Politička naratologija, I, 7

Politička naratologija I, 7

 

7

Vrednosti

Jednakopravnost ili ravnopravnost pred zakonom, smenljivost putem izbora, odgovornost i javnost četiri su osnovne vrednosti demokratije onako kako je Herodot predstavlja svojom pričom, odnosno junak te priče Otan u svom kratkom, minimalnom određenju demokratije. One daju dinamiku onom što možemo zvati i unutrašnji prostor demokratije, načinima na koje se moć kreće i kruži u toj vrsti političkog poretka.

U isti mah, to nisu samo vrednosti koje orijentišu pravce kretanja moći, nisu samo orijentiri, već su i načela koja utemeljuju demokratiju. Ovde je potrebno razjašnjenje neophodno za naše dalje ispitivanje i Herodotove priče, i samog narativa koji demokratiju ustrojava kao poredak cirkulacije moći.

Naime, moguća su barem dva pogleda na prirodu vrednosti. One su, s jedne strane, aksiološke kategorije i ako su načelne, osnovne, onda su i vrsta aksioma, kako su ih nekad zvali. Ne u logičkom ili matematičkom smislu, kad su aksiomi postavke ili polazišta koja se po pravilu uzimaju kao takva i ne podležu ispitivanju, već služe za gradnju ostalih logičkomatematičkih postavki, za donošenje sudova ili dalje izvođenje računa. Άξιος je bilo ono što je najvrednije kao pravo, ispravno, primerno ili dolično, pa su i αξίωμα bile najviše vrednosti, one za poštovanje i sleđenje. Ali dok su logičkomatematičke, metafizičke αξίωμα načela koje ne treba dokazivati jer se uzimaju za istine, u političkoj aksiomatici – ovde, kod demokratije kao mnoštva koje ima prvenstvo, mnoštva od najpre četiri pomenute vrednosti – one se slede i poštuju ali se i njihovi odnosi i načini na koje se prema njima orijentišemo, to jest upravljamo svoja delanja, mogu preispitivati i moraju se dokazati u ponašanju zajednice. Aksiomi tu nisu bezupitni, apsolutni stavovi, oni su imena za ono vredno, i mogu se propitivati s obzirom na svoje najviše svojstvo – zato su najvredniji ali su i najupitniji – koje se uvek tiče njihovog ostvarenja, njihove realizacije u praksi, u životu zajednice.

Tada, kad se trudimo da vrednosti istaknemo kao orijentire, a onda ih sledimo u svojim praksama, vrednosti se pojavljuju u vidu ustanova. Često se za ustanove ili institucije misli da je reč o zakonima, ili barem izrazima zakona, ali ovo uglavnom pravničko shvatanje institucija nije najbolje, jer su ustanove zapravo postupci, delanja, prakse ljudi. Još je Hjum postavio pitanje da li se institucije zasnivaju na zakonu, pa im zakoni prethode, ili je obrnuto, da zakoni imaju svoju osnovu u ustanovama, odnosno ponašanju i praksi ljudi. Slična je bila i dilema Aristotela, kad se pita o tome šta su zakoni ako ih ne prati ljudska praksa, delanje. Hjumov odgovor je da je obrnuto od ovog tradicionalnog, pa i standardnog jurističkog shvatanja. Ustanove zasnivaju zakone, jer su one prakse ljudi, načini njihovog delovanja, zakoni dolaze naknadno, da tim praksama daju legitimaciju, odnosno da moćima delovanja odrede oblik. Zakoni su norme, a norme – pravila, zakoni, forme – mogu se potom javiti i kao prinude, ograničenja pa i iskrivljenja praksi iz kojih su nastale.

Zapravo, reč je o jednom od suštinskih razlikovanja za razmišljanje o politici kao zajedničkom životu ljudi, razlikovanju ustanova od normi. To je razlikovanje veoma važno za razumevanje demokratskog poretka. Šta je ustanova, institucija? Latinska reč instituo znači doslovno „postaviti u“, „uneti“, „uvesti“, „staviti“ i utoliko „ustanoviti“, u smislu zasnivanja prakse zajedničke izvesnom broju ljudi; institucija ili ustanova je praksa koja računa na neku zajednicu, manju ili veću, i na neku vrednost oko koje se ta zajednica okuplja kako bi tu vrednost praktikovala. Ustanova upućuje na praksu, a u praksi, u događajima koji se zovu praksa, u delovanjima ljudi, nema recepata – norme su modeli, recepti, ali ustanove nisu modeli, nisu recepti. One su načini delovanja ljudi. Kao prakse ili ustanove, vrednosti pomažu da se same „prevrednuju“, odnosno uporede i koriguju, da se političkim porecima ocene stupnjevi i obim delovanja.

