Krunska pisma (99, NM)

Novica Milić:

 

Pred resantimanom

 

Warum ist überhaupt Seiendes und nicht vielmehr Nichts?, tako prevodi Hajdeger Lajbnicovo pitanje pourquoi y a-t-il quelque chose plutôt que rien?. Zašto je nešto, ili ono što biva, a ne baš ništa? Navodeći vodu na svoju ontološku vodenicu, Lajbnicovo „nešto” ili „neka stvar” postala je „bivajuće”, ontička strana dobro poznate ontičko-ontološke razlike, i ovako prevedena rečenica biće refren za uši čitalaca više Hajdegerovih spisa o metafizici. Mi sa s naše strane pitamo: Warum überhaupt Nichts und nicht vielmehr Sein? „Zašto i otkud ništa, a ne samo i uopšte biće?” Ne bivajuće, već nešto što ima karakter bića, a nije ništa? Ali odakle to ništa? Purquoi rien plutôt que quelque chose?

Izbegli smo „je”, da se ne uvredi Parmenidova božanska Elejka.

Reći će nam da se to „je” ipak podrazumeva. Makar kao tzv. kopula. Čak i kao kopula „je” je tu. Ali kako „je” ide uz ništa? Govor izgleda da ne sluša boginju Elejku, vazda neposlušan, razmetni, „alogični” govor.

Dalje, sme li se ovakav obrt uzeti u obzir? Za Hajdegera, Ničeov obrt platonovske metafizike je i dalje metafizički. Helderlinovski obrt, pak, može. Ima, dakle, obrta i „obrta”. Kako da znamo koji može, a koji ne može? Svakako, fundamentalontološkim ispitivanjem, rekao bi Hajdeger. Ali šta ako više ne verujemo, s ovog ili onog razloga, u fundamentalontologiju, i ako smo skloni tome da je obrt, trop, „stariji” od takvog ispitivanja, odnosno da je tek on kao pesnički trop „uslov mogućnosti” i ispitivanja bića i ničeg, pa i fundamentalontološkog?

Pitanja nastavljaju da se množe. Dokle god smo u ontologiji, mi smo u metafizici, s tim bi se, uz određene ograde, mogao složiti i Hajdeger. Niče bi verovatno uzvratio: dok smo u metafizici, dotle smo u ontologiji, u potrebi za ontologijom. Jer naša potreba da čačkamo po biću tako da u njemu povlačimo razlike kako bismo ih, ta razlikovanja, inače ne retko korisna, pretvorili u distinkcije čiji su termini – krajevi – na suprotnim stranama, i u hijerarhije gde jedna strana nadređuje drugu, ako ne i određuju drugu, kao što su to biće o kojem se može govoriti, makar i kao o bivajućem, dok se o nebiću ne može govoriti, jer ne može biti da ono „je” na ma koji način osim kao ništajuće pod maskom nekog bivajućeg, ta potreba svedoči o metafizičkoj volji u nama za oprekama i lestvicama, za suprotnostima i nadređenostima, za sučeljavanjima i gospodarenjem, za identitetima i idealnim, ukratko svedoči o „volji ka moći” u nama kao volji da nemoguće i nemislivo stavimo u službu naše sitne, ljudske moći, kroz zaglupljujuće fantazije o nama kao o gigantima misli i vrednosti.

Većina tumača, uključujući tu i Hajdegera, Ničeovu „volju ka moći” razumela je kao Ničeovo makar i prećutno slavljenje „volje”. Niče je, pak, video da „volja” iz „volje ka moći” predstavlja takođe jedan od „idola”, i da i taj „idol” ulazi u red za onaj „sumrak idola” o čemu je pisao u svojoj poslednjoj objavljenoj knjizi. Da i „volja” iz „volje ka moći”, onda kad ta „volja” hoće, želi, voli ili na koji drugi način intendira moć koja nije stvaranje, stoji u senci one „pustinje koja raste”, odnosno nihilizma.

Jer čak i „volja” iz „volje ka moći” podleže jednom tropu, obrtu, preokretu, u odnosu na samo stvaranje, kad stvaralačku snagu moći prisvaja sebi izokrećući je u volju za ništenjem. Klasična Ničeova slika je fenomen resantimana. Resantiman, osvetnička mržnja, sa svojim blažim stupnjevima prezira bližnjeg jer nije isti kao ja, i svojim jačim stupnjevima potrebe da se drugi, različiti, drugačiji ponizi, satre, uništi, nije ma kakva bolest, već bolest sama; nije ma koji oblik nihilizma, već sam oblik nihilizma. Oblikujući nihilizam, ništenje, kao ništeće u svakodnevici, istoriji, životu, resantiman je tamna strana stvaranja koje je uzelo negaciju za vlastitu afirmaciju.

