Krunska pisma (33, ZA)

Zoran Andrić:

Четири études у знаку куге, колере и короне

илити

Јачање система менталне имуности из духа приповедања

4

 

Albert Camus: La Peste (1947)

У Камијевом роману ”Куга” (La Peste,1947.), описује протагонист, лекар др Бернар Рије, како најпре само неколико пацова, а потом и хиљаде грађана умиру од куге у алжирском лучком граду Орану. Свако се бори са ”црном смрћу” другога – али ће на крају она стићи свакога: како недужну децу, тако и безобзирне људе.

Све почиње безазлено једног дана у месецу априлу четрдесетих година прошлог века. Место бивања је алжирски лучки град Оран, ружан, монотон, досадан, са становништвом које живи својим уобичајеним животом. Али догодиће се да ће лекар, др Рије, на степеништу у улазу  зграде наићи на црнутог пацова. Овоме најпре није придавао посебан значај. Али у у тој четврти су све учесталије проналажени липсали пацови, који су излазили из клоака да крепирају у сливницима. Консијерж у згради у којој је живео лекар, добиће високу температуру, његове лимфни чворови ће отекнути и само неколико дана доцније он ће умрети у најтежим мукама. Све више и учесталије људи показују симптоме смрти. Говори се о епидемији. Рије се саветује са својим колегама и они долазе до фаталне дијагнозе. Онда ће надлежни бити о томе обавештени. Оран ће бити стављен под карантин.

”Куга” је била Камијев први велики литерарни успех. Претпоставља се да је књига након објављивања продата у 6 милиона примерака. Овом темом се Ками још за време свог живота у Алжиру бавио. Искуство у Алжиру под француском опсадом је уткано у овај роман. Зараза, као и војна опсада, задире у све животне области, такође и у најприватније. Она може свакога у свако време да погоди, као и гестапо или пандури маршала Петена. Човек је сведен на себе, уназађен и изолован, те не може да се овоме одупре, и он зна такође да не постоји никаква нада у помоћ.

Ками је одабрао за свој роман форму хронике са најпре анонимним приповедачем.

Куга ће на крају бити побеђена, врата града ће бити отворена, а грађани који су преживели играју на трговима и улицама. На крају романа ће читаоци сазнати да је хронист био др Рије. Солидарност са другим грађанима га је, признаје он, нагнала да све записује. Ками овоме додаје да га је ”заповест честитог срца” навела да се стави на страну жртава и грађана којима је било заједничко – љубав, патња и егзил.

Камијева ”Куга” је компендијум рационалног и рационалистичког опхођења. Дакле никакав патетични продор у делиријум болести, већ је доктор Рије један узорни пример за контролисано, савесно и одговорно држање, лишен патоса, ношен принципијелним држањем. Он је испуњење обавезе, одговорног рада и ризика, о коме он не говори. И ”Смрт у Венцији” и ”Чаробни брег” су унеколико приватни догађаји. Чак и Камијева ”Куга” се збива и концентрише у окружењу града Орана.

 

 

Контаминација је увек била тема књижевности и њене историје. Она је пак симболична инфекција за нешто сасвим друго. Болест је одувек била битан феномен – било у Мановој ”Смрти у Венецији” или ”Чаробном брегу”, Бокачовом ”Декамерону” или Маркесовом ”Љубави у време колере” – будући да увек задире у биолошку страну живог бића човека и тиме се дотиче његовог центра. Он ће напрасно постати свестан ризика и лимита своје егзистенције. Он је у стању да се и у том стању опасности заљуби (Ашенбах). То је један важан аспект у ”Смрти у Венецији”, у коме протагонист игра неку врсту ”руског рулета” са болешћу и све полаже на једну карту. Демонско, пан-демонско овде корелира са колером qua пандемијом.

Ми смо пак много рационалнији, трезвенији у опхођењу са феноменом контаминације.

 

Оно што ми доживљавамо данас је нешто сасвим друго. Само за неколико недеља нашли смо се у пандемској-пандемонској ситуацији. Ово је фактички, медијални и финасијски догађај неслућених размера. Он задире у најдубље слојеве механизма наше сакросанктне привреде. Берзе су у тектонским померањима, акције у слободном паду, ми пак Follower у паничном конзуму (hamster buying). Отуда би лектира Камијеве ”Куге” могла бити и дидактично, прагматично, трезвено и разумом дириговано држање у време пошасти короне и сећање на 60.годишњицу смрти, 4.1.1960. једног од најзначајнијих аутора 20.века, који је још за живота постао мит. Он нам је показао шта је condition humaine кроз фасцинирајуће параболе као дезилузији о трансценденцији и историјској утопији.

