O Bataju

Mario Kopić:

 

Batailleova dijabolična svetost

 

U predgovoru svojoj knjizi Erotizam Georges Bataille već u prvoj rečenici kazuje: „Ljudski je duh izložen najčudnijim nalozima (injonctions). Neprestance ga je strah sebe sama. Užasnut je vlastitim erotskim uzbuđenjima (mouvements). Svetica se zgrožena odvraća od sladostrasnika: ne zna za jedinstvo (l’unité) što povezuje njegove sramne (inavouables) strasti s njezinima“[1]. Bataille zato ište upravo to jedinstvo, odnosno traži onu temeljnu silu koja leži u svakom pojedincu i čeka na čas svoje realizacije. Naziva je „sveti eros“. Posrijedi je eros koji spaja ne samo žive nego i život i smrt[2].

U uvodu u Erotizam Bataille predstavlja erotsku, ljubavnu strast kao odjek smrti (un halo de mort). Prava ljubav sadrži želju za posvemašnjim spajanjem, konačnim spajanjem koje je moguće samo u smrti: u zajedničkom samoubojstvu. Smrt označuje povratak u kontinuitet bivstvovanja, istup iz individualnog diskontinuiteta, koji je isto što i izdvojenost (l’isolement) i zato razdvojenost. Razdvojenost između onih koji se ljube nije moguće prevladati drukčije doli nasiljem, nasiljem nad samim sobom. Osim romantike[3], u takvom Batailleovu izvođenju odjekuje i Durkheimovo postavljanje društva nad pojedincem[4], samo što premoć društva sada zamjenjuje premoć bivstvovanja (sveg) bivstvujućeg. Nahodimo se također i u blizini onoga što proglašava Marquise de Sade, da se naime vrhunac erotske uzbuđenosti nahodi u ubojstvu: „Nema nijednog razvratnika (libertin) koji je malo dublje zagazio u porok, a da ne zna koliko ubojstvo gospodari osjetilima“, odnosno „najbolje se srodimo sa smrću kad je dovedemo u svezu s nekom razvratnom misli“[5].

Prema Batailleu, samo u nasilju nad individualnom izdvojenošću pojavljuje se slika ljubljenog bića koja ima smisao sveg bivstvujućeg, pojavljuje se u nasilju koje se dovršava samo u smrti, u smrti koja izvire iz božanske, odnosno svete erotike. U ljubljenom biću kao transparentnosti svijeta raskriva se puno, neograničeno bivstvovanje koje više nije ograničeno ni sputano osobnim diskontinuitetom. Smrtno ozbiljna erotika donosi, imala bi donijeti u tom smislu oslobođenje iz zatočenosti u individualne granice osobne ograničenosti. U tomu ima, priznaje Bataille, nešto apsurdno i užasno, no u toj apsurdnosti i užasnosti razotkriva se istina čuda (vérité de miracle). U istinskoj ljubav, koja je ljubav na smrt, nema ništa iluzorno. U istini ljubavi raskriva se istina bivstvovanja (verité de l’être). Kad otpadne kompleksnost i raznolikost svijeta, pokazuje se temelj bivstvovanja, jedinstvo i jednostavnost (simplicité) bivstvovanja.

Čovječanstvo oduvijek, od pradavnosti, traži još neki drugi put do oslobađajuće nediskontinuiranosti bivstvovanja. Smrt koja diskontinuirano biće vraća, baca natrag u kontinuitet bivstvovanja, jest nasilna smrt žrtvovanja. U žrtvovanju se, prema Batailleu, izražava želja za besmrtnošću (désir d’immortalité). Kontinuitet bivstvovanja, koji je u temelju ili na izvorištu diskontinuiranih bića, nahodi se naime izvan domašaja smrti. Štoviše, smrt upravo posvjedočuje i potvrđuje kontinuitet, vječnost bivstvovanja. Kad žrtva umire, prisutne prožima element što je njezina smrt razvija: „Taj element jest ono što zajedno s povjesničarima religije možemo nazvati sveto (sacré). Sveto nije ništa drugo nego kontinuitet bivstvovanja koji se u svečanom obredu otkriva onima koji pozorno prate smrt diskontinuiranog bića (être discontinu). S nasilnom smrću se diskontinuitet nekog bića prekida: ono što ostane i što u nastaloj tišini osjećaju tjeskobom prožete duše jest kontinuitet bivstvovanja komu je bila prinesena žrtva“[6]. Uprizorena smrt, obredno ubojstvo, obavljeno sa svom religioznom ozbiljnošću i kolektivnom sviješću, iznovice otkriva ono što uobičajen život inače ne otkriva. Preciznije rečeno, što uobičajeni život inače skriva.

Između svete erotike i svetog rituala za Bataillea u osnovi nema razlike. Kao što nema razlike ni između „svetog (sacré) primitivnih žrtvovanja“ i „božjeg (divin) današnjih religija“[7]. Neovisno o tomu da nam je božanska erotika, ljubav prema božjem biću, na prvi pogled bliža od svete erotike kao ljubavne strasti prema ljubljenom biću: „U biti su božje i sveto, ako se ne osvrćemo na relativni diskontinuitet božje osobe, identični. Bog je kompleksno biće već na ravni afektivnosti, i to na fundamentalan način, posjeduje kontinuitet bivstvovanja o kojemu sam govorio. Zbog toga slika Boga – kako u biblijskoj tako i u racionalnoj teologiji – nije ništa manje vezana za osobno biće, za stvoritelja, koji je različit od cjeline bivstvujućeg (l’ensemble de ce qui est). Što se tiče kontinuiteta bivstvovanja (continuité de l’être), moram se ograničiti na tvrdnju da, prema mom mišljenju, nije spoznatljivo (connaissable), da nam je dano u neizvjesnim, djelomice svagda dvosmislenim oblicima iskustva. Jedino je negativno iskustvo vrijedno pozornosti, no to je iskustvo bogato. Ne smijemo zaboraviti da pozitivnu teologiju prati negativna teologija koja se zasniva na mističnom iskustvu“[8].

Dok je erotsko iskustvo, neovisno o tomu je li posrijedi erotika tijela ili erotika srca, vezano uz prisuće ili očekivanu nazočnost ljubljenog bića, mistično iskustvo kao iskustvo svete erotike proishodi iz odsuća svakog objekta i zahtijeva samo to da subjekta, koji mu se predao, ne ometa ništa drugo, da ga ne uznemirava ništa izvan tog iskustva[9].

Međutim, svaki erotizam sadrži „izazivanje“ (défi) smrti. Na paradoksalan se način čak u smrti odupire smrti: prevladava je i time potvrđuje upravo život, život kao život, ne kao individualni prežitak ili trajanje. Sveta erotika pak smrt izaziva na transcendentan način, budući da život uzima kao pristup bivstvovanju (accès à l’être), preko smrti: „Ako je život smrtan, kontinuitet bivstvovanja to nije“[10]. To znači da je bivstvovanje u svom kontinuitetu „besmrtno“, vječno. Zato nije nimalo paradoksalno reći da se kontinuitet doseže upravo prekoračivanjem ili prijestupom (transgression) granica: u ekstazi, orgijama, u svakovrsnim graničnim samoizlaganjima, izlaganjima smrtnoj opasnosti, pa i kada je posrijedi prekoračenje ili prijestup društvenih granica, odnosno prijestup zakona koji je sankcioniran smrtnom kaznom.

