Krunska pisma (27 – Nansi)

Žan Lik Nansi:

 

Virusni izuzetak

 

Moj stari prijatelj Đorđo Agamben izjavljuje da se koronavirus jedva razlikuje od normalnog gripa. On zaboravlja da za „normalan“ grip postoji vakcina koja je dokazala svoju delotvornost. I dalje je potrebno svake godine iznova je prilagođavati virusnim mutacijama. „Normalan“ grip svejedno ubije nekoliko ljudi, a koronavirus protiv kojeg ne postoji vakcina očigledno je sposoban da podigne stopu smrtnosti. Razlika (prema podacima istoga tipa kojima raspolaže i Agamben) je oko 1:30: razlika nije beznačajna, potrebno je to reći.

Đorđo nas ubeđuje da vlade traže izovore kako bi uvele sva moguća vanredna stanja. On ne primećuje da izuzetak postaje, zapravo, pravilo u svetu u kojem tehničke međupovezanosti svake vrste (premeštanja, transferi svih vrsta, prožimanje ili rasipanje supstanci itd) dostižu do sada nepoznat intenzitet koji raste zajedno sa stanovništvom. Umnožavanje stanovništa praćeno je, u bogatim zemljama, produžavanjem života i rastom broja starijih osoba i, uopšte, osoba koje su u rizičnoj grupi.

Ne treba promašiti cilj: u pitanju je čitava civilizacija, u to nema sumnje. Postoji neka vrsta virusnog izuzetka – biološkog, informatičnog, kulturnog – koji nas pandemizuje. Vlade su, u tome, tek tužni izvršitelji, te svaliti krivicu na njih više liči na diverziju nego na političku refleksiju.

Podsetio sam da je Đorđo moj stari prijatelj. Žao mi je što ću se pozvati na lično sećanje, ali, u osnovi, ne napuštam registar opšte refleksije. Pre skoro trideset godina lekari su procenili da je potrebno da mi se presadi srce. Đorđo je bio jedan od retkih koji mi je savetovao da ih ne poslušam. Da sam sledio njegovo mišljenje nesumnjivo bih, vrlo brzo, bio mrtav. Čovek može da se prevari. Đorđo, međutim, nije zbog toga manje izuzetan, tanan duh za kojeg bi se moglo reći – kažem to bez imalo ironije – duh izuzetne ljubaznosti.

 

S francuskog preveo Ivan Milenković

 

 

 

Krunska pisma (25, NM)

Novica Milić:

 

Vreme virusa

 

Virus je, kažu, stealth. Naime, neprimetan je, diskretan, nevidljiv – za detekciju – odnosno, preciznije, skriven je, skriva se kad prodire u ćelije tela domaćina, i otkriva se tek kad ga telo pronađe kao patogeni element, i kad protiv njega, virusa, otpočne svoju borbu, pokrene svoje snage imunizacije. Pri čemu je virus u prednosti, i ta je prednost vremenska: on započinje prvi igru bolesti i otpora bolesti. U slučaju „naše” korona bolesti ta vremenska prednost ide od par dana pa, izgleda, do skoro čitavih mesec dana – obično se uzima prosek od dve sedmice tzv. inkubacije – kad on radi svoj mračni posao unutar tela, a telo ili još ne zna za uljeza ili je počelo, možda i nasumično, svoju odbranu, dok se ne jave prvi simptomi koje počinjemo da osećamo. I ne samo to: to je period kad je virus i prostorno u prednosti, jer smo, kao nosioci zaraze, kadri da ga proširimo i na druge.

Ovaj hronotop virusa – vidljivo / nevidljivo, skriveno / razotkriveno, prednost / zaostajanje kao višak / manjak itd. – izgleda kao da je njegova sama priroda kojom osvaja drugu prirodu, onu koja će pokušati da njime ovlada i spreči mu širenje. Ali time se ponovo suviše približavam biologiji, a stalo mi je da u odnosu na nju uspostavim određenu distancu (metabiološki pogled). Zato se na kratko vraćam početnom zapisu u ovim “Krunskim pismima”, tačnije Celanovoj pesmi.

Celan ne piše o korona pandemiji, odnosno o virusu SARS-CoV-2. Njegova pesma je iz 1952. – ili je barem tada prvi put objavljena – i analogija bi mogla biti pre u odnosu na holokaust, tj. istoriju. Polazi se od korone kao Sunčeve aure, prelazi na auru u širem značenju, i metafora se onda uspostavlja na više nivoa: ona u sebe ugrađuje, na neki način „usisava” – zahvatanjem koje potiskuje nadole – i metonimijske relacije, čime se ističe mehanizam sinegdohe (od dela ka celini), potom hijazma (ukrštaju se protivne strane i razmenjuju njihove odlike), i smisao odvodi kroz razne značenjske aluzije i varijacije ka smislu vremena: prostorna aura postaje problem temporalnosti. Izbija, kroz retorički rad pesme, Vreme kao najvažnija njena tema. Kako se ona javlja?

Es ist Zeit, ponavlja se, u tri poslednje strofe, četiri puta kroz pet reda. Vreme je. Vreme je – za šta? Pitanje je opravdano, ali mu je pertinencija sumnjiva, stihovi ne markiraju jasno neki zadatak, svrhu, cilj ili pribadanje vremena uz ma koju stvar. Doduše, stoji „da se zna”, dass man weiß, potom „da se kamen povinuje cvetanju“, onda i „da nemir srcem bije” (ili „da nemirom srce bije“), ali nijedan od tih novih obrta, hijastičkih, čak katahtestičkih, ne hvata Vreme uz sebe do kraja, već pre kao da se odbija od njega, ili kao da se ono odbija od ovih slika. Vreme je stavljeno samo u obrt, u trop, jer je Vreme u pesmi postalo glavni trop.

I ako bismo sada Celanovu „Koronu” čitali kao da se tiče i „naše” korone (epidemije, tačnije pandemije), Vreme je i vreme tog virusa, njegove prednosti, i vreme protiv tog virusa, onog vremena u kojem se pandemija razvija kako bi dosegla, kroz svoje peripetije, svoje jenjavanje, pa i konačni prestanak. Es ist Zeit, „vreme je”, time snažnije ističe ovo „je”, ist. Iz ugla ontologije, Hajdegerove pre svega, Vreme i Biće se povezuju kroz Smisao. Za Hajdegera, upravo iz Bića i vremena (Sein und Zeit, 1927), metafizika je došla – ili dolazi – usled zaborava „smisla” Bića, kroz nametanje ili isticanje „bivajućeg” (Seiende umesto Sein), pri čemu se ovo nametanje kao razlog zaborava (metafizike) ponaša kao vrsta virusa: bivajuće prikriva biće, stiče razne prenosti nad njim, biće postaje stealth, itd. Pri čemu bi onda, Hajdeger nagovara, antidot, protivsredstvo, pozitivni pharmakon bilo ispitivanje smisla iz ugla Vremena, za negativni pharmakon (otrov, virus) metafizike i zaborava bića. Sein, skriveno u košuljicama ili kapsulama bivajućeg, ako ga smisao iz Vremena razotkrije, bilo bi taj protiv-virus, lekoviti ili imunitetom stečen nad-virus koji bi svladao virus bivajućeg.

Da odmah podsetim svoje filozofske prijatelje kako nisam sasvim uveren, uprkos svoj lektiri, ili možda upravo usled sve lektire, u Hajdegerove manevre. Njih nikako ne treba staviti na stranu, fundamentalni ontolog je iz svoje perspektive često, čak najčešće u pravu, ali mi ontologija kao okvir za razmišljanja o biću (i Biću i bivajućem) ostaje nedovoljna, onako kako se „praktikuje”, ne samo kao fundamentalna, već i kao svaka druga, „regionalna” ili čak „meta-fenomenološka”. Razlika do koje je Hajdegeru stalo – ali ne baš uvek, i ne sa jednakom „brigom”, odnosno, meni draži izraz, pažnjom – kao ontičko-ontološka izlazi, po meni, iz ontologije onako kako je Hajdeger skicira. (Ne mogu trenutno razvijati argumentaciju: Hajdegerova čitanja Heldelina, i još više Ničea, meni su indikacije za ovu skepsu.)

Ali da uzmemo ipak hajdegerovski put. Poznato je da se Celan veoma snažno zanimao za Hajdegera, upravo za Biće i vreme. Ponekad se to zanimanje stavlja u 1951-2. godinu (kad nastaje pesma “Korona”), ponekad se navodi da je Celan najpre – par godina unazad – čitao Hajdegerovu zbirku Holzwege. (U mnogim od budućih mojih priloga ovih zajedničkih „Krunskih pisama”, ako je zdravlja, pozabaviću se tim susretom, i po strani od umnih filozofskih pitanja.) Kako god, pod snažnim sam utiskom da je u „Koroni” reč o ispitivanju smisla iz ugla vremena. Da li je to „smisao bića”, kako bi Hajdeger pre svega isticao, čak nalagao? Nisam so kraja uveren – i „smisao bića” je posredi, svakako – ali i nešto više. „Više od bića”, primetiće neko od mojih filozofa prijatelja? Da. Ili ipak „manje od bića“? Da. O tome sledeći put.

