој Кауфамновој бриљантној историји уверљиве фактичне доказе. Оваква тектонска померања на конфесионалној карти Европе су имала епохални карактер и до данас одређују како међуверски живот и односе, тако и друштво и културу.

У овој широкој историјској панорами су и други протагонисти Реформације пластично описани: Меланхтон, Еразмо, Калштат, Цвингли. Зачуђујуће је да Јоханес Калвин, реформатор у Женеви у овој књизи готово да се и не спомиње. У додатку на готово 150 страница је дата детаљна хронологија догађаја са биограмима најважнијих њихових актера, као и регистар и глосар појмова, што овој грандиозној књизи даје карактер класичног референцијалног дела које препоручујемо и српским читаоцима.

Дармејд Мекалох, професор црквене историје на универзитету у Оксфорду и члан Британске академије наука, аутор је више угледних књига међу којима су најпознатије Thomas Cramner: A Life and The Boy King: Edward VI and the Protestant Reformation. Пред нама је његово стандардно дело о револуционарној епоси Реформације – Diarmaid MacCulloch: Reformation. Europe’s House Divided 1490-1700. Penguin Books 2012.- сада доступно и у џепном издању. Дневни лист The Guardian је ову монументалну студију од хиљаду страница назвао „најбољом књигом која је икада написана у овој области“. У делу чији енглески поднаслов гласи Europe’s House Divided 1490-1700, што бисмо, по смислу, могли превести са „Поцепано јединство Европе“, аутор излаже густо саткану панораму Реформације која је трајно утиснула конфесионални профил Европе и њених региона. Кроз опис догађаја у појединачним земљама Реформације настао је фасцинирајући историјски компендијум политичких, друштвених и менталних процеса на целокупном европском континенту. Аутор је за ово капитално дело добио награду Британске академије наука  и одликовање National Book Critics Circle у Америци.

Писац компонује овај колосални мозаик више као историјску но као теолошку грађу, реконструишући менталну слику религиозности у тој динамичној епоси.

Појам Реформације је веома широко захваћен. Животу и делу Лутера, Цвинглија и Калвина посвећена су опсежна поглавља, а Реформација је представљена као нова шифра „епохе конфесионалности“. Аутор исцрпно описује и Противреформацију – inter alia – покољ Вартоломејске ноћи, концил у Тријенту, као и ратове реформатора са противреформаторима. Њему није искључиво стало до црквене историје, већ до модерне историје Европе и реконструкције заједничког „латинског наслеђа католика и протестаната“, које је запечатило идентитет Европе, односно означило трајно „раздељено наслеђе“ у Цркви Запада.

Структура ове књиге је неуобичајена: први од три основна одсека гласи „Заједничка култура“ и обухвата период до 1570. г. Аутор је мишљења да су конфесионалне прилике још биле отворене пре тога датума. Тек након војних обрачуна у Шкотској, Француској и Холандији 1650-тих година било је јасно да је судбина Европе у томе да буде раздељена. Тек се тада формирају јасно оцртани конфесионални идентитети и границе вероисповедних система. Други део је насловљен „Деоба Европе“ 1570-1619, са поглављем о Тридесетогодишњем рату, и једним дигресивним екскурсом – „Британско наслеђе“ 1600-1700. Трећи део је насловљен „Животни модели“ – то је дијахрони преглед друштвених и идејних гледишта Реформације. Овде је реч о различитим конфесионалним културама; на пример, о времену, смрти, животу и љубави. Велико закључно поглавље о „последицама“ представља неку врсту резимеа конфесионалних разлика и констатује да је хришћанство било и пре 1500. г.  „најтолерантнија религија у светској историји“. Мекалохова историја је и материјалима и мислима невероватно обилата књига у којој је Европа подробно обрађена, од Гренланда до Малте, од Канарских острва до Естоније и даље, премашујући географске међе, до описа прилика у Америци, на Далеком Истоку и у Африци. Помпезна поворка краљева, реформатора, папа, калуђера и шамана дефилује на историјској бини. Реч је о вероисповестима, али и о техници ливења звона, како о индулгенцијама, тако и о масонским ложама. „Но, у свему су идеје биле одлучујуће“, аподиктички истиче аутор. Реформација се може разумети само ако се та јединствена снага идеја појми у новој испосвесној парадигми. Мекалохова студија је сјајан историјски и теолошки компендијум реформаторских идеја, чији је петовековни јубилеј на прагу.

Загонетност Лутеровог сложеног карактера је од давнина позната. Тако се астроном Јоханес Кеплер, након студија у Тибингену 1597, питао шта може поуздано да се каже у Лутеру? Он је непоновив човек, који се и мимо свих препрека није одрекао истине. С друге стране је тешко разумети његову олаку склоност ка хуљењу, општој грубости у опхођењу. Кеплер апологетски вели да су можда великим духовима својствене и велике врлине и велике мане. О реформатору Мартину Лутеру (1483–1546) написано је небројено биографија и студија, односно његова личност и теологија су исцрпно осветљене. Хајнц Шилинг, професор историје раног новог века на Универзитету у Берлину, написао је одличну монографију у којој настоји да „демитологизује“ многе кроз векове испредене митове и легенде о реформатору. Тако је, према аутору, 95 теза на порти цркве истакао курир Универзитета у Витенбергу да би обзнанио једну академску расправу (disputatio), а не Мартин Лутер; Лутеров превод Библије није сачињен зато што до тада није постојало немачких превода, већ је Лутеров превод само један од многих већ тада постојећих немачких превода, мада је свакако најбољи! У Вормсу Лутер није био „млади монах“, већ у „зрелом добу“ од 37 година. Улогу жене је Лутер омеђио у оквире „вредне домаћице“, „брижљиве мајке“ или „потчињености мужу“ ма у којој служби овај био. Непослушност својих синова је кажњавао веома строго.

У овој биографији је опсежно и подробно изложено ново позиционирање Лутера према својим саборцима и противницима, као и ново вредновање Реформације начелно гледано. Меланхтон и Цвингли су представљени in extenso, рекли бисмо, готово раме уз раме са Лутером. Тако исто и протагонисти хуманизма, на првом месту Еразмо Ротердамски који је знатно допринео ширењу реформаторских списа и идеја. Заточници секуларних идеја као што су Макијавели у Италији или Фугер у Немачкој, или папе у доба Ренесансе, са једне стране, тако и „левичарски реформатори“ Карлштат, Минцер, Тојфер, са друге, једнако су упечатљиви део приповедачке пређе Шилинговог виртуозног историографског пера. Врхунска тачка биографске драматургије представља опис Вормске скупштине са царем Карлом V. Ова епизода у Вормсу је у основи средишње место символичког преласка средњег века у нови век. Тада је Лутер у својој беседи произнео кључну формулу протестантизма: „Ево ме овде. Ја не могу другачије. Бог нека ми је у помоћ. Амин“.

Шилиногова књига је књига историчара, не теолога. Отуда је друштвени и политички контекст за аутора свакад одређујућа категорија у историографском поступку. Завршно поглавље које је опсежни епилог о Лутеровој рецепцији након реформаторове смрти, пример је изванредне Шилингове историографске ерминевтике. У њему је истакнута Лутерова национална свест, односно његови наступи као немачког националисте avant la lettre у време када Немачка као нација још није постојала. У 19. веку су Хегел и Ранке у Лутеру видели „јунака новог доба“.

Шилингова биографија зачетника Реформације истовремено описује заносним наративним стилом и дубоку симбиозу религије, културе, цркве и државе на преласку средњег века у модерно доба. Отуда ово Шилингово дело препоручујемо и православним богословима као трезвено одмерени, бриљантно описани и поуздани зборник података о животу и делу Мартина Лутера.

 

Авет звана протестантизам

”Лутер јеретик – Рим и Реформација” – Volker Reinhardt: “Luther der Ketzer”. Rom und die Reformation. Verlag C. H. Beck, München 2016. је дело угледног историчара Фолкера Рајнхарда, професора у Фрибургу у Швајцарској који је профундни познавалац Италије и папства у 15. Веку. Он је написао историју витенбершког реформатора из перспкетиве Рима и папског entourage(а), скрибената, нуниција и куртизана. На веома пластичан начин писује Рајнхард колико мало су римски актери Лутера разумели, колико дубоко су вођени ресантиманима били оптерећени према ”германским варварима” и са колико су блазираности и неверицом гледали на одушевљење Лутером северно од алпа и у којој мери су били незаинтерсовани да теолошки озбиљно парирају. Са овим оригиналним ултармонатнистичким погледом је досегнут и крај књиге, која је написана са стилистичком елоквенцијом. Остаје пак недореченим у овој књизи зашто је човечанство и након пет стотина година фасцинирано лектиром Лутерових текстова.

”Чудна Реформација – Лутерови мистични корени” – “Die fremde Reformation – Luthers mystische Wurzeln”, Verlag C. H. Beck, München 2016. је дело Фолкера Лепина, евангелистичког историчара цркве, који овде комактно монографски сажима оно што га је већ дуже времена занимало: дубоки утицај мистичне теологије Јоханеса Таулера и његове школе. Неуморно пореди Лепин у каскадама паралелних места и цитсата молитвену традицију позног седњег века са теологијом виртенбершког реформатора. Одлучујућу скретницу за концентрацију на Реч Божију, слободу хришћанина, свештенству свих верујућих, учење о скараментима (Сверим Тајнама) нису ништа друго но ”трансформације” – које Лепин види као алтернативу ”преломима”. Аутор налази да је цезуром коју представља Реформација средњи век као епоха довршен.