Prijestup se zasniva na zabrani. Zabranu zato ne negira, nego je kao prijestup potvrđuje. Samo s obzirom na zabranu nekog čina, uopće možemo reći da taj čin označuje prekršaj. U osnovi naime upravo prekršaj, kršenje zapovijedi, zapovijed uzvratno potvrđuje. Proglašava da je (bila) nužna. Prema Batailleu je i zabrana ubijanja, koja kao nasilje izvire iz čovjekovih nesvjesnih sila, postavljena zato da bismo je kršili. U suprotnom, ratovi ne bi bili mogući, ne bi bili zamislivi. „Bez zabrane rat je nemoguć“[11]. Životinje koje ne poznaju zabrane, ne poznaju ni organiziranu borbu kao što je rat. Upravo zbog zabrane, koja se urezuje u slijepo nasilje, rat u osnovi nije više slijepo nasilje, rat nije više slijep, nije čista (animalna) iracionalnost, nego racionalizirana iracionalnost. Rat je nasilje bića obdarena razumom koje, prigodice, stavlja svoj razum u službu slijepog nasilja.

Počesto je čak kršenje zakona podvrgnuto stanovitim pravilima, barem koliko i sama zabrana. Prekršaj je takoreći unaprijed opisan, odnosno propisan i zato ograničen. No događa se da se slijepe sile na stanovit način izliju preko granica zabrane, prestupe ograničenost. Što ih onda može zaustaviti? Zaustaviti tada kad su već prešle preko granica zakona? Ništa. Tako, primjerice, pri smrti kralja kao autoriteta, na kojem se zasnivaju zakoni (zapovijedi i zabrane), nastupa vrijeme orgija[12]. Orgijastično vrijeme nenadziranog slobodnog iživljavanja: rasipanja životnih, nadasve spolnih snaga. Nagoni se oslobađaju. Ne samo spolni nagon, nego i nagon smrti. Slom institucija svagda prate i ubojstva.

No sve su „revolucije“ ujedno i „karnevali“, sakrilegiji se zbivaju na svečan način, kao svečanosti, svetkovine: „Takav način gledanja teško je prihvatiti, budući da sveto označuje istodobno dvije protivne stvari. U temelju je sveto predmet zabrane. Zabrana, koja na negativan način označuje svetu stvar, nije kadra u nas uliti samo – na religijskoj razini – osjećaj straha i drhtanja. Taj osjećaj se na svojoj skrajnjoj granici pretvara u pobožnost (dévotion), pretvara se u obožavanje (adoration). Bogovi koji utjelovljuju sveto, izazivaju kod onih koji ih obožavaju drhtanje, no ovi ih časte (vénèrent) i dalje. Ljudi su istodobno podvrgnuti dvama djelovanjima: strahu (terreur) koji ih odvraća i privlačnosti (attrait) koja im zbog fascinantnosti pobuđuje štovanje (respect). Zabrana i prijestup odgovaraju ovim dvama suprotnim uzbuđenjima. Zabrana, tabu na neki način nisu u opreci s božjim, jer božje označuje fascinantni vid zabrane: to je transfigurirana zabrana (l’interdit transfiguré)“[13].

U prijestupu čovjek prestupa granice profanog svijeta. No taj svijet, koji je svijet zabrane, ne narušava. Prijestup je naime prijestup u drugi, sveti svijet. Svijet svetkovina, vladara i bogova. Budući da je za Bataillea profani svijet prije svega svijet rada[14], prema njemu je prijestup/transgresija isto što i istup iz svijeta rada. Svečano rasipništvo nije ništa drugo nego prekomjerno rasipanje dobara što ih je čovjek uspio proizvesti, odnosno skupiti tijekom rada. Sveti i profani svijet su komplementarni. U sveto vrijeme svetkovine dopušteno je ono što je u uobičajenom svijetu rada zabranjeno.

Budući da je religija neizbježno povezana sa svečanostima, svetkovinama, ona se samo naizgled temelji na zabranama: „Religija u osnovi nalaže (commande) transgresiju zabrane“[15]. Vjerski se zanos ne osvrće na strah, pa ni na strah pred zabranama. „U kršćanstvu i budizmu ekstaza se temelji na prekoračenju užasa (dépassement de l’horror). Suglasje s ekscesom, koji se uzdiže nad sve, još je izrazitije u religijama u kojima su strah i gađenje usađeni duboko u srce. Nema osjećaja koji bi nas većom snagom bacio u prekomjerje (l’exubérance) nego što je osjećaj ništine (néant). No prekomjernost nipošto nije uništavanje, ona je prekoračenje suzdržanosti, transgresija“[16]. Orgije prvotnih ljudi – isto vrijedi za stare Grke – ne zasnivaju se toliko na sveopćoj raspuštenosti koliko na trenucima uzbuđenosti, religiozne uznesenosti. Prekrivaju se područja religije i erotizma. Sliku orgije kao puke raspuštenosti stvara tek kršćansko prevrednovanje vrijednosti. Kršćanstvo se naime rađa iz suprotstavljanja duhu transgresije. No ne iz apsolutnog suprotstavljanja, budući da onda uopće ne bi bilo religija, ne bi u sebi imalo više ništa religiozno. Naprotiv, u kršćanstvu je religiozni duh sačuvao svoje bitno obilježje.

Religiozni se duh u kršćanstvu čuva prije svega preko njegova odnosa spram kontinuiteta: „Kontinuitet nam je dan u iskustvu svetog. Bit kontinuiteta čini božje. Kršćanstvo u svojem zamahu čak sve prepušta kontinuitetu“[17]. Prepušta kontinuitetu tako radikalno da previđa i zanemaruje putove do kontinuiteta. Na jednoj strani kršćanstvo otvara prostor takve ljubavi koja zaboravlja na sve, osim na izgubljeni kontinuitet što ga iznovice nalazi u Bogu. Ljubav prema Bogu i međusobna ljubav, koja izvire iz Ljubavi, uzdižu se nad svakim ritualnim, delirijskim nasiljem. Kršćanstvo nikad ne gubi nadu da je egoističnu, samoživu diskontinuiranost moguće pretvoriti u kraljevstvo kontinuiteta i ljubavi. Time se prvotna težnja za prijestupom preusmjerava u viziju o prevladavanju, ukidanju nasilja, pretvorenog u njegovu oprečnost. U tom je kršćanskom snu, prema Batailleu, nešto uzvišeno (sublime) i fascinantno. No na drugoj strani kršćanstvo svijet kontinuiteta (svetog) uključuje u granice svijeta diskontinuiteta. Mjeri ga njegovim mjerama. U Bogu kao Stvoritelju sveto je reducirano na diskontinuiranu osobu. Štoviše, od onostranosti realnog svijeta kršćanstvo je načinilo produžetak svih diskontinuiranih duša. Nebo i pakao naselilo je mnoštvom duša koje su, uz nazočnost Boga, osuđene na vječni diskontinuirani život izdvojenih bića. Izabranici i prokletnici, anđeli i demoni postali su međusobno razgraničeni, odvojeni proizvoljno jedni od drugih, otrgnuti od „totaliteta bivstvovanja (totalité de l’être)“[18] koji bi ih trebao povezati. Mnoštvo slučajno stvorenih bića i Stvoritelj pobijedili su svoju osamljenost u uzajamnoj ljubavi Boga i izabranika, no potvrdili su je u mržnji spram prokletnika. Ali je i sama ljubav čuvala u sebi konačnu izdvojenost. U ovom atomiziranom totalitetu gubio se put od izdvojenosti do povezanosti, od diskontinuiteta do kontinuiteta, gubio se put nasilja što ga je zacrtala transgresija.

Umjesto izlaganja i izazivanja imamo sada traganje za skladom, pomirenjem u ljubavi i u podčinjenosti, odnosno pokornosti. Kršćanstvo odgovornost za žrtvovanje na križu ne pripisuje volji vjernika. Točnije, vjernik u žrtvi Razapetog sudjeluje samo razmjerno svojim grijesima.

