Krunska pisma (8, NM)

Novica Milić:

 

Agambenov pogodak

 

Piše šef dijagnostike iz londonskog Imperial Collegea jutros, 19. marta:

„We therefore conclude that epidemic suppression is the only viable strategy at the current time. The social and economic effects of the measures which are needed to achieve this policy goal will be profound. Many countries have adopted such measures already, but even those countries at an earlier stage of their epidemic (such as the UK) will need to do so imminently… However, we emphasise that is not at all certain that suppression will succeed long term; no public health intervention with such disruptive effects on society has been previously attempted for such a long duration of time. How populations and societies will respond remains unclear.“

U prevodu:

„Stoga zaključujemo da je potiskivanje epidemije jedina održiva strategija u ovom trenutku. Društveni i ekonomski učinci mera potrebnih da se održi taj cilj politike biće dubinski. Mnoge zemlje su već prihvatile te mere, ali čak i one zemlje koje su na ranom stupnju svojih epidemija (poput VB) moraće to da što pre učine… Međutim, naglašavamo da nije uopšte izvesno da će potiskivanje uspeti na dug rok; nijedna javna intervencija sa takvim učincima narušavanja društva nije pokušana na tako dug vremenski rok. Kako će stanovništva i društva odgovoriti ostaje nejasno“.

Agamben u svom osvrtu od 26. februara – a to podvlači i u „Razjašnjenjima“ pre neki dan – razmišlja na sličan način. S tim što skreće pažnju da su učinci – društveni, ne samo ekonomski – na neki način već tu: rez vanrednog stanja je duboko zasecanje u život društva i pojedinca, socijalne odnose, kolektivnu percepciju jednih u odnosu na druge, porodicu, individuu. Iako se to ne vidi: na prvi pogled, i u tom smeru idu početne reakcije, većina ljudi prihvata sa dubokim odobravanjem mere vanrednog stanja, jer to odgovara njihovoj potrebi da se liše straha za vlastiti život, pa se tako i ovde, kod nas, aplauzom uveče u 8 pozdravlja nastupanje policijskog časa (u ime navodne podrške medicinarima, koje bi bilo bolje podržati time da dobiju obimniju i bolju zaštitnu opremu, kao i veće plate, nego ovim prilično ispraznim gestom sa terasa onih koji su prihvatili zatočenje). Pitanje je, pak: „strah za vlastiti život“, ali koji je to život, kakav? Lišeni i mogućnosti i prava na kretanje – a to nije isto – ostaje nam samo briga za tzv. goli život; jer to onaj raniji, vlastiti život više nije.

Jovica Aćin je u ranijem zapisu valjano sumirao ključnu Agambenovu tezu. Paradoksom na kraju naročito: „pitam se da li je neko društvo uopšte slobodno ako mi nije dopušteno ni da izaberem sopstvenu smrt“ (piše JA). Jer svođenje života na goli ili puki život svakako da nije više vlastiti život, a to znači da sam život i svaki nosilac života – ljudsko biće, ali i svako drugo živo biće – postaje zamenljivo; samim tim i smrt prestaje da bude lična smrt, ne samo po izboru, već onaj koji umire više nema ničeg ličnog, on postaje eventualno podatak za statistiku, i ta je smrt tada zamenljiva, odnosno nevažna, jer iza sebe, odnosno pre sebe, nema ni život. Onda je svejedno kad se, pa i kako se dogodila, čak i kome se dogodila. Ona nije izabrana jer je život izgubio mogućnost da bude izabran.