Тилман Бендиковски се у својој књизи Tilmann Bendikowski: «Der deutsche Galubenskrieg. Martin Luther, der Papst und die Folgen“, C. Bertelsmann, Müchen 2016. посвећује питању шта је значила подела католика и протестаната за историју немачког народа. Аутор вели да појам верског рата прожима историју као постојани конфликт међу конфесијама.

 

Марка Лутер

 

Ендрју Петигри: ”Марка Лутер” – Andrew Pettegree: „Marke Luther“, Suhrkamp, Frankfurt a.M. 2016.

 

Антиципирајући 500-годишњицу Реформације, подпредседник Royal Historical Society, Ендрју Петигри са одељења за модерну историју на универзитету у Св. Андреје у Шкотској, написао је изванредну књигу о Мартину Лутеру (1483-1546) и штампарској индустрији која је штедро расејавала Лутерове идеје.

 

Када је Лутер 1517.г. закуцао својих 95 теза на портал цркве у Витенбергу, био је заправо сасвим непознат монах. Само неколико година након тога су се његове идеје рашириле и потресле европски континент у својим темељима. Лутер је постао познат и славан.

 

Како му је то пошло за руком?

 

Назначајнији реформатор у историји цркве није био само изванредан теолог, већ и ингениозни стратег, који је тачно знао, да нису само аргументи довољни да би се у борби идеја успешно победа задбила. Својим осећањем за оно што бисмо данас назвали маркетинигом и имиџом, Лутер се користио новом техником штампања књига и заједно са најпознатијим и најуспешнијим живописцем тога времена Лукасом Кранахом Старијим је радио на своме угледу  односно идентитету своје ”марке”, свога ”бренда”, како Петигри и насловљава своју књигу – ”Марка Лутер”. Аутор Ендрју Петигри показује како је Лутеру пошло за руком да се у јавности позиционира као критичар католичке цркве, борац за права жена, као демагог и понтирани антисемит. Ово је прича како се једноставан монах уздигао до прве звезде новог медијума штампе и њене фасцинирајуће технике.

 

Петигри вели да је Лутер у борби против клерикалне корупције изоштрио своје перо и измислио нову форму теолошког писања: кратког, јасног и директног, не ословљавајући само професионалне саговорнике, већ и широки слој хришћана. Тако је контраверза о индулгенцијама (опроштајницама), благодарећи штами, могла да постане општи јавни предмет. Четири године доцније ће Лутер бити проглашен јеретиком и бити екскомунициран.

 

Ова брилијантно написана књига је добит у вишеструком смислу: она садржи и више факсимилираних страница Лутерових списа, као и географских мапа Европе у 16.веку којим се феномен ширења и рецепције Лутерових списа боље разуме. Кроз спој тог двоструког објекта – Лутера и штампе – постаје јаснија носећа идеја књиге или онога што је и лежало у замисли аутора  формулишући њен наслов: ”Brand Luther” – ”Марка Лутер”.

 

 

Германски Херкулес

Линдал Ропер: «Лутер. Човек Мартин Лутер. Биографија» – Lyndal Roper: Luther. Der Mensch Martin Luther. Die Biographie; S. Fischer Verlag, Frankfurt a. M. 2016

 

Реномирана оксфрдска историчарка Линдал Ропер, рођена у Аустралији, једна од експерата за немачку историграфију 16. века, представља у својој књизи ”Човек Мартин Лутер” једну сасвим нову слику славног теолога, дубоку и емпатичну биографију, која нам личност реформатора увеличавајући изоштрава и приближава успешније но икоја друга. Она нам показује какав је заиста био велики реформатор, који је свет ”ишчашио из зглоба” да се послужимо овом Шекспировом фразом.

Линдал Ропер је настојала да разуме целокупну личност, Лутеров унутрашњи свет и његов однос према пријатељима. Зато је она не само Лутерове списе и писма потанко студирала, већ једну равну деценију капала по архивима у Витенбергу, Мансфелду, Лајпцигу, Ајзенаху и студирала и евалуирала небројене документе о Лутеру и његовом окружењу. Она описује Лутера као човека од крви и меса који је обема ногама стајао на земљи. За Лутера је телесност/чулност била саставни део човековог бића, те је настојао да тело ослободи печата греха. Његова вера у јединство тела и душе води ка језгру његове теологије која је водила једној од великих контраверзи у хришћанству: Лутерова чврсто уверење да је Христос у Евхаристији телесно присутан (Realpräsenz). Тек кроз представљање Лутеровог развоја постаће јасно како је и зашто дошло до Реформације. Ова књига је велико читалачко задовољство.

 

Давид проти Голијата? Не, Лутер није себе видео као Давида, када је из Витенберга свет окренуо са ногу на главу и провоцирао на дуел римског папу и целокупни клир Римокатоличке Цркве. Своме пријатељу Јохану Лангу је писао, он се осећа као Херкулес у борби са стоглавом хидром. Тек што је монструму отсекао једну главу, израстале су нове и из њих нове. Његови опоненти су до изнемоглости писали памфлете против њега.

Један дрворез Ханса Холбајна Млађег приказује га као Hercules(а) Germanicus(а), који своје противнике буздованом млати. Нема сумње, његова реторика је била једна врста оружја и то ефикасног, пре дрвена мочуга, но Давидова праћка.

По свим уобичајеним критеријума Мартин Лутер је био, вели ауторка, необичајен човек: ”Лутерова неуобичајена храброст, његова решеност да све ризикује и његова способност, да Божију  Благодат прихвати као поклон, коју није заслужио, иду у најпривлачније особине његове личности”, вели Линдал Ропер на крају своје грандиозне Лутерове биографије која описује и анлаизира Лутеров пут in toto од колевке до гроба.

Роперова Лутероба биографија је сушта супротност било какве агиографске идеализације реформатора. Историчарка описује Лутера као човека из немачке провиниције, који о генуином бићу демократије ништа не зна, који сматра да је власт само привилегија властеле и који не склапа никакве алијансе. Дакле, у једну реч, неко ко делује праволинијски, односно који није по природи систематичар.

Лутер је представљен као неко ко се непресатно удубљује у молитву, неко ко више сати дневно проводи у молитви.

Али он је неко ко зна и да јавно мрзи. Позната је његова мржња Јевреја. Роперт се не устручава да о овоме одвартном антисемитском ресантиману кроз реторичке ексцесе (лексику екскремената) најдиректније извести и то жигоше. Роперт пише да таква мера антисемитизма превазилази све оквире који су се могли очекивати. Он је желео, вели ауторка, да буде већи Јеврејин, и да себе види међу изабраним. ”То је негативна линија у традицији протестантизма”, резонује ауторка која је и сама ћерка једног аустралијског пастора.

Много ђавола, много мржње и директне чулности, али и извесности спасења у Христу, на Крсту страдајућег Спаситеља који себе даје за спасење света. Вера за Лутера остаје постојана борба.

Ова књига је унеколико non plus ultra модерног биографизма реформатора, интересантно, провокативно и оригинално написана књига из које се много може разумети и научити о овом германском Херкулесу да останемо при овој Холбајновој карактеризацији.

 

 

Зоран Андрић (Минхен)

 

Aktivizam spomena

Mario Kopić:

 

Aktivizam sjećanja

 

Francuska, godina 1942. Posred strahote, u najtežom trenutku rata, dvije godine nakon početka okupacije, svršetak koje još nitko nije kadar nazrijeti. Istini za volju, kao što podsjeća filozof Vladimir Jankélévitch, većina Francuza prolazi kroz rat a da ga ni ne zamjećuje ili gotovo ne zamjećuje. Jedu se kobasice s češnjakom, sluša se kako Maurice Chevalier pjeva Prosper (Yop la boum), pleše se u ritmu lake glazbe: ”Sva nevjerojatnost nesretnog sloma 1940. počiva u toj podrugljivoj suprotnosti između vojno-političke propasti, gotovo bez premca, i razmjerno blage sudbine koja je zadesila veliki dio nacije… U maršalovoj se Francuskoj dalo živjeti. Vozili su vozovi. Građani su odlazili na ferije i bavili se zimskim sportovima. Predavači su držali svoja predavanja… Naime, bilo je to dobro vrijeme. Još nekoliko godina, i kažem vam da bi gospodin Otto Abetz već imao, kao i svi, svoje ljevičarske intelektualce, svoje metafizičke kavane i avangardne časopise. Dobro vrijeme, kažem vam. Francuska se osjećala ugodno. Čim je došla k sebi, nakon svog nesretnog sloma, Petainova Francuska navukla je bijele rukavice, opasače, bijele čarapice”.