„Na taj je način jedinstvo sfere svetog razbijeno. Na poganskom stupnju religije sveto je utemeljeno na prijestupu, pri čemu njegovi nečisti vidovi nisu ništa manje sveti nego čisti. Cjelokupna sfera svetog sastavljena je iz čisto i nečistog. Kršćanstvo je pak odbacilo nečistost (l’impureté). Odbacilo je krivnju (culpabilité), bez koje sveto ne možemo predstavljati, jer do njega vodi samo kršenje zabrane. Čisto ili svijetlo sveto dominiralo je već u antičkom poganstvu. No nečisto ili (zlo)kobno (néfaste) sveto bilo je temelj, čak i kad je od njega ostao samo predznak prekoračenja (prélude d’un dépassement). Kršćanstvo nije moglo posvema odbaciti nečistost, nije moglo odbaciti prljavštinu (souillure). No ono je na svoj način odredilo granice svetog svijeta: nečistoća, prljavština i krivnja ostavljene su izvan spomenutih granica. Nečisto sveto je odsad potisnuto u profani svijet. U svetom svijetu kršćanstva ne može biti ništa što otvoreno ukazuje na temeljnu narav grijeha, prijestupa. Sotona – anđeo odnosno bog prijestupa (nepokornosti i pobune) – bio je izgnan iz božanskog svijeta“[19].

Premda je Sotona, odnosno Lucifer božanskog podrijetla, božanske su mu prednosti bile dane samo zato da bi ih izgubio. Na čudan način čuva nadnaravnost svetog svijeta. Profanacija znači nešto drugo: profanu uporabu svetog. I u poganstvu dodir nečistog znači oskvrnuće: prljavštinu. No tek unutar kršćanstva postojanje nečistog svijeta već samo po sebi označuje profanaciju. Profanacije je bilo samim tim što su nečiste stvari postojale, čak i kad na čiste stvari prljavština nije pala. U kršćanstvu se prvotna opreka između profanog i sakralnog svijeta pomiče u drugi plan. Dio profanog se spaja s čistom, božanskom polovicom, a drugi dio s nečistom, dijaboličnom (diabolique) polovicom svetog (sakralnog): „Zlo koje postoji u profanom svijetu spaja se s dijaboličnim dijelom svetog, a dobro s božjim dijelom“[20]. Ono što je dobro jest jedino odista sveto. Dobro tako pridobiva aureolu svetosti, dočim je zlo postavljeno izvan svetosti, štoviše, predstavlja njegovu opreku. Tako dolazi do paradoksalnog obrata: dok je u poganstvu pristup svetome moguć samo prijestupom, u kršćanstvu tek profanacija (desakralizacija) omogućuje dodir s nečistim, zabranjenim, što će reći svetim u bitnom, prvotnom smislu.

Rascjep svetog na Dobro i Zlo, na Boga i Vraga, prema Batailleu, dakle prikriva sveto kao sveto. No što je sveto kao sveto? Batailleovo jednačenje svetog s kontinuitetom bivstvovanja, s neatomiziranim totalitetom bivstvovanja ništa ne govori o svetom kao svetom. Zapravo nam ništa ne govori ni o bivstvovanju kao bivstvovanju. Sav je naglasak jedino i samo na kontinuitetu, odnosno diskontinuitetu. U pozadini odjekuje mistično jedinstvo, nekakvo sve-jedinstvo nirvane, a u čovjeku se nahodi nešto što ga u erotskom ili religijskom zanosu, preko nagona smrti približava, u koitusu („maloj smrti“) gotovo spaja s bivstvovanjem, vraća u njegov kontinuitet.

Područje svetog nahodi se dakle s onu stranu ontološke diferencije, razlike između bivstvovanja i bivstvujućeg. U tomu se očituje fundamentalni platonizam, odnosno izvorna metafizičnost Batailleova razumijevanja svetog. Polazi od metafizičke, onto-teološke strukture, potom nastoji iz nje istupiti korakom u mističnost, trseći se odreći svojega teološkog momenta[21]. No taj mu se opetovano vraća na mala vrata preko kontinuiteta, odnosno totaliteta bivstvovanja.

Posvema nejasan ostaje i odnos između svetog i tabuiziranog (zabranjenog, nečistog), odnosno između svetog i prijestupa. Jer, kako znamo od Levinasa, sveto koje je „zaštićeno“ zabranom jest svagda već sankcionirano sveto, odnosno sakralno[22]. Batailleovo povezivanje svetog sa zabranom i transgresijom umnogome je bliže kršćanstvu nego predkršćanskim, odnosno nekršćanskim religijama, na koje se inače pozivlje. Polazi od Pavlovih riječi iz Poslanice Rimljanima da ne bi bilo požude ni grijeha ako ne bi bilo zakona (kao zabrane)[23]. No zakon nije tabu u smislu koji mu daje Bataille[24]. Premda je nedodirljiv, zakon nije nečist. Tabu ili nečisto jest ono što zakon zabranjuje. To je dostojno požude ili grešno. Erotsko je samo najvidljiviji dio toga. To istodobno znači da sveto vrijeme kao orgijastično vrijeme svetkovine nije vrijeme erotizacije nego upravo – dezerotizacije. Zakon je suspendiran, zabrane više nema, nema razlike između „dobrog“ i „lošeg“, dakle ni između transgresije i prekršaja.

 

[1] G. Bataille, L’Erotisme, Oeuvres complètes, sv. 10, Paris 1987, str.11.

[2] Kao uvod u Batailleovu misao i dalje korisno može poslužiti knjiga R. Sasso, Georges Bataille: Le Système de non-savoir, Paris 1978. Od relativno novije literature valja istaknuti knjigu G. Compagno, Georges Bataille, Pescara 1994., kao i zbornik D. Hollier (ur.), Georges Bataille après tout, Paris 1995. Za našu temu vidi napose: R. Reschika, Das Versprechen der Ekstase: Eine philosophische Reise durch das erotische Werk von Geogres Bataille und Julius Evola, Bochum – Freiburg 2011; J. Feyel, Georges Bataille: une quête érotique du sacré, Paris 2013

[3] Više o tome, vidi M. Surya, Georges Bataille, la mort à l’oeuvre, Paris 1992.

[4] Vidi E. Durkheim, Les formes élémentaires de la via religieuse, Paris 1960. U svojoj Teoriji religije Bataille će zapisati da se doduše „odalečio od Durkheimova učenja“, ali je pritom „zadržao od njega bitno“ (G. Bataille, Théorie de la religion, Oeuvres complètes, sv. 7, Paris 1976, str. 358). Više o odnosu Bataille – Durkheim u knjizi: W. Pavlett, Georges Bataille: The sacred and the society, London – New York 2016.

[5] Georges Bataille, L’Erotisme, op. cit., str. 17-18. Da je temeljni de Sadeov problem upravo problem čovjeka odana Zlu, ali koji trpi zbog toga što ga Dobro osuđuje, Bataille naglašava u djelu Književnost i zlo. Vidi G. Bataille, La littérature et le mal, Oeuvres complètes, sv. 9, Paris 1979, str. 245. Da je pak de Sade, upućen u filozofiju svojega doba, toliko prekoračio njezine okvire da je upravo u njezino ime bio osuđen, vidi klasično djelo P. Klossowski, Sade, mom prochain, Paris 1947, str. 48.

[6] G. Bataille, L’Erotisme, op. cit., str. 27.

[7] Ibidem, str. 28,

[8] Ibidem, str. 28

[9] O Batailleu i mističnom iskustvu, vidi A. Hussey, The Inner Scar: The Mysticism of George Bataille, Amsterdam 2000.

[10] Ibidem, str. 29.

[11] Ibidem, str. 67.

[12] O tome, vidi R. Caillois, L’homme et le sacré, Paris 1957, str. 125-168, napose, str. 151. Detaljnije o sociološkoj školi svetog (Bataille, Leiris, Klossowski, Monnerot), na koju se oslonio i R. Callois, vidi S. Moebius, Die Zauberlehrlinge: Soziologiegeschichte des Collège de Sociologie 1937–1939, Konstanz 2006.

[13] G. Bataille, L’Erotisme, op. cit., 70-71.