 

Зоран Андрић (Минхен – Рим)

 

 

Krunska pisma (32, NM)

Novica Milić

 

Ništastvo virusa ili analogia entis

 

Analogia entis: između strukture bića i strukture virusa kao da postoji, kod Hajdegera, izvesna analogija. Kad bivajuće (Seiende) skrije biće (Sein) tada se smisao bića povuče iza nekog od njegovih značenja – Seiende, bivajuće, pokazuje se kroz to istureno ili nametnuto značenje (pa je biće tada uvijeno u neku Talesovu „vodu“, Heraklitovu „vatru“, Platonovu „ideju“, Aristotelovu „svrhu“, kartezijanski i „naš“ racio itd.) – i na biću je nekakvo ništavstvo, biće je učinjeno kao da je ništa. Ne baš puko i nikakvo ništa, već je u smislu bića izvesno ništenje (ili, ako se hoće, smisao bića je ništenje, ništenje skriveno iza manifestnog značenja, čime se biće brani od značenja bivajućeg). Tada je ontičko-ontološki posredi neka vrsta virusa – ništenje parazitira na domaćinu bivajućeg, smisao se izokreće u ništenje ili nihilistički čin kroz vlastito povlačenje, u isti mah pervertovanu odbranu od značenja u bivajućem, na delu je metafizika, sa svojim zverima koji ovom virusu daju prednost, da zarazi koliko mišljenje toliko i praksu, šireći se na svakodnevicu. Metabiološki, stoga, ontičko-ontološka distinkcija biće / bivajuće pokazuje se kao virus; analogia entis.

Moguće je, ovako redukovano, analoški, ali donekle razotkrivajuće, da silim, čak silujem Hajdegerovu temeljnu misao. Ali mi nije do tačnosti (interpretacije Hajdegera), već do uvida u sklop te ontičko-ontološke distinkcije i načine njenog postupanja. Hajdeger neće nigde baš otvoreno reći da je biće što i ništa, ali će se – moja iskustva u čitanju Hajdegerovih osluškivanja Helderlinovog pesništva u Pesništima mi to govore – dovoljno približiti da ništastvo ili ništenje vidi kao fenomen bića / bivajućeg, tj. pomenute distikcije.

Dve-tri napomene. Ono što je kod Hajdegera ontičko-ontološka razlika kod mene je, kad je o Hajdegerovoj koncepciji reč, tek i uglavnom distinkcija. Zašto? Zato što se pokazuje upravo kao distinkcija (biće – ništa, bivajuće – ništenje itd.), jer važno ime razlike treba sačuvati za bogatije relacije.

Potom, još jedna distinkcija, ne manje, nego možda više važna između smisla i bića, kojom u svojim pisanijama baratam već oko dve decenije, kod mene upućuje na smisao kao skup ili mnoštvo svih semantičkih varijacija koje se mogu očitati na nekoj pojavi uzetoj kao znak, dok je značenje semantička orijentacija prema (načelnoj) jednoznačnosti, redukciji smisla na „suštinu“ ili „oblik“ (smisao se tada, što je tradicionalno ili standardno značenje, uzima kao „značenje značenja“, kao vrsta semantičkog jezgra). Kad Hajdeger pokreće pitanje smisla bića (Sinn des Seins, takođe Sinn von Sein), mislim da ga se može i valja dalje pratiti iz ugla ove distinkcije.

Konačno, u Pesništima – Prilozima pesničkoj ontologiji Martina Hajdegera (2001), pokušao sam da pratim Hajdegerovo osluškujuće čitanje Helderlinovog pesništva najviše iz ugla ove distinkcije – i njenih kolapsa – bića i ništenja, bića i ništa (Sein und Nichts). Zašto osluškujuće? Zato što je Hajdegerov put u pesništvo, istaknuto već u naslovu Erläuterungen zu Hölderlins Dichtung (1951, zapravo još barem od 1936), jedno rasvetljivanje, objašnjavanje, koje je pre svega ono koje sluša (brojne su slike osluškivanja, nagovora na slušanje, u tim Hajdegerovim tumačenjima, a naglas u sebi skriva laut i lauter). I kad sam pisao, na jednom malom džepnom kompjuteru, jer mi je, sticajem okolnosti, koincidencije (analogia entis?), veliki kompjuter bio „zaražen“, rekao sam sebi: napiši, ako možeš, tu knjižicu tako što nigde nećeš upotrebi sliku, ili vizualnu metaforu, još manje ilustraciju, već ćeš u tekstu samo koristiti izraze vezane za slušanje.