No poeta Réne Char sebi već te 1942. godine postavlja goruće pitanje, pitanje o sjećanju. Piše prijatelju Francisu Curielu: ”Želim da nikada ne zaboravim da su me vodili da postanem – na koliko vremena? – monstrum pravednosti i netolerantnosti, strogo čuvan (claquemuré) simplifikator, arktički lik ravnodušan prema svakome koji se s njim ne udružuje kako bi potukao te pse iz pakla (Chiens de l’Enfer). Masovna uhićenja Izraelaca, seanse skalpiranja u policijskim stanicama, teroristički pohodi hitlerovskih policija na zaprepaštena sela izazivaju u meni gađenje, lijepe na ispucanu kožu moga lica pljusku crvenog odljeva. Kakve li zime!”. Za Chara se, dakle, prirodno nameće izbor Pokreta otpora. On se ne bori samo protiv Njemačke, nego i protiv režima koji nije nastojao prikriti svoju ogavnost: ”Ono što me pritišće, ono što me strašno srdi, činjenica je da je unutar jedne nacije moguće nabrojati toliko mnogo osoba što razmišljaju, ali nasilnik ih uspijeva veselo namamiti i one stupaju u legije. Koji posao istrebljenja manje prikriva njihove ciljeve od ovog? Ne razumijem, a ako razumijem, to što sam dotakao je zastrašujuće”. Primjer je to za sve one koji prizivaju izgovor neznanja ili pak tvrde da su u tim vremenima živjeli u izmaglici. René Char nije imao potrebu da bude upućen u đavolju tajnu, jer ako đavao i nije rekao sve, nije izigravao lukavca, nije se eskamotirao, zlo je igralo otvorenih karata. I bez pristupa ”povjerljivoj informaciji”, pjesnik je znao kakva je Hitlerova rabota. No pjesnika Chara je nešto užasavalo u tom znanju. Užasavao ga njegov vlastiti rigidni shematizam. I tada je odlučio da nacistima neće nikada oprostiti upravo to što su od njega učinili aktivistu, borca, partizana i ništa više nego partizana. Prebacuje im što je otpor učinio strahovitu invaziju na njegovu eksistenciju, a binarna misao (razlikovanje prijatelj-neprijatelj koje uspostavlja politiku) na njegovu svijest. René Char trpi zato što su ga njihova zlodjela prisilila da zatvori oči pred ”čudom bivstvovanja” (Hannah Arendt). Mrzi ih jer su ga odvratili od pjesništva i mišljenja, grabeći ga potpunomice. Upravo je radikalnost za pjesnika René Chara dio zla što ga je Hitler i nacional-socijalizam unio u svijet.

U svojim Pismima njemačkom prijatelju istu optužbu formulira i njegov bliski prijatelj Albert Camus: ”Mislili smo da je sreća najveća od tekovina, ona koju usvajamo usuprot sudbini koja nam je nametnuta. To nas žaljenje nije napuštalo čak ni u porazu. Ali vi ste učinili što je trebalo. Ušli smo u Povijest. Kroz čitavih pet godina bilo je nemoguće uživati u kriku ptica u svježim večerima. Trebalo je trpjeti nametnuto beznađe. Bili smo odvojeni od svijeta, jer se uz svaki trenutak toga svijeta vezao čitav jedan narod smrtnih slika. Već pet godina ne sviće u ovoj zemlji jutro bez agonije, ne pada večer bez hapšenja, nema podneva bez krvoprolića”. Sada se i Camus zaklinje na sjećanje, obećava da neće zaboraviti ”ljepotu svijeta i lica”, to neprispodobivo čudo nad čudima koje je prisiljen žrtvovati omnipotentnoj mržnji i nužnosti akcije, otpora, partizanštine. Zajedno s René Charom pozdravlja zato Oslobođenje kao konačni izlazak iz logike rata. Treba, dakle, kaže sada Camus, ”prepraviti (refair) svoj politički mentalitet”. Svršetak dualizma, kraj borbe na život i smrt: pluralitet kao ljudsko stanje može ponovno zadihati. Kako u tom smislu primjereno zapisuje Hannah Arendt: ”Kada bi jedan čovjek qua čovjek bio svemoćan, tada se uistinu ne bi moglo uvidjeti zašto bi trebali postojati ljudi – isto onako kao što u monoteizmu svemoć boga čini ovoga jednim. U tom smislu, svemoć jednog čovjeka ljude čini suvišnim”. Treba, dakle, kaže René Char, ”vratiti vrijednost, i to najažurnije moguće, čudu što ga predstavlja ljudski život u svojoj relativnosti”. Mržnja i ”bratstvo”, ”jedinstvo” i ”zajedništvo”, bili su jaki opijumi, nastupilo je napokon vrijeme trijezna života: nesigurnost i krhkost trebaju ponovno izboriti svoja građanska prava. Camus tomu dodaje: ”Demokrat je skroman (modeste). On priznaje neki udio neznanja, prepoznaje djelomično pustolovan karakter svojega napora i priznaje da mu nije sve dano. A polazeći od tog priznanja (aveu), priznaje da mora pitati za savjet druge, da mora upotpuniti ono što zna onim što znaju oni”. Za autora Pobunjenog čovjeka ”ne živimo samo od borbe i mržnje. Ne umiremo uvijek s oružjem u ruci. Postoji povijest i postoji nešto drugo”.

Filozofski gledano, razlika je to između ”partizanstva” i ljudskosti, a nju je pak moguće uvidjeti samo s točke gledišta razlike između čovjeka i povijesti, između čovjeka po bivstvovanju i čovjeka kao povijesnog bića, odnosno, rečeno u okviru same povijesti i njezinih epoha, s točke gledišta razlike između čovjeka kao čovjeka i čovjeka kao subjekta (antropocentričnog ega). Ta razlika ne znači da čovjek kao subjekt nije više čovjek, odnosno da je kao povijesno biće u položaju subjekta više nego čovjek. Nietzscheova predstava da čovjek kao nositelj volje (za moć) može postati više nego čovjek, nadčovjek, metafizička je fantazma, budući da previđa da je čovjek smrtno i konačno biće. Ukoliko čovjek djeluje u perspektivi te iluzije, zaslijepljen njome, ukoliko se uistinu smatra više nego čovjekom, tada postaje ne-ljudski uništavatelj drugih i naposljetku samoga sebe. Vidjeti razliku između čovjeka i subjekta znači zato vidjeti istinu da čovjek ne može postati identičan sa subjektom, da ne može postati Subjekt. Vidjeti istinu da i kao subjekt čovjek još uvijek ostaje smrtno, konačno biće. I u svojoj moći. Zato u svim projektima Moći (Nacije, Partije) čovjek ostaje nemoćno i s gledišta tih projekata kao Ideja svagda već i manjkavo biće. Biće što ga treba preoblikovati po svojoj mjeri. U tom času on postaje objekt akcije u ime Ideje, njezinom žrtvom, jer i kao aktivist Ideje u bîti nije Subjekt, nego samo njezin sub-iectum u prvotnom značenju, dakle podanik. Ideja kao instrument Volje za moć  raščovječuje prema tome najprije svoje nositelje, svoje ”dužnosnike”; čim zaborave da nisu samo subjekti, subjektivna snaga Ideje, nego najprije i sve do kraja, sve do svoje smrti – krhke, bolom obdarene egzistencije.

Ovdje i sada vrijedno nam je zato osluhnuti navedeno Charovo i Camusovo svjedočanstvo. ”Aktivisti sjećanja” i danas se ne okreću onom minulom kako bi se eventualno brinuli za ”zakon mrtvih” (kao temeljni zakon živih) ili kako bi se posvjedočenim tragičkim iskustvom oduprli vrtoglavici mahnite Ideologije i Utopije. Gledajući iza sebe, ne traže uopće kako umjeriti konstruktivističku ambiciju, ideju društvenog i političkog inženjeringa, upravo obrnuto, otpuštaju joj uzde na vratu. Spomen je za njih prije svega i iznad svega akt volje (za moć), a čudni magnetizam otpora proizlazi iz toga da skrovitost i tajna tada nisu postojali. Ništa nije bilo dvosmisleno, ništa nije bilo fragilno i nejasno, nije se događalo ništa što nije bilo uračunljivo, dakle i izlječivo. Upravo ta izvjesnost potiče spomen na snivanje i vodi svoje najgorljivije aktiviste da u period otpora (ili obrane) projiciraju svoju alergiju prema nezacjeljivosti rane svijeta i svoju težnju za savršenosti. Jer kada postoji jedan krivac za sve tjeskobe, vazda postoji i rješenje. Eshatologija i soteriološka apokaliptičnost dočepali su se spomena. Zazivanje onog najgoreg prošlosti pothranjuje ideju da borba i spor (polemos) može sve i, pod krinkom političkog mentaliteta, krijepi antropo-teološku oholost i osionost (hybris), od koje nas Char i Camus nisu prestajali štititi. Sjećaju se tako ti ”aktivisti sjećanja” ”zemaljskog pakla” kako bi zaboravili tragičnost egzistencije, kako bi se uvjerili da Subjekt (ili Nacija) ne susreće nikada ništa izvan sebe samog i kako bi pothranili iluziju u povijesno ostvarenje carstva nebeskog na zemlji.

No naspram tog i takvog modusa sjećanja, koji potrebuje apsolutno zlo kako bi održao metafiziku Subjekta-Boga, stoji modus sjećanja u kojem živi i odzvanja riječ René Chara: ”Zlo uvijek dolazi iz veće udaljenosti nego što vjerujemo i ne umire neizbježno na barikadi koju smo za nj izabrali (le mal vient toujours de plus loin qu’on ne croit, et ne meurt pas forcément sur la barricade qu’on lui a choisie)”.

 

 

Umetnost klavira

Даниил Трифонов слави свој деби са Симфонијским оркестром Баварског радија

Даниил Трифонов је без икоје сумње данас најтраженији пијанист на савременој интернационалној сцени класичне музике. Како публика, тако и музичка критика у суперлативима прослављају техничку бриљантност и музичку зрелост младог руског пијанисте. Британски Times га је славио као ”најзачуднијег пијанисту нашег времена”. И мимо свега 26 година овај млади уметник има блиставу каријеру за собом. Он је рођен 1991. г. у Русији у Нижњем Новгороду, почевши своје музичко образовање у петој години као ученик Татјане Целикман на Гнесин-институту у Москви. Напоредо са студијама клавира, Трифонов је био од 2006. г. и полазник предвања о компоновању. Од тада и сам компонује дела за клавир, камерну музику и оркестар. Своје студије је наставио на Cleveland Institute of Music код Сергеја Бабајана. Свој деби у распродатом Carnegie Hall је имао 2013. г. Тај концерт је објављен као CD под насловом The Carnegie Recital.