[14] Za neke aspekte Batailleova razumijevanja rada, vidi J. Habermas, Zwischen Erotismus und Allgemeiner Ökonomie: Bataille, u: isti, Philosophische Diskurs der Moderne, Frankfurt/M. 1989, str. 248-278. Batailleov odnos spram Hegelove dijalektike gospodara i roba tematizira J. Derrida, De l’économie restreinte à l’économie générale, u: isti, L’écriture et la différence,  Paris 1967, str. 369-407. Pritom Derrida nažalost na nekim ključnim točkama previđa prisuće Nietzschea u Batailleovoj lektiri Hegela. O tomu napose F. Warin, Nietzsche et Bataille: la parodie à l’infini, Paris 1994.

[15] G. Bataille, L’Erotisme, op. cit.,  str. 72.

[16] Ibidem.

[17] Ibidem, str. 119.

[18] Ibidem, str. 121.

[19] Ibidem, str. 121-122

[20] Ibidem, str. 122

[21] Michel Foucault u tom smislu zamjećuje da Bataille uspostavlja nutarnju povezanost između obzorja seksualnog iskustva i smrti Boga „ne kako bi pridao prastarim gestama novi sadržaj, nego da bi omogućio profanaciju bez objekta, praznu profanaciju, okrenutu samoj sebi, čiji se instrumenti okreću samo prema samima sebi“ (M. Foucault, Préface à la transgression, Critique, br. 195-196, 1963, str. 751-752).

[22] E. Levinas, Du sacré au saint, Paris 1977, str. 109, 131. O ovom Levinasovu okretu vidi posebice M. Hentschel, Das Heilige bei Levinas, u: M. Mayer & M. Hentschel (ur.), Levinas: Zur Möglichkeit einer prophetischen Philosophie, Giessen 1990, str. 195-221; R. Esterbauer, Anspruch und Entscheidung: Zu einer Phänomenologie der Erfahrung des Heiligen, Stuttgart 2002, posebice str. 30, 37, 40-41.

[23] Vidi M. Kopić, Žudnja i stremljenje, Zagreb 2018, str. 38.

[24] Usp. S. Mosès, L’Eros et la Loi, Paris 1999.

 

Politički život i smrt

Novica Milić:

 