 

 

 

 

Krunska pisma (24, ZA)

Zoran Andrić:

Четири études у знаку куге, колере и короне

илити

Јачање система менталне имуности из духа приповедања

2

 

Епидемија колере у Венецији

или

Dijalektika logosa i erosa

 

Више од једног столећа дели нас од давне 1912. када је у октобарском и новембарском броју часописа Die Neue Rundschau (XXIII. Jahrgang, 1912) објављена новела Der Tod in Venedig / Смрт у Венецији Томаса Мана, ремек-дело светске књижевности које је од настанка имало чудесну, и до данас, фасцинирајућу рецепцију. Овим делом се Томас Ман (1875-1955) удостојио ореола класика, поставши кандидат за лауреата Нобелове награде за књижевност, коју ће добити 1929. за дело које је 28 година раније било објављено, за свој први роман, Буденброкови.

Новела Смрт у Венецији преведена је на многе језике, поставши део књижевног канона и саставни део школске лектире, а њено џепно издање продато је у више од једног милиона примерака. Лукино Висконти снимио је истоимени филм Morte a Venezia (1970), а Бенџамин Бритн компоновао је истоимену оперу Death in Venice (1973). Како објаснити такво интересовање има ли се у виду да та новела не садржи никакав криминалистички плот?

Смрт у Венецији одсликава дух fin de siècle, слику европске „позне атмосфере“, метафорично оличене кроз „епидемију колере у Венецији“, односно културе која се клони свом западу (трулеж и дезинфекција). Колера је симболични продор дионизијског принципа, хаоса, оргије и распада форме. Има тумача који држе да је Ман овим мотивом морбидне романтике симболички антиципирао долазак фашизма. Аутор влада инструментом те културе са највишом виртуозношћу, тако да је, формално узев, реч о сасвим неусиљеној нарацији са стилистичком елеганцијом, минуциозном прецизношћу и семантичком полифонијом (античка митологија, класична хеленистичка еротологија и филозофија). Пажљиво читање мотивских комплекса ове новеле апсолутни је услов поимања њене дискурзивне природе и интернационалне поруке. Отуда је акрибичан увид у њен настанак – како садржај и њене жанровске елементе, тако и у формалне оквире, композицију, текст и суптекст, начин приповедања (нарација), стил, итд – предуслов њеног разумевања. Да би опсена наративне једноставности била превазиђена, неопходно је да се многе скривене поруке дешифрују, многоструке митолошке и литерарне асоцијације мотивационо разложе и да се преплет лајт-мотива – како префигурација, тако и њихових одраза – аналитички диференцирано изложе. (У овом контексту бисмо радо напоменули да је следеће издање – Томас Ман, Grosse Kommentierte Frankfurter Ausgabe: Frühe Erzählungen 1893-1912: Text und Kommentar in einer Kassette: (1893-1912) Textband / Kommentarband – досад едиторички најпоузданије издање са коментарима, које децидирано препоручујемо читаоцима.)

Овде бисмо радо указали на само неке аспекте семантичког вишегласја ове новеле која својом савршеном композиционом наративном формом тражи себи равну у целокупној светској књижевности. У новели је реч о угледном остарелом писцу у стваралачкој кризи, који путује у Венецију на одмор. Ту ће се заљубити у љупког младића и умрети од епидемије колере.

Смрт у Венецији није написана у форми приповедачког првог лица тзв. „аукторијалне нарације“, већ је приповеда „друго лице“ као посредна инстанца између аутора и читаоца. У теорији приповедања ова техника је позната као приповедање „другог аутора“, односно интерполираног субјекта нарације. Има ли се на уму недвосмислена тематизација аутобиографских мотива у новели, онда је прибегавање оваквој дистанцираној наративној конвенцији – некој врсти „алтер его маске“ – веома ефективан поступак. Структурална форма новеле подсећа на анатомију класичне трагедије: експозиција (прво и друго поглавље), перипетија (треће поглавље), ретардација радње (четврто поглавље) и најзад катастрофа/смрт протагонисте (пето поглавље). Протагонист новеле је Густав фон Ашенбах, аскет и литерат са атрибутима декадентног интелектуалца. Име – „маску“ је добио по композитору Густаву Малеру, који је 1911. умро, у години настанка ове новеле. Ман вели да је „билтен о Малеровој смрти“ пратио из аустријске штампе за време свог боравка на Брионима. Има тумача који у фон Ашенбаху виде суптилну монтажу више портрета – сликара пејзажа Андреаса Ахенбаха (1815-1910), композитора Рихарда Вагнера (1813-1883), филозофа Фридриха Ничеа (1844-1900) и песника Августа грофа фон Платена (1796-1835), који је у својој поезији стремио псеудоплатонској естетици као споју „љубави“, „лепоте“ и „божанствености“. Овоме ваља додати и Шопенхауерове (1788-1860) тезе о Метафизици полне љубави које су објављене као додатак четвртој свесци његовог опус магнум Die Welt als Wille und Vorstellung / Свет као воља и представа, коју је Ман читао у време писања ове новеле. Ономастика презимена главног јунака ове новеле програм је пер се: Ашенбах је спој антитеза. Његово име је кованица – неологизам састављен из двеју именица – Асцхе (пепео) као једнозначне асоцијације на смрт и Bach(us), што је римска варијанта Диониса. Дуалитет опречних начела (пепео/Танатос vs. Дионис/ерос) одражавају Ашенбахову интринзичну амбивалентност. Један тумач је то својство назвао „ексцентричном поларношћу“. Ман посредно упућује на паралелност мартиријума Ашенбаха са Св. Себастијаном, што је дискретна алузија на кодирани иконографски програм – наго тело (хомосексуална наклоност) и истовремено симбол рањивости уметника. Име љупког четрнаестогодишњег младића који оваплоћује ерос – Тацио (Tadzio – Thaddeus – Lebbeus) потиче из латинске хагиографије и чини варијанту имена Св. Тадеја. Име је дериват из сиријског thad (груди) и leb (срце), односно, у спојеној конотацији – „миљеник“, односно, онај феномен својом чулном појавношћу код Ашенбаха изазива „дирљивост“ тј. неку врсту motus animi continuus. Можда лик Тација ваља видети у контексту Мановог схватања „психагога“, попут лепог младића Хермеса – Харона, водитеља душа умрлих у онострани свет, онако како је он описан у митографским изворима. Аутор Тацију приписује исте епитете. Неки тумачи у Тацију виде идеализовано оваплоћење Ашенбахове теорије о уметности као споју ероса и логоса, чулног и интелектуално-духовног односно као сублимни излив „духовне лепоте“. Мотив Нарциса је једнако једна од омиљених херменаутичких формула: Ашенбах воли себе у Тацију односно своју сублимну (ауто)пројекцију. Идеја трагичне заблуде и самообмане уметника, трагедија уметникове фантазије као извору опасности и као каузалном начелу пропасти уметничке егзистенције – представљају тематске целине ове новеле.

Овде се могу констатовати неколико мотивационих равни – потреба за путовањем као изразом (само)отуђења односно бекства из цивилизације, портрет сложеног карактера протагонисте и унутрашњи конфликт – хомоеротска жудња. Новела Смрт у Венецији је фикционални coming out Манових хомоеротских пројекција и има изразите аутобиографске одлике. У њој се могу разликовати неколико слојева – психоанализа Сигмунда Фројда, односно, интерпретација тзв. Градива-новеле (реч је о Gradiva. Ein pompejanisches Phantasiestuck Вилхелма Јенсена – 1903), „нова класика“ (Ман је ту форму једаред назвао форматом „новелистичке трагедије“), античка митологија, класична хеленистичка еротологија, филозофија, „лајтмотив“ Рихарда Вагнера и Ничеова иронија. Има тумача који у овој новели виде иронични одраз мотива који је Ман насловио Гете у Маријенбаду. Ово је алузија на Гетеову напрасно распламсалу љубави према Улрике фон Левецов, односно, гротескну дискрепантност у годинама – Гете је био 54 година старији од Улрике – који као мотив фигурира у Мановим скицама. Доцније је тај иронични мотив добио нове димензије кроз Ничеову теорију о антитетичним принципима – дионизијско-аполинијском карактеру музике, односно, њеној доминантној моћи у животу уметника. Реч је о Ничеовом спису Рођење трагедије из духа музике / Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik, објављеној 1872. Из дихотомије супротних начела „аполинијског“ и дионизијског“ настаје и узајамна условљеност као и комплементаран однос. Тако сан прераста у транс, оптимизам у песимизам, реч у музику, радост у меланхолију, мелодија у ритам, китара у флауту, еп у лирику, драмски дијалог у трагични хор. Пример Еурипидових Баханткиња могао је бити модел за судбину Густава фон Ашенбаха. У десператном крају новеле неки тумачи видели су „трагедију“, што је делимично и била Манова интенција. Распрострањенији херменеутички модел је платонистички контекст – однос Сократа према свом ученику Федру онако како је он представљен у Платоновим дијалозима Федру и Гозби. Бесмртност душе је Сократова централна теза у овом дијалогу. Амблем Венеције је „гондолијере“, који је уједно и метафорични Хермес – Харон, који превози душе умрлих на другу страну Стикса.