Razume se, neka zajednica ljudi, pa i većina u toj zajednici – da tako označimo neku populaciju, jer je atomizacija u ime tzv. socijalnog distanciranja, gde svako vidi svakog drugog kao opasnost od zaraze, učinila i da ime društva nije više pogodno – može za neko vreme, prvih nekoliko dana, možda koju sedmicu, prihvatiti da su ove mere izolacije, pojačane uvođenjem vanrednog stanja, neminovne, nužne, pa time i opravdane. Ali na iole duži rok – a izgleda, po sadašnjem stanju stvari, da će te mere potrajati i kojih par meseci – otvoriće se sumnja i u neminovnost, a  naročito u opravdanost mera; kako iza tih mera stoji država, može se – i upravo neminovno – pojaviti sumnja ne samo u mere, već i onu instancu koja ih je zavela, a to znači u državu. To bi značilo ne samo raspad društva – ono se raspada već na početku uvođenja mera – već i raspad države: a to je, uprkos svakom mojem liberalnom podozrenju u državu kao takvu – još gore stanje od vanrednog. Jer liberalno podozrenje prema državi kao takvoj znači da državu treba držati na oku, ali da se njeno postojanje prihvata kao neizbežno i potrebno – moderno doba, uprkos svim „postmodernim“ uzletima tehnike ili mišljenja, još živi Hobsov narativ istorije o Levijatanu kao „veštačkom čoveku“ koji nadgleda građansko stanje kako ne bi brzo palo u ratno stanje, u stanje „rata sviju protiv svih“. A vanredno stanje je ne samo prihvatanje da država redovnim sredstvima, takva kakva je realno, ne može učiniti ništa važno protiv epidemije, pa mora stoga posegnuti za vanrednim merama, već je – jer ukida društvo kao zajednicu i uspostavlja ga kao konglomerat ljudskih atoma – i latentni građanski rat, na šta skreće pažnju Agamben. U situaciji u kojoj država može izgubiti legitimnost, građanski rat smenjuje formalno vanredno stanje. Po istoj nužnosti, ako ne i jačoj, nego po onoj kojoj su mere vanrednog stanja početno zavedene.

I zato je, uprkos ili možda upravo s razloga svog početnog promašaja Agamben barem dvostruko pogodio: goli ili puki život (la nuda vida) lišava društvo osnove, pojedinca i svog života i svoje smrti, i vanredno stanje (stato di eccezione) jest stanje – latentnog a onda manifestnog – građanskog rata. Ostaje da o tome još razmišljamo.

 

 

 

Krunska pisma (7, AK)

Corona inspired art (1):

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

(Autorka A. Krstonosić)

 

 

 

Krunska pisma (6, JA)

Jovica Aćin:

 

Kratka beleška uz Benjamina

 

Kad sam rekao da svako vanredno stanje teži, u skladu s priznatim ili nepriznatim željama vlasti, da naposletku bude shvaćeno kao navodno normalno stanje, te da postane redovno, aludirao sam, dabome, na Benjamina. I ovdašnja vlast, pozivajući se na „struku“, to jest Medicinski savet formiran pri vladi i za koji epidemija korona virusa bi mogla da traje unedogled, gleda da vanredno stanje koliko je god mogućno ovekoveči, barem u nekim elementima. Demokratski zakoni se obesnažuju. Zar nije u Evropi tako, u razdoblju od 1934. godine do 1948, i došlo do kolapsa demokratije?

Aludirao sam, dakle, na Benjaminov tekst „O pojmu istorije“, po svemu sudeći poslednji završeni Benjaminov tekst, napisan u vidu teza. Osma teza u tom tekstu, u mome prevodu, glasi:

„Tradicija ugnjetenih nas uči o tome da vanredno stanje u kojem živimo nije izuzetak nego pravilo. Moramo da dospemo da pojma istorije koji odgovara tom uvidu. Onda ćemo jasno sagledati da se naš zadatak sastoji u tome da uvedemo istinsko vanredno stanje, i time poboljšamo svoju poziciju u borbi protiv fašizma. Šansa fašizma se, i to ne na poslednjem mestu, nalazi u tome da ga, u ime napretka, protivnici dočekuju kao istorijsku normu. – Čuđenje nad tim da su stvari koje proživljavamo „još“ mogućne u dvadesetom stoleću nije filozofsko. To čuđenje nije početak nekog saznavanja10, osim ako to saznavanje nije saznanje o tome da je neodrživ onakav pogled na istoriju iz kojeg ono potiče.“

Na šta je Benjamin ciljao? Na razdvajanje istinskog ili realnog vanrednog stanja i fitktivnog vanrednog stanja. Iako su o toj opoziciji govorili i Benjamin i Karl Šmit, ona je starija od njihovih spisa. Možemo je, prema Agambenu, sresti u francuskim radovima s kraja 19. veka u kojima je reč o opsadnom stanju. Benjamin sugeriše da se dospe do istinskog vanrednog stanja, koje bi bilo zasnovano na stvarnoj situaciji. Fiktivno vanredno stanje za njega je laž vlasti. Sagledati vanredno stanje kao opsadno stanje, sudeći prema postupanju vlasti, ne znači da smo u opsadi od neke druge neprijateljske države, nego da smo u opsadi od naših bližnjih. Podanici, ukratko, moraju biti podeljeni, gledati se međusobno sa sumnjom, i vlasti su tada najsrećnije. Stari je savet u Rimskoj imperiji bio divide et impera.