Deset saveta strankama koje hoće da osvoje vlast

– beleške uz “Slovo o slobodi” Bože Grujovića, for dummies

  1. Čitajte. – Počnite od Makijavelija. Ako je Spinoza svojevremeno, taj pisac velike Etike, za Makijavelija rekao da je posredi “jedan od najpametnijih ljudi, koji nam je dao mudre savete kako da osvojimo i očuvamo slobodu”, nemate se čega bojati, osim površnog čitanja i ignorancije. Čitanje je razmišljanje, a Makijaveli je umeo da čita znake vremena, kako bi, prividno savetujući vlastodršce, zapravo nama pomogao da jasno vidimo kakvi su, i da sačuvamo naše slobode. Čitajte sve, a najviše dobre knjige. Politika se uči. Čitajući političku istoriju i političku misao. Nemojte biti poput naših političara “barbarogenija”, koji sve znaju jer su tako uobrazili. Tu su većinom neznalice i barabe. Makijaveli je opisivao najopasnije barabe u svojim delima, barabe koje su bile opasne jer su znale. Možete se od takvih sačuvati samo ako znate više od njih. Zato čitajte, ako ne baš Makijavelija, jer vam nije po ukusu, a onda Slobodana Jovanovića. Da, počnite sa Slobodanom Jovanovićem. Makijavelija čitajte posle. A posle njega, opet se vratite Slobodanu Jovanoviću. (Pre svakog početka, pročitajte “Slovo o slobodi” Bože Grujovića. Bilo je to “Slovo” objavljeno u memoarima prote Mateje. Onda je odatle, u narednim izdanjima, nestalo; par listova je izgubljeno. Srbija je zaboravila na Božu Grujovića, najvećeg i najmudrijeg među nama. Da, baš tako: najvećeg i najmudrijeg. Moje napomene su samo trice i kučine “za neupućene”, for dummies.)
  2. Čemu služi vlast (kad služi). – Ako želite da osvojite vlast, računajte da će vlast da osvoji i vas. Zato, ako i kad osvojite vlast, nastojite da osvojite slobodu; ali ne za sebe, nego za sve ostale osim sebe. Biti na vlasti, ne znači biti slobodan; to znači dati slobodu drugima. Biti na vlasti, to samo i jedino znači preuzeti odgovornost za slobodu drugih. Budite zato odgovorni, ali to uvežbavajte i kad ste na vlasti i kad niste. Malo je odgovornih na vlasti; nastojite da to budete, vežbajte se u tome. Nema druge dobre politike nego politike odgovornosti. A odgovornost znači da se brinete o slobodi ostalih, i znači, ništa manje, da postavljate prava pitanja i da tražite istinske odgovore.
  3. Politika kao tržište. – Među pravim pitanjima najpre dolazi ovo: kakvo je političko tržište na kojem nastupa moja stranka? Jer je vaša stranka na tržištu, političkom tržištu; prošlo je vreme kad ste mogli, kao komunisti ili fašisti, koji nisu uopšte marili za slobodu, računati da ste jedina stranka. Danas se slobode stvaraju, ako hoćete – proizvode. Šta vi stvarate, šta proizvodite? Kome je namenjen vaš proizvod? Zato prvo što treba da uradite jeste da ispitate tržište. Koristite metode ispitivanja političkog tržišta, najpre unutrašnjeg, a onda i spoljašnjeg. Nemojte od stručnih agencija koje se bave ispitivanjem tzv. javnog mnenja tražiti da se raspitaju okolo “za koga biste glasali na izborima”; to direktno pitanje je i uvredljivo i pogrešno postavljeno. Pitajte važnije stvari, odnosno ispitajte koje su sve socijalne, ekonomske, životne vrednosti – orijentiri prema kojima ljudi upravljaju svoje nade i želje, potrebe i očekivanja. Idite okolo i pričajte s ljudima, pitajte ih koje realne dnevne i sedmične probleme imaju. Ne o čemu maštaju, nego šta žive. Da li je hrana koju im deca jedu dovoljno zdrava i koliko na nju troše; kakav im je prevoz od kuće do posla i kako uspevaju da parkiraju auto? Da li ih šef i kolege na poslu kinje, i šta bi moglo da se uradi pa da im posao bude manje tegoban? Koliko i kako su spremni da pomognu svojoj okolini i ako nisu, zašto nisu? Da li im je okolina zagađena – otpacima, lošim vazduhom, bukom, agresivnošću, nasiljem, verbalnim i svakakvim – i šta bi oni učinili da se to smanji, sredi, otkloni? Ne pitajte ih o Kosovu; ni vi ne znate šta biste s Kosovom; ni Kosovo ne zna šta bi sa sobom. Ne pitajte ih ni o Evropi, Americi, Rusiji, Kini, jer ni vi ne znate šta ćete s Evropom, Amerikom, Rusijom, Kinom, a ne znaju ni pametniji od vas. Pitajte ih o onom navodno malom, od čega se sastoje vaši i njihovi stvarni životi. Pitajte prava i stvarna pitanja.
  4. Bez krupnih reči i još krupnijih ideja. – Kad dobijete odgovore, nacrtajte grafikone, izvucite vektore, hvatajte trendove – napravite socijalnu, pa time i političku mapu društva. Da li su vrednosni orijentiri sasvim desno, izrazito konzervativni, ili su manje desno, tracionalistički, ili po sredini, tolerantni i liberalni, ili su levo, reformski i pobunjenički? Čitajte podatke, naučite da ih tumačite. Naročito su važni tzv. markeri – tačke u kojima se ukrštaju sasvim konkretne teškoće i potrebe ljudi. Nema ih mnogo – podataka treba da je mnogo, ali markera malo, jedva desetak – i to su uporišta za vašu političku produkciju. Manite se deklarativnih programa, svi ih imaju, i malo kome šta znače. Vaši planovi treba da su konkretne akcije, što više lokalne, što bliže zemlji. Visoka nebesa politike, to su oblaci od kojih se ne živi. Ne bojte se opasnih uvida i neočekivanih odgovora. Čak ni toga da je sloboda nisko na vrednosnoj lestvici ljudi, a da vrednost odgovornosti malo ko razume. Jer ljudi malo imaju iskustva sa slobodom, i sa odgovoršću, one su im učinjene teškim i nerazumljivim. Manite se i velikih definicija slobode: uzmite da je sloboda moć da se upravlja vlastitim životom, a odgovornost briga za druge, i to će biti dovoljno. Uvek polazite od istine, a istina je u podacima šta ljude muči i šta bi uradili da umanje tu muku. Uvek počnite od podataka, činjenice su istinsko tlo po kojem hodate.
  5. Akcija, a ne reakcija. – Za konkretne planove i akcije potrebni su vam konkretni ljudi. Šta, reći će neko, zar ljudi nisu konkretni? Žao mi je, ali u strankama vidim vrlo apstraktne ljude, ljude vođene apstrakcijama kao što su “glavni odbor”, “opštinski odbor”, naročito “predsednik”. “Glavni odbori” naših stranaka su uglavnom brbljaonice visokoparnih fraza, ili svađalačke pozornice, intrigantski klubovi, presipanje šupljeg u prazno, ćerdanje najskupljeg resursa (vremena), a čine ih umišljeni stranački “baroni”, oni kojima je sujeta odavno pojela pamet; takvi su i ostali “odbori”, a naročito “predsednik”. Čemu jedan “predsednik” može da “predsedava”? Pustinjom koja raste? Manimo se krupnih reči, sedenja i sujeta. Ako ste u politici, vi ste na službi drugima. Vama su reči oruđe za konkretne akcije da se popravi život; vi ste javni službenik, sluga ostalih. Vi ne sedite, nego se krećete, i predvodite ako ste u pokretu. Sujeta je najgori naprijatelj pameti. Neće vas visoko držanje čela učiniti mudrim. Iznad svega: imajte aktivne i pozitivne programe, a na vlast reagujte tek usput. Tako je Imamoglu pobedio Erdogana u Istanbulu. Računajte da mudrosti u kolektivima, pa i stranačkim, nema; i da se do ravni koja se zove pamet, tek treba uspeti. Ne toliko na rečima, koliko činjenjem. Pamet je kad su reči tu da se pitaju, a odgovori kad su dati u delanju.
  6. Borba. – Politika jeste borba, ali nije rat. Cilj nije uništenje protivnika, nego pobeda nad suparnikom. Čime se vodi takva borba? Pošto ste počeli od istinitih podataka koji treba da vas odvedu do valjanih akcija, ono što budete činili, biće politički marketing. Nemojte o marketingu misliti onako kako misle naši marketinški “stručnjaci”, bahati amateri, čede jovanovići ili čupići, izgubljeni u svom biznisu ili zaostali u svom socijalističkom razvoju. Marketing je ozbiljna nauka i ozbiljan zadatak. Pođite od toga da vaš suparnik to zna bolje od vas, zato je na vlasti a vi niste. Čitajte knjige iz marketinga kako biste saznali da je marketing: a) ispitivanje potreba ljudi; b) oblikovanje svoje ponude; c) plasiranje ponuđenog i praćenje šta ljudi čine sa vašim proizvodom; d) pronalaženje novih ponuda za nove potražnje; e) planiranje resursa, vaših i tuđih; f) ispitivanje kuda i kako dalje. Jer vaša je politička ponuda jedna od mnogih. Ako ne znate kako da je stvorite, nemojte se ni upuštati na utakmicu na političkom tržištu. I mislite o svojim i tuđim biračima kao potrošačima, o politici kao o supermarketu, a ne kao o sceni na kojoj ćete glumatati umišljenu veličinu. Nemojte uopšte glumatati; budite prozivođač i budite reklamer vlastitih dobrih proizvoda.
  7. Mediji. – Nemate medije preko kojih ćete plasirati svoju političku robu? Pa, stvorite ih. Kod nas su mediji uglavnom praznoglavi, dosadni i manje-više isti. Stvarajte nove, internet vam je saveznik, umrežavajte audio i video, reči i akciju. Naročito stvarajte lokalne medije. Neka glavnina vaših novčanih sredstava, posle izdašne potrošnje na istraživanje vrednosnih orijentira potencijalnih kupaca vaše robe, bude usmerena na stvaranje novih medija. Ne računajte previše na tzv. profesionalne novinare; kod nas je takvih malo. Najviše je novinara nedoučenih, umišljenih, izvikanih, koji takođe stalno presipaju iz šupljeg u prazno. Računajte na novinare građane, na to da svako ko ima mobilni telefon može da bude televizijski – tačnije: video – reporter. Napravite timove za tehničku edukaciju i negujte građansko, a ne “profesionalno” novinarstvo. Mediji su ono što su oduvek i bili: posrednici. Ako vi ne stvorite medije za sebe i građane, niko neće. A stranka neka vam bude medijsko oruđe, umreženo u timove, umreženo prema okolini. Obraćajte se stvarnim ljudima, a ne “prosečnom građaninu”. Nema takvog; postoje samo ovi i oni, ovakvi i onakvi, živi ljudi koji vape za istinom. Dajte im istinu.
  8. Finansije. – Smišljate nove načine za prikupljanje novca za vaše akcije. Neka vam sve finansije budu javne, svima na uvid. Budite štedljivi, dajte primer. Ako imate bogate donatore, neka slađa para bude od onih koji malo imaju, nego od onih koji puno imaju. I neka svaka para koju dobijete ostavi traga: i u računima, i u vašim delima. Politika nije ni jeftina ni skupa ako je uzmete kao ekonomiju koja treba da proizvodi valjana dela, slobodu i odgovornost, ako ima učinka i ako je svima pregledna (“transparentna”). Ako hoćete da se obogatite, bavite se biznisom. A ako vam bavljenje politikom bude biznis, bićete još jedna stranka-preduzeće, korumpirana stranka-mafija. Previše je takvih okolo. Pobedićete samo ako sve to ne budete. Pobedićete ako ste drukčiji. Pobedićete ako pare uložite u pobedu “niske” politike, a ne u glumljenje “visoke” politike. Stranka je oruđe da osvojite vlast, a vlast je oruđe da pojedincima u društvu obezbedite slobodu i sačuvate od neodgovorne, uvek preterano moćne države. Moć dajte životu, državu ograničite, vlast ustavite. Tome služe i ustav i zakoni. Ako su pravedni i promišljeni. To jest, kad su suvisli, što kod nas još uvek nije slučaj. I ne verujte rečima na papiru, institucije nisu toliko u izglasanim zakonima koliko su u pravednim postupcima.
  9. Levo-desno. – Nastojte da budete u sredini, tamo je politika slobode. Kod nas su svi levo ili desno, i trče da što pre budu krajnje levo ili desno, ekstremi; niko neće u sredinu. Da saznate gde ste na političkom spektru, gledajte po čemu je vaša orijentacija slična u evropskom spektru stranaka. Da li ste sličniji socijaldemokratama, ili liberalima, ili konzervativcima? Levim ili desnim liberalima? Manite se stare hrišćanske i prežvakane ideje “socijalne pravde”, levica je reformatorska, za pravnu jednakost, društvene promene, nove forme života i za ekološke akcije. Desnica je, ako je pametna i ne hrli prema krajnjosti, već prema sredini, za očuvanje sloboda, za ekonomsko snaženje pojedinaca i preduzeća, za državno jedinstvo i uvećanje moći. Ostavite se verbalnog patriotizma, a naročito povišene nacionalne temperature. Ne busajte se u svoje etničke grudi, šuplji zveče; svaka budala to može. Negujte pamet tako što ćete poštovati ostale i brinuti o budućnosti svoje dece, ako je ikako moguće u zemlji u kojoj živite. Tako radi svaki pravi patriota, bio on levi ili desni. Vi ste šta ste, i budite dobar Evropljanin. (Ma šta Evropa, koja nije uvek slatka kakvom se predstavlja, mislila o vama.)
  10. Stranka. – Nemojte nikad reći da je nešto “politički motivisano” (pa da zato valja ili češće ne valja). Sve je politički motivisano. Recite da je nešto “stranački motivisano”, jer tako se definiše politički interes, stremljenje i akcija. Nisu svi isti u politici, mada su jako slični. Vi ćete nastojati da budete drukčiji. Ako na vas krenu đonom, slobodno đonom i uzvratite. Ako na vas lepim, odgovorno lepim i uzvratite. Na vama je da stranku ustrojite kao falangu, ili kao mrežu aktivnih timova; savetujem, iz više razloga, ovo drugo. Politika ne valja kao privilegija, ona mora biti sloboda planiranja i odgovornost činjenja – odgovorna sloboda kojoj vi poklanjate vreme, energiju i resurse. Ali nemojte sve dati za politiku, postaćete šuplji i dosadni, neinventivni i oglupaveli. Nije politika sve. Nemojte dozvoliti da vam politika bude sve. Još manje je stranka sve. Nađite vreme za čitanje. Kupite ženi cvet i izvedite je u šetnju. Igrajte fudbal sa svojom i tuđom decom. Vozite bicikl, obiđite omiljena mesta van grada, uživajte u čistom vazduhu i kuvajte sebi ukusniju hranu. Neka vas susret s nepoznatima obraduje, a ne uplaši. Politika je još uvek nužno zlo, i bavite se njome od nevolje. Ako ne osvojite vlast, a sledite savete ovog okorelog liberala, znači da ste ili glupi ili vas više zanima da muljate nego da odgovorno vladate i slobodno postupate. Svejedno niste ni za šta.