Венеција је за Мана са својим базиликом Сан Марко одраз Византије односно продор Оријента. Венеција је за Мана „потонула кнегиња“ у којој се лепота и смрт сједињују. Лепота и смрт су још у антици у антагонистичком споју као аполинијски и дионизијски принцип. Смрт је у персонификованој форми једнако протагониста ове маестралне новеле, која нас митолошко-естетском парадигматичношћу теме о противречностима логоса и ероса, својом до перфекције доведеном композиционом хармонијом, пластичном јасношћу психолошког описа карактера, отменом ексклузивношћу дуктуса и класицизмом стила – и након равног столећа од свог настанка – надахњује, представљајући свакад прворазредни дискурзивни изазов за поновно понирање (relecture) у њене чаролије и њене тајне.

 

 

Krunska pisma (23, JA)

Jovica Aćin:

 

Dva poglavlja

 

[Dva poglavlja (13 i 26) iz romana Živa vaga okončanog krajem prošle godine. Još neobjavljen. Tražim izdavača. Naslov romana evocira vagu na kojoj se mere težine života i smrti. Neke aluzije u navedenim poglavljima neće biti shvaćene bez čitanja celog romana, ali za ono što je ovde bitno, mislim na virusnu epidemiju, karantin i donekle na tzv. vanredno stanje, priložena poglavlja su dovoljno jasna.

Dakle:]

 

13

 

Zjala nije prestajala sa svojim trabunjanjem u snu. Srećom, ovaj put, bio je to njen glas, i kao da je govorila o nekom sopstvenom doživljaju. Kićun je mogao da uživa u njenim rečima. Nije važno što se ubrzo pokazalo da je govorila o nekim rupetinama, koje kao da su nagoveštavale nadolazak nepriznatog kraja sveta.

Slušao je on nju i kad mu se nije slušalo. Tad nije slušao reči nego njen glas. I to onda kad je njen glas doista bio njen, onaj vilinski glas kako je o njemu mislio, a ne neki nepoznati muški glasovi, pa ni kad mu se činilo da ona govori njegovim sopstvenim glasom. Utapao se u njen glas, prepuštao mu se poput stabla kojeg planinska rečica nosi, a stablo nikad ne zna gde će završiti. Istovremeno, njen glas mu je samo delimično ulazio u uši. Većim delom mu je iz njenog grla ulazio ravno u usta. Dok je slušao, usta su mu bila otvorena. Tako je, zatvorenih očiju, otvorenih usta, izgledalo kao da spava na avionskom sedištu dok leti u sva mesta koja je ona mesečarski spominjala prošlih osvita.

Zatvorenih očiju, bolje se usredsređivao na glas koji je artikulisao reči njenih nesvesnih fantazija. Tad je osećao i da s njenog usnulog tela izbija zračenje koje se prenosi na njegovo telo, a koje je otuda bivalo sve vrelije. Pošto bi se naslušao i nagutao glasa, okretao se rečima. Kao što se utapao u glas, unosio se u njih. Nije ga suviše uznemiravalo  što ih nije uvek razumevao. Unosio se u njih da bi ih zapamtio. Zato je bio kadar da, kad i gdegod poželi, na pijaci ili uveče dok je oklevajući išao put Gole Glave, ponavlja u sebi odlomke njenih snoviđenja. Razmišljao bi o njima, ali do nekog pouzdanog zaključka o toj čudnoj pojavi kod Zjale nije dolazio.

 

Putovanje

 

Bilo je to dugo putovanje. Računala sam da će trajati najviše jedan dan, ali trajalo je četrdeset sedam časova. Podmirena šoljom čaja, kriškom limuna, kašikom meda, krenula sam izjutra, u sredu, prilično poletna, osećajući da me ništa ne može zaustaviti da najzad savladam put do pekare i nazad. Ta pekara je preko puta ulice, dvadesetak metara od zgrade na čijem vrhu živim. Veoma dugo sam boravila u postelji u koju me je srušio neki virus koji ovih nedelja hara u ovom podneblju. I sad, posle dvadeset šest dana, osam časova i dvadeset tri minuta, kad sam se pridigla, odlučila sam, da bih isprobala svoju snagu, ili je tako donekle povratila, da se upustim u pustolovinu o kojoj sam, ležeći, sanjala maltene iz trenutka u trenutak. Uostalom, ja život vidim kao stalno putovanje, a ne kao neko umrtvljujuće demonsko ležanje. Ne mogu sebe da zamislim a da nekuda ne putujem. Svako ko me poznaje, može to da potvrdi. Otići ću, rekla sam sebi, pa kud puklo da pukne. Pekara je pravi cilj da se okušam, ali važniji mi je sam put, da iziđem iz kuće, pređem ulicu i trijumfalno stupim u pekaru koja se naziva Aurora, jer u njoj su hleb i peciva u boji arktičke svetlosti. Pekara je, zahvaljujući toj svetlosti koja vrca s polica, u neku ruku Severni pol ili makar smeštena u pojasu polarnog kruga. Odlazak do pekare, biće moje životno putovanje. Tako sam gledala na svoju odluku da krenem. To mora da je neuporedivi doživljaj, savladati bezmalo ogromno rastojanje, suočiti se s neočekivanim preprekama, rizikovati život na hiljadu i jedan način, pa naposletku reći: „Evo me, uspela sam, na vrhu sveta sam.“ Onda ću moći da nastavim da živim, crpeći energiju iz sećanja na taj događaj. Gotovo sam mogla, dok sam se spremala za put, da zamislim glečere na stepeništu koji me vrebaju, klisuru koja zjapi takoreći ispred vrata mog tavanskog stana i sunovraćuje se sve do tla, a zatim neprelazne bujice saobraćajne reke koja se kovitla uz i niz ulicu. Ko zna, rekla sam sebi, kakve me sve stvari čekaju na putu i koje ću videti prvi i poslednji put u životu. Ne smem da zaboravim ni mogućnost da ću se sresti i s pljačkašima koji samo čekaju da im u kandže upadnu ovakve neiskusne putnice poput mene. A onda, bila sam siguran da ću naleteti i na kobne zavodnike u čijem naručju ću ispustiti i poslednju kap krvi koja će mi nezaustavljivo curkati iz nozdrva. Ipak, bolje je, zaključila sam, da se ne upuštam u svakojaka predviđanja nego da dozvolim da me sve što se bude dogodilo naprosto iznenadi, ostavi bez daha, čak unezverenu, jer ću tako od svog putovanja imati najviše koristi od svake vrste.

