Krunska pisma (12, AZ)

Adrijana Zaharijević:

 

Kako nas je virus podsetio da smo društvena bića

 

Tokom brze smene mišljenja o tome šta nam se tačno događa, koja nas je suočila s iskazima istih ljudi koji su se od „najsmešnijeg virusa“ preobraćali u „mnogi će ostati bez svojih voljenih“ (reč je, inače, o unakrsnim citatima), jedno se mišljenje posebno istaklo. Ono o „stranom virusu“. No, nevolja je s virusom što on nikad nije ni domaći ni stran, ni tvoj ni moj. Virus ne poznaje strance, svi smo mu potencijalno domaćini. Ali ono što u rukama bezumne politike virus postaje – ili može postati – jeste sredstvo kojim se dodatno podstiče otuđenje. (Kao da ga u našim životima već nema napretek!)

Budući da virus o nama ne misli kao o strancima, već nam se, baš suprotno, raduje i želi da se u nama udomaći, uveden je podesan pojam social distancing, uspostavljanje društvene distance. Samo na određenoj metraži postajemo bezbedni od tog invazivnog bića koje nam ne donose Italijani, Španci, Kinezi, migranti, svetski putnici, globalisti, kosmpoliti, oni koji žele da nas potamane i ukinu nam soj. Niko nema tapiju na virus, bez obzira na nedvosmislena žarišta – pijaca u Wuhanu, Lombardija, sada cela Evropa.

Uspostavljanje društvene distance je zasad najbolja mera zaštite i tu meru nužno treba poštovati, pošto granice tela nisu državne granice na koje se mogu postaviti bodljikava žica, zidovi i kordoni policije, vojske i samozvanih čuvara nacionalnog reda.

„Zidovi“ kojima pokušavamo da prekrijemo lica i šake nisu tako čvrsti i nepropusni, a i oni najjači među čuvarima reda padaju pred ovom najezdom. Dakle, društvena distanca nije pitanje izbora, već brige za sebe i društvene odgovornosti. Jer društvo, čak i državama sa potpuno urušenim sistemima nege, otetim institucijama i oligarhijama, postoji. Postoji makar u zametku, makar kao ostatak od ranije, samo ga treba ponovo prepoznati u sebi i drugima oko sebe.            

Čak i kada smo društveno distancirani, distancirani smo od virusa, ne od ljudi. Otuđujemo se od nezvanog došljaka, a ne od bližnjih, komšija i suseda, svih onih koji zajedno s nama obitavaju na planeti. Skloni smo tome da ovu prostu, najprostiju činjenicu naših života olako zaboravljamo, pa je se setimo na najgori mogući način kada se pijačni prodavac iz pokrajine Hubei pokaže u liku poznanika iz Kikinde ili rođaka iz velikog grada.

Ali mi ne živimo sami, nikada, čak ni kao monasi. O tome da možemo da se samoizolujemo stara se ogroman broj naših sugrađana – neko odnosi đubre, neko mesi hleb, neko raznosi poštu, neko uplaćuje plate i penzije, neko proizvodi toalet papir, neko vozi autobuse čak i po subotnjem redu vožnje, neko prodaje lekove, neko obavlja porođaje koji neće čekati da se pandemija završi, neko bdi nad novorođenim bebama na neonatološkim odeljenjima, neko sahranjuje, neko se stara da struja radi i da vodovod funkcioniše.

Od svih tih ljudi smo stalno socijalno distancirani, ne znamo ni ko su, niti nas to zanima. Sada je trenutak da ih budemo svesni, jer bi bez njih naša izolacija bila nemoguća. Sada bi se valjalo prisetiti – pozvati, pitati ih kako su – svih onih kojima je otežano kretanje, koji se inače iz različitih razloga otežano probijaju kroz redovan gradski život, koji se staraju o drugima koji imaju takve ili bilo kakve druge smetnje. Oni dobro znaju šta je izolacija. Možda bismo ih sada mogli čuti i razumeti bolje.

Mogli bismo u ovoj otuđujućoj situaciji zamisliti koliko je otuđujuće iskustvo kroz koje prolaze sve žene koje su izložene nasilju u svom domu, koje i inače žive u strahu, nepoverenju, društvenoj zanemarenosti. Taj strah se sada udvostručuje. Mogli bismo imati više razumevanja za ljude koji svakodnevno umiru od banalnih bolesti zato što nemaju novca da plate kartu za međugradski autobus da bi posetili lekara, ili nemaju novca da plate skupe analize i tretmane koje državne bolnice i domovi zdravlja više ne obezbeđuju. To su naši sugrađani, naše komšije, naši bližnji, od kojih se socijalno distanciramo i kad nema nikakvog virusa da nas na to nagna. Najzad, naši su sugrađani i oni koji sada osećaju obamrlost, imaju visoku temperaturu i suvo kašlju. To su nečiji roditelji, deca, prijatelji i rođaci, isto kao i mi. Virus njih nije posebno izabrao, ali mi možemo birati kako ćemo se prema njima odnositi, s obzirom i poštovanjem, ili otuđeno i osuđujuće.