Jer je nevolja velika, a sloboda još daleko. Odgovor je već u pitanju, samo ako je ono pravilno postavljeno. Budite ljubopitljivi.

(Preneto iz Novog magazina, broj od 7. novembra 2019.)

 

 

Slovo o slobodi Bože Grujovića

Boža Grujović:

 

Slovo o slobodi

 

Zakon je volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo zaprešćava. Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušći (obšča kancelarija) i svjašćenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom.

Zakon dobre, zaslužene da nagradi; a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan mora biti.

Nisu znali šta je zakon, zakon velim graždanski. Zakon je vilajetu to, što jednom čoveku rana, piće, vazduh, odelo, i kuća; to jest kako čovek kad rane i pića i proče nestane umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u robstvo dođe, i da se sa svim rastrgne i pogine. No zakon tako kao i rana, mora dobar biti. A kako ćemo mi taj dobar zakon napraviti, pod kojim će vilajet čestit i srečan biti, krepko i tverdo stajati, i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti. Na prvo pitanje treba pametno da odgovorimo. Jerbo od ovoga i sreća i nesreća narodna zavisi.

Ovo nas i srce i duša naša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman čestan i pošten čovek pokoran, i što on do smrti svoje slušati želi. Svaki će reći, ja sam pokoran razumu i pravdi. Ove ću do smerti moje i gladan i žedan, i go i bos, verno slušati. Svaki čovek ovo, svaka žena i dete ovako govori, u serdcu svome: zapovedaj mi razumno i tvori mi pravdu, pak ću za te u nuždi i krv proliti. Može li štogod na svetu lepše, slađe i milije biti, nego kad i krivac osuđeni rekne svome sudiji: Ti si mi razumno i pravedno sudio, svaku ću pretrpiti.

Razum dakle i pravda jesu dve polovine blagopolučija. Gde razuma i pravde nema, tu nema zakona.

Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom našom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon, da nam prvi gospodar i zapovednik bude. Ona da zapoveda i gospodarima, vojvodama, sovjetu, svjaščenstvu, vladikama, svakome malomu i velikomu. On će nas braniti, i svobodu i voljnost sačuvati.

Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovljenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustakluk i ajdukluk samo pod drugim imenom.

To jest nitko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zla činiti; a osobito onaj, koga je narod za sudiju i zapovednika izbroi, ne samo da ne sme ni najmanje zlo činiti, nego mora u svakoj priliki dobro činiti, inače to nije dostojan sudija i pogavar biti. – Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imanje, i čest svoju. – Sigurnost 1. života, 2. imanja, i 3. česti, svaki, da i ono dete koje se ješče rodilo nije, ište od zapovednika, i ako poglavar svima njima život, imanje i čest sačuvati neće, ili ne može, nije dostojan poglavar biti.

Vtora dužnost poglavara jest osvoboditi neosvoboždene, i svobodu vilajetsku sačuvati, jerbo nam u svobodi dvaput mio i sladak život. Svoboda nas razlučava od zverova, i rob gori je od zvera, jerbo čoveku robu ono se oduzima, što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti, nego u poganom ropstvu biti. – Svoboda, svodoba nas ljudima čini, – svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost, i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona svjaščenstvo prosveščava, i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže.

Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakoga obogaščava; svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće veseli i utešava, i mio mi život čini! U svobodnoj zemlji u polju bolje rodi, i marva se bolje plodi, lep hleb jede, i dobro vino pije!

– Jednom rečju gde nema svobode tu nema života.

 

(Boža Grujović je ovo “Slovo o slobodi” spremio kao govor za sednicu Praviteljstvujušćeg sovjeta 15. avgusta 1805. godine, čiji je bio prvi sekretar. Došao je kao dobrovoljac u pomoć oslobađanju od Turaka, kao prvi visokoškolovani Srbin iz preka, imenom Teodor Filipović, u Srbiji prozvan Božidar Grujović. Bio je poreklom iz Vrela, iz valjevske nahije, a rođen u Rumi, podno Fruške Gore. Doktorirao je prava na Peštanskom univerzitetu, bio profesor juristike na Harkovskom univerzitetu, a umro u 29-oj godini 1807.)

 

Kundera o umetnosti i politici

Milan Kundera:

 

PROCES PROTIV VIJEKA

 

