Politička naratologija, I, 24

Politička naratologija (I, 24)

24

Drugi obrt

Pošto je pala noć, Darije, glavni pretendent na mesto monarha, poziva sebi svog konjušara Ebara na savetovanje. Njemu je, Dariju, budućem vladaru, potreban savet konjušara, neko lukavo sredstvo kojim bi prevario ostale takmace. U pitanju je stratēgema, ratno ili borbeno lukavstvo, a ne savet razloga ili mišljenja. Potrebna mu je izvesna, ostalima nepoznata veština, ili barem njena primena na nov, praktičan način osvajanja vlasti.

Ebar se odaziva. On poznaje konje, i kaže svom gospodaru da će, ako samo od toga zavisi osvajanje vlasti, sve teći glatko. „Kad se smrklo“, priča Herodot, „odvede on jednu Darijevu kobilu u predgrađe, i to onu koju je Darijev ždrebac naročito voleo, priveže je i dovede pastuva, te ga je dugo vodio sasvim blizu kobile, da je on doticao, pa ga je najzad pustio da skoči na nju“. Ujutru, „kad su prolazili pored mesta gde je prethodne noći bila privezana kobila, zaigra Darijev konj i zarže“. Darije tako postade vladar.

Ovaj obrt, drugi po redu, ne bi bio potpun – mada ne završava do kraja priču, ona će imati još jedan obrt – da nema u sebi opet obrt, i to mitski. U času kad je konj zarzao, „sevne munja i zagrmi iz vedra neba.“ A „to se protumačilo kao da je viša sila potvrdila Darija za vladara“. Jedan konjušarski trik overen je božanskim projavljivanjem, lukavstvo je potvrđeno epifanijom transcendensa. Konj je odlučio o poretku i o vladaru, ali je u tu ironiju političke sudbine Persije ušao gromoglasni smeh bogova i namigivanje odozgo sevom nebeske munje.

Čak i ironija, dakle, taj obrt iz ozbiljnog u smešno, distanca koju ironijom jedna figura u priči ili tekstu uspostavlja prema sebi, deleći značenja na više i niže, i više čini nižim a niže višim, ima svoju ironiju, obrt u obrtu. Figura je postala trop, i taj obrt, kao oblik, baca svetlo na sve pojmove kojima se služi narativ u Herodotovoj verziji priče o Persijancima i Otanovoj invenciji demokratije. Jer skoro da su svi pojmovi potrebni za tu invenciju ovde: dogovaranje, većanje, odlučivanje, sloboda, jednakost, razlikovanje, izbor, promena, vlast, predvodništvo i zapovedanje, dynamis i stasis, dynamis i energeia, odgovornost, moralna i politička, javnost, rat i mir, ponavljanje, vrednost, norma, zakon, zajednica, država, iznutra i spolja, pre i posle. I ne samo za Otanovo otkriće demokratije, koja se javlja kao zamisao, već za misao o ma kojoj politici, bila ona demokratska ili nedemokratska. U par stranica iz treće knjige Herodotovih Istorija staje građa za političku misao čitave budućnosti: te će pojmove na mnoge, razne načine raspravljati kako antički, tako srednjevekovni, a onda renesansni, pa posle njih moderni i savremeni mislioci. Neke od njih ćemo pratiti u poglavljima koja dolaze, kretanje tih pojmova u pređama novih priča, obrte u novim zapletima, upotrebu za nove figure i trope, njihova razlikovanja i otiskivanja jednih od drugih, potom približavanja, previjanja i ponavljanja, njihove uspone i padove. Njihovi putevi će biti povremeno jednosmerni, ali češće višesmerni i zamršeni. Potražiće sebi konsistencije u novim okolnostima i insistirati na onome što drže za svoje suštine u promenjenim značenjima. Vraćaće se svojem poreklu, ali će te genealogije biti ukrštene s novim rodoslovima, jer će stupati u polja za koja na početku nisu ni slutili da postoje, kretaće se u ravnima i na površima koje će im izvlačiti dubine, povećavati ili smanjivati volumene, nadimati ih ili im pak iscrpljivati snagu. Narativ će u drugačijim verzijama priče, varijantama značenja i finesama smisla premeštati, razmeštati i smeštati u nove kontekste i pojmove. Šta su pojmovi, pre svega politički pojmovi? Ali pre nego što pokušamo da nađemo prve odgovore na to pitanje, vratimo se poslednji put Herodotovoj priči.

Darije je veštinom svog konjušara i ironijom htenja jednog konja, a onda i transcendentnom intervencijom božanstva s neba postao vladar. Još dva obrta nam je Herodot spremio za kraj priče. „Jedni kažu da je sve to Ebar tako bio udesio, a drugi opet pričaju (jer su u Persiji kružile dve priče) da je Ebar uhvatio kobilu rukom za polni organ i stavio ruku u džep od čakšira, pa kad je prilikom izlaska sunca trebalo da konji krenu, on je prineo ruku nozdrvama Darijevog pastuva, koji je, čim je to onjušio, počeo da frče i da rže“. Sad se transcendentna overa vlasti izokrenula u grotesku polnih organa, u smrad ljudskih i konjskih pudenda, sa neba ka nozrdrvama, frktanju i rzanju. Vladar ovde se ne postaje razmenom razloga i njihovim raščlanjavanjem, već dobro udešenim slučajem, izbor nije samo u rukama sluge, nego i sluginih slugu, kobile i pastuva. „Tako je Histaspov sin Darije priznat za vladara i priznavali su mu vlast svi azijski narodi“, nastavlja Herodot. Veštim ženidbama, da obezbedi saveznike i neutrališe protivnike, „njegova moć postade potpuna“ – Darije je zbilja, u Herodotovoj Istoriji, zabeležen kao jedan od najsnažnijih vladara svog doba. Obrti su višestruki, ironija seže i tamo i ovamo, ona od konja odlazi prema prostranom kraljevstvu, od jednog sluge na mnoštvo onih koji će biti podanici u jednom skoro nepreglednom prostoru Azije; istorija ne razvija samo kretanje u novim događajima širenja moći, već se ona i monumentalizuje, postaje pamćenje i spomen koji beleži ovaj antički istoričar prema sećanjima Persijanaca i Helena. Jer poslednji potez Herodotove priče o jednoj zamisli koja nije bila tada uspešna, u Persiji, a koja će imati uspeha kod Helena, naročito u Atini, potez kojim završava priču o Otanovom otkriću, o zamisli demokratije, doslovno se tiče monumenta, memorije i njenog zapisa u kamenu:

Pošto je postao vladar sa sjajnom budućnošću, Darije „prvo što je dao da se napravi i postavio bio je jedan kameni kip koji je predstavljao konjanika i na njemu je bio urezan ovaj natpis: Darije, Histaspov sin, pomoću ovog konja (bilo je naznačeno i ime konja) i pomoću svog konjušara Ebara postao je vladar Persije“.

Konjanik u kamenu, sa urezanim imenima i konja i sluge, slika je kojom se Herodotova priča oprašta od nas slušalaca i čitalaca kako bi se narativ iza nje pojavio u drugim pričama, na drugim mestima i u drugačijim vremenima.