Politička naratologija, I, 8

Politička naratologija (I, 8)

 

8

Sloboda

Možda će ovo razlikovanje – a ono je od suštinske važnosti – vrednosti kao normi, metafizičkih formi, i ustanova, odnosno praksi, biti još jasnije ako pogledamo nastavak Herodotove priče kad se pojavi još jedna vrednost za demokratiju, a to je sloboda. Preskočićemo deo Herodotove priče, kako bismo mu se vratili kasnije, i preći na mesto na kojem Otan drži još jedan, kratak govor, nakon što su ostali odlučili da ipak ne prime isonomiju kao poredak, već se vrate starom poretku monarhije.

Dakle, Otan ustaje i drži svoj kratak govor (Istorija, III, 83). On kaže:

„Drugovi zaverenici, jasno je da jedan od nas treba da bude kralj, bilo da bude kockom izabran ili da se obratimo persijskoj javnosti da ga ona izabere većinom glasova, ili, najzad, na neki drugi način. Ja se, naime, neću sa vama takmičiti za vlast, jer niti hoću da vladam nad nekim, niti da neko nada mnom vlada, i ja se odričem vlasti, pod uslovom da nikada ne dođem pod vlast nijednog od vas, niti ja niti moji potomci. – Kad je ovaj to izjavio, ostala šestorica pristanu na njegov uslov. On se, dakle, jedini od njih nije otimao za vlast, nego je napustio njihovo društvo. Ista ta kuća je i dandanas jedina u Persiji koja uživa potpunu slobodu i živi po svom nahođenju, ali ne radi ništa što bi bilo protivno persijskim običajima i zakonima.”

Kako ovo razumeti? Zašto to Otan traži, zašto to ostali prihvataju, to jest koji je smisao ovog izuzimanja Otana iz buduće vlasti, a samim tim i od upravo donete odluke u prilog monarhiji? Kad Otan iznosi svoj predlog o demokratiji, njegovi prvi razlozi su upereni protiv monarhije: po njemu, monarh je „neodgovorni vladar koji može da radi šta mu se hoće”, „čas iz besa, a čas iz zavisti čini mnoge budalaštine”, a – „što je najgore” – on „ukida običaje naših predaka, siluje žene i ubija njihove ljude bez suda i bez optužbe”. Ukratko, monarhija je opasnost po slobodu svih. Tražeći – i dobijajući – pravo da sebe, svoju porodicu, pa i potomstvo izuzme iz takve vlasti, Otan traži i čuva pravo na slobodu, odnosno čuva slobodu kao načelo demokratije koja bi, jednom, mogla doći.

Više pitanja možemo postaviti na ovom mestu. Jedna grupa pitanja tiče se same Herodotove priče o ustanovljenju demokratije i Otanovom odbijanju – ako se tako može shvatiti njegov zahtev – da se potčini nastupajućoj nedemokratskoj vlasti. Druga grupa pitanja odnosi se na slobodu u njenom političkom, i ne samo političkom značenju.

Najpre, kad Otan iznosi razloge iz kojih želi da sačuva slobodu, njegov prvi razlog govori o neodgovornosti buduće monarhijske vlasti. Neodgovornost stoji nasuprot slobodi kao ono što je u načelu onemogućuje. I, obratno, odgovornost je neka vrsta okvira za slobodu. Može se reći da to zvuči ponešto neočekivano, jer nismo navikli – a poreklo te navike bi trebalo ispitati – da je odgovornost uopšte povezana sa slobodom, a naročito da je njen okvir. Često se sloboda uzima upravo kao nezavisnost od odgovornosti, kao sloboda da činimo što god želimo, posebno u svom tzv. potpunom ili apsolutnom – upravo normativnom – značenju. Sloboda, smatra se, jeste htenje, želja, volja da se čini sve, spontanost čina za koji važi autonomija i ukoliko nema ove volje, spontanosti i autonomije onda bi se reklo da nema ni slobode.