Stepenište je bilo pusto. Silazila sam stepenik po stepenik. Svaki stepenik je bio priča za sebe. Nijedan nije bio istovetan s drugim. Da, svi su bili kameni, obloženi mermernim pločicama, ali tačkice na njima, linije, šare… Kakvo bogatstvo nijansi i oblika. Neobično, neki su bili prljaviji od drugih, drugi istrošeniji od trećih. Bili su poput rebusa, pri čemu je svaki iziskivao rešenje pre nego što se spusti stopalo na njega. Šesnaest spratova, i to mi je uzelo šest i po sati. Bilo mi je, pri tome, zagonetno što baš nikog od stanara zgrade nisam srela, ali pomislila sam da svi silaze ili se penju liftom i razumljivo je što se ni sa kim nisam mimoišla. Ali, ni šum lifta se nije čuo. Probala sam da ga pozovem. Tek da se uverim da je moja pretpostavka na mestu. Na dvanaestom spratu pritisnula sam dugme za poziv liftu i čekala. Nisam želela da odustanem, mada su minuti prolazili i činilo mi se da prolaze sve sporije. Odlučila sam da budem baš uporna. Nisam se predavala. Posle tridesetak minuta morala sam da odustanem. Lift se nije pojavio. Nastavila sam sa silaskom. Nisam htela da brzam, još ne poznajući dobro svoje mogućnosti. Idi postepeno, govorila sam sebi, pa ćeš stići. Konačno, bila sam u prizemlju i bila sam zabezeknuta. Iza ulaznih vrata zgrade bila je tama. Samo mrak iza tih staklenih vrata, i to toliki mrak da nisam bila svesna da je između njega i mene debelo staklo, pa sam načinila korak više i čelom se sudarila sa staklom. Taj sudar nije bio nimalo bezazlen. Osetila sam kako mi nešto toplo obliva nos. Kažiprstom i srednjakom opipala sam čelo i koren nosa. Prinela sam prste očima, a na njihovim vršcima bilo je obilno krvi koju sam palcem razmazivala, proveravajući koliko je to zaista krv, da mi se ne priviđa. Jeste krv. Napipala sam otvorenu ranu, tik iznad korena nosa, primakla lice staklu, obrisala krv maramicom, a na staklu sam razgovetno videla da mi je čelo zasečeno oštro kao nekim nevidljivim brijačem. Slabašna i krta, mora biti da se koža jednostavno raspukla od udarca. Držala sam maramicu na rani i zurila u staklo, pokušavajući da vidim što dublje u mrak. Pokušala sam da otvorim vrata. Nije išlo. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja uočila sam da su ta metalna vrata bila zaletovana za okvir i da ja, uprkos ozdravljenju u koje sam verovala, nemam dovoljno snage da ih silom otrgnem od okvira i otvorim. A još manje sam mogla da ih razvalim. Zato sam samo zurila u mrak koji je bio, nesumnjivo, onaj memljivi podrumski mrak. U takav mrak kad stupite, treba biti pećinski čovek pa da se snađete. Koliko god da sam htela da kročim u njega, uverena da je to put za izlazak na ulicu, nisam mogla. Vrata su odbijala poslušnost. Možda su mi time čak činila neku nepoznatu uslugu, jer ko zna šta bi sa mnom bilo u toj neprozirnoj zemljanoj tami.

Jedino što mi je preostalo da pomislim bilo je da sam zarobljena, da za mene izlaza nema. Morala sam, razočarana, da prekinem putovanje i vratim se u postelju. Da legnem, nastavim da sanjam i borim se s virusom koji, po svemu sudeći, još nisam nadvladala. Još je on rovario u meni. Inače, kako da objasnim tamu koja mi se isprečila? Ukratko, okrenula sam se i počela da se uspinjem. Sad sam se većma usredsređivala na okolne znake, sve osnovanije se pitajući ima li u ovoj kući uopšte žive duše. Prislanjala sam uho uz vrata stanova, pomno osluškujući, ali ni zvuka. Potpuno gluvilo. Do mene nikakvi glasovi nisu dopirali, ni od upaljenog televizora, ni iz neke, recimo, muzičke naprave, a da i ne govorim o glasovima živih ljudi, dečjoj vici ili slično. Pošto sam to osluškivanje ponavljala na svakom spratu, naposletku sam odlučila i da pokucam na vrata kod kojih sam se zatekla. Činilo mi se ili sam stvarno čula iza njih izvesno tiho nakašljavanje ili je to bilo hrkanje. Kucala sam najpre onako pristojno, gotovo se trudeći da možda nekog ne probudim ako je zadremao, jer po mom časovniku bilo je već veče. Ceo dan sam, znači, na svom putu, ali njegov cilj mi je, eto, ispao nedostižan. Zatim sam počela da kucam jače. Počela sam i da lupam na vrata. Išla sam od vrata do vrata, lupala, derala se, i ništa. A onda, iznenada, na petom spratu, vrata jednog od stanova širom otvorena. Viknula sam: „Ima li koga?“ Pošto nije bilo odziva. Ušla sam, snishodljivo, ponavljajući „halo, halo“. Došla sam do otvorenih vrata balkona. Izišla sam na balkon. Bila sam napolju. Preda mnom ulica, u sutonu. Shvatila sam da je donjih pet spratova naprosto potonulo u zemlju, i da je prizemlje bilo na ovom, petom spratu, jedanaest spratova ispod moga potkrovlja. Pošto sam došla do tog zaključka, na koji je očevidno sve ukazivalo, nisam se pitala toliko kako je zgrada potonula koliko me je zbunjivalo da sam prošla, silazeći, pored otvorenih vrata ovog stana, a da ih nisam primetila. Mora da sam bila zanesena, rekla sam sebi, tešeći se zbog sopstvene nepažnje. Ili možda, dok sam silazila i prolazila, vrata nisu bila otvorena?

Svejedno, cilj mog putovanja ponovo mi je bio na domaku i ja sam preskočila balkonsku ogradu i našla se na uličnom pločniku. Preko puta sam mogla jasno da uočim svetlucanje koje je moglo poticati samo iz pekare. Pre nego što ću zakoračiti na kolovoz, u poslednji tren sam uzmakla. Primetila sam kako put mene, niz ulicu, velikom brzinom juri automobil. Zastala sam i čekala da prođe pored mene. Ali, on nije prošao. U jednom trenutku ga je bilo, u drugom već nije. Bila sam preneražena. Dok sam se zblanuta pitala šta se dogodilo s kolima, gde su iščezla, jer nije bilo nikakve sporedne ulice u koju su mogla da skrenu i izgube mi se s vidika, pojavila su se i druga kola. I njih je neko vozio nedopustivo brzo, a nije čak ni skratio farove. Ukipila sam se na pločniku, kod ivičnjaka, i osetila veliku žeđ. Nisam ništa pila od jutros. Izvadila sam bočicu s vodom iz džepa, jer nisam pošla na put baš bez ikakve pripreme, ali za sve to vreme nisam ispuštala iz vida kola koja su mi se munjevito primicala. Dok sam odvrtala poklopac na bočici, i ova kola su nestala. Mahinalno sam podigla bočicu do usta i popila nekoliko gutljaja. Glupost je reći da je voda spas kad ste žedni. Međutim, ta glupost je istina, kao što je istina da su kola nestala meni naočigled i da je jedino moglo biti da su naglo uzletela i tako… Sekundu kasnije shvatila sam šta se zbilo i s prvim i s drugim kolima. Preda mnom se nalazilo rešenje, i to veoma duboko rešenje. Setila sam se da sam onomad, bolujući i čitajući, naišla na podatak u nekoj enciklopediji, a ja volim i skupljam enciklopedije, iako dopuštam i da ih prašina pokrije, o rupi usred jednog od gvatemalskih gradova. Onomad je u Tampi, na Floridi, tlo takođe zinulo i u svoje ždrelo uvuklo jednu od kuća s njenim vlasnikom koji je spavao i naglo razbuđen samo je kriknuo i više ga nije bilo. Zatim, ona rupa u Kini, u Čonkinku, duboka 662 metra. Pa rupa, opet u Kini, u Guanžou, koja je usred dana progutala čitavu šestospratnicu. Sve u svemu, sad sam bila neposredan svedok da se i u mom rodnom gradu tlo otvorilo i progutalo automobile s ko zna koliko putnika koji nisu stigli ni glas da puste, barem ga ja nisam čula. U Gvatemali je tako bila progutana cela trospratna zgrada, sa svim svojim stanarima. Rešenje je bilo preda mnom u vidu ogromne vrtače nasred ulice. Na čas mi je sinulo da bi to mogla biti neka biblijska rupetina koja je nagoveštavala kraj vremena. Ili rupa nije bila od Boga nego čisto geološkog porekla. Pokušala sam da budem razborita i naučna. Tu dole mora da je bio sloj kamena peščara ili slani sloj, čak krečnjački, a najverovatnije gipsani blok za koji se zna da je najrastvorljiviji. Tako je nastala pećina za koju niko nije znao, a onda joj se strop provalio. Podzemne vode ili zastareli vodovod podlokali su tlo i izazvali otvaranje bezdane rupe, i pojava te rupe mora biti da je bilo skorašnje, jer čak nije bila još ni obeležena odgovarajućim svetlećim oznakama. Možda gradske vlasti još i ne znaju za njeno postojanje. Može biti da sam ja zasad jedina koja zna za nju. Možda jedina živa? Nije nemoguće i da su svi stanari moje zgrade, osim mene u vrućici, čuvši stropoštavanje tla i, uz to, osetivši da zgrada u kojoj su se nalazili tone, izleteli iz kuće, poplašeni, glavom bez obzira, pomislivši da je u pitanju neki zemljotres, i bežeći od zgrade da im se ne sruči na glavu jednostavno upali u rupu. Verovatno nisu svi bili tako bezglavi, ali je logično da su onda oni koji se nisu sunovratili u bezdanku jednostavno pobegli iz ove gradske četvrti, možda i iz grada. Ipak, preko puta je bila pekara Aurora, polarna svetlost je izbijala iz nje, videlo se da je otvorena, a ja sam se još jutros zarekla da dospem do nje i tada mogu tamo i da se raspitam o tome šta se događa s našim krajem. Trebalo je samo da obiđem rupu, i to koliko je god mogućno poizdalje.