Moment društvene distance, za koji ni ne znamo koliko će dugo potrajati, mogao bi biti i moment u kojem u sebi iznova prikupljamo kapacitete za razumevanje da jesmo društvena bića, da bez društva – kako njegovih vidljivih, tako i njegovih nevidljivih delova – ne postojimo, ili bar ne bismo dugo istrajali na ovoj planeti. Virusi 19, 20, 21…2819, 2820… bi nas brzo zaustavili u našem sebičnom, otuđenom uverenju da njome vladamo. U toj fantaziji, po pravilu, sami.

 

(Prvi put objavljeno na voxfeminae.net)

 

 

 

 

Krunska pisma (11, PK)

Predrag Krstić:

 

Filmovanje pandemije

 

Do konačnog pada čoveka – saznali smo iz čitave franšize Planete majmuma – dovela je ne (samo) nuklerana katastrofa i eksperimenti sa genetskim unapređenjem majmuna, nego i razorni virus koji se raspršio svetom. U filmu Tima Bartona (Tim Burton) iz 2001. godine, filmu koji je hteo da bude više re-imagining nego remake i da slobodnije preadaptira originalni scenario Planete majmuna iz 1968. godine, postoji jedna scena u kojoj uglednici planete, dakle čovekoliki majmuni na položajima, kude niža bića, ljude, ne samo zbog toga što su oni, ti drugi koji su mera naše nadređenosti, prljavi i smrdljivi, nego se i veli da se neobuzdano množe i da šire opasne zarazne bolesti. „Otkud znamo kad ih odmah ubijamo“, brecnu se jedna majmunica koju i inače optužuju da je “čovekoljubac” i koja će zaista „izdati“ svoju vrstu pomažući ljudima.

A ako i kada ljudi, ovi ili oni, umaknu pogubljenju, izolaciji ili karantinu, ništa više neće moći da spreči razvoj, ove ili one, epidemije i crna nam se budućnost sprema. Takve slike postaju gotovo opsesija mnogih „viroloških“ filmova poslednje decenije dvadesetog veka. Za širenje zaraze kriva je obično vlast koja, u nameri da tajno pripremi i oboruža svoju vojsku za bakteriološki rat, podstiče istraživanja koja se pačaju u genetiku (Carriers Aleksa i Dejvida Pastora (Àlex Pastor & David Pastor) iz 1998. godine, u Srbiji preveden kao Epidemija, a u Hrvatskoj kao Smrtonosni virus), pa se stvar ili sama od sebe otme kontroli ili, u podvarijanti, otme se virus i dospeva u ruke terorista koji prete da će pobiti sve živo na Zemlji (Global Effect Teri Kaningema (Terry Cunningham) iz 2002. godine, u Hrvatskoj preveden takođe kao Smrtonosni virus, a u Srbiji se čak nisu potrudili ni da prevedu naslov). Ponekad je i jedno I drugo u igri, kao kada se terorista, koji se zarazio smrtonosnim virusom prilikom napada na Svetsku zdravstvenu ogranizaciju, zatekne u vozu koji putuje Evropom (Kasandrin most Georga Kosmatosa (George Cosmatos) iz 1976. godine). U nekim zapletima nismo (neposredno ili inicijalno) skrivili nedaću, nego pretnja dolazi odozgo, recimo kada američki satelit padne na Zemlju u blizinu Piedmonta u državi Juta, a dvoje tinejdžera odluče da ga odvezu u obližnji grad, pa vojska koja dolazi po njega može samo da prebrojava mrtve dok i sama ne podlegne smrtonosnom virusu, a vlada da okuplja timove naučnika ne bi li zasutavila pandemiju (Virus: Andromeda Roberta Vajsa (Robert Wise) iz 1971. godine, prema noveli Majkla Krajtona (Michael Crichton) The Andromeda Strain iz 1969. godine). A ponekad je jednostavno kriva ovozemna priroda: najčešće zapravo naše silovanje njenih ograničenih resursa ili nespremnost da se suočimo s moćnim izazovima koje nam upućuje.

Na njih se različito – ali uvek prekasno – reaguje u „karantinskom“ (pod)žanru „epidemiološkog“ filma: kada zaraza izbije na letu od Frankfurta do Njujorka, uprkos simpatiji za putnike koji se junački bore s njom, države ne žele da prizeme avion, već naprotiv, radije se odluče za globalno manje rizično „konačno rešenje“ (miniserija Pandora’s Clock Erika Lanovila (Eric Laneuville) iz 1996. godine); na domaćem terenu, pak, kada kosovskog hodočasnika Haljiljija frula koju je kupio na nekoj bliskoistočnoj pijaci zarazi velikim boginjama koje donese u Beograd (Variola vera Gorana Markovića iz 1982. godine), vlasti se ipak staraju da pomognu zaraženima i ne samo lokalizuju nego i suzbiju epidemiju; ali kada junaci ostanu zarobljeni u tajnoj biološkoj laboratoriji posle automatskog zatvaranja zbog ispuštanja smrtonosnog virusa, već dramatični glas spikera u najavi filma obaveštava nas da su mere i vlade i vojske, koji dakako nisu bez krivice, nadalje izlišne, da ništa više ne preostaje i da jedino još možemo da se pomolimo: „Molite se za ove ljude. I molite se da nikada ne izađu napolje!“ (Warning Sign Hala Barvuda (Hal Barwood) iz 1985. godine). Po nestanku svake nade, filmadžijama ipak preostaje još da se okrenu postapokaliptičkim predstavama usamljenog života posle biološke katastrofe u svetu kojim doduše haraju zombiji, albino mutanti i druge posthumane pretnje, pa na kraju ipak i još pokoji (sumnjivi) pretekli predstavnik ljudskog roda (prema knjizi I am Legend Ričarda Matesona (Richard Matheson) iz 1954, niz filmova od Poslednjeg čoveka na Zemlji Ubalda Ragone (Ubaldo Ragona) i Sidnija Salkova (Sidney Salkow) iz 1964. do Ja sam legenda Frensisa Lorensa (Francis Lawrence) iz 2007. godine).

