Tri beleške za Agambena

(nm)

 

Tri beleške za Agambena

 

1.

 

Jedina filozofija o kojoj mogu razmišljati zove se književnost. U jednoj priči iz knjige Idea della prosa (mislim na njeno drugo, prošireno izdanje iz 2002.) Đorđo Agamben, verovatno najveći savremeni italijanski filozof, piše o mukama jednog od poslednjih paganskih filozofa, Damaskija iz prve polovine VI veka (u doba kad je Justinijan 529. naredio, na nagovor hrišćanskih teologa, zatvaranje filozofske škole u Atini). Nameran da svoje poslednje delo – a samim tim i poslednje delo u dugoj tradicije antičke filozofije – napiše kao sumu sveg ranijeg mišljenja, pod naslovom Aporije i rešenje prvih načela, Damaskije se bavi velikim klasičnim problemom: „Ono što zovemo jedno i najviše načelo Svega jeste s onu stranu Svega; ali ima li onda čega što je izvan Svega, i kako bi to bilo moguće?” Jer ako je tako, onda ni Sve što jeste nije Sve što jeste, odnosno Sve nije Sve; a opet, Sve koje bi bilo Sve ali i, kao načelo, deo sebe samoga, ponovo ne bi bilo Sve.

Klasični problem Damaskijev je ostao i moderni problem (hrišćanstvo ga je samo, pod izgovorom teologije jednog boga koji sebe ubija kako bi sebe vaskrsao, prikrilo za duge vekove). Agamben sada pomaže svom junaku da dugu tradiciju mišljenja, njenu tradizione, preobrazi u pitanje prevođenja, u traduzione: kako izraziti tu aporiju u kojoj je Sve i Sve i nije Sve, u kojoj je Jedno i Drugo i drugo od Drugoga, pa i od Sebe – „kako shvatiti neshvatljivo, kako izraziti neizrazivo”? Kako, drugim rečima, izreći ono što ostaje neizrecivo, ako je sve izrecivo, u svom biću ili svojoj suštini, s onu stranu izrecivosti? Pitanje mišljenja tako postaje pitanje prevođenja mišljenja u govor, stoga postaje pitanje govora.

Agamben se, odnosno njegov Damaskije, odlučuje na jedan skok, na skok u vremenu. Na kraju priče Damaskije otriva da bi to mesto koje nije mesto, ta punoća koja nas vodi u prazninu, najviše odgovaralo još neispisanoj glinenoj tablici – danas beloj stranici papira, odnosno praznom ekranu na kompjuteru. Tu bi se moglo sve reći, i reći Sve, a da se još ništa nije reklo, tako da bi to Ništa – još neispisane reči, čistota tablice, hartije ili ekrana – bilo šifra za sve i njegovo „mesto bez mesta”. Igrala bi, ta potpuna praznina, ulogu načela Svega. Time bi se udovoljilo i početnom zahtevu klasičnog mišljenja, da načelo bude u početku, i tako prethodi svem ostalome, a i potonjem, modernom zahtevu da se nekako doaka i onome što preostaje kad se sve kaže, ono što ustrajava tako da ima poslednju reč – reč koja, jer dolazi posle, naknadno, u jednom futuru za koji još niko ne zna, i koji se znanjem nikako ne može dosegnuti, ostaje bez reči.

Tako bi se, kao nekad, početak i kraj opet rimovali. U reči bez reči.

Kaže zato na kraju Agambenov Damaskije:

„Ono što je dotle verovao da misli kao Jedno, kao potpuno Drugo mišljenja, bila je samo materija, samo potencija mišljenja. I ceo veliki svezak kojeg je ruka pisara bila ispunila slovima nije bio ništa drugo do ta potpuno ravna ploča na kojoj još ništa nije bilo napisano. Zbog toga nije uspeo dovršiti svoje delo: ono što nije moglo prestati da se ispisuje bila je slika onoga što nikada nije prestajalo da se ne ispisuje. U jednome se ogledalo drugo, neuhvatljivo. Ali je sve napokon postalo jasno: mogao je sada razbiti ploču, prestati pisati. Ili, bolje, stvarno početi… Ono što nikada ne može biti prvo dopuštalo mu je da se, iščezavajući, dogodi kao tračak početka”.

 

 

2.

 

Razmišljam o ovom Agambenovom Damaskiju koji počinje nemogućnošću započinjanja kako bi, na kraju, otkrio nemogućnost završavanja. Prolazeći, dabome, kroz obe nemogućnosti kao kroz mogućnost, kroz potenciju. Odavno ne verujem u rimovanja prvog i poslednjeg, jer ne verujem ni u prvo ni u poslednje. Što god se događa događa se uvek u sredini, i iz sredine određuje i svoje početke i svoje krajeve. Kojih, uostalom, nikad nema kao jednog, iako je svaki za sebe pojedinačan, tj. singuli. A singuli, Angamben to zna, ne znači jedan, već se, kao izvor za singularno, uvek govori u množini: to je „jedan za drugim”, „jedan posle drugog” ili „jedan uz drugog” („jedan od dvoje”), nikad jedan jedini.