Dok sam išla, neprestano nekoliko metara od ivice rupe, bilo mi je kao da idem kroz grad podignut oko rupe, pri čemu je iz te rupe duvao vetar, iz nje se dizali oblaci, a iz kojih je onda kiša pljuštala u talasima i kiša se smenjivala sa snežnom vejavicom. Pri tome, u rupu je uleteo još i jedan kamion, pa grupa biciklista. Iz rupe je potmulo hujalo. Činilo se da je zaista bez dna, a ja se nisam usuđivala ni da dođem do njenog oboda, nagnem se nad nju i pogledam. Iz nje je stalno kišilo i vejalo. Nisam imala gde da se sklonim i bila sam mokra do gole kože. Na ramena mi je napadao sneg, a pod njim sam pogurena nastavljala svoj put. I često sam zastajkivala. Ali, sve vreme arktička svetlost iz pekare bila mi je vodič i podsticala me je da istrajem. Svetlost je bivala sve intenzivnija i mogla sam da vidim kako su zbog nje obrisi gradskih zdanja izuzetno oštri. Ocrtavali su se na plaveti jutarnjeg neba, jer dok sam išla noć je prošla i svanulo je. Ipak, dan, ma koliko nebo bilo plavo, tamnoplavo, plavo kao modra senka, bio je nekako sumračan i nije se mnogo razlikovao od noći. To mi je govorilo da sam već blizu pekare. Granica koja deli večnu noć od večnog dana prolazila je kroz pekaru do koje sam dospela uprkos rupi. Ušla sam u pekaru i, pre nego što ću se probuditi, na zidu pekare opazila sam kalendarski časovnik koji je pokazivao da je petak i koliko je sati. Mirisalo je pecivo posuto kimom. Taj miris me je potpuno razbudio. Glasno sam rekla: četrdeset sedam časova uopšte nije mnogo. Bacila sam pogled na svoje šake. Na jednoj su mi prsti bili crveni. Pipnula sam čelo. Bilo je suvo, ali osetila sam da se po njemu skorilo. Ne mari, pomislila sam, čak i ako od posekotine na čelu ostane ožiljak. Kakvo bi to putovanje bilo ako posle njega ne bi ostao izvestan trag? Žalila sam jedino što nisam stigla da u pekari priupitam šta se to događa sa svetom. Otkud pojava tolikih rupa i kratera? Ako biblijsko nije uverljivo, ni geološko objašnjenje o kolabiranju tla ipak nije dovoljno. Možda bih dobila pravi odgovor, iako ne znam šta bih s tim odgovorom. Nešto mi govori da će takvih rupa biti sve više.

 

*

 

Bio je to kao san u snu. Ili čak kao ubistvo prikazano kao prirodna smrt. Zjala se doista probudila, ali ni ona ni Kićun nisu mogli biti baš ubeđeni da li su budni ili u nekom još dubljem snu. Dubokom kao kolabirano tle. Sve ostalo se uklapalo sa onim što je bila izgovorila. I potkrovlje, i pekara, i ulica. Trebalo je proveriti samo da li postoji i ta rupa bezdanka nasred uličnog kolovoza.

 

 

26

 

Ništa bez umetnosti, iako ona na izgled ne morati imati bilo kakvog dodira sa životom. Ali teško da će bilo kojem Trampazlinu takvo pitanje pasti na pamet. Trampazlini su više okrenuti pitanjima opstanka. Zagonetke s kojima se oni hvataju u koštac nisi nimalo od vrste kojima su Zjale sklone. To je Ćira pokušavao da objasni Kićunu, dok su se nešto majali po Krstu. Pre nego što je svojevremeno sreću potražio u Frankfurtu, jer Srbija nije nimalo pogodna za postavljanje pitanja o opstanku, bio je u društvu koje se sakupilo da se oprosti s njim i isprati ga tamo gde je marljivost na ceni, mada deluje kao vaspitna mera u strogom zatvoru.

 

Cipele i krompir

 

U našoj grupi se raspravljalo da li pesma ili slika može da promeni život. Trampazlini se pokazuju kao duduci u takvim prepirkama.

„U Amsterdamu sam videla“, rekla je najednom grudima najobdarenija od Zjala, „sliku na kojoj su predstavljene neke stare cipele. Ličile su mi na cokule moje majke i moga oca. Pitala sam se kad li je to slikar uspeo da vidi cokule mojih roditelja. Ili je ipak on naslikao duboke cipele koje su suština svih cipela, pa su zato u mojim očima cipele koje je naslikao pljunute cipele koje sam dobro upoznala u svom detinjstvu. Ne verujem baš u suštinu cipela, jer znam da ima i znatno boljih, udobnijih i novih cipela, koje su silno različite od naslikanih. Kasnije sam čitala Hajdegera koji je pisao o toj slici sa cipelama. Za njega je to bio par cipela, ili tri para cipela, svejedno, ali ja se dobro sećam da to uopšte nije bio par nego dve leve duboke cipele, nejednake veličine. Onu manju je nosila moja majka Zjala. Veću je nosio moj otac Zjalo. I tako, samo s po jednom cipelom na levoj nozi, išli su da vade krompir. Sva čeljad u našoj kući imala je, ukratko, samo po jednu cipelu. Hajdeger je u slici video tamu koja se otvara, čak istinu umetnosti, ili tako nešto. A Šapiro, koji je isto tako pisao o toj slici, na Hajdegera je gledao kao na potkazivača zbog koga je Šapirov mladi prijatelj, Jevrejin, izgubio život u tamnici. Derida je, međutim, pisao da se u naslikanim cipelama, koje su i za njega bile par, vidi kombinovanje različitih oblika stvarnosti. Sve što su oni rekli o cipelama na slici u Amsterdamu može biti tačno, iako kad se setim takvih cipela iz svog detinjstva, znam da bi najtačnije bilo reći da slikar prikazuje kakvo je nepodnošljivo siromaštvo padalo na leđa onih koji su bili vlasnici tih kletih cipela. I kako su teško rintali i bili satirani, a da ipak, u najboljem slučaju, nisu imali ništa da jedu osim, u najsrećnijim danima, po krompir ili dva. Tu nemaštinu smo s roditeljima delile i moje sestre i ja“, rekla je Zjala, pa zaćutala.

Na to je jedan od nas Trampazlina iz grupe koja je, zijajući, slušala Zjalu promrmljao da je to kao pesma i da je takvu jednom pročitao na engleskom jeziku ili se možda vara, pošto nije siguran ni da li uopšte razume engleski, jer nema tog Trampazlina koji istinski razume taj prilično nelogičan jezik. Ali jedno je istina: slikar koji je naslikao cipele, nekako u isto vreme naslikao je i sirotinju koja vadi i jede krompir. Suština cipela nam može biti sumnjiva, ali suština krompira nipošto.

 

*

 

„Uostalom“, kumašine, „i ja sam bio u Amsterdamu. Sa Mikom, znaš ga, Mika zvani Amsterdam. Tamo se dobro puši. A postoje i prozori u kojima su uvek najrasnije ždrebice iz celog sveta, najčešće ukradene iz Istočne Evrope. Vodič nas je odveo do trga. I široko zamahnuvši rukom pokazao nam šta je na trgu. Na njemu nije bilo žive duše. Ali bio je ispunjen biciklima. Deset hiljada bicikala, rekao je vodič.

Gledao sam u deset hiljada bicikala koji su rđali na susnežici. Gledao sam zabezeknut.

Kiša čije su sitne kapi bile izmešane sa pahuljicama vejala je tako da se odmah moglo uvideti da nikad neće prestati, barem neće prestati dok ne bude ispadalo svekoliko nebo, neće prestajati sledećih nekoliko nedelja. Opazio sam najednom da mi deset hiljada bicikala uzvraća pogled. Gledali su me tužnim nevidljivim okom. Takvo oko se otvara kod svih stvari jedino u stanju potpune onemoćalosti. Kad se najzad sklopi, tu je kraj. Stvari izumiru.

A onda neka mi neka ona Zjala još priča o umetnosti i stvarnosti!“

Kumašin ga pogleda sa čuđenjem. Onda ga potapša po ramenu, obgrli i reče mu da je najbolje, kad su već tu, da pođu kod Večitog mladoženje na domaću supu od raštana, praziluka, paškanata, krompira u kockicama i slanine. Uz vince i prepečeni hleb, ta supa diže iz mrtvih. „To je pravo mesto za tebe, Ćiruco Ćiraski“, reče Kićun, „jer si, mada moj najbolji prijatelj od pamtiveka do kraja sveta, zakleti večiti mladoženja.“

„Do kraja sveta, zaista“, reče Ćira kao da pita.

