Pismo iz Rima

Piranesi : “La fabbrica dell’utopia” у Palazzo Braschi

 

У Риму у Palazzo Braschi је у јуну отворена изложба радова – око 200 експоната великог уметника и архитекте у персоналној унији Ђамбатисте Пиранезија (1720-1778), насловљена “La fabbrica dell’utopia”. Рођен у Венецији – Giovanni Battista Piranesi, назван Giambattista Piranesi (рођен 4. октобра 1720, у Местре, покрај Венеције у Италији, умро 9. новембра 1778. у Риму) – он је још у младим годинама дошао у Рим. Привредно непогодно време га је омело да се бави архитектуром за коју је стекао звање, већ се морао ограничити на цртање архитектонских скица и планова, односно оним што му је јемчило егзистенцију.

У Венецији је двадесетих година 18. века настао нови жанр ”ведуте”, које је Giovanni Antonio Canal назван Canaletto довео до перфекције. У Венецији се Пиранези подучавао том новом ликовном жанру код врсног цртача ведута Ђузепеа Вазија. Већ у то време је Рим постао омиљени циљ туриста жељних споменика древне културе. Овај жанр ведута је постао култни сувенир међу туристима досегавши екстремно високе тираже. Строга монументалност античких руина је одушевљавала Пиранезија још у његовој младости. Отуда се он концентрисао на васпостављање античког Рима на својим ведутама. Пошто је он био генијалан цртач и школовани архитект у јендој личности, то је његов план наишао на идеалне предиспозиције.

Као уметник је између 1745. и 1773. на 135 гравура великог формата конципирао једну грандиозну панораму Рима (Vedute di Roma), слику Рима која је утицала на генерације. Као архитект, али са сензибилитетом уметника, остварио је своје основно археолошко дело “Antichità Romane” 1756. Доласком Винкелмана у Рим (1755), распламсао се сукоб између ”Грка” и ”Римљана”. Пиранези је у том дуелу заузео став против грчке ”лакоће” за римску сериозност и римску “magnificenza”. За његову функционалну естетику су сакрална и профана здања били исте важности. О римским инжењерским грађевинама, пре свега римском водоводу, Пиранези је посветио своје оштроумне студије, које се на овој изложби у 3D формату на видео снимку представљени. У позним годинама су Пиранезијева дела посвећена унутрашњој архитектури и дизајну, која је утицала на архитектуру енглеских вила. Пиранези је био Римљанин из љубави, архитект из пасије. Но његов тзначај почива на бакрорезима и гравурама, које су га учиниле једним од највећих мајстора-уметника 18.века.

Пиранезијеве ведуте су драматична изображења древног камења са оштрим контрастима монументалног хероизма и меланхолијом тамних руина које Пиранези види као антику. Пиранези се тим својим величанственим гравурама сублимне лепоте опирао својим поносним ставом Римљанина идеалима Винкелмановог канона лепоте, пркосећи ”гркофилији”. Посебност овог Пиранезијевог универзума може се до 15. октобра посетити у задивљујућој римској неокласицистичкој палати у непосредној близини легендарне Piazza Navona.

 

Зоран Андрић (Минхен)

Vratiti dar

Mario Kopić:

 

Dar bez uzdarja

 

Dano nam je da jesmo. Taj dar bivstvovanja prihvaćamo kao ono što jest, kao dar, jedino i samo tako da taj dar vraćamo, vraćamo ne nekakvim uzdarjem, nego samim tim darom, darom da jesmo. Vraćanje dara bivstvovanja događa se kao naše egzistiranje. Unikatno i zato neponovljivo. Nenadomjestivo. Dar bivstvovanja ne vraćamo smrću, jer ga tada ”nepovratno” gubimo. Ne možemo ga dakle otplatiti smrću, ni smrću svojom ni smrću drugih, žrtvovanjem života u ime nekog nad-života. Dar bivstvovanja vraćamo samo poštovanjem nepovredivosti života.

Za klerikalce je (kao religiozne posrednike i etičke nadzornike) pak život (najveći) dar Boga, ali ujedno i njegova svojina. Međutim, ono što smo nekome podarili, to nipošto nije više naše vlasništvo. A upravo je u tome, kako ustanovljuju suvremeni mislioci koji imaju neku težinu (Heidegger, Levinas, Girard, Derrida, Nancy, Marion…), značenje i smisao dara. Čak i ako se odreknemo svojega vlasništva nad podarenim, a očekujemo neki uzvraćaj ili neki protu-dar, odnosno zahtijevamo (glasno ili potiho) za svoj dar uzdarje, tada od dara kao dara nema ništa. Uništili smo ga! I klerikalci upravo to rade: uništavaju novozavjetnu, Isusovu predaju. Umjesto besplatne ljubavi, ljubavi ”ni za šta”, promiču načelo povrata. Umjesto čovjekove samostalnosti i samobivstvovne odgovornosti postavljaju dependentnu postavku duga i dužnosti. Ništa od slobode, ništa od veselja, ništa dakle od vesele, radosne vijesti.