Најугледнији музички часопис Европе ”The Gramophone” га је крунисао избором за ”Уметника 2016” године. Време је било сазрело и за деби са Симфонијским оркестром Баварског радија и његовим шефом-диригентом Марисом Јансонсом за пултом. За овај наступ Трифонов је одабрао дијаболичну бурлеску Рихарда Штрауса, која је праизведена 1890. г. када је Штраус био у годинама у којима је данас Трифонов – 26-годишњи јуноша.

Свој Штраус-програм вечери је Јансонс отпочeо симфонијском рефлексијом о Ничовом визионарском епу ”Тако је говорио Заратустра” („Also sprach Zarathustra“), са титанским ударом фанфара, који су и у филмској уметности постали класични топос. Други део програма је био Трифоновљев наступ са  Richard Strauss “Burleske” für Klavier und Orchester”, а треће дело  Штраусове музике је било “Till Eulenspiegels lustige Streiche”.

Штраусова ”Бурлеска” је грандиозна композиција у којој тимпанон диктира  мотивску структуру (D-A-E-F) и прожима целокупну композицију. То је тријалог између удараљки, клавира и оркестра и изнуђује посебну концентрацију. Награда за то је прворазредни музички дискурс. Трифоновљево свирање је сензационално. Он суверено, готово без икакавог видљивог напора, комуницира са музичарим оркестра и диригентом, мењајући штимунг, ту и тамо коментаришући, негде противречећи, ругајући се, једном речју процепивши поглед у космичке дубине ове модерне и врло ретко свиране Штраусове композиције. Још две композиције као encors биле су пропраћене клицањем одушевљене минхенске публике.

Фулминантни празник музике Рихарда Штрауса са можда најбољим пијанистом данашњице остаће још задуго у памћењу.

 

Зоран Андрић (Минхен)

Antika

Едит Хол: Древни Грци. Историја успеха у десет слика

Они су први установили демократију, засновали философију, они су изумитељи бесмртних митова и драма. Древни Грци су положили темеље наше цивилизације и тиме детерминисали наш модерни свет. Професорка на угледном King’s College у Лондону и једна међу профилисаним класичним филолозима у светским оквирима, приближава се овом феномену на неуобичајени начин: она описује десет карактерних својстава која су различитим грчким етничким целинама изван свих граница биле заједничке и посвећује по једно посебно поглавље. Тако је настала колоритна и интересантна прича о митовима, боговима, јунацима и људима. Едит Хол је оснивач Archive of Peerformances of Greek and Roman Drama на универзитету у Оксфорду. Она је аутор више књига о грчкој историографији и књижевности, inter alia о културној историји Хомерове ”Одисеје”, као и о робовласништву у антици. Аcademia Europea јој је 2015.г. доделила ”Еразмо-медаљу” за њене доприносе европској култури и науци.

Но у чему је конкретно била тана успеха грчких етничких јединица, шта их је – и мимо политичких и културних међа – покретало?

Прави народ у прави час на правом месту

Едит Хал показује како су древни Грци столећима бакљу духовног напретка предавали једни другима у руке.

Оригинални наслов ове књиге гласи “Introducing the Ancient Greeks. From Bronze Age Seafarers to Navigators of the Western Mind”. Грке у старини ваља себи представити; они одавна нису напросто део духовног инвентара. Њихове трагове следити обећава један напоран пут, да би на крају они били ти кој ће хеленистичком свету и ”западу” показати прави пут.

ЕДит Хол на први поглед не делује реторички предиспонирана , као негда сир Морис Баура (Sir Maurice Bowra), да о Грцима држи свечана предавања, видевши их протомајсторима ”наше” културе. Она је класични филолог који студира финесе атичких трагедија, једне понорне фомре рефлексије о свету.

Грци су били, гласи њен емфатични фацит: ”прави народ у право време на правом месту какао би столећима носили штафету духовног прогреса”.

Као разлог Хол наводи десет својстава Грка. Грци су били морепловци и сумњичави према било ком ауторитету, индивисуалистички и знатижељни,

отворени за нове идеје. Они су имали хумор, волели такмичење и имали изванредне таленте и талентоване људе поштовали. И на крају они су били веома елоквентни, и забавама и уживањама наклоњени. Ових десет одлика, које чине етнокултурни идентитет Хелена, везује и спреже Хол са десет епоха грчке историје од микенског света до тријумфа хришћанства, као и са десет географских области. Резултат је позитивна приповест о људима који још читају књиге, али прате и формате на којима се у форми powerpoint – графика приказују ”10 највећих….”.

Ауторка рекурира све духовно-историјске топосе да покаже гипкост и елегантну савитљивост древног грчког језика, који је зацело нудио богату палету могућности, да би изразио каузалности, спојеве и мисаоне поларности. Овоме ваља додати и оригиналне тезе: древна трагедија је уосталом и због тога актуелна, јер у себи као клицу носи склоности Грка за емоционалну коректност – што је такође држање и доцнијих генерације које су спремне да изразе своју срџбу, освету, нагоне и завидљивост, уместо да их потискују или негирају.

Ауторка полаже посебне акценте својим премисама. Тако Микењани нису напросто копије блискоисточних форми ауторитативних сатрапија, већ су представљени као морепловци. Задивљујући је извештај сензибилне филолошкиње о Хесиодовој ”Теогонији” у којој она повлачи разлике са јудео-хришћанском традицијом: тиме што су  богови и људи у постојаној борби и преговорима, односи су међу њима од самога почетка поларизовани. Резултати најновијих научних испитивања она непосредно уткива у своје анализе, као што ауторка суверено показује на примеру анализе улоге надрегионалних култова у процесу оснивања хеленског идентитета или на примеру објашњења етапа такозваног колонизаторског покрета у архајским временима.

У духу хуманистичке традиције види Хол отворено друштво и атинску демократију као плод колективног искуства и културне рефлексивности.

Свако време има своју историју. Едит Хол је тај задатак испунила на импресиван начин, те се њена књига чита као позив на накнадно откриће грчког живота, полиса и мита и односа Грка према божанствима, о учинку философије, науке и реторике, свим оним чиме је овај културни круг трајно утиснуо у историјску стварност човечанства.

 

Зоран Андрић (Минхен)

 

Ontologija savesti

Mario Kopić:

 

Sramotnost potiskivanja

 

Savjest spada u temeljne egzistencijale, dakle u samu ontološku bît čovjeka kao eksistencije. Izvire iz krivnje, kojoj je podrijetlo u čovjekovoj smrtnosti. Zbog smrtnosti je čovjek svagda već u brizi ili skrbi za vlastito bivstvovanje, svagda mu je stalo do vlastitog bivstvovanja. To temeljno (ontološko) raspoloženje nalaže čovjeku da bude ono što jest. Budi ono što jesi! – taj se  glas bivstvovanja nikada ne prestaje oglašavati i zato krivnja i savjest nikada ne mogu zamuknuti. Čovjek vazda može biti još bliži svojem bivstvovanju, vazda može egzistirati na još autentičniji način, biti ono što prema svojem bivstvovanju i u svojem bivstvovanju jest. Čovjek je dakle čovjek ukoliko je čovjek savjesti. Savjest imaju svi ljudi, neovisno o tome kojoj religiji pripadaju i neovisno o tome pripadaju li uopće kakvoj religiji: kako teističkoj tako i ateističkoj, poput budizma. Histeričnost izvire iz potisnute, a ne iz probuđene savjesti, izvire iz bijega pred vlastitom savješću, savješću ne u psihološkom značenju (ta je sekundarna), nego savješću u ontološkom, što će reći egzistencijalnom značenju.

Sa stajališta volje za moć, koja sama vazda odlučuje što je pravo a što nije, savjest je samo nepotrebna prepreka. Pa i kada je riječ o biti ili ne biti, odnosno o životu i smrti. Volja za moć ne bira sredstva, odnosno bira ih samo u perspektivi vlastitog očuvanja i vlastitog razvića. Dakle, u njezino je ime opravdano i poslati u smrt, ubiti. Ubijanje je  ne samo dopušteno, nego i sakralizirano pravo volje za moć: slabi i nemoćni i razoružani neka što prije propadnu, a ako slučajno oklijevaju, treba im pomoći, gurnuti ih preko ruba, gurnuti u ponor.

No europski nihilizam nije posijao tek Nietzsche, nego već Platon, a za nas ga je vjekovima čuvalo i promicalo, naime svojom idejom o svemogućem stvaranju iz ništine (creatio ex nihilo), post-kristovsko (grčkom filozofijom, napose neoplatonizmom, prožeto) kršćanstvo. Za Platona je bivstvovanje poistovjećeno sa svjetlošću: ono što je tamno ili neprozirno treba podrediti svjetlu ili ga, ako to nije moguće, odnosno ako se odupire našem prosvjetljenju, eliminirati. U krajnjem slučaju, kako možemo pročitati u Platonovoj Politeji, ubiti. Ubiti upravo u ime ideje Dobra!

Ideja Dobra je najmoćnija ideja, tako moćna da seže čak s onu stranu bivstvovanja. Tu je njezinu moćnost potom preuzeo Augustin u slici kršćanskog Boga kao svemoćna Bića, a Nietzsche pak kroz volju za moć preslikao u moć čovjeka kao Nadčovjeka. Budući da je ta Moć nešto što je s onu stranu bivstvovanja, od bivstvovanja kao takvog sada više nema ništa.