Druga pogodba sa sobom se ticala tog ništa: previj sintaksu tako da ništa (Nichts) ostane ništa. Prvu sam opkladu dobio, mislim, tamo nema vizualnih tropa, a druge sam se držao po cenu koja je, čini mi se danas, bila preskupa. Sačuvao sam pesništva kao pesništa, ali sam izgubio mogućnost da govorim o ništenju, odnosno da se uputim stazom razmatranja nihilizma. (Sebi sam tada govorio da neću krenuti tim putem, da ću odvratiti od toga pogled, ali ne stoga što mi neka parmenidovska boginja, bila Dike, bila Mnemosina, nalaže tako, već stoga što bi od moje knjižice spis narastao do knjižurdače, a to moja tadašnja džepna Kasiopeja ne bi mogla da izdrži). A tema nihilizma kod Hajdegera je tako važna, ne zato da tumačimo fajbuškog fundamentalnog ontologa kako valja (baš me briga i za njega i njegovu fundamentalnu ontologiju), već da ga upotrebimo, kao alatku, ili kao kutiju za alatke, da bismo razumeli nihilizam našeg doba, počev od nacizma i holokausta, do gencida, ratova, mržnje, politike gušenja sloboda itd.

Sad plaćam dugove ondašnjeg odustajanja. I zato se, da dug smanjim, ovde okrećem temi virusa, bića, ništenja, zbog nihilizma.

 

 

 

Krunska pisma (31, JF)

John Felstiner:

 

KORONA

 

”Korona” je posljednja velika pjesma koju je Celan napisao u Beču. Ta pjesma priziva – ujedno i opoziva – čudesnu Rilkeovu pjesmu ”Jesenji dan” (Herbsttag). Rilkeova pjesma, koja je nastala godine 1902. godine, glasi ovako:

 

Herr: Es ist Zeit. Der Sommer war sehr groß.
Leg deinen Schatten auf die Sonnenuhren
und auf den Fluren laß die Winde los.

Befiehl den letzten Früchten voll zu sein
gib Ihnen noch zwei südlichere Tage
dränge sie zur Vollendung hin und jage
die letzte Süße in den schweren Wein.

Wer jetzt kein Haus hat, baut sich keines mehr
wer jetzt allein ist, wird es lange bleiben,
wird wachen, lesen, lange Briefe schreiben
und wird auf den Alleen hin und her
unruhig wandern, wenn die Blätter treiben.

 

Gospode, vrijeme je. Ljeto je bilo dugo.

Spusti sad sjenku na sunčane ure,

a vjetre pusti da poljima jure.

 

Zapovjedi jedrinu zadnjem voću;

udijeli mu još dva južnija dana,

nek ispod ploda savine se grana,

a vinu podaj posljednju slatkoću.

 

Ko sada nema kuće, taj je više

sagradit neće. Ko je sada sam,

ostat će sam, da sluša romon kiše,

da bdije, čita, duga pisma piše,

i luta po alejama, gdje dah

jesenjeg vjetra suho lišće njiše.

 

A sada Celanova ”Korona”, koja se kreće od jeseni prema Rilkeovom ”vrijeme je”:

Aus der Hand frißt der Herbst mir sein Blatt: wir sind Freunde.
Wir schälen die Zeit aus den Nüssen und lehren sie gehn:
die Zeit kehrt zurück in die Schale.

Im Spiegel ist Sonntag,
im Traum wird geschlafen,
der Mund redet wahr.

Mein Aug steigt hinab zum Geschlecht der Geliebten:
wir sehen uns an,
wir sagen uns Dunkles,
wir lieben einander wie Mohn und Gedächtnis,
wir schlafen wie Wein in den Muscheln,
wie das Meer im Blutstrahl des Mondes.

