Politička naratologija, I, 23

Politička naratologija (I, 23)

23

Herodotov prvi obrt

Pošto persijski zaverenici protiv tirana nisu bili spremni za Otanovu zamisao demokratije, oni se odlučuju da uspostave poredak monarhije. Darijevo zalaganje za vladavinu jednoga dopalo im se kao jednostavno rešenje; Otanova zamisao je sobom donosila složenost, „mnoštvo“ ne samo u brojčanom, kvantitativnom značenju množine ljudi, već i „mnoštvo“ kao kvalitativni skup heterogenih vrednosti i praksi čije je kretanje neizvesno i kojim oni sami više ne bi mogli upravljati. Ali kako je iza Darijevog predloga monarhije bila skrivena i njegova ambicija da postane taj jedan vladar, monarh, a kako su i ostali, osim Otana, imali istu želju, pred njima se našla teškoća o tome kako i čime da se odluči ko je budući vladar.

Na tom mestu Herodotova priča dobija jedan obrt, u isti mah mitski i ironičan. Mitski će se istaći na kraju, kao da je reč o intervenciji sa vrha, božanskoj odluci, kad će se poklopiti i sa ironijom na račun odabira novog poretka. Koji, kao monarhija, neće uopšte biti nov, već restauracija starog. Pošto su već izneli stavove i naveli razloge, nema više ni rasprave i većanja, pa se mora pribeći nekom sredstvu koje je vezano za snagu, ali na određen način je nasumično. Snaga i slučaj bi se poklopili u snazi konja, a snaga konja se pokazuje u rzanju tog konja: „O izboru vladara odlučiše ovo: da izjašu u predgrađe i čiji konj prilikom izlaska sunca prvi zarže, taj da bude kralj“. Konj će rzanjem označiti izbor a to će biti u času izlaska sunca, kad počinje nov dan pod svetlošću božanstva života.

Nije to glavni, mada je prvi obrt u Herodotovoj priči: da o vladaru odluči konj, ili da se konjskim rzanjem objavi zora novog početka u starom poretku. Ironija je očigledna, mada još nije dovedena do kraja. Jer još nije svanulo jutro odluke, predstoji čitava noć u kojoj Darije, glavni pretendent, smišlja na koji način da zadobije monarhiju. Ne samo da se ovim finalom priče udaljavamo od Otanove zamisli demokratije, već se, kako dolazi noć i mrak pada na persijsko predgrađe, udaljavamo i od oligarhije kao podele vlasti ipak na nekolicinu. Herodotova priča ima više krajeva, čak tri, i uskoro ćemo ih čuti, ali na ovom mestu možemo zastati i uzeti predah.

Upitaćemo se najpre o moći kako je izložena ili prizvana u Herodotovoj priči. Narativ demokratije poznaje moć kao kruženje onda kad se moć pokazuje kao vlast: vlast odlučivanja ima većina u Skupštini, predloge za odluke i potonje zakone priprema izabrana manjina, u Veću, koja i izvršava donete odluke i sprovodi zakone, a sistemom kocke prilikom izbora i rotacijom smene na dužnostima i službama vlast vrši „mnoštvo“, načelno svi. Za demokratiju se može reći da je poredak svih, čitave političke i građanske zajednice. Moderna demokratija, koja će se ugledati na rimsku republiku, povući će jednu distancu: to će formalno i na papiru biti poredak svih, ali neće svako, kao u antičkoj demokratiji, imati vlast. Uvešće se niz uslova koji su u isti mah i ograničenja, i to će se učiniti namerno. Recimo, tzv. očevi osnivači (founding fathers) američke demokratije krajem XVIII veka izričito će – vidljivo je iz Federalističkih spisa Hamiltona i Medisona, i prepiske onih najangažovanijih, Adamsa, Džefersona, Frenklina – skloniti na stranu široko učešće „mnoštva“, pa će koncipirati sistem višestepenog predstavljanja, kao niz trijaža kako bi se vlast ipak držala u krugu manjeg broja ljudi, ne samo manjine, već manjine u toj manjini. Nisu oni mislili mnogo drugačije nego persijski zaverenici koji su odbacili Otanovu zamisao demokratije, govoreći za „mnoštvo“ da je neuka gomila, rulja bez mnogo pameti, obesna i sklona svakoj vrsti pobune i nasilja; atinska demokratija je bila za njih skoro „antimodel“. A još će glavni founding father moderne države i njene legitimacije putem tzv. društvenog ugovora, iz čega će iznići i ovaj sistem političkog predstavljanja prihvaćen ne samo od Amerikanaca krajem XVIII veka, nego kao sistem reprezentovanja ugrađen u temeljni mehanizam moderne republike – taj je „otac“ Tomas Hobs – zazirati od „mnoštva“, takođe u ime prosvećene manjine koja će, oslonjena na većinu od koje je dobila pristanak, vladati njome kao „masom“, „gomilom“ ili naprosto „stanovništvom“. Tako da narativ o demokratiji koji na svoj način varira Herodot svojom pričom sadrži već skoro većinu elemenata za buduću, dolazeću, remodelovanu modernu demokratiju republikanskih država.