Ali kad o tome razmišljam, razmišljajući o Agambenovoj priči, ne mislim kako bi se mogla – ili ne bi mogla – rešiti njegova, i Damaskijeva aporija. Aporija je bezizlaz; ali već odavno za sebe aporiju prevodim kao „neprolaz”, ne kao ono što se ne može proći, već kao ono što ne može proći, što je neprolazno. Samo tako se, uostalom, može zamisliti večnost – ono Sve o kojem misli Damaskije kad mu Agamben pomaže prolaskom kroz iglene uši onih pre i posle, početka pre kraja i kraja posle kraja.

Autor priče, uostalom, pravi, u odsudnom trenutku, aluziju na Aristotela (naime, u svom bezizlazu, Damaskije se, u jednom času, „odjednom priseti dela iz knjige o duši gde Filozof upoređuje um u potenciji sa neispisanom pločicom”). Meni su tada dve misi na pameti. Prva: ne u knjizi O duši, nego u Nikomahovoj etici Aristotel veli kako se „razrešenje aporije sastoji u otkriću”. Vratiću se na to. Druga misao: i Aristotel je, kao i Damaskije s Agambenom, ili Agamben s Damaskijem, prolazio kroz iglene uši vremena večnosti i vremena trenutka prizivajući razliku između potencijalnog i aktualnog, između dynamis i energeia, jer je jedino tako mogao dospeti do svoje entelehije, do cilja ili svrhe, odnosno do rime početka i kraja; ali poređenje, koje zaista postoji u knjizi O duši, između potencije uma i neispisane tablice, nije njegovo, već njegovog učitelja Platona. Ovaj, u Teetetu (191d), govoreći o daru (doron) Mnemozine, pominje vosak, pčelinji proizvod upravo u tom svojstvu, kao tablu za pisanje: „kad god želimo da zapamtimo nešto što vidimo ili čujemo ili zamislimo, držimo ovaj vosak ispred vida ili uvida i utisnemo ih na njega kao što možemo da utisnemo otisak pečata. Što god je tako utisnuto pamtimo i znamo sve dok ostane slika; što god je izbrisano ili nije uspelo da ostavi otisak zaboravili smo i ne znamo”. Za filozofe je vosak, makar i kao simboličko ime za opštost same hyle, tvari ili materije, uvek na margini njihovog interesa. Iako s te margine, s tog ruba u koji neprestano gledaju ne videći ga, oni počinju i njoj se vraćaju. Od Platonovog voska u koji Sećanje utiskuje karakter slike, pa do velikih rasprava empiričara, tabula rasa ili tabula plena ostaje ono Sve ili ono Ništa oko čega se vrti njihova misao.

A što će se, kod Latina, prozvati i litura.

 

3.

Litura je tablica, često od voska, na kojoj se i piše i briše. Sedim u bašti kafane La canonica, u rimskom starom kvartu Trastevere, čitam Agambenove filozofske priče i bacam pogled put njegove kuće, skrivene iza velikog zida pored koga je Zoološki vrt. Ako se pojavi, a znam mu lik, pozvaću se na zajedničkog prijatelja, dubrovačkog majstora Marija, i predstaviću mu se. Iz vrata te kuće na uglu u jednom času se pojavljuje jedan klovn, sa starom harmonikom koja mu se razvlači preko ramena. Đorđo, kažem. Mario, kaže on, i prolazi. Lice mu je premazano šarenim bojama, tako da ne znam da li se smeje ili je to samo maska oko usta, nalik na one jako karminisane debele crnačke usne.

Klovn „Đorđo“ nije Agamben, jasno mi je, ali je on takođe jedna litura. Izbrisao je onog koga sam čekao, ali napadnim, šarenim, klovnovskim odelom. Ponekad je šarenilo snažnije brisanje nego bledilo zore ili sumraka.

A iz istih vrata iz kojih je bio ranije izašao moj „Đorđo“, izlazi sada jedan visok, blago povijen, elegantan, postariji muškarac u čijim crtama prepoznajem Agambena. On će me prepoznati po knjizi svojih priča. Dok prelazi tih pedesetak metara do bašte kafane La canonica, kroz glavu mi prolazi samo to da je literatura – koju će Lakan krstiti lituraterra, „zemlja pisanja/pisanja“ – možda baš zato, uprkos svim filozofijama i teorijama, najviše nalik na život: život koji se jednako briše da bi ponovo pisao u nama, na našim licima, u našim dušama, život kojem je jednako nemoguće da završi, jer mora iznova da počne, i život kojem je nemoguće da počne, jer nikad nije ni završio.

 

(Rim, marta 2018.)

(nm)