Wir stehen umschlungen im Fenster, sie sehen uns zu von der
Straße:
es ist Zeit, daß man weiß!
Es ist Zeit, daß der Stein sich zu blühen bequemt,
daß der Unrast ein Herz schlägt.
Es ist Zeit, daß es Zeit wird.

Es ist Zeit.

 

Jesen mi iz ruke jede svoj list: prijatelji smo.

Iz oraha trijebimo vrijeme i učimo ga ići;

u ljusku se vrijeme vraća.

 

U zrcalu je nedjelja,

u snu se spava,

usta istinu zbore.

 

Oko mi se diže niz spol ljubljene:

gledamo se,

govorimo ono tamno,

ljubimo jedno drugo kao mak i pamćenje,

spavamo poput vina u školjkama,

poput mora u krvavoj zraci mjeseca.

 

Zagrljeni stojimo na prozoru, gledaju nas s ulice:

vrijeme je da se zna!

Vrijeme je da se kamen udostoji cvasti,

da nespokoj srce tuče.

Vrijeme je da bude vrijeme.

 

Vrijeme je.

 

Poziv sa začetka Rilkeove pjesme – ”Gospodine, vrijeme je” – u Celanovoj pjesmi čeka sve do kraja. Ono što manjka nakon dvaju svjetskih ratova jest riječ Herr (Gospod). Rilke je, tik prije no što je zasnovao ”Jesenski dan”, napisao elegičnu pjesmu ”Jesen”:

Die Blätter fallen, fallen wie von weit,

als welkten in den Himmeln ferne Gärten;

sie fallen mit verneinender Gebärde.

 

Und in den Nächten fällt die schwere Erde

aus allen Sternen in die Einsamkeit.

 

Wir alle fallen. Diese Hand da fällt.

Und sieh dir andre an: es ist in allen.

 

Und doch ist Einer, welcher dieses Fallen

unendlich sanft in seinen Händen hält.

 

 

Lišće pada, pada kao izdaleka.

Ko vrtovi na nebu da venu:

ono pada uz gestu niječnu.

 

I teška zemlja pada noću

iz svih zvijezda u samoću.

 

Svi padamo. Ova ruka pada.

pogledaj druge: pad u svima.

 

Pa ipak, zasigurno Jedan ima

koji blago ovim padom vlada.

 

Celanove stihove ne podupre nikakva takva prezentnost. Poput autora psalmi oni mogu samo moliti: ”Vrijeme je, o Gospode, da se javiš” (119, 126).

Pjesma ”Korona” do Vrijeme je, Es ist Zeit, tužbe i istodobno molbe, dolazi potom kad se učvrsti u Celanov rastući i padajući ritam:

wir lieben einander wie Mohn und Gedächtnis

ljubimo jedno drugo kao mak i pamćenje

Oboje moraju zaboraviti svoju prošlost i ujedno se nje sjećati, možda zato jer je ona kršćanka, a on nije. Na isti način podijeljena, riječ ”korona” sugerira Kristovu krunu od bodljikava trnja i novo vrijeme koje je došlo. Spajanje ljubavnika ima kako građansku – ”vrijeme je da se zna” – tako i proročansku dimenziju: ”Vrijeme je da se kamen udostoji cvasti”. Celanu je, koji je na prisilnom radu tukao kamenje i svojim roditeljima nije mogao postaviti nadgrobnu ploču, ”kamen” već tada značio nijemi pečal. Da bi kamen cvao, morao bi doći – posudim li riječi iz njegove pjesme ”Kasno i duboko” (Spät und Tief), napisane netom prije ”Korone” – ”srditi zapuh obrata” (der geharnischte Windstoss der Umkehr).

 

S njemačkog preveo Mario Kopić

 

 

 

Krunska pisma (30, ZA)

Zoran Andrić:

Четири études у знаку куге, колере и короне

илити

Јачање система менталне имуности из духа приповедања

3

 

Жан-Пол Сартр: ”Затворено друштво”

(Huis clos, 1944.)

У априлу 1944, објављен је овај комад у часопису L’Arbalète под насловом ”Други” („Les Autres“). Француски наслов Huis clos је предложио René-Jacques Chauffard, Сартров некадашњи ученик, а значи ”под искључењем јавности” или ”Пред закључаним вратима”, као што гласи један немачки превод ове драме.

