Politička naratologija, I, 2

Politička naratologija (I, 2)

 

2

Herodotova priča

Da čujemo tu priču, njen početak, onako kako je Herodot priča u Istoriji (III, 8082; držaću se postojećeg prevoda M. Arsenića, ali ću, bez posebnog naglašavanja, tu i tamo promeniti taj prevod u skladu sa našim potrebama):

„Kad se stišala galama, koja je trajala punih pet dana, održavali su pobunjenici protiv maga savetovanja o državnom uređenju, i tu su održani govori koji nekim Helenima izgledaju neverovatni, a za koje tvrdim da su zaista i održani.

Otan predloži da se vlast preda javno Persijancima i reče: ‘Mislim da ne treba više dozvoliti da vlast dođe u ruke jednom od nas, jer to nije ni dobro ni korisno. Naime, znate dobro do čega je dovelo Kambizovo ludilo, a svi ste iskusili i magovu obest. A kako bi i bila dobra monarhija, u kojoj neodgovorni vladar može da radi šta mu se hoće? Jer, ako i najboljeg popnemo na presto, on će promeniti svoju ćud. On pobesni od silnog obilja u kome živi, a zavist je urođena čoveku od njegova postanka. A kad postane obestan i zavidljiv, stekao je sve uslove za potpuno nevaljalstvo. On će, naime, čas iz besa, a čas iz zavisti da čini mnoge budalaštine. A ipak takav čovek ne bi trebalo da bude zavidljiv, jer ima na raspolaganju sva dobra. Ali on, naprotiv, postupa sa svojim podanicima sasvim drukčije. Najboljima zavidi zato što su zdravi i živi, a voli najgore građane, dok se klevete i dostave primaju kao nešto najlepše i najbolje. Ali je najčudnije od svega ovo: ako mu se, naime, odviše ne diviš, on se ljuti što ga u dovoljnoj meri ne poštuješ; a ako ga neko svesrdno podvori, on mu prebacuje da je ulizica. A sad ću da iznesem ono što je najgore. On ukida običaje naših predaka, siluje žene i ubija njihove ljude bez suda i bez optužbe. Vlada naroda je, pre svega, i po imenu nešto najprijatnije na svetu, i ona, pre svega, znači ravnopravnost za sve; i drugo, pod njom se ne dešavaju stvari kakve se dešavaju pod vlašću jednoga. Za službu će biti kockom birana i biće odgovorna za svoj posao, a sve odluke iznosiće pred skupštinu. Predlažem, dakle, da ne primite monarhiju i da zavedete vladu naroda, jer je u narodnoj moći sve.’

To je bio Otanov predlog.“

Šta smo čuli? Pored kritike jednovlašća, monarhije, na šta ću se vratiti, čuli smo iz usta ovog pobunjenika protiv maga, Otana, jedan predlog koji se tiče demokratije kao poretka koji bi se mogao zavesti, odnosno usvojiti. To je prvi deo Herodotove priče o nastanku demokratije kao zamisli. Uslediće još delova u toj priči, odnosno ona će se nastaviti odmah posle ovoga što sam naveo, a što možemo podeliti na odeljke kako bismo je lakše pratili. Ovde za sada zastajemo, jer je reč o predlogu, odnosno, i tačnije, o jednom pozivu, jer „Otan pozva“ (Οτάνησ εχέλευε u Herodotovom jonskom narečju), predlaganju koje poziva. Ja vas pozivam, odnosno pozivom vam predlažem, kaže ovaj Otan, moj je predlog jedan poziv na koji ćete se – ili se nećete – odazvati; to nije zahtev, nije naredba, nije nalog, to je tek predlog o kojem možemo razmisliti i na koji ćete možda – a možda i nećete – uzvratiti svojim predlogom. Predlog, kao oblik ili vid govora, koji će biti od suštinske važnosti za ono što se predlaže.

Zašto ovako zastajem glosirajući izraze? Činiću to i ubuduće. Važno je čuti ne samo osnovna značenja, već i nijanse, moguće varijacije, jedan ton govora u kojem se krije – kao u skupu tih nijansi, varijacija, tonova – smisao reči. Moramo voditi računa o tome da su kod starih Grka pojedini važni izrazi drugačijeg značenja nego u moderno doba, i truditi se da, koliko je moguće, izbegnemo projekcije na njihov svet života. Neću redukovati izraze samo na jedno značenje, već, obratno: pokušaću da u njima čujem smisaono podrhtavanje govora koji još na početku hoće da govori o demokratiji. Tim pre što će ovaj Otan, koji iznosi svoj predlog i poziva druge da se na to odazovu, da razmisle i kažu svoju uzvratnu reč, Otan koji je, po Herodotu, zapravo neka vrsta „oca“ demokratske ideje (Οτάνησ prema etimologijama koje dolaze iz persijskog i prelivaju se u grčki, imenom bi označavao „Oca“), daje jedno od najkraćih određenja demokratije, u svega par rečenica – i zaista ih je par: dve, najviše – gde nalazimo suštinu te ideje, zamisli, u isti mah predloga. Jer on kaže: „Vlada naroda je, pre svega, i po imenu nešto najprijatnije na svetu, i ona, pre svega, znači ravnopravnost za sve; i drugo, pod njom se ne dešavaju stvari kakve se dešavaju pod vlašću jednoga. Za službu će biti kockom birana i biće odgovorna za svoj posao, a sve odluke iznosiće pred skupštinu.“

Ne znam za kraću, možda i bolju definiciju demokratije, ni tada, a skoro ni sada, i zato predlažem da je pažljivo pogledamo. Ona je sažeta, ali poseduje u sebi većinu činilaca od kojih bi se ova vrsta političkog – a to znači zajedničkog poretka, poretka za zajednicu – sastojala. Sažetost ove vrste nalaže zastajanje. Tim pre što se u ove dve rečenice Otanovog predloga ne kaže – ili kaže, ali na drugačiji način od one vrste govora koji nazivamo direktnim ili otvorenim, tačnije jednosmernim i jednoznačnim – mnogo toga što bi valjalo reći, odnosno razumeti. Videćemo, vrlo brzo, da Otan – tačnije Herodot – na primer ne koristi izraz „demokratija“, iako svakako opisuje ono što se u njegovo, a i naše vreme, zove tim grčkim imenom, već se poziva na druge izraze, i da takvo pozivanje nije bez svojih razloga. Ali ovde, u ove dve rečenice, stoje elementi koje ćemo nadalje razmatrati u izrazima „zakon“, „izbor“, „odgovornost“, „javnost“. Iako ih ima više, nisu ti elementi dovoljni, ali su početni i osnovni za poredak koji nosi ime kojeg ovde još nema – a to je ime demokratije.