 

 

Krunska pisma (5, Agamben – 17. marta)

Đorđo Agamben:

 

Razjašnjenja

 

Strah je loš savetnik, ali je i uzrok da se pojave mnoge stvari koje pretendujemo da ne vidimo. Problem nije da nudimo mišljenja o težini bolesti, već da se pitamo o etičkim i političkim konsekvencama epidemije. Prvo što talas panike koji je paralizovao zemlju pokazuje jest da naše društvo ne veruje ni u šta više do u goli život. Očigledno je da su Italijani spremni da žrtvuju praktično sve – normalno stanje života, socijalne odnose, rad, čak prijateljstva, osećanja, verska i politička uverenja – usled opasnosti da se razbole. Goli život – i opasnost da se ne izgubi – nije nešto što ujedinjuje narod, već ga zaslepljuje i razdvaja. Druga ljudska bića, poput kuge u romanu Alesandra Manconija, sada se vide samo kao mogući prenosioci bolesti, koje bi trebalo izbeći po svaku cenu i koje treba držati na distanci od najmanje metar. Mrtvi – naši mrtvi – nemaju pravo na sahranu i nejasno je šta će se dogoditi s telima naših voljenih. Susedstvo nam je zabranjeno i čudno je i da crkve ćute o tome. Šta postaju ljudski odnosi u zemlji koja navikava sebe da živi na ovakav način ko zna koliko dugo? I šta je društvo gde nema druge vrednosti osim pukoga opstanka?

Druga stvar, ne manje uznemirujuća od prve, koju je epidemija učinila jasnom jeste da vanredno stanje, na koje su nas vlasti već neko vreme navikle, zaista postaje normalno stanje. Bile su ozbiljnije epidemije u prošlosti, ali nikom nije padalo na pamet da iz tih razloga objavi vanredno stanje poput sadašnjeg, koje nam čak sprečava kretanje. Ljudi su se toliko privikli da žive u stanju dugotrajne krize i dugotrajne vanrednosti da izgleda i ne primećuju da im je život redukovan na puku biološku situaciju i da ne samo da nema više nikakvu socijalnu ili političku dimenziju već ni ljudsku i osećajnu. Društvo koje živi u dugotrajnom vanrednom stanju ne može biti slobodno društvo. Mi u stvari živimo u društvu koje je žrtvovalo slobodu iz tzv. „razloga sigurnosti“, i stoga sebe osudilo da živi u vanrednom stanju straha i nesigurnosti.

Ne iznemađuje da se govori o ratu protiv virusa. Vanredne mere nas u stvari sile na život u stanju policijskog časa. Ali rat protiv nevidljivog neprijatelja koji izbija u svakoj drugog osobi najapsurdniji je od svih ratova. To je, u stvari, građanski rat. Neprijatelj nije spolja, on je u nama.

Ono što zabrinjava nije toliko i samo sadašnjost, već ono što dolazi posle. Baš kao što su ratovi ostavili u nasleđe zlosutne tehnologije, od bodljikave žice do nuklearnih centrala, tako je vrlo verovatno da će se ovo nastaviti čak i posle zdravstvenih vanrednih opita koje vlasti nisu uspele da ostvare ranije: zatvaranje univerziteta i škola i nastava samo online,  stavljanje jednom zauvek tačke na zajedničke susrete i rasprave o razlozima kulture i politike, uz razmenjivanje samo digitalnih poruka između nas, gde je god moguće zamena mašinama svakog kontakta – svake zaraze – između ljudskih bića.

 

[Nakon kontroverze s prethodnim tekstom od 26. februara, Agamben je 17. marta poslao ova razjašnjenja. Prevod s engleske, meni jedino dostupne verzije – N. M.]