 

 ”Затворено друштво”

Троје људи који се сусрећу након своје смрти у паклу: богата Естела, Инес, службеница у пошти и журналист Гарсен, затвориће у једну просторију тајанствени служитељ, у којој су они, без наде у крај, изложени узајамној улози мучитеља и жртве.

Гарсен је злостављао своју жену и у одлучним моментима се показао слабићем.

Лезбејка и високо интелектуална Инес је завела младу Флоранс и одвојила је од мужа који је био њен рођак. Овога ће убрзо прегазити трамвај. Да ли је реч о несрећном случају, самоубиству или га је Инес гурнула под трамвај, није из њене приче једнозначно јасно.

Флоренсе после тога очајава, да би себе и Инес отровала гасом. Чулна и заводљива Естела је уморила своје дете и свог љубавника нагнала на самоубиство пиштољем.

Све троје су свесни да се налазе у паклу и припремају се на најгоре, али до очекиваних тортура и телесних мучења неће доћи; само се умерена врућина (пакла) може осетити. Испитивачки ће покушати да сазнају једни од других разлоге зашто се налазе у паклу, без признавања сопствене кривице. Постепено ће бити јасно да су предодређени да буду сопствени мучитељи тиме што једни од других покушавају да отргну животне лажи. Само пламичак солидарности од страха и узајамне мржње ће угаснути. Свако је од њих проклет да другога постојано кињи  да од другога буде кињен. Лезбејска Инес ће се растргнути за Естелом, ова пак не жели ишта да зна о њој, већ настоји да заведе Гарсена. Гарсен пак жуди за интелектуалним признањем и апсолуцијом од стране Инес. Тако жуди свако за помоћ двоје других, озлеђујући их истовремено својим приближавањем. Они се не могу једни од других одвојити нити једни од других побећи. Они не могу ни да изврше самоубиство, јер су већ мртви. И тако важи за увек: ”пакао су други”! Један за другим покушавају бекство из тог заточеништва, било да запомажу или лупају на врата. Али и сами, када се коначно врата буду отворила, престравиће се од привидне клопке слободе, тискају се једни уз друге и нико не напушта затвореничку ћелију. Када Гарсен на крају буде рекао ”дакле, хајде да наставимо”, у њиховој позицији се неће ништа променити. Они ће наставити своје принудно заједништво, без икакавог напретка.

 

Ова Сартрова једночинка је драма људске егзистенције. У фигури Грасена је препознат човек као генерална специја. Његова реплика ”Ево нас дакле” је ”приницпијелна позиција бића човековог бића” или оно што ће Хајдегер назвати „Geworfenheit“ – ”(егзистенцијална) баченост”. Са правом означава Гарсен свој живот накривим ”будући да је људска егзистенција оптерећена фактичношћу и контингенцијом, која је пак са друге стране осуђена на слободу”.

У језру поруке овог комада Сартр транспонује један религиозни мотив у егзистенцијалну анализу људске ситуације, чији се принципјелни безизлаз збива под видом вечности. Људски односи у принципјелној безнадежности: љубав, сексуалност и признавање као базални мотиви међуљудскихнастојања су осуђени на пропаст.

Тиме Сартр нуди у Huis clos у виду драмског анти-комада негативизму филозофске анализе интерсубјективности у ”Бивству и Ничему”(L’être et le néant. Essai d’ontologie phénoménologique, 1943) , при чему је проблем егзистенције ”другога” покушава да осветли на феномену погледа”за-друго-бивство”. Сартр бира мотив ”већ мртав” односно живот post mortem. Троје становника не могу да избегну суд и мишљење својих фамилија, својих партнера, дакле живих. Тиме комад ”Затворено друштво” постаје теорија ситуативног позоришта ”које нас у изузетним ситуацијама конфронтира као што су заточеништво, угњетавање, тортура и противречности између егзитенције и улоге чини транспарентном”.

Иако је Huis clos један од најпознатијих и најуспешнијх Сартрових комада, понекда је његов литерарни квалитет довођен у сумњу. Реч је ”комаду са тезама”, о фрустрацији публике или да је реч о комаду за ”децу напредну у филозофији”. Поантирање људског бивства кроз Сатрову идеју ”пакла” критиковао је и хришћански филозоф и савременик Габријел Марсел као литерарни Grand Guignol. Марсел је на крају извођења комада додао: ”За мене су други рај”. Позоришна критика га је примила ентузијастички као комад достојан Расина, други су у њему видели ”театар идеја”, а трећи ”луциферско начело” и ”морални нихилизам”.