Sloboda odlučivanja, na primjer, u pogledu rađanja djece nije, kako nas uvjeravaju klerikalci, u suprotnosti s kršćanskom vjerom. Naprotiv, posve je u skladu s kršćanskim etosom i kršćani je mogu bez grizodušja primiti. Zašto? Temelj kršćanskog etosa, koji izvire i iz grčke filozofije, jest sloboda savjesti. Ako ne bi bilo slobode savjesti, ako Bog prvom čovjeku ne bi podario tu slobodu, ne bi bilo ni biblijske povijesti, ni Krista, ni kršćanstva. Ono što je Bog dopustio, naime slobodnu Adamovu odluku i time izvorni grijeh čovječanstva, pokušavaju danas klerikalci spriječiti. Nastojeći čovjeku već unaprijed oduzeti slobodu savjesti/odlučivanja, postaju farizeji. Etičko načelo pretvaraju u pravnu legislativu i time zakon postavljaju nad ljubav, pravo nad etiku. To nije samo nekršćanski, nego i protukršćanski. Sloboda savjesti prethodi svakoj drugoj slobodi. Samo iz nje izvire čovjekova etička odgovornost.

Španjolski nam filozof Fernando Savater u krasnoj knjizi ”Pitanja života” (Las preguntas de la vida) pokazuje kako nas traženje smisla života kao njegove svrhe ili značenja ekskomunicira iz života.

Već se kod vječnog života, prema njemu, postavlja pitanje je li život bez smrti uopće još život. Je li nešto što nikad ne umire doista živo? Zacijelo ne u značenju kao što smo živi mi, sada živi. Živi smo, živimo, premda ćemo umrijeti. Naš život, što smo ga dobili rođenjem, doista nije vječan, no zacijelo jest život i kao takav svagda već znači poricanje, nijekanje vječne smrti: ”Jer smo već živi, jer smo još živi, za nas vječne smrti nema”. Unatoč svojem bivstvovanju k smrti, mi smo tu i svojom istinskom prezentnošću, prezentnošću svojega vlastitog života, odgovaramo već i na starozavjetno pitanje: Gdje je, smrti, tvoja pobjeda? Smrt smo porazili rođenjem. To je činjenica, trijumfalna izvjesnost našeg života, a obećanje o porazu smrti nakon smrti, obećanje o životu bez smrti, ostaje jedino i samo – obećanje. Smrt će nam jednog dana spriječiti da dalje živimo, no ne može nam spriječiti da smo dosada živjeli i da živimo sada. Zato je smisao života u samom životu, a ne u nečemu izvan ili s onu stranu njega. Smisao kao smisao, a ne smisao kao značenje.

Filozofija ne niječe stvarnost smrti, naprotiv, razmišljajući o životu, razmišlja i o njegovim granicama. Ali ne, poput religije, o značenju života. Ako se pitamo o značenju nečega, tada je vazda riječ o traženju nečega drugoga, traženju onoga što bi onom čemu tražimo značenje imalo uzvratno dodijeliti značenje i time važnost. Smisao kao značenje označava intencionalno odnošenje na nešto što je izvan problematiziranog. Ako sebi zadamo zadatak da ćemo definirati značenje života, tada ćemo tražiti nešto drugo od života, nešto što nije život. Nešto što nije nešto živo. Ili, kako je često naglašavao Jacques Derrida, ono što bi imalo biti više od života, ne spada u sferu života, nego u sferu smrti. Počnemo li se osvrtati za onim što bi u životu imalo biti više vrijedno od života samog, već se krećemo pod nebom nagona smrti. Goni nas nešto što nam ne pruža veselje prema životu, dapače, uskraćuje ga.