Krunska pisma (4 – Agamben, 26. februara)

Giorgio Agamben:

 

Izvanredno stanje izazvano nemotiviranim hitnim slučajem

 

Sučeljeni s frenetičnim, neracionalnim i potpuno nemotiviranim hitnim mjerama zbog navodne epidemije prouzrokovane korona virusom, valja krenuti od izjave CNR-a [Consiglio Nationale delle Ricerce, Nacionalni istraživački savjet] prema kojima “u Italiji ne postoji epidemija Sars-CoV2″.

I ne samo to. U svakom slučaju ”infekcija, prema danas dostupnim epidemiološkim podacima, zasnovanim na desetinama tisuća slučajeva, izaziva blage/umjerene simptome (vrsta gripe) u 80-90% slučajeva. U 10-15%  slučajeva može se razviti upala pluća, čiji je tijek, međutim, kod apsolutne većine dobroćudan. Procjenjuje se da samo 4% pacijenata zahtijeva hospitalizaciju na intenzivnoj terapiji.”

Ako je to stvarna situacija, zašto mediji i vlasti nastoje širiti atmosferu panike, zazivajući pravo pravcato izvanredno stanje, s ozbiljnim ograničenjem kretanja i obustavom normalnog funkcioniranja životnih i radnih uvjeta u čitavim regijama?

Dva činitelja mogu pripomoći objašnjenju takva neproporcionalnog ponašanja.

Prije svega, još se jednom očituje rastuća tendencija prema upotrebi izvanrednog stanja kao normalne paradigme vlasti. Zakonska uredba koju je vlada odmah prihvatila “zbog higijene i javne sigurnosti” zapravo rezultira pravom pravcatom militarizacijom ”općina i područja u kojima rezultira pozitivnom barem jedna osoba za koju se ne poznaje izvor prijenosa ili u kojima imamo barem jedan slučaj koji nije povezan s osobom koja dolazi s područja koje je već zahvaćeno virusom”.

Takva neprecizna i neodređena formula dopustit će brzo širenje izvanrednog stanja na sve regije, budući da je gotovo nemoguće da se drugi slučajevi ne potvrde negdje drugdje.

Razmatraju se zabrinjavajuća ograničenja slobode predviđena uredbom:

1. zabrana napuštanja zahvaćene općine ili područja svim osobama u općini ili području;
2. zabrana pristupa općini ili zahvaćenom području;
3. suspenzija manifestacija ili inicijativa ma koje prirode, događaja i svih oblika okupljanja na javnom ili privatnom mjestu, uključujući one kulturne, rekreacijske, sportske i vjerske prirode, čak i ako se održavaju na zatvorenim mjestima otvorenima za javnost;
4. suspenzija rada dječjih vrtića i škola svih stupnjeva i na svim razinama, kao i pohađanja školskih i visokoškolskih aktivnosti, osim obrazovnih aktivnosti na daljinu;
5. suspenzija otvorenosti za javnost muzeja i drugih kulturnih ustanova i mjesta navedenih u članku 101. kodeksa kulturne baštine i krajolika, u skladu sa zakonskom uredbom od 22. siječnja 2004. br. 42. kao i važenja regulatornih odredbi o slobodnom i besplatnom pristupu tim institucijama i mjestima;
6. suspenzija svih školskih izleta, kako unutar nacionalnog teritorija tako i u inozemstvo;
7. suspenzija postupaka u slučaju insolventnosti i djelatnosti javnih službi, ne dovodeći u pitanje pružanje osnovnih i javnih komunalnih usluga;
8. primjena karantenske mjere uz aktivni nadzor za pojedince koji su bili u bliskim kontaktima s potvrđenim slučajevima raširene zarazne bolesti.
Pada u oči nerazmjer u odnosu na ono što je, prema CNR-u, normalna gripa, ne mnogo različita od one koja se ponavlja svake godine.

Moglo bi se reći da nakon što se terorizam iscrpio kao uzrok izvanrednih mjera, izum epidemije može pružiti idealan povod za njihovo širenje izvan svih granica.

Drugi činitelj, ne manje uznemirujući, jest stanje straha koje se posljednjih godina očito raširilo u svijest pojedinaca i koje se prevodi u pravu potrebu za stanjima kolektivne panike, kojima epidemija još jednom pruža idealan izgovor.