Kaže, tj. piše Niče u Genealogiji morala: „„Dok sav otmeni moral izrasta iz pobedničkog potvrđivanja ka sebi samome, ropski moral unapred kaže Ne onom što je spolja [Ausserhalb], što je drugi [Anders], što nije on sam: i ovo Ne je njegov stvaralački čin”. Niče govori o moralu, jer je to naslov i manifestni predmet njegove knjige, ali ne treba fenomen resantimana (za koji je Kjerkegor našao izraz, prema francuskoj reči, kako bi njime zamenio problematiku Hegelove „nesrećne svesti”) ni svesti niti ograničiti na moral: moral je samo vidljivo polje ovog preokreta iz potvrđivanja u negiranje, iz pobedništva života u njegovo ropsko osporavanje. Moral, koji je ovde skoro isto što i politika. Odnosno istorija.

Po svom običaju i stilu, Niče ne razrađuje svoje zamisli u pojmovne sheme, niti ih kategorijalno, pa čak ni sinkategoremski elaborira. Njemu je stalo do skraćenih formula, pregnatnih izraza nabijenih višeznačnošću, do slika i obrta. Resantiman, tako, „unapred kaže Ne spoljašnjem”: „unapred”, pre nego što se razmisli, pre nego što se odmere razlozi, sa polovičnim razlozima, dakle, pre iz sfere povoda nego uzroka; takođe „unapred” koje će od tada biti vremenski zahvat, jedno uvek-unapred kao reakcija koja prestiže akciju, koja se do izvesne mere automatizuje, postaje refleksna, instinktivna. To „spolja”, „spoljašnje”, Ausserhalb, nije samo „spolja” kao u značenju puke opozocije nečem „unutra”, već je to i odlazak spolja, ispoljavanje, ospoljenje: ne kaže se Ne samo nečemu spolja, već to Ne i samo odlazi „spolja” da bi sebe ospoljilo, time donekle učinilo stvarnijim nego da je ostalo unutra, vrstom realnosti koja manjka unutrašnjosti. Kaže se Ne i onom „drugom”, Anders, što je – usled već decenijske inflacije ovog izraza u publicistici i površnoj politici – ostalo, doduše, reč za „drugačije”, donekle i „različito”, ali je izgubilo vezu sa izvesnom sakralnošću Drugog, onim alter (alter est homini Deus, Bog je drugo čoveku), odnosno vezu sa radikalnom diferencijom između čoveka i svetoga, što je za Ničea, kod koga je sveto najčešće ono kreativno, radikalna razlika od kreativnog – resantiman je „kreativan”, ali kao naličje, posuvraćena, reaktivna a ne aktivna verzija kreacije. Takođe, kad se prođe kroz spolja i ospoljenje, kroz drugog i korenito razlikovanje, resantiman je Ne onom što nismo mi sami: ali ne po tome što bismo „mi sami” bili neka statična suština, već po tome što smo „mi sami” izraz za našu vlastitu dinamiku – za Ničea je „sopstvo” stvar samostvaranja, autokreacije.

I tako se stiže do toga da je za resantiman Ne, „to Ne njegov stvaralački čin”: ne bilo koje Ne, već to ili ovo Ne, Ne „spolja”, Ne „drugom”, i Ne „sebi samom”, takvo Ne je „stvaralački čin” ili „stvaralačko delo” – takvo Ne nije samo stvaranje, već je to ono što se učinilo stvaranjem, što se dobilo ili postiglo kreacijom koja je nadalje zaustavljena, blokirana tim što je, kao stvoreno, zauzelo njeno mesto i njeno dalje kretanje. Resantman je čin blokiranja kreacije: to je način ili postupak kad se kreacija izokrene svojim činom protiv sebe kao daljeg otvorenog delanja prema svetu i životu. Činjenje kao reakcija na stvaralačku moć, na akciju. Niče o tome govori kad govori o resantimanu.

 

[Na ovom mestu moramo, usled tvrdih okolnosti akademskog života kojem treba prineti žrtve u vidu nekoliko tekstova za određene časopise i zbornike (one koje verovatno niko ne čita, ili ih čita malo ko, ali su to stvari tekuće i na žalost iz standardne, takoreći resantimanske politike današnjeg univerzitetskog stroja koji traži da se hrani fusnotama, „ključnim rečima”, „abstraktima” i sličnim koještarijama), na neko vreme prekinuti naše libretarije u istraživanju nihilizma, kod Ničea, Hajdegera i u pesništvu Paula Celana. Vratiću se ovoj problematici za oko mesec dana, kad nahranim aždaju.]