Samo tamo gdje je život, postoji i smisao života. Ali ne izvan njega. Kako kaže Savater, ”tamo gdje nema života, nema ni intencije, dakle nema ni smisla/značenja”. Ako sva značenja proizlaze iz života i ako sva značenja jesu značenja za život, na što bi se onda imao odnositi život kao takav i u cjelini? Nema smislene reference izvan ili s onu stranu života, izvan ili s onu stranu svijeta. Ludwig Wittgenstein u Logičko-filozofskom traktatu utvrđuje: ”Smisao svijeta mora ležati izvan svijeta. U svijetu je sve onako kako jest i sve se zbiva onako kako se zbiva; u njemu nema nikakve vrijednosti – a kad bi je bilo, onda ona ne bi imala vrijednosti”. Savater se pri tome najprije pita: Ima li svijet uopće neki ”izvan”? Izvan svijeta nema ništa, odgovara Savater, dakle nema ni nikakvog izvanjskog Smisla svijeta. No, unatoč tome, u svijetu postoji smisao, jer mi, ljudi, jesmo ti koji svijetu i životu, osmišljavajući ih, dodjeljujemo smisao.

S ovakvim se zaključkom Savater očito sklonio pod Nietzscheov kišobran. I prema Heideggeru, ljudski biti znači biti-u-svijetu i svijet zato nije ništa drugo do horizont bivstvujućeg unutar svijeta. No to ne znači da svijetu smisao dodjeljujemo mi, ljudi. Već se s rođenjem, ugledavši svjetlo svijeta, odnosno čistinu bivstvovanja, susrećemo sa smislom svijeta i života. Dakako, ne sa smislom kao značenjem, sa smislom kao zadanom svrhom, nego sa smislom kao smislom, to jest istinom bivstvovanja. Smisao života i smisao svijeta (svijeta kao horizonta bivstvovanja u svijetu) proishode iz smisla bivstvovanja. Posvjedočuju smislenost našega biti tu: na svijetu. Smislenost koja se podudara s ne-skrivenošću, s prezentnošću svega što jeste, prezentnošću za nas, ali ne po nama.

Ne postoji uzrok smisla bivstvovanja, dakle i mi sami ne možemo biti takav – nepostojeći – uzrok. Kao što je bivstvovanje dar samog bivstvovanja, a ne nekakvog darovatelja s onu stranu njega, tako i smisao bivstvovanja nije drugo do istina (ne-skrivenost) bivstvovanja.

 

Saloni

Добро Истинито Лепо

Изложба ремек-дела ”Салона” у Паризу из Musée d’Orsay у Kunsthalle München

У Паризу, ”метрополи 19. века”, како је уверљиво тврдио Валтер Бењамин, одржавао се сваке године такозвани »Salon de Paris«, највећа и најзначајнија изложба интернационалног сликарства, што је представљало прворазредни друштвени догаћај par excellence. Жири је био наклоњен античкој парадигми лепога, те су и уметници настојали да добро и истинито у форми лепога доведу до израза. Али класичну академску норму је било тешко довести у склад са модерним формамам живота. У том напетом односу стварали су мајстори француског сликарства као што су сликари Jean-Léon Gérôme (1824–1904), Alexandre Cabanel (1823–1889), William Bouguereau (1825–1905) и Ernest Meissonier (1815–1891), дела која су у ”Салону” била слављена, али и контраверзно дискутована.

Иако су ти уметници били најпознатији и најутицајнији представници сликарства свога времена, створивши дела изванредног квалитета и историјско-уметничког значаја, они су данас готово непознати, будући да се интересовање усмерило авангардној уметности тога времена, на првом месту имперсионизму.

На основу 100 артефаката – слика, скулптура и цртежа из Musée d’Orsay, међу којима су многи који се први пут у Немачкој пртиказују, ова изложба фокусира сликарство протагониста  »Salon de Paris«.

Још под Лујем XIV (1638–1715) је организо.ване изложбе ”Салона” су биле најпре резервисане за чланове Académie royale. Почев од 1725.г. је  »Salon Carré« који се одржавао уу Лувру, је након Француске револуције био устаљена уметничка манифестација. Од средине 19. века се ”Салон” одржавао сваке године у Palais de l’Industrie за Светску изложбу саграђени павиљон.

Изложба је структурисана у седам секција. Најпре се показује пут којим млади уметник у Паризу у 19.веку мора да прође да би постао достојан ”Салона”. Без строго реглементираног образовања он није имао никакве шансе да крочи на тај уметнички паркет. Каријера је почињала студијама уметности на École des Beaux-Arts. Највиши циљ је био да се добије »Grand Prix«, т.ј петогодишња стипендија за Рим, што је биоо први корак ка друштвеном реномеу као уметнику. На изложби су могу видети скице за овај конкурс, као и у Риму настала дела, која су била упућивана у Париз на оцену. У средишту изложбе пак стоји сликарски и вајарски део изображења људске фигуре и тиме и студије акта. Студије перспективе, анатомије и пропорција су служиле представљању људског тела као средишту херојског сижеа. Такбе сцене античке митологије или библијских приповести су биле репертоар историјског сликарства, које је на хјерархији жанрова имало прво место. И ”Салон” је истицао то као »grande peinture«.