Inspiracija onim posthumanim priziva ono predhumano. To obično nisu bili slepi miševi nego – ipak neoprostivo bliže čoveku – majmuni. Oni su se pokazali najinspirativnijim za rekonstrukciju početka pošasti. Ne bez osnova. S obzirom na evolutivnu blizinu ljudi i afričkih čovekolikih majmuna, naime, praksa hranjenja mesom majmuna (bushmeat) se opasno približava kanibalizmu i stoga je upitna već s moralnih razloga. Ali više nema upitnosti kada je reč o uticaju njegovog konzumiranja na zdravlje (lokalnog) stanovništva: primećeno je da hemoralgijska groznica ebola – jedna od najsmrtonosnijih i najzaraznijih bolesti koje poznaje savremena medicina – izbija u neposrednoj blizini inficiranih populacija afričkih čovekolikih majmuna. Pretpostavlja se da se virus ebole sa njihovog kontaminiranog mesa prenosi na ljude njegovim jedenjem, a verovatno već i rukovanjem njime. Ali opasnost je možda postala posvemašnja i nepovratna: i oni koji bi da očuvaju diverzitet i zdravlje ekosistema, i oni koji ne jedu meso divljih životinja i staraju se za njihov spas, možda su i izloženiji zarazi i, sledstveno, i druge izlažu njoj.

U filmu Outbreak Volfganga Pitersona (Wolfganga Petersona) iz 1995. godine (u Srbiji prevedenog kao Smrtonosni virus, a u Hrvatskoj kao Izvan kontrole), neprevaziđenom blokbasteru sa epidemijom u glavnoj ulozi, carinik Džimbo, ne znajući da je majmun koji je stigao – naravno – iz Afrike zaražen, ukrade ga i, pošto ne uspe da ga proda na crnom tržištu gradića Sider Krik, kako je isprva nameravao, pušta ga na slobodu. Prethodno se međutim već inficirao i postao „bolesnik broj 1“. Zaraza se brzo širi, a s njom i zabrinjavajući izveštaji o bolesti. Centar za kontrolu bolesti čitavo mesto hitro stavlja u karantin. Slučaj dolazi da ispita – a ko drugi, jer su uvek nekako u združenoj igri vojska, granica i infekcija – vojni stučnjak za viruse, doktor Sem Denijels, kojeg igra Dastin Hofman (Dustin Hoffman). Njegova ekipa otkriva da virus koji nazivaju „mutaba“ ubija u roku od dvadeset četiri sata razarajući unutrašnje organe. Naravno, film nije lišen gotovo obaveznih operatora u ovakvim ostvarenjima: vojne zavere, nuklearnog oružja koje je spremno da temeljno reši stvar i pobune naučnika u vojnoj službi. Ispostavlja se, naime, da je vojska ne samo umešana u nastanak virusa, nego je posedovala i serum. Virus je međutim u toj meri u međuvremenu mutirao, da je sada jedini način za stvaranje protivtela – pronalazak izvorišta zaraze: afričkog majmunčića.