Na taj se način, u perverznom začaranom krugu, ograničavanje slobode što je nameću vlade prihvaća u ime želje za sigurnošću koju su izazvale same vlade koje sada interveniraju kako bi je zadovoljile.

 

(Giorgio Agamben, Lo stato d’eccezione provocato da un emergenza, Il Manifesto, 26. 2. 2010.)

Preveo Mario Kopić

 

 

 

Krunska pisma (3, JA)

Jovica Aćin:

 

Čitajući Agambena

 

Zašto kad je u pitanju goli život, sve ostalo postaje manje važno? Čak smo spremni i da se odreknemo vrednosti bez kojih je današnji život takoreći nemogućan. Odgovor bi mogao da glasi da je iskonski nagon za opstankom po svaku cenu kod ljudi još snažan, zapravo fundamentalan, pa tako nadjačava sva naša stremljenja, bilo da su nam urođena ili su stečena tokom civilizovanja, prema slobodama i druženjima, ukratko prema svemu što danas sazdaje naše individualno i društveno biće. Očuvanje golog života u izvesnim slučajevima, među koje, recimo, možemo da ubrojimo više ili manje smrtonosne epidemije ili samo navodno smrtonosne i navodne epidemije, promeće druge u naše neprijatelje, u one koji nam nehotice, a ponekad i hotimično prete smrću, sa svim implikacijama koje takav odnos prema drugome donosi sa sobom. Vlasti se tada javljaju, pozivajući se na zaštitu svojih podanika, kao spasiteljska sila. Biva proglašeno vanredno stanje (čija je najkraća definicija, prema Karlu Šmitu, ono kojim onaj ko vlada potvrđuje svoju suverenost; namerno sam obrnuo Šmitovu definiciju kojom je određen suveren). Vanredno stanje je krajnja instrumentalizacija istinske ili lažne pretnje životu.

Vlasti, ako ćemo pravo, prirodom samog vladanja, teže da vanredno stanje učine normalnim stanjem. Prema logici vladanja, podanici su u stalnoj životnoj opasnosti. Pa ipak, tačno je da vlasti nisu uvek proglašavale vanredno stanje kad smo mogli da budemo žrtve neke epidemijske ili pandemijske zaraze. Ubrzo posle Prvog svetskog rata harala je takozvana španska groznica. Od nje su preminuli milioni ljudi. Ali ni u jednoj evropskoj državi nije bilo proglašeno vanredno stanje. Naprotiv, gledalo se da epidemija „španske“ gripe bude prećutana. Da li nam je tada više bilo stalo do slobode? I zašto se danas u svetu mahom proglašava vanredno stanje, naime stanje, kako objašnjava Agamben, koje ukida slobodno društvo? I da li će ovo vanredno stanje proteći bez društvenih i političkih posledica?

 

PS: Uostalom, pitam se da li je neko društvo uopšte slobodno ako mi nije dopušteno ni da izabarem sopstvenu smrt.

 

 

 

 

 

Krunska pisma (2, NM)

Novica Milić:

 

Agambenov promašaj

 

Vratimo se samo tri sedmice unazad. Tada, 26. februara je epidemija u Kini bila skoro na vrhuncu, ali još sporadično po Evropi, Americi i ostatku sveta. Te se večeri na glavnim televizijskim kanalima po Srbiji njen predsednik, i nekoliko epidemiologa i drugih stručnjaka, smejalo virusu: pošalice su bile grube i mangupske, na rubu skarednosti, i uskoro će se većina učesnika tog državno-medijskog skeča pokajati, a sam predsednik pokušaće da to izbriše iz sećanja a da one koji ga podsećaju nazove, po svom običaju, lažovima.

Tada, ipak, ni stručnjaci nisu baš znali s čim imaju posla, a političari su, po definiciji, ignoranti za zaraze. Slično se moglo čuti – doduše uz manje veselja i štosova – u Americi kod Trampa, u Britaniji kod Borisa Džonsona, Francuskoj kod Makrona, i drugde. Virus korona se nije shvatio ozbiljno, a polazište za to je bilo da ga nauka, virusologija i epidemiologija, još nisu bliže upoznali. Čak su i zvanične istraživačke ustanove potcenile covid-19, odnosno virus korona (ili, šifrom, SARS-CoV-2, odnosno i HCoV-19).