”Добро. Истинито. Лепо.” Тако гласи наслов изложбе у Kunsthalle у Минхену. У идејном језгру ове идеје лежи појам који се на древном грчком зове ”Kalokagathia”. Он сједињује лепо (kalos) и добро (agathos) са трећим у савезу: истинитим. До 28. јануара 2018.

Зоран Андрић (Минхен)

 

Predsokratovci

Предсократовци

Die Vorsokratiker. Griechisch – lateinisch – deutsch. Auswahl der Fragmente und Zeugnisse, Übersetzung und Erläuterungen von Millj Laura Gemelli Marciano. Sammlung Tusculum, Akademie Verlag, Berlin 2013. 3 Bände;

M. Laura Gemelli Marciano је приређивач овог тротомног издања грчко-немачког издања Предсократоваца у новоj, знаменитој едицији Tusculum. Ово издање нуди увид у фасцинирајући свет грчке мудрости у периоду између 7. и 5. века пре Христа. Фрагменти и сведочанства ткзв. ”Предсократоваца” који су познати у виду интерпретатција из пера потоњих генерација филозофа, постављени су у овом узорном издању поново у свој изворни контекст. При томе се оцртавају индивидуалности, једна од других сасвим различите личности: задивљујући мудраци, визионари, космолози, мистичари, натур-философи, свезнадари различитих врста који нам се директно обраћају и упућују нас на наше корење. Овде је реч о целокупном издању предсократовских фрагмената, која нам се представља у новом и прецизнијем преводу фрагмената и сведочанстава уз исцрпне коментаре и кратке биографије, као и уводне напомене уз сваког аутора у целокупну проблематику. Кроз дискусију о досадашњим издањима постављена је нова основа за даља истраживачка струјања.

Тротомно издање професорке класичне филологије у Цириху  Laurе Gemelli Marciano је плод десетогодишњег капања над овим списима. Мишљења ”Философа пре Сократа” , који сежу у период од 7. до 5. столећа пре Христа, настоје да осветле свет како у свом настанку, тако и у својој комплексности, ослобођених од наслага потоњих интерпретација. Тако се отвара фасцинирајући спектар делом митолошких, делом рационалних модела схавтања света.

Као фацит се може смтрати да су предсократовци немају класичан философски профил као што је то у случају Аристотела случај, већ мислиоци који су у оквиру својих сазнања кроз студије природних наука и математике постулирали слику о настанку космоса, о тајни живота људи – тема која је и у потоњим столећима била и остала модерна и актуелна.

Прва књига садрж фрагменте и сведочанства Талеса, Анаксимандра, Анаксимена, Питагоре и Питагорејаца, Ксенофана и Хераклита. Друга књига нуди фрагменте и сведочанства Парменида, Зенона, Емпедокла,  а трећа књига Анаксагоре, Мелиса, Диогена, Леукипа и Демокрита.

Величина предсократоваца, који се у историји философије свакад издижу на почасно место, није само засновано на факту да њима философија има свој почетак. О томе се може спорити и о томе је у довољној мери контраверзно расправљано. Та почаст почива пре на чињеници да су суштаствена питања, теме и услови науке и философије први пут формулисани у фрагментима тих пионира-мислилаца. Ако се о узорности ових мислилаца, ослобођених романтизирајућих мистификација, може говорити, онда је то чињеница да су они засновали критичко и рационално држањe. Са раногрчким мислиоцима од Талеса до Демокрита, који су данас подведени и обједињени под појмом ”Предскоратоваца”, почиње у 7. и 5. веку пре Христа философија Запада.

Ма колико различите и оригиналне позиције и методи тих философа били о питању природе космоса, једно им је својство заједничко: ниједно од тих дела није интегрално сачувано. Отуда је улози интерпретацијe сачуваних фрагмената припада посебно значајна улога.

Легендарно интересовањеза ове мислиоц је отпочело 1907.г. едицијом «Fragmente der Vorsokratiker» које је берлински класични филолог Херман Дилс, које је потом наставио Валетр Кранц. «Sammlung Tusculum» овим издањем поставља нову парадигму у едицији фрагмената ових мислилаца за које интересовање са правом не јењава.