Epidemija virusa ebole sa sličnim posledicama kakve su prikazane u filmu Outbreak, odigravala se upravo u doba kad se on snimao, pa je po svoj prilici „mutaba“ i projektovana kao mutirana ebola ili je makar inspirisana njome. „Virusi“ su tada bili „u vazduhu“. „U to vreme plašili su nas virusi“, svedoči Teri Gilijam (Terry Gilliam), član „letećeg cirkusa“ Monty Python i reditelj filma Dvanaest majmuna, takođe iz 1995. godine: „Ne samo da je tu bila SIDA, već i virus ebole. Začudo, snimanje Dvanaest majmuna je započelo u isto vreme kada i snimanje nekoliko drugih filmova o virusu. To je poprilično bilo u vazduhu. I to je bilo opasno: bilo je u vazduhu a pet milijardi ljudi je [u filmu] umrlo“. Ovo ostvarenje neizvesnost oko početka i granice epidemije proteže ne samo kroz prostor nego i kroz vreme. Radnja započinje 2035. godine, kada su ostaci čovečanstva prisiljeni da žive pod zemljom, budući da je površina Zemlje kontaminirana virusom koji je 1996. i 1997. godine zbrisao većinu populacije. Veruje se da je za širenje virusa kriva grupa bioterorista koja se nazvala „Vojska dvanaest majmuna“. Džejm Kol, kojeg glumi Brus Vilis (Bruce Willis), osuđen je i zatvoren kao sitni kriminalac, ali može da odradi kaznu ili zasluži pomilovanje ako se saglasi da putuje kroz vreme u prošlost, otkrije uzrok razorne zaraze, prikupi informacije o virusu pre nego što se rasprši i osujeti pošast pre nego što se zbude. Tek u trećem pokušaju Kol dospeva u ciljano doba, vreme božićnih praznika 1996. godine i pronalazi vođu Vojske dvanaest majmuna – za koga se ispostavlja da je krivo mišljeno da predstavlja ključ zagonetke. Zastrašujuća urota Vojske dvanaest majmuna sastojala se jedino u ostvarenju plana da se iz zoološkog vrta oslobode neke životinje, koje doduše zaustavljaju saobraćaj. Kanalom iz budućnosti nadzirane telefonske komunikacije obaveštava naučnike o svom otkriću da Vojska dvanaest majmuna nije kriva za širenje virusa, te da svoj zadatak smatra obavljenim i da želi da ostane u prošlosti. Prekasno međutim ustanovljuje da je, umesto makar i nominalnih majmuna i fanatičnih boraca za njihova prava, za širenje virusa kriv jedan rezignirani naučnik kome je bilo dosta kontrolisanog istraživanja. Kao i u drugim Gilijanovim filmovima, sam kraj ipak ostaje unekoliko neodređen. U završnoj sceni naučnica iz budućnosti seda pored tog naučnika u avion i predstavlja se kao da je iz „osiguranja“: da li je tu da ga spreči da rasprši virus koji nosi ili samo da preuzme njegov uzorak za istraživanje u budućnosti?

Možda važnije pitanje: ima li dobrih rešenja? Čini su da su sva loša već izlistana i vizualizovana.

 

 

 

 

 

 

Krunska pisma (10, JA)

Jovica Aćin:

 

Kako izići na kraj s policijskim časom i sačuvati svoju slobodu

Izvodi

 

Kićun Zevzek, jedan od junaka mog novog romana Živa vaga, svojevremeno mi je pričao kako se sve snalazio kad bi se nekad u svetu zatekao u zemlji gde je bilo proglašeno vanredno stanje u okviru kojeg je bila i strogo ograničena sloboda kretanja u vidu policijskog časa. A ja sam, na osnovu njegovih iskustava, pokušao da razmislim šta bi meni bilo upotrebljivo.

 

Nisam izlazio na ulicu kroz kućna vrata nego sam se spuštao niz oluk iza kuće, preskakao ogradu i bežao u mrak.

Meni lično to nije bilo izvodljivo, jer stanujem stotinu metara iznad tla, u visokom potkrovlju. Zapravo kod mene i nema oluka nego kišnica direktno s krova curi u moju mansardu.

 

Kićun se svojevremeno družio s Gabrijelom Garsijom Markesom. Ovaj ga je, priča mi moj junak, podučio kako može da se spusti čamcem nis svetlosnu bujicu. Upali sva svetla u stanu, a onda se potoci svetlosti sjure kroz prozore sve do zemlje. Naduva se gumeni čamac, pa se niz jedan od tih potoka, u čamcu, sleti na zemlju kao niz tobogan i opet smesta odmagli u mrak koji svetlosna struja nije rasterala.

A ja mogu samo da žalim, iako je ta ideja za bekstvo pred policijskom poterom prilično dobra, pošto ne samo da nemam odgovarajući čamac nego mi je, zato što sam prezadužen zbog neplaćenih računa, EPS ukinuo struju, pa mi je u stanu samo lelujava i nejaka svetlost od dve-tri sveće. Ako bih se spuštao niz svetlost tih voštanica, verovatno bih strmoglavo dospeo do tla, ali bih se i smrskao. A sopstvena smrt mi još ipak nije cilj.

 

 

Vlasti u nekoj od zemalja s vanrednim stanjem naređuju da građani nose maske kao zaštitu od neprijatelja koji vas drži u opsadi. Neprijatelji su, dabome, najpre oni koji su vam fizički najbliži: članovi porodice, ljubavni partneri, susedi… Ali upravo zato maski u prodavnicama nema ni za lek. Kićun se, veli, dosetio da je bojicama nacrtao na svome lisu masku i onda je slobodno mogao da šeta ulicama, bez straha od drugih i njihovih neprijateljskih nasrtaja.

Nevolja je za mene u tome što uopšte nemam dara za slikanje i šminkanje.

