Krunska pisma (96, NM)

Novica Milić:

 

Obrt u ništa

 

Ovaj obrt, ili trop, koji daje smer mišljenju iz pevanja, ne dešava se nasumično, niti tek ponekad. Iako se čini da je posredi dijalektički preokret, dijalektika „prevazilaženja”, one hegelovske Aufhebung, iz „opasnosti” u „spasonosno”, u osnovi i dijalektike – i metafizike, i kontra-metafizike, odnosno njenog preokretanja, pa čak i problema transcendencije – stoji ovakva tropologizacija. Ona je fundamentalna. I ona je, takođe, u srži Hajdegerove „fundamentalne ontologije”.

Da li je to dobra ili loša vest? Čini mi se da je Hajdeger slutio da je reč o boljoj strani kad mišljenje dobija podsticaj i kretnju iz pesništva, iako je to loša vest za filozofiju koju, uostalom, i Hajdeger kritikuje kad se ona na presudan upravlja kao nauka, ili kad njome dominira logika u ime logosa. Logika je organon izvođenja zaključaka, donošenja sudova u ime i zarad istine, odnosno podleže epistemičkoj svrsishodnosti. Ona ne pokriva sve što logos ima da misli i kaže. Rascep kojim počinje filozofija kao metafizika, rascep logosa na misao i na reč, na ratio i oratio, takođe logos i leksis, gde se logos sada uspostavlja na distanci od leksisa, govora, i ovome drugome odriče smisaonost, smisao u ime suštine i istine, tiče se itekako i rascepa unutar bića. Ne samo unutar bića i bivajućeg, između Sein i Seiendes, kako će Hajdeger reći, već i kobniji, važniji rascep između bića i nebića. Rascep nije samo ontičko-ontološki, već možda pre svega ontološko-meontološki.

Držimo se još uvek Pisma o humanizmu, jer je od važnosti za naše uporedno čitanje Hajdegera i Celana – a videćemo uskoro, i Ničea, kao trećeg u ovom malom društvu važnom za odnos mišljenja i pevanja – i tu ćemo naći redove važne za pitanje nebića, odnosno razmaka bića od nebića. Nebiće se sada kao javlja ništa, nihil, i kao ništenje, nihilizam. Ono se, kao i biće kod Aristotela po Dunsu Škotu, izgovara na mnogo načina. Hajdeger će koristiti nicht i Nicht, uz Nichts, za ništa, i Nichten, za ništenje, ili poništavanje, uz Nein, za ne; biće tu i Nein-sagen, govorenje ne, i Negation, negacija, Negativitität, negativnost, uz das Nichtende, „ništajuće” analogno onom Seiende, bivajućem, Nichthafte, ništeće, uz odgovarajuće glagole, poput nichten, ništiti, ili uz paraklitiku un-, kao u Unmöglichkeit, ili Unwahrheit, nemogućnost, odnosno neistina. Odakle ovo mnoštvo ničega? Reklo bi se da ga pruža sam govor. A ipak, drugačiji logos upravlja tim leksisom, daje mu i smer i izvore. Samo biće, Sein, je koren tog logosa.

Otkud biće sebe iskorenjuje ili raskorenjuje? Po čemu ono, biće, daje da se ova razna bivajuća pojavljuju u svojim ništastvima, u raznolikostima ničega? Da li se radi o tome da biće, kao sebe odvaja od nebića, stvara ova ništastva, ali tako da ona prelaze na stranu bića, pa se pojavljuju kao bivajuća? Da tim ništastvenim bivajuća prekrivaju biće, potiskuju ga, teraju na povlačenje, guraju u zaborav, u skrivenost, u ne-istinu, suprotno od raskrivajuće aleteje (Hajdeger istini kao raskrivanju i rasvetljenju vraća starogrčki sjaj i svetlo onog što je bila ἀλήθεια)? Da li je posredi samo odvajanje – bića od nebića – tako da biće ostane čisto, čisto od nebića i njegovih parafenomena, da se ontologija sačuva od ontike, ili već u biću, možda u samoj njegovoj čistoti, stoji nebiće, takođe kao vrsta suštine, istine ili bića bića? Za metafiziku, kazaće Hajdeger, ne samo onu knjišku, kod filozofa, već i svakodnevnu, gde se prva oblast po suštini poklapa s drugom, jer se obe kreću i mišljenjam i delanjem u sferi ontičkih bivajućih, biće se ukazuje kao neko ništa, jer se ne vidi, ne čuje, ne oseća, ne misli – njega u ontici bivajuće proteruje u nebivajuće. I još će dodati Hajdeger, na račun Ničea, da ovo nebivajuće metafizike nije što i nebiće: ontičko nebivajuće treba, po njemu, razlikovati od ontološkog ništa. Niče, recimo, nije misli ništa iz ontologije, on je mislio nebivajuće. Utoliko nije, Niče, ništa ni mislio, nije ništa suštinski mislio. I zato j ostao unutar metafizike, uprkos svom pokušaju „preokretanja platonovstva” kao metafizike. A ostao je, možda gore – jer prvi greh je još samo filozofski, filozofi jedni drugima ne praštaju grehove, ali sve to ipak ostaje u knjigama – unutar nihilizma, ostao toliko da ga je „ispunio”, „dovršio”, onom Vollendung, kao u „ispunjenju bezavičajnosti” kad, ipak, „raste i spasonosno”.