Тротомно издање професорке класичне филологије у Цириху  Laurе Gemelli Marciano је плод десетогодишњег капања над овим списима. Мишљења ”Философа пре Сократа” , који сежу у период од 7. до 5. столећа пре Христа, настоје да осветле свет како у свом настанку, тако и у својој комплексности, ослобођених од наслага потоњих интерпретација. Тако се отвара фасцинирајући спектар делом митолошких, делом рационалних модела схавтања света.

Као фацит се може смтрати да су предсократовци немају класичан философски профил као што је то у случају Аристотела случај, већ мислиоци који су у оквиру својих сазнања кроз студије природних наука и математике постулирали слику о настанку космоса, о тајни живота људи – тема која је и у потоњим столећима била и остала модерна и актуелна.

Прва књига садрж фрагменте и сведочанства Талеса, Анаксимандра, Анаксимена, Питагоре и Питагорејаца, Ксенофана и Хераклита. Друга књига нуди фрагменте и сведочанства Парменида, Зенона, Емпедокла,  а трећа књига Анаксагоре, Мелиса, Диогена, Леукипа и Демокрита.

Величина предсократоваца, који се у историји философије свакад издижу на почасно место, није само засновано на факту да њима философија има свој почетак. О томе се може спорити и о томе је у довољној мери контраверзно расправљано. Та почаст почива пре на чињеници да су суштаствена питања, теме и услови науке и философије први пут формулисани у фрагментима тих пионира-мислилаца. Ако се о узорности ових мислилаца, ослобођених романтизирајућих мистификација, може говорити, онда је то чињеница да су они засновали критичко и рационално држањe. Са раногрчким мислиоцима од Талеса до Демокрита, који су данас подведени и обједињени под појмом ”Предскоратоваца”, почиње у 7. и 5. веку пре Христа философија Запада.

Ма колико различите и оригиналне позиције и методи тих философа били о питању природе космоса, једно им је својство заједничко: ниједно од тих дела није интегрално сачувано. Отуда је улози интерпретацијe сачуваних фрагмената припада посебно значајна улога.

Легендарно интересовањеза ове мислиоц је отпочело 1907.г. едицијом «Fragmente der Vorsokratiker» које је берлински класични филолог Херман Дилс, које је потом наставио Валетр Кранц. «Sammlung Tusculum» овим издањем поставља нову парадигму у едицији фрагмената ових мислилаца за које интересовање са правом не јењава.

 

Зоран Андрић (Минхен)

 

Filozofija vaspitanja

Mario Kopić:

 

Od odgoja do uzgoja

 

S početkom se zapadnjačke civilizacije, dakle s nastupom grčke kulture, pojavilo i pitanje odgoja kao filozofsko pitanje. Postavljaju ga već predsokratovci, razvija ga Sokrat, a s posvema određenim odgovorom zaključuje Platon. Platonov odgovor na pitanje odgoja nalazimo u elaboriranom obliku u njegovoj Politeji. Najzornije ga iskazuje upravo alegorija o špilji. Iz te je alegorije vidljivo da za Platona, a time i za cjelokupnu filozofiju kao metafiziku, odgoj nije nikada samo odgoj, nego je svagda već i preodgoj, preodgoj u značenju obnove, preradbe starog i izradbe novog čovjeka.

Priča započinje posebnom, mogli bismo reći neuobičajenom ili apartnom slikom životnog svijeta, svijeta u kojem svaki dan živimo svoj uhodani život. Prema toj slici, svijet je mračna špilja koju treba što prije napustiti i uputiti se u drugi i drukčiji svijet, na svjetlo dana, pod slobodno sunce. Riječ je o obraćanju duše (psyches periagoge), izbavljenju od okova i života u mraku, među sjenama, ako već ne u posvemašnjem mraku, i oslobođenju za ono čega je slika Sunce. A Sunce je slika, štoviše, izražaj i dokaz ideje Dobra, odnosno Dobra kao takvog. Uspon prema Suncu zato u bîti nije ništa drugo nego – uspon prema Dobru.