Takođe, moć će se, kad se uputi ka svom boravištu u vlasti, pozivati na načelo premoći kao na oblik snage. Otan u svom kratkom određenju demokratije nije se pozivao na snagu kao na silu, već na silu kao snagu „mnoštva“, množine, na njegovo „prvenstvo“, ono koje će predvoditi. On izričito kaže da je u mnoštvu, τὸ πλῆθος, u mnogima, τῴ πολλῴ, sve, τὰ πάντα. Ovo „sve“ koje je i „mnogo“ i „mnogi“, „razni“, sila je koja se može podrazumevati, ona je snaga za sve, i mora se ispoljavati kao takva, a ne mora biti nasilje niti sila kao prisila. Ona nije samo kvantitativno već i kvalitativno različita i ne mora se neposredno ponoviti kao ogoljena ili kao pretnja; njena silina je u tome da će omogućiti jedno kretanje, kruženje moći, ukoliko se to kretanje uspostavi kao jednakost po pravu, kao izbor koji se smenjuje, kao odgovornost za odluke i posledice odluka, i kao javno iznošenje stavova i pretresanje razloga; razlozi ne pripadaju metafizici države, već javnom preispitivanju, i to je racionalnost koja je i sama mnoštvena, a ne redukovana na silogističke obrasce jednog suda. U heterogenom prostoru narativa demokratije ponavljanje moći će kružiti kao temporalno, uvek iznova privremeno usporavanje ili zastajanje moći na tačkama ili u ravnima – instancama – premoći a da se ne zaustavlja nikad do kraja, već da ide preko svakog svog kraja kao moć koja se opet kreće, dolazi i koja će ponovo doći. Narativ obezbeđuje heterogenost, kretanje, diferencijalnu temporalnost i ponavljanje u svom hodu kroz stvarnu istoriju.

Tek ćemo se baviti nastankom američke demokratije i njenim povođenjem za engleskim uzorima, i posledicama u francuskoj revoluciji iz 1789. godine, kao što ćemo se baviti i teorijom države Tomasa Hobsa. Ovde samo beležimo da narativ demokratije nije samo sadržao mnoge činioce kasnijih demokratija, kao i nedemokratija, već da je u staroatinskoj verziji postojao i činilac predstavljanja, iako sveden i neobuhvatan, drugačiji nego u moderna vremena. Naime, deme su, kao teritorijalni delovi ukupnog polisa, birali svoje predstavnike za Veće, kao što su Veće, a onda i Skupština, birali svoje predstavnike, zastupnike ili zamenike za određene, i vrlo konkretne poslove – opremanje vojske, poslanstva u drugim polisima, brigu o zajedničkoj kasi, o građanskom redu i miru. Reč nije, dakle, o tome da je stara demokratija bila „neposredna“, a moderna „posredna“, već o stupnju i konkretnim položajima na kojima se pojavljuju predstavljanja, i dok su ona bila u starim demokratijama sasvim pojedinačna, takoreći singularna, predstavljanje će u modernoj demokratiji postati čitav razrađen sistem, generalizovan ili uopšten, i prekriće čitavo njeno političko polje. Taj će sistem postati ne samo mehanizam, već i načelo njenog funkcionisanja.