Međutim, već će antička misao o politici ići u pravcu razmišljanja o vrednostima kao o normama. Sokrat je razmišljao o vrednostima kao o „vrlinama“ koje se, za njega, mogu naučiti kroz dijalog, a onda se to znanje može unazad vratiti za praktikovanje vrline. Ali kad vrednost prođe kroz saznanje, ona je dobila oblik pojma, odnosno postala je shema mišljenja, a ne više putokaz za iskustvo. Platon će otići korak dalje: njegove su Ideje (αγαθόν, Dobro, τὸ ἕν kao Jedno ili objedinjujuće, ἀλήθεια kao Istina) vrednosti koje su postale i više od pojmova, postale su hipostaze, od Aristotela kategorije, a kako Ideje označavaju Oblike ili Praslike, ideale, paradigme, one su norme na najvišem stupnju. Tim se hipostaziranim normama ili Idejama imaju potčiniti sve prakse, sva saznanja, čitav život. Sve stvari su samo „kopije“ Ideja, zemaljski život ljudi je život koji je ili posvećen filozofiji uvida u Ideje, ili je život među „kopijama“, „senkama“. Taj prvi filozofski sistem je metafizički, iako će ta reč nastati slučajno, i naknadno, kad helenistički bibliotekari budu jedan svežanj Aristotelovih spisa klasifikovali kao spise koji su stajali iza, posle ili preko spisa Fizike, pa je od μετά τὰ φυσικά nastala metafizika kao bavljenje tzv. prvim (ili poslednjim, zavisi kako se gleda) stvarima filozofije, odnosno onim stvarima koje se mogu uzeti za trajne, nepromenljive, večne – a takve su Aristotelove kategorije, odnosno, pre njega Platonova ejdetika.

Metafizika je tako prema vrednostima uspostavila i normativan i kategorijalni odnos. Ona će odrediti ustanove, kao osnivanja praktičnih načina delanja, i nastojaće uvek da ove druge potčini svojim oblicima. Metafizičko shvatanje političkih vrednosti, pa i praksi koje odatle proizlaze, ostaće manje ili više trajno nasleđe, i politička misao će se, i u najnovije doba, naročito kad je reč o demokratiji, okretati normama, odnosno biće normativistička. Kod demokratije će se isticati one vrednosti koje imaju normativni oblik, trajna značenja, i u ime tog normativizma – kako ćemo ubrzo videti kod jednog Roulsa, recimo – demokratija će se procenjivati kao delatni poredak potčinjen nekoj idealnoj praslici. Iako će ovaj normativizam pomoći da se određene vrednosti ispitaju na nove načine, a naročito odnosi među vrednostima, normativisti neće učiniti naročitu uslugu demokratiji, jer će se ovaj poredak zamišljati u idealnim predstavama za kojima će stalno kaskati realnost; demokratija će uvek biti senka svoje Ideje, ili svojih Ideja, onako kako je već Platonova metafizika zamišljala život. Pošto nije „idealna“, demokratiju je onda lakše odbaciti ili zameniti nekim od konkurentskih političkih poredaka, kao što su u stara vremena bile monarhija i oligarhija, odnosno aristokratija, a u novo vreme „narodne demokratije“ komunista ili „nacionalne demokratije“ fašista. Odnosno, ako ne tim krajnostima, koje su ponekad govorile o sebi kao o demokratiji iako im je praksa bila na suprotnom polu, onda će se demokratski poredak zamenjivati, jer nije „idealan“, nekim oblikom autoritarizma, populizma, „meke“ ili „tvrde“ vlasti u ime određene „realnosti“ koja je takođe najčešće normativna predstava o zajednici i njenom životu.