 Odgoj znači preodgoj za Dobro. To nije odgoj za pridobivanje dobara. Premda uključuje obrazovanje, recimo studij matematike, odgoj kao preodgoj ima konačni cilj koji je s onu stranu spoznaje, znanja ili umijeća koji služe reprodukciji svakodnevnog života. Konačni cilj nije preživljavanje, nije ni dobar život u uobičajenom smislu riječi, nego je to uvid u Dobro samo, uvid u Dobro kao počelo svega što jest: od Sunca, koje je svojom toplinom i svjetlošću izvorište svega živoga, do nas samih, ljudi. Ne samo kao živih bića ili kao bića što pod sunčevom svjetlošću vide sve vidljivo, nego i kao bića što gledaju s onu stranu svega vidljivog, kao bića što vide i ono nevidljivo, odnosno vide ideje kao nevidljive, samo umu dostupne izglede, odnosno paradigme gledanih, vidljivih stvari. Odgoj je preodgoj jer je odgoj za ideje, naposljetku odgoj za ideju Dobra.

Preodgoj kao uspon iz špilje nipošto nije lak. Veoma je težak, možda čak nemoguć. Drugim riječima, često je neuspješan. Preodgoj kao obnova zahtijeva naime ne samo pomlađivanje, nego i očišćenje. Mobilizacijsko geslo svakog preodgoja glasi: očišćenje i pomlađivanje. No i onaj odgoj koji ne zahtijeva preodgoj, koji ne prolazi kroz postupak očišćenja, barem u uobičajenom značenju te riječi, zahtjevna je zadaća. Treba li početi od početka, odgoj mora početi vrlo rano, u ranoj mladosti. Freudovim riječima: odgoj treba početi prije nastupa Edipova kompleksa. I da bi se uspješno okončao, naime zrelim usvajanjem ideje Dobra, mora potrajati više od polovice ljudskog života. Dug je to i zaobilazan put (makrotera kai pleion hodos).

Platon cjelokupno razdoblje odgajanja dijeli na sljedeća razdoblja: 3–6 godina vrtić, 7–10 godina osnovna škola, 11–17 godina srednja škola (literatura, muzika, matematika), 18–20 godina tjelovježba i vojnička obuka, 21–30 godina visoka škola (viša matematika, geometrija s učenjem o simetriji i harmoniji), 31–35 godina uvod u filozofiju, odnosno dijalektiku, i 36–50 godina dijalektika kao metoda dijaloga i kao nauk o idejama, mentorski nadzirano sudjelovanje u državnoj upravi. Tek kad je pitomac u pedesetim godinama (Abrahamovim!) sposoban je ne samo suočiti se s idejom Dobra nego je i uvidjeti i promatrati, imati je pred očima pri svom djelovanju, kada dakle postane filozof, može preuzeti i vođenje države, može postati – vladar. Konačni je cilj odgoja, dakle, po sadržajnoj strani uviđanje ideje Dobra, a po funkcijskoj strani vladavina filozofa. Jer samo filozof na vlasti može osigurati ono najpoželjnije, dakle vlast Dobra: vladavinu ideje Dobra kao paradigme vladanja u državi. Usput će ih naravno mnogo otpasti, pripast će im druge, manje značajne uloge. No samo filozofu kao ideologu Dobra pripada najodgovornija, uzvišena uloga odgajatelja odgajateljâ.

Ovaj će se model, model koji proishodi iz Platonove akademije, zatim očuvati, dakako uz određene metamorfoze, vjekovima, pa i tada kada su se prvim i ovlaštenim filozofima smatrali teolozi, teolozi kao ideolozi Boga, kao apologeti vjere u Boga, Boga koji nije samo Dobro, nego i Dobri, dakle personificirano Dobro. Filozofiji kao filozofiji izričito se vraća Kant, a time i filozofu kao odgajatelju odgajatelja. Kant polazi od ideja u Descartesovu značenju, iz ideja kao jasnih i razgovijetnih predstava, nositelj kojih je čovjek kao subjekt. Kant stoga zahtijeva da svaki čovjek postane ono što u svojoj bîti jeste: sebe sama svjestan subjekt. A to ne može postati sve dok nije u cijelosti prožet idejama kao jasnim i razgovijetnim predstavama, predstavama koje rasvjetljuju svijet.

Glavno Kantovo pitanje, pitanje koje se odnosi na antropologiju, koje je pragmatički dio pedagogika, zato glasi: kako iz čovjeka načiniti čovjeka? Pod nebom tog pitanja nema razlike između odgoja i preodgoja. Odgoj koji iz čovjeka treba načiniti čovjeka, prosvijetljen subjekt prosvjetiteljstva, može se odvijati samo kao preodgoj, neovisno o tomu je li riječ o odraslom čovjeku, poput divljaka, ili pak o malenom derištu, poput dječaka. Temeljni preodgoj ne zahvaća odgoj u užem značenju te riječi, odgoj kao poduku tijekom koje se mora dijete podvrgnuti „propisima uma“, nego svu brigu od rođenja nadalje. Čovjek je animal rationale, u osnovi, dakle, životinja. No, u usporedbi s drugim životinjama, pri rođenju i još zadugo nakon njega odveć nejaka životinja, tako da moraju za dijete kao pitomca brinuti odrasli. Istodobno je, prema Kantu, urođeni animalitet čovjeka neuobičajeno žilav, tako da samo čvrsta ruka, samo ustrajno discipliniranje tu životinjsku komponentu može preoblikovati u ljudskost, čovječnost.