„I posle kraja sveta. Zar nisi čuo da je kraj sveta već prošao?“

„O, da, znam jednog za koga je prošao pre neki dan. Zove se Zevzek Kićunski.“

„Kraj sveta, nego šta! Rekla mi Zjala. Zapravo se odala, u snu. Nas dvoje smo se zakleli i kod nje nema laži. Samo istina.“

„I njeno laparanje jezikom dok spava.“

„Da, jer istina je samo priča.“

„Jedna od priča…“, okonča Ćira njihovu kratku i takoreći umetničku prepirku, „… koja ne mora ni da bude realna, ali i takva kazuje istinu.“

 

Priznaću, ipak, da su Zjale rođene da balave s rečima, rekao je Ćira posle dužeg ćutanja i pošto su posrkali supu. Ta koja je pričala o cipelama i krompiru nije se dala. „Nema tu nikakve pesme“, viknula je na Trampazlina koji se bio oglasio, snishodljivo, ali je spomenuta Zjala to smatrala izazovom. „Pesme, priče, sve laž do laži, a kao dokaz da neke stvari moraju biti smatrane istinom, sad ću da vam iznesem događaj od kojeg pesme i priče mogu samo da uče u pogledu istinitosti“, rekla je ona i započela, govoreći kao u grču, kratkim rečenicama:

– U rano jutro. Ciča zima. Streljački vod. Sprovode republikanskog zarobljenika, koji kao da je pobegao s neke slike Fransiska Goje o užasima rata. Izlaze iz naselja. Šuma. Vejavica. Mećava. Prilično ispod nule. Naposletku ih evo na šumskom proplanku. Bosonogi zarobljenik se žali na hladnoću. Sav drhti. Inje mu prekriva lice. Komandir voda mu kaže da prestane da cmizdri. Tapšući rukama u krznenim rukavicama, kaže: „Kako je tek nama, jer moramo, za razliku od tebe, i da se vratimo istim putem!“

„Zjala, kojoj nisam zapamtio kako se zvala osim što je bila Zjala, tu je zaćutala, hvatajući dah“, rekao je Ćira i zalupkao kašikom po tanjiru. „Potom je nastavila.“

– Svaki vojnik do jednog, trupkajući nogama, klima glavom i podiže i repetira svoju pušku. „Da, da“, cvokoće zarobljenik, „od srca vam želim da se zaledite, tako prekratite svoju muku, pa da ne morate ni vi da se vraćate.“ I tako, ako zamislimo da je zaista pobegao s neke od Gojinih crnih slika, završio je u ništa manje mračnoj zbilji. Inače, zarobljenikova želja se nije ispunila. Vod se kroz snežne nanose srećno i zdravo vratio. Ali sutradan u osvit, nova zapovest, morao je ponovo, s drugim zarobljenikom. Nevreme nikako nije prestajalo. Ako vod bude nastavio sa svojim ratnim zadatkom, pomislila sam ja na tom mestu, možda bi se naposletku mogao i smrznuti, što jeste ironija, ali nije neka oštra Božja kazna, zar ne?

 

„Kao što rekoh, istina je naposletku opet samo priča“, reče Kićun.

„Jedna od priča“, tvroglavo ponovi Ćira.

„Ali ume da boli više od priče.“

„Zato i jeste istina.“

„Zato je na meni da je objavim“, reče Kićun i prekrsti se.

Ćira se nekako osetio nadigranim, jer nije bio u stanju da zaključi da li se to Kićun šali sa svojom namerom objavljenja ili je totalno glup i to zaista misli.

 

Ćira ne voli da gubi, pa ni samo da izgleda da gubi od Kićuna u rečima. To je deo njegove sujete. Nije ona preterana i budi se samo povremeno i jedino u razgovorima s kumom. Zato i ne želi da mu kum pomisli da je neka tamo anonimna Zjala kadra da više pouči istini od njega. Ima i on u rukavu ponešto za trku, pa upita Kićuna:

„Sećaš se one virusne epidemije, mislim godinu dana pre mog odlaska?“

„Da, baš je bila ljude obuzela panika. Kupovali su šta stignu, pravili zalihe…“

„I povlačili se u svoje kuće i stanove u samoizolaciju. To je bila i preporuka vlasti kako da se sačuvaju da ih virus ne zakači. Predsedništvo je u tom smislu izdalo i specijalno saopštenje. Nakupovali su svega i svačega, jer trebalo je živeti dok pošast ne prođe. Ali nisu baš sve kupovali. Osim alkoholnih vlažnih maramica, razume se vode, duvana i toalet papira, od namirnica šta god su stigli, od brašna do pirinča, od mleka i sokova do kutija peciva i slatkiša, ipak neke stvari su zaobilazili u prodavnicama. Posetio sam tada mnoge radnje, velike samoposluge, police prazne, ali neke nisu bile ni dirnute i na njima hrpa upakovanog brokolija. Čak i kad predstoji mogućna katastrofa, neće ljudi brokoli, ne sviđa im se, pa ma im i život od njega zavisio. Kupovali su špagete, ali ni pipnuli su ostale vrste testenina. Nisu čak ni kondome kupovali. Strah im je gasio želju. Libido im je pao na nulu. Kao mravi su naneli sve kupljeno u svoje stanove, zakrčili ih, ali barem bili mirni. Neće se razboleti. Preživeće i živeti. Kad je goli opstanak u pitanju, sve drugo prestaje da važi. Što se mene tiče, bio sam u nedoumici odakle im samo toliki novac u džepu ili na kreditnim kartama.“

Kićun se nasmejao i ponovio nisu ni kondome! Ćira se nije obazirao na njegov smeh. Govorio je veoma ozbiljno, i kao da više nikome ne govori, jedino sebi. Sedi sam za stolom u Večitom mladoženji i govori naglas. Kićun kao da tu više i nije.

„U jednom od oblakodera nedaleko odavde, u Mileševskoj, stanovao je moj drugar. Negde se zarazio, upravo se bio vratio iz sveta, mislim iz Ćertalda kod Firence, i bio je zapravo u toj zgradi nulti izvornik infekcije. Bio je, dabome, šta bi drugo i mogao biti, Trampazlin. Trampazlini su krivi za sve nedaće koje pogađaju ljude, posebno ako su one i smrtonosne.“

„Nemoj sad da prosipaš te rasne i slične predrasude“, usprotivio mu se Kićun.

Ćira nije mario ni za tu upadicu. „Ako ćemo pravo, ni taj Trampazlin nije znao da je već zaražen. Nije osećao nikakve simptome bolesti. I tako je zarazio većinu u zgradi, na zboru stanara na kojem je pao dogovor da se glavni ulaz kućerine zabarakadira i da niko ne može ni da uđe ni da iziđe. Stanari su sami stvorili svoj karantin, a da nisu shvatali da je karantin unekoliko suvišan, barem u pogledu njihovog zdravlja, jer je virus bio u njima. Zaraženi sa zbora su zarazili i ostale koji nisu prisustvovali zboru. Niko nije odlazio ni na svoj posao. Izvestan broj mogao je da posao obavlja i preko kompjutera internetom ili samo telefonski, od kuće. Ali, neznano kako, ubrzo se proširila vest da je virus mutirao i da sad može da se prenese ne samo vazduhom nego i preko telefonskih linija, svejedno da li žičanih ili bežičnih, pa i preko televizijskih i komjuterskih ekrana. Ukratko, svi u zgradi su bili dobrovoljno i prema jednoglasnoj odluci zbora stanara odsečeni od sveta. Potpuno su izbegavali i međusobno komuniciranje, od vrata do vrata. Nisu izlazili ni na balkone, jer virus se, Bože moj, prenosi vazduhom, možda već i sa stotinu metara rastojanja. Nisu se usuđivali ni da pogledaju kroz prozore, jer ako je moć virusa takva da deluje preko ekrana, znači dovoljan je pogled, pa da im gomila virusa uleti u oko. Dani su proticali. Naposletku je zima minula, sunce je obasjalo kuću. Moj Trampazlin, nehotični glavni krivac, stanovao je u potkrovlju i bio je zakleti obožavalac sunca. I nije odoleo. Pogledao je kroz krovni prozor, ali kroz njega nije mogao da vidi ulicu. Izišao je na balkon, nagnuo se i radost ga je preplavila. Ljudi su šetali okolnim ulicama. U obližnjem kafiću, punom kao oko, sedeli su, pušili, pili, a glasovi su im se dizali u nebo, a svakako su dopirali makar do Trampazlina na najvišoj terasi. On je uskliknuo, istrčao iz stana i povikao, da se sve orilo po hodnicima, gotovo je gotovo, uspeli smo! Sjurio se na donji sprat i zalupao na vratima prvog stana. Nastavio je da lupa na sva vrata, sa sprata na sprat. Prošlo je, spaseni smo, nebo nam se smilovalo… urlikao je. Pole dugog vremena u kućnom zatvoru bio je sav ustreptao. Ponovo se rodio. Iz neobjašljivog razloga, i ud mu je bio ukrućen. U svom naletu, kad je dospeo do prizemlja, izborio se, mada ne baš lako, čak i sa ulaznom barikadom. Našao se na ulici. Niko ga nije pratio. Niko nije izišao. Nijedna vrata se nisu otvorila. Kao da osim njega više u zgradi nije bilo žive duše.“