Posljedice tog i takvog nihilizma možemo izbjeći samo ako bivstvovanje kao bivstvovanje razumijemo iz čistine, iz naše otvorenosti za otvorenost bivstvovanja. I ako u toj otvorenosti postanemo svjesni konačnosti vlastitog bivstvovanja i time konačnosti su-bivstvovanja s drugima i konačnosti njihova bivstvovanja, dakle smrtnosti koja nam, kroz krivnju i savjest, nalaže: Ne ubijaj! To nije samo vrijednost nad vrijednostima, vrijednost svih vrijednosti, nego je kao zakon bivstvovanja vrijednost s onu stranu vrijednosti. Jedino nam ta zapovijest, svojstvena, premda naknadno izopačena i masivno izigrana, svim svjetskim religijama, omogućuje barem ograničiti bivstvovno-povijesni nihilizam. Barem ograničiti, jer se bezuvjetno zakona o neprikosnovenosti života (kao dara bivstvovanja) teško možemo držati. Ne samo u iznimnim slučajevima, poput rata, nego i u svakodnevnom životu. Ali to ne znači da smo tada bez krivnje i savjesti. Dapače.

Čak i ako u obrambenom ratu ubijemo agresora ili samo pozdravimo to ubojstvo, krivi smo pred zakonom bivstvovanja. Nemamo čistu savjest! Jer smo krivi za smrti. Pa čak i kada bi samo jedna osoba bila ubijena u svjetlu obrane, ta bi smrt pala na nas. Nismo namjerne ubojice, ali smo – ubojice. Na nasilje smo odgovorili nasiljem, na smrt smo odgovorili smrću. Koliko god to smrtno nasilje u strateškom smislu bilo pravilno, u pravnom smislu opravdano, u moralnom smislu u krajnjoj instanciji ipak u domeni dobra, riječ je o dubljoj razini, o razini čovjeka transcendirajućeg odlučivanja o životu i smrti. Riječ je o razini svetog ili razini religioznosti, kako bi rekao Kierkegaard. I upravo na toj razini grize, glođe savjest!

Zato je onaj koji je u obrambenom ratu najzaslužniji ujedno i najviše kriv. Morao bi biti skroman u svojoj neskrušenosti, morao bi biti najmanje glasan po pitanju svojih zasluga. A ostali, oni s manjim zaslugama, morali bi ga pri tome slijediti. Suprotan put je samo put povećanja krivnje, put na kojemu nastojimo izbrisati svoju neizbrisivu krivnju.

I poznata teorija političkog realizma Hansa Morgenthaua, prema kojoj se politički realizam razlikuje od ostalih učenja po tome što zagovara autonomiju političke sfere (kojoj je temeljni pojam interes, definiran s obzirom na moć), zahtijeva od realne politike jasnu etičku svijest, zahtijeva etički dignitet politike, odnosno političara.  Riječ je o svijesti da se i kad je riječ o aktivnom otporu, dakle obrambenom ratu za očuvanje suverenosti i samostalnosti, krši temeljno etičko načelo, da dakle ni takav rat na najdubljoj svojoj razini nije nešto dobro, da je posrijedi zlo; da je naime posrijedi nužno zlo u koje smo potisnuti i da su naposljetku u nužnom zlu dopuštena jedino i samo ona sredstva koja su odista nužna, dakle bez ikakvih osvetničkih povratnih primjesa.

Zbog čestih i također masovnih kršenja zabrana iz međunarodnih sporazuma, s pravnog je gledišta, premda ih je potpisala većina država, moguće pobijati njihovu učinkovitost i valjanost. No to pobijanje nipošto ne znači i poricanje moralne savjesti koja pri nasilju ili barem pri nekim vrstama nasilja na međunarodnoj sceni ne ostaje nenačetom. Štoviše, postojanje moralne savjesti potvrđuju čak izgovaranja, pokušaji državnih voditelja ili vojnih komandanata da moralno opravdaju spočitana im kršenja sporazuma, konvencija itd. Zato su, kaže Hans Morgenthau, ”svečana uvjeravanja u nedužnost ili moralnu opravdanost, kojima se na taj način uniformno odgovara na optužbe, više nego čista ideologija”. Posredno označavaju priznavanje moralnih načela i ograničenja što iz tih načela proizlaze.

Naposljetku nam u tom smislu ostaje više no dalekosežna napomena Günthera Andersa, iz njegova djela Mi sinovi Eichmanna (Wir Eichmannsöhne), ”da je potiskivanje (Verdrängen, u smislu prikrivanja i zatajivanja, prim. M. K.) isto onoliko sramotno/nečasno (schändlich) kao i ‘ono potisnuto’ (das Verdrängte); i da potiskivanje često djeluje ne tek poslije čina, nego u samom činjenju, tijekom samog činjenja, štoviše: prije činjenja, upravo kao njegova pretpostavka”.

 

Pismo iz Rima

Piranesi : “La fabbrica dell’utopia” у Palazzo Braschi

 

У Риму у Palazzo Braschi је у јуну отворена изложба радова – око 200 експоната великог уметника и архитекте у персоналној унији Ђамбатисте Пиранезија (1720-1778), насловљена “La fabbrica dell’utopia”. Рођен у Венецији – Giovanni Battista Piranesi, назван Giambattista Piranesi (рођен 4. октобра 1720, у Местре, покрај Венеције у Италији, умро 9. новембра 1778. у Риму) – он је још у младим годинама дошао у Рим. Привредно непогодно време га је омело да се бави архитектуром за коју је стекао звање, већ се морао ограничити на цртање архитектонских скица и планова, односно оним што му је јемчило егзистенцију.

У Венецији је двадесетих година 18. века настао нови жанр ”ведуте”, које је Giovanni Antonio Canal назван Canaletto довео до перфекције. У Венецији се Пиранези подучавао том новом ликовном жанру код врсног цртача ведута Ђузепеа Вазија. Већ у то време је Рим постао омиљени циљ туриста жељних споменика древне културе. Овај жанр ведута је постао култни сувенир међу туристима досегавши екстремно високе тираже. Строга монументалност античких руина је одушевљавала Пиранезија још у његовој младости. Отуда се он концентрисао на васпостављање античког Рима на својим ведутама. Пошто је он био генијалан цртач и школовани архитект у јендој личности, то је његов план наишао на идеалне предиспозиције.

Као уметник је између 1745. и 1773. на 135 гравура великог формата конципирао једну грандиозну панораму Рима (Vedute di Roma), слику Рима која је утицала на генерације. Као архитект, али са сензибилитетом уметника, остварио је своје основно археолошко дело “Antichità Romane” 1756. Доласком Винкелмана у Рим (1755), распламсао се сукоб између ”Грка” и ”Римљана”. Пиранези је у том дуелу заузео став против грчке ”лакоће” за римску сериозност и римску “magnificenza”. За његову функционалну естетику су сакрална и профана здања били исте важности. О римским инжењерским грађевинама, пре свега римском водоводу, Пиранези је посветио своје оштроумне студије, које се на овој изложби у 3D формату на видео снимку представљени. У позним годинама су Пиранезијева дела посвећена унутрашњој архитектури и дизајну, која је утицала на архитектуру енглеских вила. Пиранези је био Римљанин из љубави, архитект из пасије. Но његов тзначај почива на бакрорезима и гравурама, које су га учиниле једним од највећих мајстора-уметника 18.века.

Пиранезијеве ведуте су драматична изображења древног камења са оштрим контрастима монументалног хероизма и меланхолијом тамних руина које Пиранези види као антику. Пиранези се тим својим величанственим гравурама сублимне лепоте опирао својим поносним ставом Римљанина идеалима Винкелмановог канона лепоте, пркосећи ”гркофилији”. Посебност овог Пиранезијевог универзума може се до 15. октобра посетити у задивљујућој римској неокласицистичкој палати у непосредној близини легендарне Piazza Navona.

 

Зоран Андрић (Минхен)

Vratiti dar

Mario Kopić:

 

Dar bez uzdarja

 

Dano nam je da jesmo. Taj dar bivstvovanja prihvaćamo kao ono što jest, kao dar, jedino i samo tako da taj dar vraćamo, vraćamo ne nekakvim uzdarjem, nego samim tim darom, darom da jesmo. Vraćanje dara bivstvovanja događa se kao naše egzistiranje. Unikatno i zato neponovljivo. Nenadomjestivo. Dar bivstvovanja ne vraćamo smrću, jer ga tada ”nepovratno” gubimo. Ne možemo ga dakle otplatiti smrću, ni smrću svojom ni smrću drugih, žrtvovanjem života u ime nekog nad-života. Dar bivstvovanja vraćamo samo poštovanjem nepovredivosti života.

Za klerikalce je (kao religiozne posrednike i etičke nadzornike) pak život (najveći) dar Boga, ali ujedno i njegova svojina. Međutim, ono što smo nekome podarili, to nipošto nije više naše vlasništvo. A upravo je u tome, kako ustanovljuju suvremeni mislioci koji imaju neku težinu (Heidegger, Levinas, Girard, Derrida, Nancy, Marion…), značenje i smisao dara. Čak i ako se odreknemo svojega vlasništva nad podarenim, a očekujemo neki uzvraćaj ili neki protu-dar, odnosno zahtijevamo (glasno ili potiho) za svoj dar uzdarje, tada od dara kao dara nema ništa. Uništili smo ga! I klerikalci upravo to rade: uništavaju novozavjetnu, Isusovu predaju. Umjesto besplatne ljubavi, ljubavi ”ni za šta”, promiču načelo povrata. Umjesto čovjekove samostalnosti i samobivstvovne odgovornosti postavljaju dependentnu postavku duga i dužnosti. Ništa od slobode, ništa od veselja, ništa dakle od vesele, radosne vijesti.