 

 

 

 

 

 

 

 

Krunska pisma (28, JA)

Jovica Aćin:

 

Zašto mi je naša strategija protiv pandemije pobudila sumnju

 

Prestao sam da pišem i ovo nije pisanje. Ovo je lula s kojom bih da sklopim mir s drugima koji različito misle. Sve što sam do sada pisao, poticalo je iz iskustva, a ne iz čitanja Agambena. Nisam mario da li je Agamben u pravu ili nije. Tu kritiku sam prepustio onima koje manje boli neprikosnoveni lek vlasti nego što je mene zaboleo.

Bilo mi je stalo do toga da artikulišem sopstveni krik u situaciji u koju sam bačen bez svoje volje i krivice.

Zašto mi vanredno stanje izgleda kao fiktivno, a ne realno?

Ako sam u pravu, onda je u klici ovog vanrednog stanja potencijal za neugodniji tok istorije pred nama.

Vanredno stanje ne samo da nije bio jedini lek nego njegovi prateći efekti, podizanje stepena straha, izolacija i distancijacija, teško oštećuju tkivo društva, podjednako u egzistencijalnom, ekonomskom i socijalnom smislu. To je mogućno tvrditi, jer znamo za delotvorniji i selektivniji lek. Taj drugi lek ne bi iziskivao zatvaranje granica, škola, starijih ljudi, saobraćaja, uvođenje sve dužeg policijskog časa… Taj drugi lek je precizniji, a neke demokratske države su se odlučile za njega, pa smo, dakle, imali već i uzor za njega.

Šta je taj lek podrazumevao?

Najpre blagovremenost. Imali smo je Reagovali smo, barem tako vlasti tvrde, pa da im izuzetno poverujem u tome, i pre mnogih drugih zemalja. Zatim:

Obezbediti za svekoliko lekarsko i medicinsko osoblje ličnu zaštitnu opremu.

Obezbediti neophodnu opremu za tretman zaraženih.

I, najvažnije, obezbediti dijagnostičke testove na prisustvo virusa, nimalo ne štedeći na njima. Uostalom, vlasti su pretpostavljam govorile istinu kad su isticale da sve što je nužno za dijagnostiku, monitorisanje kontakata i sumnjivih slučajeva i bolničkog prihvata imamo u više nego dovoljnoj meri i dovoljnom broju. Ostalo što je valjalo učiniti nije bilo nemoguće. Identifikovati zaražene, otkriti sve njihove kontakte i testirati ih. Tada sve kod kojih je utvrđeno pozitivno prisustvo virusa izolovati. Izolovati njih (a ne sve nas podvrgnuti vanrednom stanju, utamničiti nas, razdvojiti, na dugi rok naštetiti proizvodnji dobara i obrazovanju). Tako je učinjeno na Tajvanu. Tako je učinjeno u Singapuru. I tamo su se rezultati takve strategije pokazali kao lekoviti. Preciznost takve strategije čuva demokratsko društveno tkivo s najmanje oštećenja.

U kojoj meri će aktualna strategija izmeniti našu istoriju tek ćemo da iskusimo. U svakom slučaju, ne nadajmo se da će nam to iskustvo biti prijatno. Nijedna epidemija/pandemija u svetu nije nikad prolazila, a da istorija pri tome nije bila zaošijana.

Otuda sam se, pišući svoje ranije zapise prožete brigom, neprestano pitao da li je proglašeno vanredno stanje, i ne jedino ovde, sa sve strožim restrikcijama takoreći iz dana u dan nametanim našem životu i opravdavanim našim strahom, samo za postizanje nekog cilja za koji je borba protiv pandemije tek sekundarna.

 

 

 

 

 

Krunska pisma (27 – Nansi)

Žan Lik Nansi:

 

Virusni izuzetak

 

Moj stari prijatelj Đorđo Agamben izjavljuje da se koronavirus jedva razlikuje od normalnog gripa. On zaboravlja da za „normalan“ grip postoji vakcina koja je dokazala svoju delotvornost. I dalje je potrebno svake godine iznova je prilagođavati virusnim mutacijama. „Normalan“ grip svejedno ubije nekoliko ljudi, a koronavirus protiv kojeg ne postoji vakcina očigledno je sposoban da podigne stopu smrtnosti. Razlika (prema podacima istoga tipa kojima raspolaže i Agamben) je oko 1:30: razlika nije beznačajna, potrebno je to reći.