Najzad je Ćira zaćutao. Na tren mu je proletelo kroz glavu, ma koliko on inače bio nepolitičan da je svaka epidemija, a još više pandemija, odlične prilika za sve vlasti na svetu da pripitomljavaju svoje podanike, a drčnije i da uštroje. Ali je taj svoj uvid oćutao. Samo je gledao u Kićuna, kao da očekuje njegovo pitanje. Ali i Kićun je ćutao. Nije znao šta bi rekao. Pošto je njihovo ćutanje potrajalo minut ili dva, Ćira Trampazlin, gotovo setno kao da ga je kum razočarao, jer ništa ne pita, ne pokazuje ni najobičniju radoznalost oko toga da li je zaista u zgradi jedino nulti virusonoša pretekao, a za koga se kasnije, kad je testiran, pokazalo da je negativan na prisustvo virusa, sam postavi pitanje:

„Misliš li da taj slučaj koji sam ti izneo nije manje istinit od slučaja streljanja po nepodnošljivoj hladnoći, a koji je kao istinu nad istinama iznela Zjala čije pravo ime nažalost nisam upamtio?“

Kićun je pomislio da zagonetke svake zaraze, naročito one s visokom smrtnošću, mogu biti beskrajne. Ubrzo je tu pomisao potisnula druga: morala je to biti ukleta zgrada. Podjednako ukleta kao ona o kojoj je njegova Zjala govorila u svom umišljenom beskonačnom putovanju do pekare. Tada je pomislio da je za svako putovanje, čak i samo da se pređe na drugu stranu ulice, da se zaobiđu rupetine, potreban ceo život, a ni on ponekad nije dovoljan. Možda je reč o istoj zgradi? Ali kod Ćire je na krovu Trampazlin, a kod Zjale ona lično, makar u sopstvenom snu. To bi valjda nešto trebalo da znači. Možda se Zjale i Trampazlini pretvaraju jedni u druge, reče u sebi. Možda tako kroz Ćiru progovara moja Zjala i zevzeči se sa mnom.

„Istinit je“, naposletku reče Ćira, iznerviran kumovom istrajnom ćutnjom, „baš kao i svaka priča koja duboko u sebi drži do istine i uči od nje.“ Supa mu se već potpuno ohladila, a on za sve to vreme otkako im je servirana nije okusio ni jednu jedinu kašiku. Neko sa strane mogao je zlobno pomisliti da nije trampazlinski jesti supu kašikom nego viljuškom.

„Hm, da, može biti“, promumla Kićun, zamišljen, kao da je nešto važno propustio u Ćirinim rečima.

 

____________

 

 

 

 

 

 

 

 

Krunska pisma (21, NM)

Novica Milić:

 

Ime virusa

 

Šta bi mogao značiti virus kao jedno metabiološko ime? Virus, iz novolatinskog („otrov“, „sluz“), stoji kao izraz za mikrobe, tj. načelno stotinak ili više puta manji je od bakterija (ima, doduše, izuzetaka), nešto što unutar sebe nosi genom obvijen (najčešće) proteinskom košuljicom ili nekom vrstom kapsule. U mikrobiologiji, odnosno virusologiji, otkad su virusi otkriveni – pre nešto više od pola veka, ali su postojali takoreći oduvek, milijardama godina – postoji rasprava oko toga da li je virus nešto živo ili neživo. Živo je, jer se replikuje, ponavlja, umnožava, širi, a neživo je jer se ne umnožava samo sobom već mu je za množenje potreban domaćin (virus je onda parazit), bez čega ne kreće u svet, tj. u svoju biosferu i iz nje prodire u druge.

Živ i neživ, ni živ ni neživ, dakle. Stoji između života i smrti i, opet, vezuje život za smrt. Granica bića kao egzistencije – horizont života za pojedine biljke, životinje i onda čoveka – virus je samo donekle fenomen: afenomenalan, takođe, jer se pojavljuje tek kao poremećaj, kroz bolest, i onda umiranje. Tek se pod elektromikroskopom može detektovati, njegov izgled su zapravo rekonstrukcije ili simulakrumi onoga što mu je lik.

Digitalni ili kompjuterski virus je poremećaj koda, algoritamski kontra-algoritam. I on ima deo koda u košuljuci šireg koda, i njemu je načelno potreban „domaćin“ na koji će se prikačiti za replikaciju i ekspanziju; otuda je i na njega preneto ime iz biologije. Ali digitalni virus manje otvara pitanje granice, razdeo, razlike između živog i neživog, jer se ne uzima kao organski. Bio-virus, pak, otvara pitanje treba li i neorganskom priznati život (kakav, koji, dokle), i to pitanje unazad otvara pitanje života i njegovih razlika. Mi još nemamo zadovoljavajući (metabiološki, filozofski) pojam života, još uvek nismo načisto šta su bios, ili zoe, ili Leben, vita, vida, vie, life. U novije vreme su Fuko, Derida, Agamben otvarali, svako na svoj način, ovaj problem određivanja života, njegove možda suviše snažno markirane opozicije prema smrti – empirijski, naravno, vrlo očigledne, izgleda previše očigledne, tako da zaslepljuje svojoj opozicijom za druga razlikovanja, najpre ona unutar života.

Razlika između bios (βιός)  i zoe (ζωή) u starogrčkom bila bi jedna od takvih, unutar živoga. Klasičari kažu da se bios – sanskrit jivah “živ”; stari persijski *jivaka-, srednji persijski zhiwak, latin vivus ; staroslovenski živo itd – odnosio najviše na ljudski život i onome što se unutar njega odvija, dok je zōēṓw-ō, od *gʷyṓw-ō, iz proto-indoevropskog *gʷíh3w-oh)  bila najviše oznaka za vrstu živog – češće za životinje i biljke – kao opreka prema mrtvom; to bi bila i unutrašnja zarazliku od spoljne granice. Kod hrišćana, u Novom zavetu najviše, značenja su unekoliko pomerena: Hristos kaže da je on put, istina i život (ζωή), a bios je sada život kao ono suprotno od mrtvog. U latinskom, vita je, kako izgleda, izraz koji pokriva oba grčka, i znači život uopšte, takođe njegov tok („karijeru“), način ili sredstvo za život, oblik života.

Ali šta znači, ne samo u latinskom, već ma gde, „život uopšte“? Taj se izraz – „život uopšte“ – svakako uzima kao generalizacija, a onda kao pojam, čak ponekad i kao kategorija; neminovno. Ali je ne manje neminovno da se „život“ uzme i na suprotnoj strani, singularizovan, konkretni, koga upravo generalizacija može da spreči ili da ga ošteti u njegovom posebnom značenju. Ili u njegovim značenjima, jer se život, kad se odupre generalizacijama, otvara kao mnoštvo: singularija koja sobom nosi razliku kako bi govorila za mnoštvo. Poput Aristotelovog bića, za koje je Duns Škot govorio, a Delez za njim ponovio, da je jedno ali se izgovara ili govori na mnoge načine, tako i „život“ (stavljam reč među zagrade da bih je izdvojio kao reč) ostaje jedno iako se govori za mnogo.

Otuda jedna ontologija života valja da računa i na ove razlike, na singularizacije i na pluralizacije, a ne samo na generalizacije. Virus stoji na međi između živog i neživog, i mrsi obe strane, u nekoj vrsti hijastičkog ukrštanja kad se neke odlike druge, protivne strane prenose na prvu, i ako nije abusio (katahreza u retorici) onda bih mogao još samo dodati da bi ontologija života morala ići zajedno sa izvesnom ontologijom virusa (a ne samo njegovom epsitemologijom, iako nam ova potonja, sada, kod korone pandemije, može možda biti spas).

 

 

 

Krunska pisma (20, JA)

Jovica Aćin:

 

Kako preživeti

 

Zatvoren u potkrovlju, izlazim na uski balkon i pevam, ja koji ne umem da pevam. Ne vapim nego vičem, ja koji sam ostao odavno bez glasa. I gledam, ja koji mogu da vidim još samo na jedno oko.