Sloboda odlučivanja, na primjer, u pogledu rađanja djece nije, kako nas uvjeravaju klerikalci, u suprotnosti s kršćanskom vjerom. Naprotiv, posve je u skladu s kršćanskim etosom i kršćani je mogu bez grizodušja primiti. Zašto? Temelj kršćanskog etosa, koji izvire i iz grčke filozofije, jest sloboda savjesti. Ako ne bi bilo slobode savjesti, ako Bog prvom čovjeku ne bi podario tu slobodu, ne bi bilo ni biblijske povijesti, ni Krista, ni kršćanstva. Ono što je Bog dopustio, naime slobodnu Adamovu odluku i time izvorni grijeh čovječanstva, pokušavaju danas klerikalci spriječiti. Nastojeći čovjeku već unaprijed oduzeti slobodu savjesti/odlučivanja, postaju farizeji. Etičko načelo pretvaraju u pravnu legislativu i time zakon postavljaju nad ljubav, pravo nad etiku. To nije samo nekršćanski, nego i protukršćanski. Sloboda savjesti prethodi svakoj drugoj slobodi. Samo iz nje izvire čovjekova etička odgovornost.

Španjolski nam filozof Fernando Savater u krasnoj knjizi ”Pitanja života” (Las preguntas de la vida) pokazuje kako nas traženje smisla života kao njegove svrhe ili značenja ekskomunicira iz života.

Već se kod vječnog života, prema njemu, postavlja pitanje je li život bez smrti uopće još život. Je li nešto što nikad ne umire doista živo? Zacijelo ne u značenju kao što smo živi mi, sada živi. Živi smo, živimo, premda ćemo umrijeti. Naš život, što smo ga dobili rođenjem, doista nije vječan, no zacijelo jest život i kao takav svagda već znači poricanje, nijekanje vječne smrti: ”Jer smo već živi, jer smo još živi, za nas vječne smrti nema”. Unatoč svojem bivstvovanju k smrti, mi smo tu i svojom istinskom prezentnošću, prezentnošću svojega vlastitog života, odgovaramo već i na starozavjetno pitanje: Gdje je, smrti, tvoja pobjeda? Smrt smo porazili rođenjem. To je činjenica, trijumfalna izvjesnost našeg života, a obećanje o porazu smrti nakon smrti, obećanje o životu bez smrti, ostaje jedino i samo – obećanje. Smrt će nam jednog dana spriječiti da dalje živimo, no ne može nam spriječiti da smo dosada živjeli i da živimo sada. Zato je smisao života u samom životu, a ne u nečemu izvan ili s onu stranu njega. Smisao kao smisao, a ne smisao kao značenje.

Filozofija ne niječe stvarnost smrti, naprotiv, razmišljajući o životu, razmišlja i o njegovim granicama. Ali ne, poput religije, o značenju života. Ako se pitamo o značenju nečega, tada je vazda riječ o traženju nečega drugoga, traženju onoga što bi onom čemu tražimo značenje imalo uzvratno dodijeliti značenje i time važnost. Smisao kao značenje označava intencionalno odnošenje na nešto što je izvan problematiziranog. Ako sebi zadamo zadatak da ćemo definirati značenje života, tada ćemo tražiti nešto drugo od života, nešto što nije život. Nešto što nije nešto živo. Ili, kako je često naglašavao Jacques Derrida, ono što bi imalo biti više od života, ne spada u sferu života, nego u sferu smrti. Počnemo li se osvrtati za onim što bi u životu imalo biti više vrijedno od života samog, već se krećemo pod nebom nagona smrti. Goni nas nešto što nam ne pruža veselje prema životu, dapače, uskraćuje ga.

Samo tamo gdje je život, postoji i smisao života. Ali ne izvan njega. Kako kaže Savater, ”tamo gdje nema života, nema ni intencije, dakle nema ni smisla/značenja”. Ako sva značenja proizlaze iz života i ako sva značenja jesu značenja za život, na što bi se onda imao odnositi život kao takav i u cjelini? Nema smislene reference izvan ili s onu stranu života, izvan ili s onu stranu svijeta. Ludwig Wittgenstein u Logičko-filozofskom traktatu utvrđuje: ”Smisao svijeta mora ležati izvan svijeta. U svijetu je sve onako kako jest i sve se zbiva onako kako se zbiva; u njemu nema nikakve vrijednosti – a kad bi je bilo, onda ona ne bi imala vrijednosti”. Savater se pri tome najprije pita: Ima li svijet uopće neki ”izvan”? Izvan svijeta nema ništa, odgovara Savater, dakle nema ni nikakvog izvanjskog Smisla svijeta. No, unatoč tome, u svijetu postoji smisao, jer mi, ljudi, jesmo ti koji svijetu i životu, osmišljavajući ih, dodjeljujemo smisao.

S ovakvim se zaključkom Savater očito sklonio pod Nietzscheov kišobran. I prema Heideggeru, ljudski biti znači biti-u-svijetu i svijet zato nije ništa drugo do horizont bivstvujućeg unutar svijeta. No to ne znači da svijetu smisao dodjeljujemo mi, ljudi. Već se s rođenjem, ugledavši svjetlo svijeta, odnosno čistinu bivstvovanja, susrećemo sa smislom svijeta i života. Dakako, ne sa smislom kao značenjem, sa smislom kao zadanom svrhom, nego sa smislom kao smislom, to jest istinom bivstvovanja. Smisao života i smisao svijeta (svijeta kao horizonta bivstvovanja u svijetu) proishode iz smisla bivstvovanja. Posvjedočuju smislenost našega biti tu: na svijetu. Smislenost koja se podudara s ne-skrivenošću, s prezentnošću svega što jeste, prezentnošću za nas, ali ne po nama.

Ne postoji uzrok smisla bivstvovanja, dakle i mi sami ne možemo biti takav – nepostojeći – uzrok. Kao što je bivstvovanje dar samog bivstvovanja, a ne nekakvog darovatelja s onu stranu njega, tako i smisao bivstvovanja nije drugo do istina (ne-skrivenost) bivstvovanja.

 

Saloni

Добро Истинито Лепо

Изложба ремек-дела ”Салона” у Паризу из Musée d’Orsay у Kunsthalle München

У Паризу, ”метрополи 19. века”, како је уверљиво тврдио Валтер Бењамин, одржавао се сваке године такозвани »Salon de Paris«, највећа и најзначајнија изложба интернационалног сликарства, што је представљало прворазредни друштвени догаћај par excellence. Жири је био наклоњен античкој парадигми лепога, те су и уметници настојали да добро и истинито у форми лепога доведу до израза. Али класичну академску норму је било тешко довести у склад са модерним формамам живота. У том напетом односу стварали су мајстори француског сликарства као што су сликари Jean-Léon Gérôme (1824–1904), Alexandre Cabanel (1823–1889), William Bouguereau (1825–1905) и Ernest Meissonier (1815–1891), дела која су у ”Салону” била слављена, али и контраверзно дискутована.

Иако су ти уметници били најпознатији и најутицајнији представници сликарства свога времена, створивши дела изванредног квалитета и историјско-уметничког значаја, они су данас готово непознати, будући да се интересовање усмерило авангардној уметности тога времена, на првом месту имперсионизму.

На основу 100 артефаката – слика, скулптура и цртежа из Musée d’Orsay, међу којима су многи који се први пут у Немачкој пртиказују, ова изложба фокусира сликарство протагониста  »Salon de Paris«.

Још под Лујем XIV (1638–1715) је организо.ване изложбе ”Салона” су биле најпре резервисане за чланове Académie royale. Почев од 1725.г. је  »Salon Carré« који се одржавао уу Лувру, је након Француске револуције био устаљена уметничка манифестација. Од средине 19. века се ”Салон” одржавао сваке године у Palais de l’Industrie за Светску изложбу саграђени павиљон.

Изложба је структурисана у седам секција. Најпре се показује пут којим млади уметник у Паризу у 19.веку мора да прође да би постао достојан ”Салона”. Без строго реглементираног образовања он није имао никакве шансе да крочи на тај уметнички паркет. Каријера је почињала студијама уметности на École des Beaux-Arts. Највиши циљ је био да се добије »Grand Prix«, т.ј петогодишња стипендија за Рим, што је биоо први корак ка друштвеном реномеу као уметнику. На изложби су могу видети скице за овај конкурс, као и у Риму настала дела, која су била упућивана у Париз на оцену. У средишту изложбе пак стоји сликарски и вајарски део изображења људске фигуре и тиме и студије акта. Студије перспективе, анатомије и пропорција су служиле представљању људског тела као средишту херојског сижеа. Такбе сцене античке митологије или библијских приповести су биле репертоар историјског сликарства, које је на хјерархији жанрова имало прво место. И ”Салон” је истицао то као »grande peinture«.

”Добро. Истинито. Лепо.” Тако гласи наслов изложбе у Kunsthalle у Минхену. У идејном језгру ове идеје лежи појам који се на древном грчком зове ”Kalokagathia”. Он сједињује лепо (kalos) и добро (agathos) са трећим у савезу: истинитим. До 28. јануара 2018.