Već gotovo sedamdeset godina Evropa živi pod režimom procesa. Među velikim umjetnicima vijeka, koliko samo osuđenih …Navest ću ovdje tek one koji mi nešto predstavljaju. Tu su, počevši od dvadesetih godina, progonjeni od strane suda revolucionarnog morala: Bunjin, Andrejev, Mejerholjd, Pilnjak, Veprik (ruski Židov, muzičar, mučenik kojeg je moderna umjetnost zaboravila; usudio se braniti pred Staljinom osuđenu Šostakovičevu operu; strpali su ga u logor; sjećam se nekih njegovih kompozicija za klavir koje je volio svirati moj otac), Mandeljštam, František Halas (pjesnik kojega je obožavao moj junak Ludvik iz Šale; progonjen i nakon smrti zbog svoje sumornosti, koja je smatrana kontrarevolucionarnom). Dolaze potom oni koji su bili progonjeni od strane nacističkog suda: Broch (koji me gleda, s lulom u ustima, s jedne fotografije na mom radnom stolu), Schönberg, Werfel, Brecht, Thomas i Heinrich Mann, Musil, Vladislav Vančura (moj najdraži češki pisac), Bruno Schulz. Totalitarna carstva s njihovim krvavim procesima su iščezla, ali duh procesa ostao je kao naslijeđe i on sređuje račune. Tako su zbog pronacističkih simpatija obuhvaćeni procesom: Hamsun, Heidegger (kojemu duguje sveukupna češka disidentska misao, na čelu s Janom Patočkom), Richard Strauss, Gottfried Benn, Heimito von Doderer, Drieu la Rochelle, Céline (gotovo pola vijeka nakon rata, godine 1992, neki okružni načelnik odbija s gnušanjem proglasiti njegovu kuću historijskim spomenikom); Mussolinijevi simpatizeri: Malaparte, Marinetti, Pirandello, Ezra Paund (američka ga je vojska mjesecima držala u kavezu pod užeglim talijanskim suncem poput životinje; u svom ateljeu u Reykjaviku, Kristjan Davidsson pokazuje mi njegovu veliku fotografiju: „Već pedeset godina nosim je uvijek sa sobom“); pacifisti koji su bili naklonjeni Münchenskom sporazumu: Giono, Alain, Morand, Montherlant, Saint-John Perse (član francuske delegacije u Münchenu, osobno je sudjelovao u poniženju moje rodne zemlje); potom komunisti i njihovi simpatizeri: Majakovski (tko se još sjeća danas njegove ljubavne poezije i njezinih nevjerojatnih metafora), Gorki, G. B. Shaw, Brecht (koji je tako prošao kroz još jedan proces), Eluard (anđeo istrebljenja koji je ukrašavao svoj potpis ukrštenim mačevima), Picasso, Léger, Aragon (kako bih mogao zaboraviti da mi je pružio ruku u teškom času mog života), Nezval (njegov autoportret u ulju visi uz moju biblioteku), Sartre. Neki su podnijeli dvostruki proces, optuženi najprije zbog izdaje revolucije, potom zbog usluga koje su joj prije toga ukazali: Gide (simbol svih zala za bivše komunističke zemlje), Šostakovič (kako bi se iskupio zbog svoje teške muzike, komponirao je budalaštine za potrebe režima; tvrdio je da je ono što nema vrijednosti ne postoji za historiju umjetnosti, ništavno je i nije se ni dogodilo; nije znao da je za sud upravo ne-vrijednost ono što se računa), Breton, Malraux (jučer optužen zbog izdaje revolucionarnih ideala, a sutra zato što ih je imao), Tibor Déry (neke proze tog komunističkog pisca, zatočenog nakon budimpeštanskog masakra, bile su za mene prvi literarni, ne-propagandistički, odgovor staljinizmu). Najvrsniji cvijet stoljeća, moderna umjetnost dvadesetih i tridesetih godina, optužena je čak triput: najprije ju je optužio nacistički sud kao Entartete Kunst, „izopačenu umjetnost“; potom komunistički kao „narodu tuđ elitistički formalizam“ i naposljetku trijumfirajući kapitalizam kao umjetnost upletenu u revolucionarne iluzije.

Kako je moguće da je šoven Sovjetske Rusije, tvorac propagandističkih stihova kojega je sam Staljin nazvao „najvećim pjesnikom našeg vremena“, kako je dakle moguće da je Majakovski ipak ostao golemi pjesnik, jedan od najvećih? Svojom sposobnošću entuzijazma, suzama ganuća koje priječe jasno vidjeti izvanjski svijet, zar lirska poezija, ta nedodirljiva božica, nije bila predodređena da jednoga fatalnog dana postane ukrašavateljica svireposti i njezina „vjerna sluškinja“? Bila su to pitanja koja su me fascinirala prije dvadeset i tri godine, kad sam pisao Život je negdje drugdje, roman u kojem Jaromil, mladi poeta kojemu je manje od dvadeset godina, postaje egzaltirani sluga staljinističkog režima. Bio sam prestravljen kada su kritičari, premda su hvalili moju knjigu, vidjeli u mom junaku lažnog pjesnika, zapravo pokvarenjaka. U mojim je očima Jaromil bio autentični pjesnik, nevina duša; kad ne bi bilo tako, moj bi mi se roman činio posve nezanimljivim. Jesam li kriv za nesporazum? Jesam li se rđavo izrazio? Ne vjerujem. Biti istinskim pjesnikom i istodobno pristati (kao Jaromil ili Majakovski) uz nepobitan užas jest skandal. Tom riječju Francuzi obilježavaju neoprostiv, neprihvatljiv događaj, događaj koji proturječi svakoj logici, ali ipak realan. Svi smo nesvjesno skloni izbjeći skandale, praviti se da oni ne postoje. Zato nam je draže reći da su veliki likovi kulture kompromitirani užasima našeg stoljeća bili pokvarenjaci. Ali to nije istina. Ako ni zbog čega, onda iz taštine, svjesni da su izloženi pogledima, da se o njima donose sudovi, umjetnici i filozofi brižno nastoje biti pošteni i hrabri, biti na pravoj strani i u istini. To skandal čini još nerazumljivijim. Ako ne želimo izići iz dvadesetog vijeka podjednako stupidni kao što smo ušli u njega, moramo napustiti olaki moralizam procesa i misliti zagonetku tog skandala, misliti do kraja, tako će to dovesti u pitanje sve naše izvjesnosti  o čovjeku kao takvom.

No konformizam javnog mnijenja jest snaga koja se uzdigla u sud, a sud nije tu da gubi vrijeme misleći, nego je tu da pokrene procese. I kako se malo pomalo između sudaca i optuženih produbljuje ponor vremena, sve češće niže, odnosno neznatnije iskustvo sudi višem, odnosno značajnijem. Nezreli  sude o Célinovim zabludama, nesposobni shvatiti da Célinovi romani, zahvaljujući upravo tim zabludama, sadrže egzistencijalno znanje koje bi im pomoglo da budu zreliji kad bi ga razumjeli. Jer u tome leži moć kulture: u iskupljenju užasa transsupstancirajući ga u egzistencijalnu mudrost. Uspije li duh procesa uništiti kulturu ovog vijeka, ostat će iza nas tek spomen na svireposti što ga pjeva dječji zbor…

Čovjek je taj koji se kreće u magli. No kad se osvrne unatrag kako bi prosudio prošla pokoljenja, ne vidi nikakvu maglu na njihovu putu. Iz svoje sadašnjosti, koja je za njih bila daleka budućnost, njihova staza mu se čini posvema jasnom, vidljiva u svoj svojoj protežnosti. Gledajući unatrag, čovjek vidi stazu, vidi ljude koji se kreću, vidi njihove zablude, ali magla je nestala. Pa ipak, svi, Heidegger, Majakovski, Aragon, Ezra Pound, Gorki, Gottfried Benn, Saint John-Perse, Giono, svi su oni koračali u magli i možemo se upitati: tko je više zaslijepljen? Majakovski koji piše svoju poemu Lenjinu, ne znajući kamo će odvesti lenjinizam? Ili mi koji ga sudimo desetljećima kasnije i ne vidimo maglu koja ga je okruživala?

Zaslijepljenost Majakovskog dio je vječne conditio umana.

Ne vidjeti maglu na stazi Majakovskog, to znači zaboraviti što je čovjek, zaboraviti što mi sami jesmo.

S francuskog preveo Mario Kopić

[Milan Kundera, Les testaments trahis, Paris: Gallimard 1993.]

 

Bircuz Jevropa

Novica Milić:

 

Bircuz Jevropa

 

Nekad su po Srbiji, ali i drugde, u varošicama postojali hoteli, i svaki drugi se zvao “Evropa”, jer je bilo zvučnije. Nije bilo udobnije, jer su to bile sklepana odmorišta puna bubašvaba i pacova. Evropa danas – onaj njen veći deo koji se diči imenom Evropske unije – nije više ni hotel, već postaje bircuz. Zašto?

Najpre, saga oko istupanja Britanije iz EU, tzv. Breksit, traje već tri po godine nakon referenduma, koji je pravno bio konsultativan, a po rezultatu pobedu je odnela tesna većina za izlazak. Ni EU ne zna šta će, a ne samo britanski Parlament, vlada Njenog Visočanstva, i torijevski političari, u kojima već duže vreme kuca nacionalističko srce gordih Albiona, koji sanjaju obnovljenu Imperiju – obnovljenu mirnijim sredstvima nego što su bile topovnjaće – i koje “kontinent” frustrira u tome. U danu u kojem ovo pišem mediji javljaju da je tekući premijer Boris Džonson, jedna klovnovska figura došla u pravi čas da razveseli montipajtonovsko društvo, poslao tri pisma glavarima Unije: jedno u kojem, po zakonu nedavno izglasanom u Domu običnih, traži produžetak roka za izlazak, drugo u kojem kaže da je prvo poslao jer Parlament tako hoće, i treće u kojem umoljava visoke adrese da se prvom pismu ne izlazi u susret. Jer je njegova, Borisova, reč “uradi ili umri”, do or die, a ta se reč, Njenog Kraljevskog Prvog ministra, ne poriče, iako je sve ostalo izvrgnuto ruglu: i parlamentarna demokratija, i Kraljica, i već odavno neurotični i razarajući, po ekonomiju i uopšte život Britanaca, referendum.