Đorđo nas ubeđuje da vlade traže izovore kako bi uvele sva moguća vanredna stanja. On ne primećuje da izuzetak postaje, zapravo, pravilo u svetu u kojem tehničke međupovezanosti svake vrste (premeštanja, transferi svih vrsta, prožimanje ili rasipanje supstanci itd) dostižu do sada nepoznat intenzitet koji raste zajedno sa stanovništvom. Umnožavanje stanovništa praćeno je, u bogatim zemljama, produžavanjem života i rastom broja starijih osoba i, uopšte, osoba koje su u rizičnoj grupi.

Ne treba promašiti cilj: u pitanju je čitava civilizacija, u to nema sumnje. Postoji neka vrsta virusnog izuzetka – biološkog, informatičnog, kulturnog – koji nas pandemizuje. Vlade su, u tome, tek tužni izvršitelji, te svaliti krivicu na njih više liči na diverziju nego na političku refleksiju.

Podsetio sam da je Đorđo moj stari prijatelj. Žao mi je što ću se pozvati na lično sećanje, ali, u osnovi, ne napuštam registar opšte refleksije. Pre skoro trideset godina lekari su procenili da je potrebno da mi se presadi srce. Đorđo je bio jedan od retkih koji mi je savetovao da ih ne poslušam. Da sam sledio njegovo mišljenje nesumnjivo bih, vrlo brzo, bio mrtav. Čovek može da se prevari. Đorđo, međutim, nije zbog toga manje izuzetan, tanan duh za kojeg bi se moglo reći – kažem to bez imalo ironije – duh izuzetne ljubaznosti.

 

S francuskog preveo Ivan Milenković

 

 

 

Krunska pisma (25, NM)

Novica Milić:

 

Vreme virusa

 

Virus je, kažu, stealth. Naime, neprimetan je, diskretan, nevidljiv – za detekciju – odnosno, preciznije, skriven je, skriva se kad prodire u ćelije tela domaćina, i otkriva se tek kad ga telo pronađe kao patogeni element, i kad protiv njega, virusa, otpočne svoju borbu, pokrene svoje snage imunizacije. Pri čemu je virus u prednosti, i ta je prednost vremenska: on započinje prvi igru bolesti i otpora bolesti. U slučaju „naše” korona bolesti ta vremenska prednost ide od par dana pa, izgleda, do skoro čitavih mesec dana – obično se uzima prosek od dve sedmice tzv. inkubacije – kad on radi svoj mračni posao unutar tela, a telo ili još ne zna za uljeza ili je počelo, možda i nasumično, svoju odbranu, dok se ne jave prvi simptomi koje počinjemo da osećamo. I ne samo to: to je period kad je virus i prostorno u prednosti, jer smo, kao nosioci zaraze, kadri da ga proširimo i na druge.

Ovaj hronotop virusa – vidljivo / nevidljivo, skriveno / razotkriveno, prednost / zaostajanje kao višak / manjak itd. – izgleda kao da je njegova sama priroda kojom osvaja drugu prirodu, onu koja će pokušati da njime ovlada i spreči mu širenje. Ali time se ponovo suviše približavam biologiji, a stalo mi je da u odnosu na nju uspostavim određenu distancu (metabiološki pogled). Zato se na kratko vraćam početnom zapisu u ovim “Krunskim pismima”, tačnije Celanovoj pesmi.

Celan ne piše o korona pandemiji, odnosno o virusu SARS-CoV-2. Njegova pesma je iz 1952. – ili je barem tada prvi put objavljena – i analogija bi mogla biti pre u odnosu na holokaust, tj. istoriju. Polazi se od korone kao Sunčeve aure, prelazi na auru u širem značenju, i metafora se onda uspostavlja na više nivoa: ona u sebe ugrađuje, na neki način „usisava” – zahvatanjem koje potiskuje nadole – i metonimijske relacije, čime se ističe mehanizam sinegdohe (od dela ka celini), potom hijazma (ukrštaju se protivne strane i razmenjuju njihove odlike), i smisao odvodi kroz razne značenjske aluzije i varijacije ka smislu vremena: prostorna aura postaje problem temporalnosti. Izbija, kroz retorički rad pesme, Vreme kao najvažnija njena tema. Kako se ona javlja?