Зоран Андрић (Минхен)

 

Filozofija vaspitanja

Mario Kopić:

 

Od odgoja do uzgoja

 

S početkom se zapadnjačke civilizacije, dakle s nastupom grčke kulture, pojavilo i pitanje odgoja kao filozofsko pitanje. Postavljaju ga već predsokratovci, razvija ga Sokrat, a s posvema određenim odgovorom zaključuje Platon. Platonov odgovor na pitanje odgoja nalazimo u elaboriranom obliku u njegovoj Politeji. Najzornije ga iskazuje upravo alegorija o špilji. Iz te je alegorije vidljivo da za Platona, a time i za cjelokupnu filozofiju kao metafiziku, odgoj nije nikada samo odgoj, nego je svagda već i preodgoj, preodgoj u značenju obnove, preradbe starog i izradbe novog čovjeka.

Priča započinje posebnom, mogli bismo reći neuobičajenom ili apartnom slikom životnog svijeta, svijeta u kojem svaki dan živimo svoj uhodani život. Prema toj slici, svijet je mračna špilja koju treba što prije napustiti i uputiti se u drugi i drukčiji svijet, na svjetlo dana, pod slobodno sunce. Riječ je o obraćanju duše (psyches periagoge), izbavljenju od okova i života u mraku, među sjenama, ako već ne u posvemašnjem mraku, i oslobođenju za ono čega je slika Sunce. A Sunce je slika, štoviše, izražaj i dokaz ideje Dobra, odnosno Dobra kao takvog. Uspon prema Suncu zato u bîti nije ništa drugo nego – uspon prema Dobru.

 Odgoj znači preodgoj za Dobro. To nije odgoj za pridobivanje dobara. Premda uključuje obrazovanje, recimo studij matematike, odgoj kao preodgoj ima konačni cilj koji je s onu stranu spoznaje, znanja ili umijeća koji služe reprodukciji svakodnevnog života. Konačni cilj nije preživljavanje, nije ni dobar život u uobičajenom smislu riječi, nego je to uvid u Dobro samo, uvid u Dobro kao počelo svega što jest: od Sunca, koje je svojom toplinom i svjetlošću izvorište svega živoga, do nas samih, ljudi. Ne samo kao živih bića ili kao bića što pod sunčevom svjetlošću vide sve vidljivo, nego i kao bića što gledaju s onu stranu svega vidljivog, kao bića što vide i ono nevidljivo, odnosno vide ideje kao nevidljive, samo umu dostupne izglede, odnosno paradigme gledanih, vidljivih stvari. Odgoj je preodgoj jer je odgoj za ideje, naposljetku odgoj za ideju Dobra.

Preodgoj kao uspon iz špilje nipošto nije lak. Veoma je težak, možda čak nemoguć. Drugim riječima, često je neuspješan. Preodgoj kao obnova zahtijeva naime ne samo pomlađivanje, nego i očišćenje. Mobilizacijsko geslo svakog preodgoja glasi: očišćenje i pomlađivanje. No i onaj odgoj koji ne zahtijeva preodgoj, koji ne prolazi kroz postupak očišćenja, barem u uobičajenom značenju te riječi, zahtjevna je zadaća. Treba li početi od početka, odgoj mora početi vrlo rano, u ranoj mladosti. Freudovim riječima: odgoj treba početi prije nastupa Edipova kompleksa. I da bi se uspješno okončao, naime zrelim usvajanjem ideje Dobra, mora potrajati više od polovice ljudskog života. Dug je to i zaobilazan put (makrotera kai pleion hodos).

Platon cjelokupno razdoblje odgajanja dijeli na sljedeća razdoblja: 3–6 godina vrtić, 7–10 godina osnovna škola, 11–17 godina srednja škola (literatura, muzika, matematika), 18–20 godina tjelovježba i vojnička obuka, 21–30 godina visoka škola (viša matematika, geometrija s učenjem o simetriji i harmoniji), 31–35 godina uvod u filozofiju, odnosno dijalektiku, i 36–50 godina dijalektika kao metoda dijaloga i kao nauk o idejama, mentorski nadzirano sudjelovanje u državnoj upravi. Tek kad je pitomac u pedesetim godinama (Abrahamovim!) sposoban je ne samo suočiti se s idejom Dobra nego je i uvidjeti i promatrati, imati je pred očima pri svom djelovanju, kada dakle postane filozof, može preuzeti i vođenje države, može postati – vladar. Konačni je cilj odgoja, dakle, po sadržajnoj strani uviđanje ideje Dobra, a po funkcijskoj strani vladavina filozofa. Jer samo filozof na vlasti može osigurati ono najpoželjnije, dakle vlast Dobra: vladavinu ideje Dobra kao paradigme vladanja u državi. Usput će ih naravno mnogo otpasti, pripast će im druge, manje značajne uloge. No samo filozofu kao ideologu Dobra pripada najodgovornija, uzvišena uloga odgajatelja odgajateljâ.

Ovaj će se model, model koji proishodi iz Platonove akademije, zatim očuvati, dakako uz određene metamorfoze, vjekovima, pa i tada kada su se prvim i ovlaštenim filozofima smatrali teolozi, teolozi kao ideolozi Boga, kao apologeti vjere u Boga, Boga koji nije samo Dobro, nego i Dobri, dakle personificirano Dobro. Filozofiji kao filozofiji izričito se vraća Kant, a time i filozofu kao odgajatelju odgajatelja. Kant polazi od ideja u Descartesovu značenju, iz ideja kao jasnih i razgovijetnih predstava, nositelj kojih je čovjek kao subjekt. Kant stoga zahtijeva da svaki čovjek postane ono što u svojoj bîti jeste: sebe sama svjestan subjekt. A to ne može postati sve dok nije u cijelosti prožet idejama kao jasnim i razgovijetnim predstavama, predstavama koje rasvjetljuju svijet.

Glavno Kantovo pitanje, pitanje koje se odnosi na antropologiju, koje je pragmatički dio pedagogika, zato glasi: kako iz čovjeka načiniti čovjeka? Pod nebom tog pitanja nema razlike između odgoja i preodgoja. Odgoj koji iz čovjeka treba načiniti čovjeka, prosvijetljen subjekt prosvjetiteljstva, može se odvijati samo kao preodgoj, neovisno o tomu je li riječ o odraslom čovjeku, poput divljaka, ili pak o malenom derištu, poput dječaka. Temeljni preodgoj ne zahvaća odgoj u užem značenju te riječi, odgoj kao poduku tijekom koje se mora dijete podvrgnuti „propisima uma“, nego svu brigu od rođenja nadalje. Čovjek je animal rationale, u osnovi, dakle, životinja. No, u usporedbi s drugim životinjama, pri rođenju i još zadugo nakon njega odveć nejaka životinja, tako da moraju za dijete kao pitomca brinuti odrasli. Istodobno je, prema Kantu, urođeni animalitet čovjeka neuobičajeno žilav, tako da samo čvrsta ruka, samo ustrajno discipliniranje tu životinjsku komponentu može preoblikovati u ljudskost, čovječnost.

Upravo stoga odgoj kao preodgoj ima u odnosu na poduku kao obrazovanje prednost. Onaj tko danas postavlja odgoj pred obrazovanje jest, dakle, kantovac, no samo s dvjestogodišnjim zakašnjenjem.

Prema Kantu, treba najprije svladati animalnost u čovjeku, animalnost koja se izražava kao divljina: „Divljina (Wildheit) je neovisnost o zakonima. Disciplina podvrgava čovjeka zakonu čovještva (Menschheit) i otpočinje time što čini da čovjek osjeća kako ga zakon prisiljava na nešto. Ali ovo se mora rano izvesti. Tako npr. djecu šaljemo u školu, ne da u njoj nešto nauče, već da se naviknu mirno sjedati i vladati se točno kako im se propisuje da ubuduće ne bi mogli radili sve što im padne na pamet.“ I postali najposlije gori od životinja. Jer kod životinja, ukoliko nije riječ o dresuri, namjernom discipliniranju, preodgoj nije nužan. Životinje slijede instinkt, nagonski postupaju pravilno, dok čovjek ima sklonost slobodi, samovoljnom odlučivanju za ovo ili ono. Stoga je preodgoj kao izglađivanje njegove surovosti/sirovosti nužan. Jer u protivnom čovjek može postati gori od životinje. A to postaje kada se svjesno odluči za divlje, životinjsko, zvjersko postupanje.

Cilj odgoja kao preodgoja od rođenja nadalje jest odgajanje za dužnosti. Budući da čovjek po prirodi nije dobar, nego u sebi ima klice dobra, te klice treba razviti i odgojiti mogućnost autonomnog odlučivanja, sposobnost svjesnog samopodređivanja Zakonu moralnosti, sposobnost samopokoravanja onome što Kant naziva kategorički imperativ. Uzvratno gledano, čovjek prema tome nije ništa drugo nego ono što iz njega napravi odgoj. Drugim riječima: „Dobar odgoj je upravo ono iz čega izvire sve što je dobro na svijetu.“ To znači: 1. dobro ne postoji po sebi, dobro je čovjekov vlastiti proizvod; 2. iz dobrog odgoja proizašlo dobro nije posljedica obrazovanja, nego odgoja kao preodgoja.