 

Kićun je, kaže, jednom prilikom odlučio da usred policijskog časa stekne najveću mogućnu slobodu kretanja. Policije nikad dosta u vreme vanrednog stanja. Maltene bi svaka kuća, svaka porodica morala da ima policajca zaduženog da je nadzire. I tako je naprosto otišao ravno u policijsku stanicu i zaposlio se kao policajac. Osim pištolja, pendreka i mobilne radio-stanice, dobio je besplatno i masku protiv otrova i virusa, zatim alkoholni gel i hrpu rolni toalet-papira. Naravno i punu šaku kondoma. To je sve bilo bonus uz zadobijenu slobodu kretanja po gradu i noću i danju.

Shvatio sam da za tako nešto ja nemam šanse. Niti sam visok, niti jak, niti i tako dalje, a i već sam stara olupina. Ja padam kad polažem ispit za vožnju biciklom, a ne da me još prime pod časnu uniformu u cilju zaštite građanstva od njega samog. Uz to, policajci, na kraju krajeva, mogu da imaju samo uniformisanu slobodu kretanja, koja zavisi od našeg nekretanja. Ne smeju ni da šapuću i misle neke svoje intimne misli, a ja se nadam da time još raspolažem, mada ne zadugo, jer vanredno stanje znači i da sve što nije u redu, izričito je zabranjeno. Ali u čemu se sastoji red? Upravo u disciplinovanom poštovanju svih zabrana.

Međutim, nisam odoleo. Učinio sam što i Kićun. Otišao sam i prijavio se u policiju. Aha, došla maca na vratanca, reklo mi je tamošnje službeno lice i pod nos mi poturilo list iz mog dosijea u koje je jasno pisalo da sam svojevremeno bio osuđivan zbog uvrede naših organa. Tužio me tadašnji ministar policije zbog mog davnog teksta, a koji je izgedao kao da ga je Hegel napisao. Bio sam osuđen na dve godine robije. Pa to je bilo davno, čak sam i ja zaboravio, rekao sam snishodljivo. Ček, ček, odvratilo je službeno lice, došao si u stanicu bez ikakve pismene dozvole. Čekaj da napišem prijavu da si napustio svoju samoizolaciju. Kazna će ti biti od jedne do tri godine. U najboljem slučaju 150.000 dinara. Morao sam da uzviknem: Zar toliko! Osim što sam osuđen na kućni zatvor kao zastarela osoba koja otuda mora da bude posebno štićena od infektivnih osoba, sad hoćete i da me sahranite!?

Sve u svemu, jedva sam preživeo pokušaj da se presvučem u policajca i nadmudrim vanredno stanje. Vanredno stanje možda jeste glupo, ali je, danas svi u to veruju, dobro utemeljeno.

I šta mi ti savetuješ, šta da ja radim, zapitao sam naposletku Kićuna.

I ti mene, reče Kićun, naglašavajući mene, mene pitaš? Ma hajde, molim te, pusti me, okani se ćoravog posla, našao si koga ćeš da pitaš. Šta si ti, kao neki Trampazlin? Hvataš Zjale, je li? Nasmejao se i okrenuo. Još se smejao odlazeći. Tad smo se poslednji put videli. Ubijen je na Zvezdari kad je u beogradskom podzemlju bilo zavedeno vanredno stanje.

 

 

 

 

 

 

 

Krunska pisma (8, NM)

Novica Milić:

 

Agambenov pogodak

 

Piše šef dijagnostike iz londonskog Imperial Collegea jutros, 19. marta:

„We therefore conclude that epidemic suppression is the only viable strategy at the current time. The social and economic effects of the measures which are needed to achieve this policy goal will be profound. Many countries have adopted such measures already, but even those countries at an earlier stage of their epidemic (such as the UK) will need to do so imminently… However, we emphasise that is not at all certain that suppression will succeed long term; no public health intervention with such disruptive effects on society has been previously attempted for such a long duration of time. How populations and societies will respond remains unclear.“

U prevodu:

„Stoga zaključujemo da je potiskivanje epidemije jedina održiva strategija u ovom trenutku. Društveni i ekonomski učinci mera potrebnih da se održi taj cilj politike biće dubinski. Mnoge zemlje su već prihvatile te mere, ali čak i one zemlje koje su na ranom stupnju svojih epidemija (poput VB) moraće to da što pre učine… Međutim, naglašavamo da nije uopšte izvesno da će potiskivanje uspeti na dug rok; nijedna javna intervencija sa takvim učincima narušavanja društva nije pokušana na tako dug vremenski rok. Kako će stanovništva i društva odgovoriti ostaje nejasno“.

Agamben u svom osvrtu od 26. februara – a to podvlači i u „Razjašnjenjima“ pre neki dan – razmišlja na sličan način. S tim što skreće pažnju da su učinci – društveni, ne samo ekonomski – na neki način već tu: rez vanrednog stanja je duboko zasecanje u život društva i pojedinca, socijalne odnose, kolektivnu percepciju jednih u odnosu na druge, porodicu, individuu. Iako se to ne vidi: na prvi pogled, i u tom smeru idu početne reakcije, većina ljudi prihvata sa dubokim odobravanjem mere vanrednog stanja, jer to odgovara njihovoj potrebi da se liše straha za vlastiti život, pa se tako i ovde, kod nas, aplauzom uveče u 8 pozdravlja nastupanje policijskog časa (u ime navodne podrške medicinarima, koje bi bilo bolje podržati time da dobiju obimniju i bolju zaštitnu opremu, kao i veće plate, nego ovim prilično ispraznim gestom sa terasa onih koji su prihvatili zatočenje). Pitanje je, pak: „strah za vlastiti život“, ali koji je to život, kakav? Lišeni i mogućnosti i prava na kretanje – a to nije isto – ostaje nam samo briga za tzv. goli život; jer to onaj raniji, vlastiti život više nije.