Upravo stoga odgoj kao preodgoj ima u odnosu na poduku kao obrazovanje prednost. Onaj tko danas postavlja odgoj pred obrazovanje jest, dakle, kantovac, no samo s dvjestogodišnjim zakašnjenjem.

Prema Kantu, treba najprije svladati animalnost u čovjeku, animalnost koja se izražava kao divljina: „Divljina (Wildheit) je neovisnost o zakonima. Disciplina podvrgava čovjeka zakonu čovještva (Menschheit) i otpočinje time što čini da čovjek osjeća kako ga zakon prisiljava na nešto. Ali ovo se mora rano izvesti. Tako npr. djecu šaljemo u školu, ne da u njoj nešto nauče, već da se naviknu mirno sjedati i vladati se točno kako im se propisuje da ubuduće ne bi mogli radili sve što im padne na pamet.“ I postali najposlije gori od životinja. Jer kod životinja, ukoliko nije riječ o dresuri, namjernom discipliniranju, preodgoj nije nužan. Životinje slijede instinkt, nagonski postupaju pravilno, dok čovjek ima sklonost slobodi, samovoljnom odlučivanju za ovo ili ono. Stoga je preodgoj kao izglađivanje njegove surovosti/sirovosti nužan. Jer u protivnom čovjek može postati gori od životinje. A to postaje kada se svjesno odluči za divlje, životinjsko, zvjersko postupanje.

Cilj odgoja kao preodgoja od rođenja nadalje jest odgajanje za dužnosti. Budući da čovjek po prirodi nije dobar, nego u sebi ima klice dobra, te klice treba razviti i odgojiti mogućnost autonomnog odlučivanja, sposobnost svjesnog samopodređivanja Zakonu moralnosti, sposobnost samopokoravanja onome što Kant naziva kategorički imperativ. Uzvratno gledano, čovjek prema tome nije ništa drugo nego ono što iz njega napravi odgoj. Drugim riječima: „Dobar odgoj je upravo ono iz čega izvire sve što je dobro na svijetu.“ To znači: 1. dobro ne postoji po sebi, dobro je čovjekov vlastiti proizvod; 2. iz dobrog odgoja proizašlo dobro nije posljedica obrazovanja, nego odgoja kao preodgoja.

Kantova ishodišta izoštrava Fichte u svojim Aforizmima o odgoju (1804). Kanta kritizira zbog prevelikog naglaska na discipliniranju izvana, no ne zbog toga da bi odgoj učinio manje krutim, nego da bi ga još više zaoštrio. Preodgoj Fichte radikalizira u samopreodgajanje: „Tko uopće samo zbiljski jest, umno i u svakom času samostalno djelatno biće, uvijek će s lakoćom sebe načiniti (machen) onim što u svojem položaju treba biti. Tko je pak s bilo kakvim izvanjskim vježbanjem (dresurom) nadomjestio na žalost manjkavi životinjski instinkt, taj ostaje zatočen upravo u to ograničenje (Schranke), koje ga okružuje kao ostala, njemu neprobojna priroda, a odgoj, poduka upravo su ga ograničili, umrtvili, umjesto da bi ga oslobodili i osposobili (fähig zu machen) za živi daljnji rast iz njega samoga“. To je koncept ljudske samorealizacije, koje je intencija razviće čovjeka kao cjelovite (totalne) ličnosti, ukratko: Čovjeka. Stoga nije više posrijedi kako iz čovjeka načiniti čovjeka, nego naputak za autofabrikaciju, naputak kako bi trebao čovjek sam iz sebe načiniti (proizvesti) ono što bi trebao biti, kako dakle samoga sebe načiniti Čovjekom. (Možemo usput dodati da je i famozna jugoslavenska praxis-filozofija svojim temeljnim ishodištem bila zapravo tek sekularizirani fihteanizam: čovjek je slobodno, stvaralačko biće koje stvara sebe samoga i svoj svijet.)