Pozivajući se, u osvrtu od 26. februara – datumi su ponovo važni („vreme je“, upozorava Celan pet puta u poslednjih šest stihova „Korone“) – na CNR (Consiglio Nazionale delle Ricerche – italijanski Nacionalni savet za naučna istraživanja), filozof Đorđo Agamben je bio i sam izgleda doveden u zabludu. Evo početka njegovog teksta:

Suočeni sa frenetičnim, iracionalnim i sasvim neosnovanim vanrednim merama za pretpostavljenu epidemiju usled korona virusa, valja početi od saopštenja Nacionalnog centra za istraživanje (CNR) prema kojem ne samo da „nema SARS-CoV2 epidemije u Italiji“, već i da „infekcija, prema epidemiološkim podacima koji su danas dostupni o desetini hiljada slučajeva, uzrokuje lake/umerene simptome (vrste gripa) u 80-90% slučajeva. U 10-15% slučajeva može da se razvije upala pluća, ali sa benignim ishodom u najvećem broju slučajeva. Procenjeno je da samo 4% pacijenata zahteva intenzivnu terapiju“.

Ako je takva stvarna situacija, zašto mediji i vlasti iz sve snage šire klimu panike, provocirajući istinsko i pravo vanredno stanje [un vero e proprio stato di eccezione], s teškim ograničenjem kretanja i suspenzijom normalnog fukcionisanja uslova života i rada u čitavim pokrajinama?

Ako je Agamben pogrešio, ili bio doveden u zabludu, da otpočne svoj zapis nečim što je dnevna procena jednog – mada glavnog i nadležnog – Nacionalnog saveta, tada je njegov promašaj – kako će uskoro oceniti gomila raznih filozofa, ne baš tog kalibra kao što je Agamben, mada i tu ima izuzetaka, i povesti protiv njega pravu kampanju (koja u mnogim slučajevima liči na poznato „Aha, pa taj mi je oduvek bio sumnjiv!“) – ne u zabludi za kojom se poveo, već u nedovoljnoj opreznosti prema nauci. Mogao se setiti makar jednog od svojih važnih filozofskih prethodnika, Martina Hajdegera, na koga se ponekad pozivao i kojeg je ne retko analizirao, kad je ovaj rekao: „Nauka ne misli“ (Die Wissenschaft denkt nicht), što je svakako preterano, ali što, makar i kao provokacija filozofske naravi, podseća da i prema znanjima koja se uvršćuju u nauku treba gajiti izvesnu opreznost, ako ne skepsu (jer skepse, najzad, ima i u samoj nauci, ona je štaviše njen „motor“). Mogao je, Agamben, da se seti i nekih svojih ranijih spisa, u kojima ni nauka – kao aparat moći koji služi trijaži istine i neistine, pa stoga pripada onim arheološkim preispitivanjima kojima je naučno saznanje podvrgavao jedan Mišel Fuko – nije van njegove skepse kao mislioca. Mogao je i da uzme u obzir jednu – danas smo svedoci toga – ne nevažnu osobinu samih medicinara (koja nije puka kontingencija, već deo sklopa njihove profesije i odbrane od teškoća vlastitog zanata, sa načinom mišljenja koji taj zanat u njih usađuje) da se prema bolestima, makar to bile i virusne epidemije (koje nas, laike, i subjekte izložene da im budu žrtve, užasavaju), odnose daleko ležernije od ostalih, jer su ne samo sa bolestima stalno suočeni, već im takav, ponešto relaksiran stav pomaže da obavljaju svoj posao. A mogao je i da pomisli ili da bude prijemčiviji za makar onih „4% pacijenata koji zahtevaju intenzivnu terapiju“ iz saopštenja CNR-a – pokazaće se da ta, makar i „intenzivna terapija“, slabo pomaže i da će uskoro ova brojka upućiviati na procenat smrtnih slučajeva – odnosno da pokaže više saosećanja.

Ovako, ostao je prilično gorak osećaj da je Agamben promašio. I to ozbiljno.