Međutim, iako Hajdeger nastoji da razdvoji ontičko nebivajuće od ontološkog ništa, i da sačuva, ako je moguće, samo biće od nebića, jednim parmenidovskim gestom trostruke, rekao bih, aporije, odnosno trostepenim izoštravanjem bezizlaza gde bi nas sačekalo nebiće u mišljenju, pitanja ostaju. Kod Parmenida, naime, da se kratko tu zadržim, postoje tri koraka, ili tri stupnja, u piramidi odvraćanja od nebića. Fiozofira tu neka elejska Boginja, Parmenid sluša. Prvi put: „isto je misliti i biti”, što nebiće stavlja na stranu od mišljenja. Drugu put: „mora se govoriti i misliti da biće jeste, a nebiće nije”, čemu sada strani mišljenja pridružuje i govor. I treći, još izoštreniji put: „i nikad neće preovladati da nebića jesu, nego ti od toga puta ispitivanja odvoji misao”. Ali će Platon, u svom Parmenidu, od ova tri koraka na način stare dijalektike načiniti skoro desetak stupnjeva, „hipoteza”, bez konačnog zaključka, odvajajući se i od finalističke jednoznačnosti, jer stari Parmenid i nekakav podmlađeni, pomeren u Parmenidovo doba Aristotel cepaju ontološku dlaku sve u šesnaest, ne odlučujući se ni za jedan, određen, krajnji odgovor.

Da onda ostavimo Parmenida – i Parmenida – sada na miru, primer je tek pristupni. Pitanje ostaje: nastaje li nebiće iz nekog čina bića, iz njegovog, recimo, povlačenja kao svojoj suštini i „čistoti”, stvara li tako biće nebiće, makar kao prostor za svoju distancu, ili nebiće nastaje kao vrsta misaonog nabačaja kad se misao bavi bićem – a Hajdeger će insistirati da biće nije samo naša misaona himera, ili ovde nekako logos interveniše kao govor, pa je nebiće refleks diskursa – a Hajdeger je tome izričito nesklon, nebiće nije ni puka govorna himera, nije reč, nije prosta jezička, sintaksička, silogistička negacija, već u biću, ne sam usled ili zarad odmaka od nebića, ima nečega od nebića, makar i kao načina njegovog pojavljivanje, fenomenalizacije kroz prenošenje iz ontološkog u ontički horizont? Biće stvara nebiće. Ali ako je samo reč o uzajamnom razmicanju, razlici, ne stvara li tada i nebiće biće? Ima li neke sile, moći, stvaralačke snage koja je – horribile dictu – „s onu stranu” i bića i nebića, koji su već, svako, s onu stranu onog drugog postavljenog kao suprotnog, a ne samo različitog?

I dokle se to može misliti? Do kojeg dna, ili bezdana? Da li je nebiće nastalo kad se različito, razlika, pretumačila u opreku, u suprotnost stvari, a ova uzela kao kontradikcija, protivrečnost, ili, možda, na drugi način, kad su biće i nebiće nekako stali mešati kao splet bivajućih i nebivajućih, kao kod umetnika, ili, opet, na treći način, kad se razlika povlačila i sama, više nego biće, od nebića kako ne bi bila usisana moćima nekog nihil, utoliko bila poništena, izbrisana, svedena na svoje suprotnosti, naročito na identitete metafizike, u veliko Jedno? Posthajdegerovci kao što su Derida, Delez, Fuko, Liotar skloni su da razlici učine više časti nego Hajdeger, koji je, doduše, isticao važnost razlikovanja, ali je oko nje, ponad nje i ispod nje, ipak tragao za Jednim. Pa će i sami razlučivati razlučivanja, Derida svojom différance, Delez svojim „diferentijama” i diferencijama, itd. Možda smo postali pametniji nakon toga, mislim da jesmo, ali konsenzus ni tu ne postoji. Samo problemi, dileme, aporije. Elas i avaj. (Uzdah, ali onaj ironičan.)

Nisam ontolog da bih mogao dati konkretne odgovore na ovakva pitanja. Hajdeger odgovara na neka od njih, neka ne postavlja jer ih verovatno ne smatra suvislim, a njegovi odgovori idu u pravcu povlačenja razlike između dve razlike: ontičko-ontološke, kad se nebiće pojavljuje kroz svoja razna nebivajuća, i ontološke, kad se u koštac hvataju samo biće i samo nebiće, odnosno, pre, biće i izvesne njegove ne-ontičke manifestacije. I kao neko ko nije ontolog, mada poštuje ontološka cepidlačenja dotle da im se i sam, u dokolici, rado odaje neuk i nemušt, jer imam tada iluziju da me to podmlađuje, mene više zanima strana ontike, naročito nebiće kad se pretvara i gradi kao mehanizam nihilističkog delovanja u istoriji. Kao neka vrsta real-nihilizma, posebno kroz nihilizam real-istorije i real-politike te istorije.