Iduća, krajnja, ujedno i prevratna ili revolucionarna, etapa te usmjerenosti jest Nietzscheova. Njegov odgovor na pitanje kako iz čovjeka načiniti Čovjeka, odgovor koji predstavlja konačno rješenje u okviru metafizike kao platonizma, glasi: Čovjeka je moguće načiniti čovjekom (Čovjekom) samo tako da postane – nadčovjek. Iako su prije njega pokušali čovjeka raz-lučiti od životinje i animalnosti, Nietzsche se trsi nadčovjeka razlučiti od čovjeka. Čovjek je, prema njemu, most, prijelaz između životinje i nadčovjeka. Posredno je i u tom slučaju posrijedi raz-lučivanje od životinje, no naglasak je na prevladavanju čovjeka. Nadčovjek ide van preko čovjeka. S točke gledišta prevladanog čovjeka, nadčovjek nije toliko prevladani čovjek koliko preko-čovjek. Uzdiže se ne samo s onu stranu dobra i zla, nego i s onu stranu ljudskosti i neljudskosti. I u tom smislu nije izvođač preodgoja, naime u ime danih vrijednosti, nego nosilac prevrednovanja vrijednosti. Tijelo je odsada prije duše, a biologija prije psihologije.

Nije na djelu više odgoj i preodgoj čovjeka, nego, kako je u Pravilima za ljudski park naglasio Peter Sloterdijk, uzgajanje (Züchtung) nadčovjeka. Prije svega posredstvom genske tehnologije i manipulacija što ih ona omogućuje. Ne geslo, nego upravo prikriveni uvid genetičara jest: Tko ne bude selektor, bit će selektiran! Čovjek mora načiniti sve da postane nadčovjek, čovjek koji je sama sebe pretvorio u sredstvo genske manipulacije, tako da cilj (postati prevladani čovjek ili više no čovjek) posvećuje to sredstvo. I upravo smo danas posred toga (nihilizma). Čovjeku se ne pušta da bude ono što jest. Jer u odnosu spram perfektnog nad-ljudskog, bilo kao Svemogućeg na Nebu ili pak Nadčovjeka na zemlji, čovjek je vazda – defektan. Vratiti čovjeka samome sebi značilo bi imati odgoj koji će čovjeka mjeriti ljudskim mjerilima, ispostavljati radost bivstvovanja i razvijati čovjekovo veselje spram života, života ovdje i sada, jedina njegova života. „Odgoj je ono suprotno totalitarizmu“ (Philippe Meirieu). Nije riječ o tome da čovjek postane mjera svih stvari, nego jedino i samo da ustrajemo na svojoj ljudskoj mjeri, ljudskoj mjeri čovjeka kao čovjeka, odnosno na mjeri čovjeka kao bića smrti. Na svojoj ljudskosti. U odnosu spram drugih, u odnosu spram sebe sama. To, drugim riječima, znači da u središtu više ne bi smio biti odgoj za bogobojažljivost ni odgoj za čovjekovu osionost, ni odgoj koji odgaja čovjeka u službenika (Boga) ni odgoj koji odgaja čovjeka u Gospodara (svijeta), nego odgoj za bitnu dopustivost. Odgoj za otvorenost spram bivstvovanja svakog, ma kako drukčijeg bivstvujućeg.

Naravno, pitanje kako doći do takva odgoja jedno je od najtežih pitanja našeg vremena. Jer njegovo rješenje nije ovisno toliko o školskim vlastima koliko o samom načinu života, o našem svakodnevnom odgovoru na pitanje: Kako biti? Kako biti kao čovjek? A jamstvo afirmativnih odgovora, odgovora koji izražavaju smisao bivstvovanja i potvrđuju smisao života, može biti samo naša duhovna sloboda, sloboda koja se podudara s čovjekovom otvorenošću za otvorenost bivstvovanja, za otvorenost iz koje se raskrčuje svjetlost svijeta, iz koje izrasta sam svijet kao prostor bivstvovanja i time prostor čovjekove slobode.

Kafka je za stare Grke, s divljenjem, zapisao: „Ono odlučno božansko nisu mogli zamisliti dostatno udaljeno od sebe, cjelokupni svijet bogova bio je samo sredstvom da ono odlučno odvoje od ovozemaljskog tijela, da pridobiju zraka za ljudski dah (Luft zum menschlichen Atem zu haben)“.

Primarna dakle ostaje sloboda kao takva, sloboda koja je identična s istinom, s ne-skrivenošću bivstvovanja kao takvog.