Jovica Aćin je u ranijem zapisu valjano sumirao ključnu Agambenovu tezu. Paradoksom na kraju naročito: „pitam se da li je neko društvo uopšte slobodno ako mi nije dopušteno ni da izaberem sopstvenu smrt“ (piše JA). Jer svođenje života na goli ili puki život svakako da nije više vlastiti život, a to znači da sam život i svaki nosilac života – ljudsko biće, ali i svako drugo živo biće – postaje zamenljivo; samim tim i smrt prestaje da bude lična smrt, ne samo po izboru, već onaj koji umire više nema ničeg ličnog, on postaje eventualno podatak za statistiku, i ta je smrt tada zamenljiva, odnosno nevažna, jer iza sebe, odnosno pre sebe, nema ni život. Onda je svejedno kad se, pa i kako se dogodila, čak i kome se dogodila. Ona nije izabrana jer je život izgubio mogućnost da bude izabran.

Razume se, neka zajednica ljudi, pa i većina u toj zajednici – da tako označimo neku populaciju, jer je atomizacija u ime tzv. socijalnog distanciranja, gde svako vidi svakog drugog kao opasnost od zaraze, učinila i da ime društva nije više pogodno – može za neko vreme, prvih nekoliko dana, možda koju sedmicu, prihvatiti da su ove mere izolacije, pojačane uvođenjem vanrednog stanja, neminovne, nužne, pa time i opravdane. Ali na iole duži rok – a izgleda, po sadašnjem stanju stvari, da će te mere potrajati i kojih par meseci – otvoriće se sumnja i u neminovnost, a  naročito u opravdanost mera; kako iza tih mera stoji država, može se – i upravo neminovno – pojaviti sumnja ne samo u mere, već i onu instancu koja ih je zavela, a to znači u državu. To bi značilo ne samo raspad društva – ono se raspada već na početku uvođenja mera – već i raspad države: a to je, uprkos svakom mojem liberalnom podozrenju u državu kao takvu – još gore stanje od vanrednog. Jer liberalno podozrenje prema državi kao takvoj znači da državu treba držati na oku, ali da se njeno postojanje prihvata kao neizbežno i potrebno – moderno doba, uprkos svim „postmodernim“ uzletima tehnike ili mišljenja, još živi Hobsov narativ istorije o Levijatanu kao „veštačkom čoveku“ koji nadgleda građansko stanje kako ne bi brzo palo u ratno stanje, u stanje „rata sviju protiv svih“. A vanredno stanje je ne samo prihvatanje da država redovnim sredstvima, takva kakva je realno, ne može učiniti ništa važno protiv epidemije, pa mora stoga posegnuti za vanrednim merama, već je – jer ukida društvo kao zajednicu i uspostavlja ga kao konglomerat ljudskih atoma – i latentni građanski rat, na šta skreće pažnju Agamben. U situaciji u kojoj država može izgubiti legitimnost, građanski rat smenjuje formalno vanredno stanje. Po istoj nužnosti, ako ne i jačoj, nego po onoj kojoj su mere vanrednog stanja početno zavedene.

I zato je, uprkos ili možda upravo s razloga svog početnog promašaja Agamben barem dvostruko pogodio: goli ili puki život (la nuda vida) lišava društvo osnove, pojedinca i svog života i svoje smrti, i vanredno stanje (stato di eccezione) jest stanje – latentnog a onda manifestnog – građanskog rata. Ostaje da o tome još razmišljamo.

 

 

 

Krunska pisma (7, AK)

Corona inspired art (1):

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

(Autorka A. Krstonosić)

 

 

 

Krunska pisma (6, JA)

Jovica Aćin:

 

Kratka beleška uz Benjamina

 

Kad sam rekao da svako vanredno stanje teži, u skladu s priznatim ili nepriznatim željama vlasti, da naposletku bude shvaćeno kao navodno normalno stanje, te da postane redovno, aludirao sam, dabome, na Benjamina. I ovdašnja vlast, pozivajući se na „struku“, to jest Medicinski savet formiran pri vladi i za koji epidemija korona virusa bi mogla da traje unedogled, gleda da vanredno stanje koliko je god mogućno ovekoveči, barem u nekim elementima. Demokratski zakoni se obesnažuju. Zar nije u Evropi tako, u razdoblju od 1934. godine do 1948, i došlo do kolapsa demokratije?