Ipak, pitanja takođe ostaju, ma kako ih osećali. Da li jedan mislilac, filozof, pa makar bio – ili baš stoga što je – značaja Agambena (jedan od poslednje dvojice-trojice velikih filozofa s kraja XX i početka XXI veka, nakon velike generacije Fukoa, Deleza, Deride, Liotara, Lakana), treba ili ne treba da gaji sumnju u nauku i njene ovlašćene ustanove, njena saopštenja i njene procene, u naučno saznanje kao takvo, pa čak i kad su u pitanju medicinska saznanja, tretmani i tehnike, odnosno naročito u takve nauke, one koje, u ime života, života tela, imaju namere, ne baš retke, da odrede i pravila za život duha, pa čak i život uopšte; i više od namera: možda planove, projekte, nacrte, horizonte i obuhvatne konstrukte kojima se život, iz ugla tih nauka ili saznanja, ima potčiniti, i to hitno, ponekad odmah, sutra svakako, možda i na duži rok, trajno ili čak nepovratno?

To je pitanje – ili su to pitanja, jer ih ima više od jednog – u osnovi Agambenove reakcije, njegovog promašaja, odnosno njegovog pogotka, ako ne u ovom slučaju – mada jednim važnim delom i u ovom slučaju – a ono svakako ranije, u knjigama koje je objavio. Među kojima su najvažnije one iz ciklusa Homo sacer, a naročito knjiga Stato di eccezione (Vanredno stanje).

Ta pitanja jesu filozofska. Ali ne filozofska u značenju institucije – naprotiv, filozofija kao institucija, u prvom redu univerzitetska – ne haje previše za njih. Reč je o tome da su filozofska u onom značenju do kojeg lično veoma držim: pitanja za razmišljanje, bez obzira da li ih institucionalna, oficijelna filozofija prihvata ili ne. Jer ova pitanja „za razmišljanje” tiču se svakog. Filozofija je, po strani od svojih oficijelnih institucija, mogućnost u svakom od nas.

O tome nešto više sutra.

 

Krunska pisma (1, NM)

Novica Milić:

 

Korona

 

Počinjem predlažući nam da pročitamo – ili čitamo – Paula Celana, njegovu pesmu Korona.

Celan je pesmu napisao rano, objavio je u svojoj zbirci pesama Mak i pamćenje (Mohn und Gadächtnis, 1952). U prevodu koji dole predlažem, bez naglašenog prepevavanja, Celanova pesma glasi:

 

KORONA

 

Jesen mi iz ruke zoba svoj list: prijatelji smo.

Iz oraha trebimo vreme i učimo ga da ide:

u ljusku se vreme vraća.

 

U ogledalu je nedelja,

u snovima se spava,

usta kazuju istinu.

 

Oko mi se spušta do pola ljubljene:

gledamo se,

govorimo sebi tamninu,

ljubimo jedno drugo kao mak i pamćenje,

spavamo poput vina u školjkama,

poput mora u krvavom zraku meseca.

 

Zagrljeni stojimo u prozoru, vide nas s ulice:

vreme je, da se zna!

Vreme je, da se kamen povinuje cvetanju,

da nemir srcem bije.

Vreme je, da bude vreme.

 

Vreme je.

Vratiću se ovoj Celanovoj pesmi, i Celanu, sve dok traje ova epidemija, pandemija virusa korona (covid-19, kako ga je medicina nedavno zvanično nazvala). Kad smo zatvoreni, u karantin, svuda po svetu (ovde, kod nas, u Srbiji, od večeras je i policijski čas, zabrana izlaska noću). Zanima nas – Marija, Ivana, Branka, Jovicu i mene – koji su sve učinci (socijalni, istorijski, etički, politički, itd.) ove pošasti. O uzrocima, u doslovnom značenju, malo ili nimalo znamo – medicini ostaje da to objasni, a trenutno je i ona nemoćna, na kolenima, i kao znanje i kao praksa. Možemo razmišljati o efektima, pomalo kao kod Lukrecija kad je u spevu O prirodi stvari (De natura rerum, I vek p. n. e.) podelio kauzalnost na onu fizičku – uzrok i posledice onako kako se obično shvataju, kauzalistički u tzv. prirodnim znanjima – i onu natfizičku (metafizičku?) gde tela imaju učinke ali kao bestelesne (asomata), naročito u sferi događaja (a ne pukih stvari), gde se eventa razdvajaju od coniucta, događaji odvajaju od “sveza” koje sami ispostavljaju. Ukratko, Lukrecije sugeriše da događaji stvaraju “sveze”, odnosno razmišljanja (koja su “bestelesna”), i ta razmišljanja, te coniucta, mi možemo sada razmenjivati, kako ne bismo razmenjivali “tela”, sam virus. Coniuctus je “svezan”, takođe i “blizu”, a i “prijateljski”. U ovim danima, važi da ako si mi prijatelj, ne prilazi blizu, odnosno, akauzalno, ako si mi prijatelj, ostani mi blizu, ali kroz daljinu pisma i na distanci koja je trenutno ne više sugestija, već norma, čak zakon.