Es ist Zeit, ponavlja se, u tri poslednje strofe, četiri puta kroz pet reda. Vreme je. Vreme je – za šta? Pitanje je opravdano, ali mu je pertinencija sumnjiva, stihovi ne markiraju jasno neki zadatak, svrhu, cilj ili pribadanje vremena uz ma koju stvar. Doduše, stoji „da se zna”, dass man weiß, potom „da se kamen povinuje cvetanju“, onda i „da nemir srcem bije” (ili „da nemirom srce bije“), ali nijedan od tih novih obrta, hijastičkih, čak katahtestičkih, ne hvata Vreme uz sebe do kraja, već pre kao da se odbija od njega, ili kao da se ono odbija od ovih slika. Vreme je stavljeno samo u obrt, u trop, jer je Vreme u pesmi postalo glavni trop.

I ako bismo sada Celanovu „Koronu” čitali kao da se tiče i „naše” korone (epidemije, tačnije pandemije), Vreme je i vreme tog virusa, njegove prednosti, i vreme protiv tog virusa, onog vremena u kojem se pandemija razvija kako bi dosegla, kroz svoje peripetije, svoje jenjavanje, pa i konačni prestanak. Es ist Zeit, „vreme je”, time snažnije ističe ovo „je”, ist. Iz ugla ontologije, Hajdegerove pre svega, Vreme i Biće se povezuju kroz Smisao. Za Hajdegera, upravo iz Bića i vremena (Sein und Zeit, 1927), metafizika je došla – ili dolazi – usled zaborava „smisla” Bića, kroz nametanje ili isticanje „bivajućeg” (Seiende umesto Sein), pri čemu se ovo nametanje kao razlog zaborava (metafizike) ponaša kao vrsta virusa: bivajuće prikriva biće, stiče razne prenosti nad njim, biće postaje stealth, itd. Pri čemu bi onda, Hajdeger nagovara, antidot, protivsredstvo, pozitivni pharmakon bilo ispitivanje smisla iz ugla Vremena, za negativni pharmakon (otrov, virus) metafizike i zaborava bića. Sein, skriveno u košuljicama ili kapsulama bivajućeg, ako ga smisao iz Vremena razotkrije, bilo bi taj protiv-virus, lekoviti ili imunitetom stečen nad-virus koji bi svladao virus bivajućeg.

Da odmah podsetim svoje filozofske prijatelje kako nisam sasvim uveren, uprkos svoj lektiri, ili možda upravo usled sve lektire, u Hajdegerove manevre. Njih nikako ne treba staviti na stranu, fundamentalni ontolog je iz svoje perspektive često, čak najčešće u pravu, ali mi ontologija kao okvir za razmišljanja o biću (i Biću i bivajućem) ostaje nedovoljna, onako kako se „praktikuje”, ne samo kao fundamentalna, već i kao svaka druga, „regionalna” ili čak „meta-fenomenološka”. Razlika do koje je Hajdegeru stalo – ali ne baš uvek, i ne sa jednakom „brigom”, odnosno, meni draži izraz, pažnjom – kao ontičko-ontološka izlazi, po meni, iz ontologije onako kako je Hajdeger skicira. (Ne mogu trenutno razvijati argumentaciju: Hajdegerova čitanja Heldelina, i još više Ničea, meni su indikacije za ovu skepsu.)

Ali da uzmemo ipak hajdegerovski put. Poznato je da se Celan veoma snažno zanimao za Hajdegera, upravo za Biće i vreme. Ponekad se to zanimanje stavlja u 1951-2. godinu (kad nastaje pesma “Korona”), ponekad se navodi da je Celan najpre – par godina unazad – čitao Hajdegerovu zbirku Holzwege. (U mnogim od budućih mojih priloga ovih zajedničkih „Krunskih pisama”, ako je zdravlja, pozabaviću se tim susretom, i po strani od umnih filozofskih pitanja.) Kako god, pod snažnim sam utiskom da je u „Koroni” reč o ispitivanju smisla iz ugla vremena. Da li je to „smisao bića”, kako bi Hajdeger pre svega isticao, čak nalagao? Nisam so kraja uveren – i „smisao bića” je posredi, svakako – ali i nešto više. „Više od bića”, primetiće neko od mojih filozofa prijatelja? Da. Ili ipak „manje od bića“? Da. O tome sledeći put.