Aludirao sam, dakle, na Benjaminov tekst „O pojmu istorije“, po svemu sudeći poslednji završeni Benjaminov tekst, napisan u vidu teza. Osma teza u tom tekstu, u mome prevodu, glasi:

„Tradicija ugnjetenih nas uči o tome da vanredno stanje u kojem živimo nije izuzetak nego pravilo. Moramo da dospemo da pojma istorije koji odgovara tom uvidu. Onda ćemo jasno sagledati da se naš zadatak sastoji u tome da uvedemo istinsko vanredno stanje, i time poboljšamo svoju poziciju u borbi protiv fašizma. Šansa fašizma se, i to ne na poslednjem mestu, nalazi u tome da ga, u ime napretka, protivnici dočekuju kao istorijsku normu. – Čuđenje nad tim da su stvari koje proživljavamo „još“ mogućne u dvadesetom stoleću nije filozofsko. To čuđenje nije početak nekog saznavanja10, osim ako to saznavanje nije saznanje o tome da je neodrživ onakav pogled na istoriju iz kojeg ono potiče.“

Na šta je Benjamin ciljao? Na razdvajanje istinskog ili realnog vanrednog stanja i fitktivnog vanrednog stanja. Iako su o toj opoziciji govorili i Benjamin i Karl Šmit, ona je starija od njihovih spisa. Možemo je, prema Agambenu, sresti u francuskim radovima s kraja 19. veka u kojima je reč o opsadnom stanju. Benjamin sugeriše da se dospe do istinskog vanrednog stanja, koje bi bilo zasnovano na stvarnoj situaciji. Fiktivno vanredno stanje za njega je laž vlasti. Sagledati vanredno stanje kao opsadno stanje, sudeći prema postupanju vlasti, ne znači da smo u opsadi od neke druge neprijateljske države, nego da smo u opsadi od naših bližnjih. Podanici, ukratko, moraju biti podeljeni, gledati se međusobno sa sumnjom, i vlasti su tada najsrećnije. Stari je savet u Rimskoj imperiji bio divide et impera.

 

 

Krunska pisma (5, Agamben – 17. marta)

Đorđo Agamben:

 

Razjašnjenja

 

Strah je loš savetnik, ali je i uzrok da se pojave mnoge stvari koje pretendujemo da ne vidimo. Problem nije da nudimo mišljenja o težini bolesti, već da se pitamo o etičkim i političkim konsekvencama epidemije. Prvo što talas panike koji je paralizovao zemlju pokazuje jest da naše društvo ne veruje ni u šta više do u goli život. Očigledno je da su Italijani spremni da žrtvuju praktično sve – normalno stanje života, socijalne odnose, rad, čak prijateljstva, osećanja, verska i politička uverenja – usled opasnosti da se razbole. Goli život – i opasnost da se ne izgubi – nije nešto što ujedinjuje narod, već ga zaslepljuje i razdvaja. Druga ljudska bića, poput kuge u romanu Alesandra Manconija, sada se vide samo kao mogući prenosioci bolesti, koje bi trebalo izbeći po svaku cenu i koje treba držati na distanci od najmanje metar. Mrtvi – naši mrtvi – nemaju pravo na sahranu i nejasno je šta će se dogoditi s telima naših voljenih. Susedstvo nam je zabranjeno i čudno je i da crkve ćute o tome. Šta postaju ljudski odnosi u zemlji koja navikava sebe da živi na ovakav način ko zna koliko dugo? I šta je društvo gde nema druge vrednosti osim pukoga opstanka?

Druga stvar, ne manje uznemirujuća od prve, koju je epidemija učinila jasnom jeste da vanredno stanje, na koje su nas vlasti već neko vreme navikle, zaista postaje normalno stanje. Bile su ozbiljnije epidemije u prošlosti, ali nikom nije padalo na pamet da iz tih razloga objavi vanredno stanje poput sadašnjeg, koje nam čak sprečava kretanje. Ljudi su se toliko privikli da žive u stanju dugotrajne krize i dugotrajne vanrednosti da izgleda i ne primećuju da im je život redukovan na puku biološku situaciju i da ne samo da nema više nikakvu socijalnu ili političku dimenziju već ni ljudsku i osećajnu. Društvo koje živi u dugotrajnom vanrednom stanju ne može biti slobodno društvo. Mi u stvari živimo u društvu koje je žrtvovalo slobodu iz tzv. „razloga sigurnosti“, i stoga sebe osudilo da živi u vanrednom stanju straha i nesigurnosti.

Ne iznemađuje da se govori o ratu protiv virusa. Vanredne mere nas u stvari sile na život u stanju policijskog časa. Ali rat protiv nevidljivog neprijatelja koji izbija u svakoj drugog osobi najapsurdniji je od svih ratova. To je, u stvari, građanski rat. Neprijatelj nije spolja, on je u nama.

Ono što zabrinjava nije toliko i samo sadašnjost, već ono što dolazi posle. Baš kao što su ratovi ostavili u nasleđe zlosutne tehnologije, od bodljikave žice do nuklearnih centrala, tako je vrlo verovatno da će se ovo nastaviti čak i posle zdravstvenih vanrednih opita koje vlasti nisu uspele da ostvare ranije: zatvaranje univerziteta i škola i nastava samo online,  stavljanje jednom zauvek tačke na zajedničke susrete i rasprave o razlozima kulture i politike, uz razmenjivanje samo digitalnih poruka između nas, gde je god moguće zamena mašinama svakog kontakta – svake zaraze – između ljudskih bića.