Herodot na ovom mestu u priči očito ne misli tako. On za Otana i njegovu kuću kaže da je živela „po svome“ (αυτὴ θέλει), „ali da nije činila ništa što bi kršilo persijske običaje i zakone“ (νόμους). Prostor koji je Otan izborio za svoju slobodu nije tzv. autonomija – autonomija je reč koja spaja „auto“ i „nomos“, određivanje zakona za sebe i od strane sebe – već život u skladu sa „vlastitim ciljem“, kad ne ide povrh ili protiv postojećih „običaja i zakona“; ali to što nije protiv, ne narušava ih, ne znači i da im sama pripada. Ona je za sebe, i u isti mah izvan njih. Zašto i kako? Jer je sloboda, koju je Otan izborio za sebe i svoju kuću, jedno „činjenje“ koje je van normi ustanovljenog, ovde monarhijskog poretka, odnosno ona sama, sloboda, ostaje praksa koja se može samo delimično normirati, ali izmiče normiranju do kraja. Vratiću se ubrzo na ovaj problem normiranja i nenormiranja slobode.

Otan, takođe, ovim gestom čuva slobodu kao rezervu za budućnost. On će je praktikovati u sadašnjosti, ali kako se izuzeće od monarhije, uprkos poštovanju njenih „običaja i zakona“, tiče i potomstva, sloboda ostaje kao rezerva, u rezervi, ona ostaje vrednost na koju se budućnost može pozvati. Čuvajući slobodu u rezervi Otan u rezervi čuva i zamisao demokratije. Ta rezerva je jedno sećanje i jedna anticipacija, prošlost koliko i budućnost. Ona je i tzv. retencija, zadržavanje, i protencija, protezanje. Ne samo da je sloboda vrednost, već i sama donosi nove vrednosti, stvara ih kao memoriju i anticipaciju, odnosno ona već u sebi čuva određenu moć koja se odnosi na istoriju – istoriju prošlog i istoriju budućeg. Njena sadašnjost je ograničena, jer mora poštovati „običaje i zakone“ poretka kojem sama ne pripada, ona nije „idealna“ sloboda, određuje sebi svrhe i ciljeve iako uokvirena drugačijim normama, ali njena upućenost, izvan svoje sadašnjosti, na prošlost, a još više na budućnost, čini od nje proleptičku „rezervu“ čija se moć uvećava, a ne smanjuje. U osnovi se sloboda ovde pojavljuje kao ambivalentna moć, ograničena i, za budućnost, neograničena, jer budućnost nikad nije ograničena, ma kakve norme bile kao pokušaji normiranja, planiranja ili uobličavanja budućnosti. Ambivalencija slobode je to što nju, kao moć, čuva od normiranja, kao vrstu vrednosti otvorene za budućnost.

U Herodotovoj priči se ovo Otanovo insistiranje da zadrži vlastitu slobodu pokazuje i kao njegov najvažniji motiv; taj se motiv vraća i na njegov raniji predlog, kad je u svom prvom govoru predlagao demokratiju kao „prvenstvo mnoštva“. Taj je Otanov motiv i pokretač za ostale vrednosti: sloboda je vrednost koja se nadodaje ranije isticanim vrednostima – jednakopravnosti, izbornosti, odgovornosti i javnosti – ali niti je svodljiva na njih, pa utoliko i sama postaje od vrste „aksioma“, niti je u istom poretku sa njima. Ako su ostale vrednosti one koje ostvaruju unutrašnje polje za dinamiku demokratije, sloboda stoji, svojom suštinskom ambivalencijom, i unutar te unutrašnjosti i kao spoljašnji, na neki način trajni pokretač potrebe za demokratijom a da ta trajnost – koju bismo radije krstili kao „iznovnost“ – ne mora, upravo usled ambivalencije koju sloboda nosi sobom, postati normativna. Tražeći na svoj način da se zaustavi i normira kao neko pravo, sloboda istom dinamikom izmiče normi. Uvek pokazujući na neki nedostatak, pa i demokratije, slobodi takođe nedostaje pozitivan pojam. Perikle traži slobodi bliže određenje i imenuje je kao „slobodu vrline“ i kao „slobodu hrabrosti“, lično zalaganje ali upućeno na svrhu zajednice. I iznutra i spolja, sloboda je okvir demokratije, njen rub, i njen je pokretač, „motor“ koji se mora aktivirati ili aktualizovati iz virtualnog jezgra koje sloboda čuva u svojoj rezervi kao vlastitu „suštinu“. Videćemo tek zašto moramo ovaj izraz – „suštinu“ – držati između navodnika, odnosno zašto esencijalizacija, a naročito supstantivizacija slobodu narušava kao ambivalentnu moć da bi ona ostala jedna od ključnih vrednosti za demokratiju, upravo ključ za njeno razumevanje i praktikovanje.