Kantova ishodišta izoštrava Fichte u svojim Aforizmima o odgoju (1804). Kanta kritizira zbog prevelikog naglaska na discipliniranju izvana, no ne zbog toga da bi odgoj učinio manje krutim, nego da bi ga još više zaoštrio. Preodgoj Fichte radikalizira u samopreodgajanje: „Tko uopće samo zbiljski jest, umno i u svakom času samostalno djelatno biće, uvijek će s lakoćom sebe načiniti (machen) onim što u svojem položaju treba biti. Tko je pak s bilo kakvim izvanjskim vježbanjem (dresurom) nadomjestio na žalost manjkavi životinjski instinkt, taj ostaje zatočen upravo u to ograničenje (Schranke), koje ga okružuje kao ostala, njemu neprobojna priroda, a odgoj, poduka upravo su ga ograničili, umrtvili, umjesto da bi ga oslobodili i osposobili (fähig zu machen) za živi daljnji rast iz njega samoga“. To je koncept ljudske samorealizacije, koje je intencija razviće čovjeka kao cjelovite (totalne) ličnosti, ukratko: Čovjeka. Stoga nije više posrijedi kako iz čovjeka načiniti čovjeka, nego naputak za autofabrikaciju, naputak kako bi trebao čovjek sam iz sebe načiniti (proizvesti) ono što bi trebao biti, kako dakle samoga sebe načiniti Čovjekom. (Možemo usput dodati da je i famozna jugoslavenska praxis-filozofija svojim temeljnim ishodištem bila zapravo tek sekularizirani fihteanizam: čovjek je slobodno, stvaralačko biće koje stvara sebe samoga i svoj svijet.)

Iduća, krajnja, ujedno i prevratna ili revolucionarna, etapa te usmjerenosti jest Nietzscheova. Njegov odgovor na pitanje kako iz čovjeka načiniti Čovjeka, odgovor koji predstavlja konačno rješenje u okviru metafizike kao platonizma, glasi: Čovjeka je moguće načiniti čovjekom (Čovjekom) samo tako da postane – nadčovjek. Iako su prije njega pokušali čovjeka raz-lučiti od životinje i animalnosti, Nietzsche se trsi nadčovjeka razlučiti od čovjeka. Čovjek je, prema njemu, most, prijelaz između životinje i nadčovjeka. Posredno je i u tom slučaju posrijedi raz-lučivanje od životinje, no naglasak je na prevladavanju čovjeka. Nadčovjek ide van preko čovjeka. S točke gledišta prevladanog čovjeka, nadčovjek nije toliko prevladani čovjek koliko preko-čovjek. Uzdiže se ne samo s onu stranu dobra i zla, nego i s onu stranu ljudskosti i neljudskosti. I u tom smislu nije izvođač preodgoja, naime u ime danih vrijednosti, nego nosilac prevrednovanja vrijednosti. Tijelo je odsada prije duše, a biologija prije psihologije.

Nije na djelu više odgoj i preodgoj čovjeka, nego, kako je u Pravilima za ljudski park naglasio Peter Sloterdijk, uzgajanje (Züchtung) nadčovjeka. Prije svega posredstvom genske tehnologije i manipulacija što ih ona omogućuje. Ne geslo, nego upravo prikriveni uvid genetičara jest: Tko ne bude selektor, bit će selektiran! Čovjek mora načiniti sve da postane nadčovjek, čovjek koji je sama sebe pretvorio u sredstvo genske manipulacije, tako da cilj (postati prevladani čovjek ili više no čovjek) posvećuje to sredstvo. I upravo smo danas posred toga (nihilizma). Čovjeku se ne pušta da bude ono što jest. Jer u odnosu spram perfektnog nad-ljudskog, bilo kao Svemogućeg na Nebu ili pak Nadčovjeka na zemlji, čovjek je vazda – defektan. Vratiti čovjeka samome sebi značilo bi imati odgoj koji će čovjeka mjeriti ljudskim mjerilima, ispostavljati radost bivstvovanja i razvijati čovjekovo veselje spram života, života ovdje i sada, jedina njegova života. „Odgoj je ono suprotno totalitarizmu“ (Philippe Meirieu). Nije riječ o tome da čovjek postane mjera svih stvari, nego jedino i samo da ustrajemo na svojoj ljudskoj mjeri, ljudskoj mjeri čovjeka kao čovjeka, odnosno na mjeri čovjeka kao bića smrti. Na svojoj ljudskosti. U odnosu spram drugih, u odnosu spram sebe sama. To, drugim riječima, znači da u središtu više ne bi smio biti odgoj za bogobojažljivost ni odgoj za čovjekovu osionost, ni odgoj koji odgaja čovjeka u službenika (Boga) ni odgoj koji odgaja čovjeka u Gospodara (svijeta), nego odgoj za bitnu dopustivost. Odgoj za otvorenost spram bivstvovanja svakog, ma kako drukčijeg bivstvujućeg.

Naravno, pitanje kako doći do takva odgoja jedno je od najtežih pitanja našeg vremena. Jer njegovo rješenje nije ovisno toliko o školskim vlastima koliko o samom načinu života, o našem svakodnevnom odgovoru na pitanje: Kako biti? Kako biti kao čovjek? A jamstvo afirmativnih odgovora, odgovora koji izražavaju smisao bivstvovanja i potvrđuju smisao života, može biti samo naša duhovna sloboda, sloboda koja se podudara s čovjekovom otvorenošću za otvorenost bivstvovanja, za otvorenost iz koje se raskrčuje svjetlost svijeta, iz koje izrasta sam svijet kao prostor bivstvovanja i time prostor čovjekove slobode.

Kafka je za stare Grke, s divljenjem, zapisao: „Ono odlučno božansko nisu mogli zamisliti dostatno udaljeno od sebe, cjelokupni svijet bogova bio je samo sredstvom da ono odlučno odvoje od ovozemaljskog tijela, da pridobiju zraka za ljudski dah (Luft zum menschlichen Atem zu haben)“.

Primarna dakle ostaje sloboda kao takva, sloboda koja je identična s istinom, s ne-skrivenošću bivstvovanja kao takvog.

 

Antička umetnost

Цивилизовани варвари.

О грчкој и римској уметности.

Две књиге које се на различити начин посвећују грчкој и римској уметности

Tonio Hölscher: “Die griechische Kunst”. C. H. Beck Verlag, München

Paul Zanker: “Die römische Kunst”. C. H. Beck Verlag, München

 

Археологија је, мисле многи који су заинтересовани за грчку и римску антику, у првој линији наука о ископинама. Али то није омело двојицу реномираних професора археологије – Тонија Хелшера и Паула Цанкера да се прихвате писања двају компактних прегледа за серију ”Уметничке епохе” у едицији ”Знање” једног минхенског издавача. Интенција обојице аутора је била да буде ословљена и публика изван академске сфере. Већ садржај ових двеју књига показује да је намера била да се дотакну централни аспекти грчке и римске уметности и буду у сажетом виду изложени читаоцима.

Обе књиге су структурисана у основном на конвенционалну перидизацију на епохе, од архајског до хеленистичког доба и од републике у време царева до прелаза у позну антику коју је већ прожимало хришћанство. И још нешто имају Хелшер и Цанкер заједничко – објект у својим децидираним перспективама.

О ”уметности” је врло ретко реч, али зато врло често о ”сликама”. За лаике је овај проширени појам слике, која захвата у сваку обликовану форму, од простог орнамента до колосалне мермерне статуе, у основи до ”слике града” у развијеној урбаној структури, још нешто на шта се тек треба привикнути. У научној пракси се у међувремену уврежило као консеквенца да је свакад кадаје реч о антици, зацело реч о пољу историјске науке о слици.

За римску уметност је то уобуичајени угао посматрања. Њен уметнички карактер је одувек био мање занимљив но што је то њена вредност као извора за разумевање политичких, друштвених и менталних односа.

Цанкер нуди нове методе у истраивањима у концизнијој форми; текст је, као и у Хелшервој књизи, и без научног фах-знања добро разумљив.

Најпре је реч о свету слика и позној републици и њеној динамичној енергији: са једне стране свестрано реципирана грчка уметност, која је суштаствено одређивала форме монумената, са друге стране политичка конкуренција аристократа из које је зрачила ”порука” која је резултирала из њихових јавно изложених портрета  споменика. У доба царева су две категорије које стоје једна наспрам друге: на једној страни ”култ цара (цезара)”, од стране самог цара дати налог за уметничко дело које су углавном славопојке владаоцу, на другој приватни свет митолошких изображења на зидовима, на саркофазима у гробницама, које често визуализују фантазију света без брига и обавеза.

Другачије но римски, представља за грчки свет посматрање уметности као слика света сасвим неконвенционални поглед. ”Свет Грка је био пун слика”, гласи програматски једна прва реченица у уводном поглављу. Посебно за архајску, али и класичну епоху су статуе, портрети  и осликане вазе једно средство, које је у првој линији служило да се регулише однос индивидуа међу собом и појединца према заједници.

На сликама се манифестују норме друштва, како у позитивном, као на пример улога грађанина, ратника или жене, тако и у негативном, као дистанцираност према фигурама које отступају од номре, као што је сходно грчким параметрима случај са ”варварима”.

Консеквентна прагматичност грче уметности има нешто готово провокативно – чак и у оном што би се могло сматрати тежњом за апсолутном уметношћу као у случају скулптора Поликлета оличавају се, вели Хелшер, ”идеали дорске аристократије”.

Феномени као што су настанак велике пластике, сликарство ваза/амфора или миметичко изображење као симптом промењене слике света, све је то споредна тема и наилази на овлашно, en passant спомињање. Тек у епоси хеленизма тематизује Хелшер матријални квалитет и психичку презентност уметности.

Двојица реномираних аутора настоје на историјском одређењу уметности, као и сликама које имају функцију заснивања идентитета. Обе књиге су поантирани компендијуми иконографских и социјално-историјских релевантних питања. Обе књиге су изванредно компетентни путокази у којима се не сервира само дидактичко знање о епохама, већ су и субјективни израз двојице реномираних ескперата за дотичне епохе.

 

Зоран Андрић (Минхен)