 

[Nakon kontroverze s prethodnim tekstom od 26. februara, Agamben je 17. marta poslao ova razjašnjenja. Prevod s engleske, meni jedino dostupne verzije – N. M.]

Krunska pisma (4 – Agamben, 26. februara)

Giorgio Agamben:

 

Izvanredno stanje izazvano nemotiviranim hitnim slučajem

 

Sučeljeni s frenetičnim, neracionalnim i potpuno nemotiviranim hitnim mjerama zbog navodne epidemije prouzrokovane korona virusom, valja krenuti od izjave CNR-a [Consiglio Nationale delle Ricerce, Nacionalni istraživački savjet] prema kojima “u Italiji ne postoji epidemija Sars-CoV2″.

I ne samo to. U svakom slučaju ”infekcija, prema danas dostupnim epidemiološkim podacima, zasnovanim na desetinama tisuća slučajeva, izaziva blage/umjerene simptome (vrsta gripe) u 80-90% slučajeva. U 10-15%  slučajeva može se razviti upala pluća, čiji je tijek, međutim, kod apsolutne većine dobroćudan. Procjenjuje se da samo 4% pacijenata zahtijeva hospitalizaciju na intenzivnoj terapiji.”

Ako je to stvarna situacija, zašto mediji i vlasti nastoje širiti atmosferu panike, zazivajući pravo pravcato izvanredno stanje, s ozbiljnim ograničenjem kretanja i obustavom normalnog funkcioniranja životnih i radnih uvjeta u čitavim regijama?

Dva činitelja mogu pripomoći objašnjenju takva neproporcionalnog ponašanja.

Prije svega, još se jednom očituje rastuća tendencija prema upotrebi izvanrednog stanja kao normalne paradigme vlasti. Zakonska uredba koju je vlada odmah prihvatila “zbog higijene i javne sigurnosti” zapravo rezultira pravom pravcatom militarizacijom ”općina i područja u kojima rezultira pozitivnom barem jedna osoba za koju se ne poznaje izvor prijenosa ili u kojima imamo barem jedan slučaj koji nije povezan s osobom koja dolazi s područja koje je već zahvaćeno virusom”.

Takva neprecizna i neodređena formula dopustit će brzo širenje izvanrednog stanja na sve regije, budući da je gotovo nemoguće da se drugi slučajevi ne potvrde negdje drugdje.

Razmatraju se zabrinjavajuća ograničenja slobode predviđena uredbom:

1. zabrana napuštanja zahvaćene općine ili područja svim osobama u općini ili području;
2. zabrana pristupa općini ili zahvaćenom području;
3. suspenzija manifestacija ili inicijativa ma koje prirode, događaja i svih oblika okupljanja na javnom ili privatnom mjestu, uključujući one kulturne, rekreacijske, sportske i vjerske prirode, čak i ako se održavaju na zatvorenim mjestima otvorenima za javnost;
4. suspenzija rada dječjih vrtića i škola svih stupnjeva i na svim razinama, kao i pohađanja školskih i visokoškolskih aktivnosti, osim obrazovnih aktivnosti na daljinu;
5. suspenzija otvorenosti za javnost muzeja i drugih kulturnih ustanova i mjesta navedenih u članku 101. kodeksa kulturne baštine i krajolika, u skladu sa zakonskom uredbom od 22. siječnja 2004. br. 42. kao i važenja regulatornih odredbi o slobodnom i besplatnom pristupu tim institucijama i mjestima;
6. suspenzija svih školskih izleta, kako unutar nacionalnog teritorija tako i u inozemstvo;
7. suspenzija postupaka u slučaju insolventnosti i djelatnosti javnih službi, ne dovodeći u pitanje pružanje osnovnih i javnih komunalnih usluga;
8. primjena karantenske mjere uz aktivni nadzor za pojedince koji su bili u bliskim kontaktima s potvrđenim slučajevima raširene zarazne bolesti.
Pada u oči nerazmjer u odnosu na ono što je, prema CNR-u, normalna gripa, ne mnogo različita od one koja se ponavlja svake godine.

Moglo bi se reći da nakon što se terorizam iscrpio kao uzrok izvanrednih mjera, izum epidemije može pružiti idealan povod za njihovo širenje izvan svih granica.

Drugi činitelj, ne manje uznemirujući, jest stanje straha koje se posljednjih godina očito raširilo u svijest pojedinaca i koje se prevodi u pravu potrebu za stanjima kolektivne panike, kojima epidemija još jednom pruža idealan izgovor.

Na taj se način, u perverznom začaranom krugu, ograničavanje slobode što je nameću vlade prihvaća u ime želje za sigurnošću koju su izazvale same vlade koje sada interveniraju kako bi je zadovoljile.

 

(Giorgio Agamben, Lo stato d’eccezione provocato da un emergenza, Il Manifesto, 26. 2. 2010.)

Preveo Mario Kopić