Sudeći po svemu, nisam stvoren da bih preživeo. Ne žalim se zbog toga. Samo iznosim istinu koja predskazuje moju smrt. To je smrt u karantinu za starce. Volim ulicu, jer sam prilično stvari naučio upravo zahvaljujući njoj. A sad danima ne izlazim na ulicu. Nisam bolestan, ali umirem bez ulice, bilo da je pusta ili prenakrcana, bilo danju ili noću, bilo da je slepa ili s mnogim raskršćima. Možda je moj karantin i zamišljen da dokrajči sve stare, barem one koje noge još služe, a koji slučajem nisu dovoljno bolesni. Čak i s gubitkom glasa, gubitkom oka i sluha, mogu da živim.

Moj je karantin tobože delo višnje brige, delo iz milosrđa. Ali za mene je nalik mrtvačkom kovčegu u kojem sam prisiljen da provedem svoje poslednje dane.

Kako onda da preživim? Nikako.

Karantin je bičevanje do smrti. Neko mu se prilagođava i poput izvesne žrtve otmice počinje i da ga voli. To je ljubav iz straha i poslušnosti. Između mnogih, i ja sam žrtva otmice, ali ne mogu da volim svoj zatvor ni svoje stražare.

I ovo je kraj. Odozgo sam video da na ulici nema ni žive duše. Možda je poslušnost urođena ili je stolećima usađivana u nas. Silazim stepeništem. Otvaram vrata da iziđem na ulicu i da usamljen prošetam njome dokle god mogu da izdržim. Duboka je noć. Tama je posvuda, ali ne i u meni. Kraj.*

 

* Privremeno odustajanje od pisanja. Ponekad se pisanje o bolesti i samo pretvara u bolest.

 

 

Krunska pisma (19, ZA)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sandro Botticelli „Decamerone“, 1487.

 

Зоран Андрић:

Четири études у знаку куге, колере и короне

илити

Јачање система менталне имуности из духа приповедања

1

Полицијски час, (lock down, Ausgangssperre), као ригорознији вид карантина (3.Књ. Мојсијева, Lev. 12, 1-8), је присилна, ultima ratio прилика за рефлексију парадокса слободе и најезде невидљивог, леталног непријатеља. Тако се сви мање или више развијамо у октроисане социофобичаре, који спасење траже у изолацији или у цинизму, што испада исто: на крају вреба смрт! Али где затаји медицина и вера, помаже нагон за животом из духа приповедања. Ево четири егземпларна литерарна модела за јачање менталне имуности из духа приповедања.

 

 

У бекству од ”црне смрти”

  1. Ђовани Бокачо (1313 – 1375):

”Декамерон”

Разум и разонода или поезија као практична филозофија

Ово је лекција коју нам Ђовани Бокачо у свом ”Декамерону” ( ”Десетодневу”), нуди. Ова бригада од десеторо тосканских девојака и младића приповеда узајамно приче које надграђују у моралном и естетском смислу. Литерарно средство је novellare за јачање менталног система имуности и појачава снагу отпорности и витални fitness групе. Бокачо нам путем књижевности саопштава: La vita è bella!

Ко дакле не жели да га вирус баца у очај, тај треба да се лати Бокачовог ”Декамерона”.

Година1348. Седам младих жена и три млада мушкарца ондашње фирентинске jeunesse dorée – Бокачови протагонисти зацело су идеализовани представници фирентинског патрицијата – која је у бекству од пошасти куге однонсо „црне смрти“ која хара у њиховом граду, налазе се у једној сеоској вили – locus amoenus -покрај Фиренце. Да би им време прошло, њих десетотро приповедају међу собом, десет приповести на дан. Али ово није бекство из света, никакав јевтини ескапизам, већ томе сушта супротност. Задатак приповедача је да забавља и задобије симпатију читалаца забављањем кроз velamentum fabulosum односно фикционалну форму која је нераздвојива од њене поетолошке и, додали бисмо, сотериолошке (спасоносне/избавитељске) функције. Прича постаје спасоносна снага која побеђује смрт. Након десет дана по десет приповести биће исплетен венац од 100 новела. Али каквих новела! Опорих, трагичних, комичних, вулгарних, еротских приповести, које ће постати формални жанровски модел генерацијама новелиста – између осталих, Чосеру, Маргарети из Наваре, Раблеу, Сервантесу, Шекспиру, Лесингу, Гетеу. Бокачов увод у „Декамерон“ ваља разумети као captatio benevolentiae упућен првенствено женској публици за лектиру опсежног дела – апотеозу филозофском умећу живљења. Реч „Декамерон“, изведена из грчког, значи „десет дана“. Дантеова „La Divina Commedia“ је једнако састављена из 100 песама, као што је „Decameron“ венац од 100 новела. Ова структурална аналогија није случајна. Данте је узор и у форми, те је збирка новела написана у стиховима, у терцинама. Целокупно римско и италијанско песништво, а напосе „Декамерон“ одише темом плотске љубави и телесне пожуде, али и суптилном темом љубави у психолошком и социјалном аспекту. Оваква комплексна тема изискује и читав спектар форми, мотива и фигура. Тако су у „Декамерону“ на делу снови и визије, алегорије – „љубавни врт“; персонификације – „врлине као заводљиве Нимфе“, љубав и аскеза као богиње, прециозне парафразе грчко-римске митологије, пастирска идила и аркадија, приповести о јунацима из легендама прожетог Тројанског рата или популарни еп у стиховима. Има у овој збирци новела и Овидијеве технике комуникације између љубавника са једне стране и читалаца односно слушалаца са друге стране. Инспирацију за одговор на питање како људи излазе на крај са својим страстима, Бокачо је нашао у Аристотеловој етици и Цицероновим списима. Де Санктис је Декамерон назвао „Караваном маште у коме су људи ослобођени свих веза пред смрћу“. Јакоб Буркхарт приписује Бокачу у заслугу што је растргао средњевековни вео симболизма и морализма са поезије, уврстивши га тиме у „модерне“ песнике. У 19. веку је Бокачо важио за површног и забавног песника, те је апострофиран са Giovanni tranquillitatis. Де Санктис га је видео у прелазном времену које он зове „mondo mutato“, док је за многе друге он још важио за средњевековног, „Boccaccio mediavale“. Де Санктис је у Бокачу видео израз жовијалне, спекулативне игре литерарне фикције, лишене сваке моралне супстанцијалности као ексцес профано-вулгарне фантазије. Бокачо је творац новог универзума изван катастрофе црне смрти. На новом, народном стилу постулирао је и процепио нови жанр. Ерих Ауербах га у лапидарно сматра „песником овостраног света“. Утврђено је да у код Бокача влада начело coincidentia oppositorum – у дијалектици између врлине и греха, између „dignitas et excellencia hominis“ и „miseria hominis“ – као антрополошки аспект у флорилегијуму новела. У „Декамерону“ је реч о устанку и тријумфу разума и духа нововековног човека против аскетизма средњег века односно предреформаторски протест против мистицизма клера. Ово дело је уједно и химна поезији као разоноди и практичној филозофији у време ”црне смрти”, те има и за нас, у време пандемије корона-вируса, егземпларни катартични ефекат и чини неку врсту Magna Charta дубоког људског самоохрабрења.

 

 

 

Krunska pisma (18, JA)

Jovica Aćin:

 

U ime straha

 

Suočeni s pretnjama prirode, države, pozivajući se na sveopšte zdravlje svojih građana, proglašavaju izuzetno stanje koje ima sve odlike ratnog stanja. Koliko god se onda one pozivale na to da se ne zapada u paniku, kod građana svojim merama samo eksponencijalno uvećavaju nespokojstvo. U pitanju je goli život, goli opstanak, a država se predstavlja kao najbolji lekar, ali i kao najbolji pogrebnik onoga što nadilazi čovekovo puko fizičko biće. Niko neće sporiti opasnosti koje sa sobom nosi pandemija, ali strah, još podjarivan neposredno ili okolišno, svakako je rđav savetnik, naročito kad vlasti preuzimaju na sebe da govore u ime našeg straha. Istovremeno, strah nam barem donekle otvara i oči, i onda biva vidljivo ono što se u aparatu zvanom država inače ne primećuje. Kad je u pitanju goli život, mogućno je zapaziti i golotinju državne moći.

Koliko god da je opravdanost našeg straha na mestu, ishod govora u njegovo ime, može biti katastrofalan. Ništa manje katastrofalan nego kad bi na visokom mestu u hijerarhizovanoj moći bilo odlučeno da strah naprosto bude zanemaren.

Ostaje nam da vidimo šta će biti naposletku, i već samo zbog toga vredi nastaviti živeti. Barem za mene je to neka motivacija.