“Korona”, naslov Celanove pesme, i naziv ovog virusa, upućuje na Sunce, njegovu “krunu”. Navodno se covid-19 virus vidi pod mikroskopom kao neka vrsta lopte sa aurom, “krunom” zrakastih produžetaka, nalik na pipke. Poput “krvavih zraka meseca”, iz Celanovog stiha, loptica mikro veličine, koja se upravo kotrlja zemnim šarom, i nalaže – taj “nalog” treba da ispitamo – umesto zbližavanja tzv. socijalnu distancu, razmak, atomizaciju društva, zatvaranje u izolaciju doma, povlačenje iz sveta okolo, i daje povoda – i taj je “povod” tema za ispitivanje – državama da uvedu, u ovom onom obliku “vanredno stanje”, paralizu života, koju ozakonjuje državna sila, sa instrumentima jurističkim, policijskim, vojnim, stvarno ili navodno u ime biologije preživljavanja, očuvanja života, golog života ili opstanka.

Nije čudo da se ovih dana na internetu – na koji smo, atomizovani, snažno sada upućeni – javlja talas polemike o “biopolitici”, najviše vezan za jedan februarski tekst italijanskog filozofa Đorđa Agambena (neko će od nas prevesti, ovih dana, taj tekst), o “vanrednom stanju” (Stato di eccezione je inače Agambenova knjiga iz 2003, jedan od „nastavaka“ njegove Homo sacer – Il potere sovrano e la nuda vita iz 1998), uz oslanjanja na Mišela Fukoa i njegova predavanja iz 1978-9. na Kolež d Fransu, objavljenim pod naslovom Rađanje biopolitike. I Fuko, i Agamben, na svoje načine su govorili o pomenutim “nalozima” i “povodima”, odnosno o tome kako se moć konstituiše ili rekonstituiše kroz zaštitu – ponekad “zaštitu” – bio-opstanka. Prilika je da malo pretresemo te i slične ideje, možda da odemo u prošlost, sve do Platona, ili barem La Boesija, odnosno, na tzv. književnoj strani, do Bokačovog Dekamerona, nastalog povodom velike kuge u Firenci 1348. godine. Pominjem ovo tek da nagovestim da imamo obimnu literaturu na raspolaganju, i filozofsku i književnu, i staru i novu, i da, u danima kad nam ne preostaje drugo nego da uronimo u čitanja, a ponekad u pisanja, pokušamo da se razaberemo šta nam se događa i kuda idemo. Svi, svi zajedno koliko nas kao ljudskog roda ima, i pojedinčano, svakoga sa svojim mislima i brigama.

Svako se pismo mora datirati. U danu kad prevodim Celanovu pesmu i zapisujem prve beleške, Srbija sa svojih 80-ak registrovanih obolelih, Hrvatska sa nešto manje, svet sa oko 200 hiljada (8 hiljada već preminulih), tek se izgleda pripremaju za udar. Granice Evrope i po Evropi se zatvaraju, kao i po svetu, izvesna desocijalizacija nadređuje socijalizaciju, pitanja je toliko da premašuju ne samo broj odgovora, već, možda, i naše mogućnosti da se odgovori nađu. Nauka kao da više – i to značajno više – ne zna nego što zna; strahovi prelaze u stanja blizu panici, čemu političari daju takt a mediji sazvučja. „U ljusku se vreme vraća“, kaže Celan; i svet s njim.

Za početak, ovoliko.