Šta će glavari iz EU učiniti? Što god da učine pogrešiće. Ako puste da 31. oktobra, na Dan veštica, Britanija napusti Uniju bez sporazuma, ostaće bez jednog značajnog, mada neugodnog saveznika, a izostanak sporazuma o “razdruživanju” (poznato zvuči, zar ne?) oštetiće privrede i finansije obe strane. Ako ne pusti, neće poštovati navodnu demokratiju (navodnu, jer su breksitovci lagali u kampanji i lažu i posle kad tvrde da je to “volja naroda”, iz razloga u koje je bolje ne ulaziti). A ako i pusti i ne pusti – umeju evropske glavonje i tako da “odluče” – biće produžena tzv. neizvesnost, koja nikako ne prija bankama i investitorima.

Dakle, o Breksitu znamo koliko smo znali juče i prekjuče: nemoguća misija, koja bi bila za film da nije na štetu svih. Kakav god bio krajnji rezultat, zapakovaće se u saopštenja i kominikea, memorandume i lepe reči, u diplomatsku laž uvijenu u fraze. Nije to strano Evropskoj uniji. Na samitu na vrhu, održanom prošle sedmice, odluku EU da otpočne pregovore sa Severnom Makedonijom i Albanijom blokirao je francuski predsednik Makron, uz još par saveznika (par je bilo dvoje od njih 27-oro). Stavio je veto obrazlažući svoj potez time da Makedonija i slične države još nisu zrele za otpočinjanje pregovora, kao i da najpre EU treba da reformiše sebe iznutra. Prvo je tačno, drugo je tačno, iako Makron, koji frazu o reformama EU ponavlja već duže vreme, nije rekao šta i kako treba “reformisati”. Pre će biti, nije teško naslutiti, da Makron čeka da se Britanija skloni na svoje ostrvo, a Merkelova u penziju, i da on svoje male napoleonovske ambicije obznani kontinentu, time možda zadobije veću podršku kod kuće, gde slabo stoji, naročito na levici, pa je prinuđen da se udvara evroskeptičnoj desnici koja se većinom protivi širenju EU. Sve je, dakle, tačno, osim obrazloženja, i osim činjenice da je početak pregovora bio zvanično obećan Makedoncima, koji su, zarad toga, promenili ime državi i otvorili se za NATO, uprkos podzemnim radnjama Rusa protiv i unutrašnjem gunđanju što im se glavna džada ne zove više Aleksandar Makedonski. Ukratko, Makedonija je izvisila, iako je uradila domaći zadatak (“od Brisela dobila šipak”, kaže slavodobitno Informer, i s pravom). Zaev je bio prinuđen da raspiše hitne vanredne izbore, a Makron je svoju evropsku moć demonstrirao tamo gde to čine cinični moćnici, na slabijima.

Šta bi vlast u Srbiji, pod vrdalamom Aleksandrom Vučićem, mogla za zaključi iz ovoga? Pa, da je laž ona koja se traži, da je opravdano da nastavi da farba i spolja, a naročito iznutra, i da od “evropskog puta Srbije” nema ništa čak i na rečima. Još će se više raširiti za Putina i Kineze, oni su mu ionako politički ideali. Srbi će, kao i ostali Balkanci izvan EU, pojačati svoju evropsku skepsu, što nije strašno, zapravo bilo bi zdravo ako bi uzeli da se zaista srede iznutra i ne čekaju da im se red spolja nameće iz Brisela. Čak bi i poslednje bilo podnošljivo, da posrtanje Evrope – gde se počnu pregovori, a onda otežu do u beskraj – nije izgovor mnogima da pojačaju svoje nacionalno busanje u grudi, nacionalističku poetiku, retoriku i erotiku, kad već to čine i neki koje je EU, pod uplivima Nemaca, već učlanila u svoj klub, kao Hrvati, na primer, da ne pominjem Mađare, Poljake ili druge koji ponovo neguju svoju visoku nacionalnu temperature kao da se ona jede.

Šteta je poprilična, a računi će još stizati. Ni Ivica Dačić ne mora ništa radi, već samo da peva i seiri, otimajući o naklonost kod Rusa. Pre koji dan sam šetao tzv. Parkom prijateljstva na Ušću, tamo gde je nekad sadila po drvo raznorazna belosvetska državnička boranija kao što su Elizabeta Druga, Ričard Nikson, Brežnjev i Gorbačov, Indira Gandi, i slični. Od domaćih a svetski poznatih veličina ima tri drveta: jedno je, piše na kamenoj ploči, kao i drugde po parku, drvo Radmile Hrustanović (ko to beše), drugo je Vuka Jeremića (poznatog pod nadimku Guzijan iz Basarinih kolumni), a treće je Ivice Dačića, popečitelja dela inostranih ovde i kohabitatora u oba režima, onom žutom i ovom crnom. E, jedino drvo u parku koje se osušilo, pa su ga posekli do trave jeste Dačićevo drvce. I više ne mora da sadi novo. Evropa je postala ne samo bircuz, već naherena, crvotočinama razorena, podzemnim tokovima dobrano zaljuljana i sumnjivog krova osušenom palmom pokrivena čatrlja. Od samog temelja – tzv. evropskih vrednosti liberalne demokratije, vladavine zakona, otvorene ekonomije i svetih ljudskih prava – ostalo je tek da se sećamo. Realnost današnje Evrope je sve dalje od njih.

Razume se, to jedva čekaju i Putin i Tramp, Erdogan i Si. Kao što jedva čekaju i unutarevropski nacionalisti, populisti i demagozi, Orban, Le Penka, Salvini i Katalonci “napaćeni pod Madridom”. Hrvati se mogu još više razulariti i na šačicama Srba dokazivati svoje hrvatstvo. Šta će biti s Evropom i njenom Unijom kroz 20 ili 50 godina danas niko ne ume da kaže. Moguće je da će se održati, ali je postalo jednako moguće i da će taj projekt trgovine u miru propasti. Sve je postalo moguće i nemoguće, u dinamici koja vuče nazad, pre evropskih povezivanja. Možda upravo usled svog projekta trgovine na prvom mestu, što je hvale vredna zamisao da je bila praćena razvojem drugih oblasti zajedništva. Ali evropski političari kao da su slušali loše marksiste, da će “baza” sama stvoriti “nadgradnju”, i pustili da biznis i samo biznis nadodređuje lice evropske stvarnosti. Čak su i slobodan protok kapitala, roba i ljudi najzad postali smetnja u uslovima sve jače globalne konkurencije, gde se kapital premešta vrlo brzo i ide prirodno tamo gde mu je profit veći, gde se robe pojavljuju i nestaju na dnevnoj osnovi, sve nižeg kvaliteta, a gde su ljudi samo resurs kojem se može, ako zatreba, otežati pa i ograničiti sloboda kretanja (a naročito boravka). Ne kritikujem ekonomiju kapitala; naprotiv. Ali se zalažem da kapital budu i druge vrednosti, a ne samo finansijske ili ekonomske u užem značenju, već i kultura, forme života, odgovornost, istina, mediji, a naročito čovekova lična sloboda. Liberalna Evropa kao da je, bojim se, passé. I u Evropi, i drugde.

 

(Izvor: Novi magazin, broj od 24. X 2019.)