Krunska pisma (94, NM)

Novica Milić:

 

Udeo obrta

 

U Darmštatu, prilikom primanja Bihnerove nagrada u oktobru 1960. godine – tekst tog govora će poneti naslov Meridijan – Celan postavlja jedno pitanje, skreće pažnju da je reč o pitanju: „Možda – samo pitam – možda se kreće pesništvo, kao umetnost, s jednim samozaboravljenim Ja ka onom bezavičajnom i tuđem (zu jenem Unheimlichen und Fremden), i sebe uspostavlja – ali gde? na kojem mestu? čime? kao šta? – ponovo slobodnim”.

Unheimlich je teže prevodljiva nemačka reč. Čak je i Nemci ređe upotrebljavaju u govoru, sreće se pre po knjigama. Suprotno, un-, od heim– i heimlich, ali ipak ne baš suprotno, uprkos svom un-: upućuje na doživljaj, ili događaj, bezavičajnog u zavičajnom, beskućnog u kući, stranog u prisnom, dugačijeg u istom, čudnog u znanom – Frojd će o tom doživljaju naširoko spekulisati u svom eseju Das Unheimliche iz 1919. godine. Preveo sam najpre Celanovo Unheimliche kao „bezavičajno”, a onda i kao „beskućno”, kako bih aludirao na već navedene reči Hajdegerove o jeziku kao „kući bića”, odnosno na njegovo opominjanje na opasnost – Hajdeger misli da je ona planetarna, misli to pre tri četvrti stoleća, što bi značilo da smo duboko ušli u ovu globalnu opasnost – opasnost „bezavičajnosti”. Ta je „bezavičajnost”, „gubitak zavičaja”, Heimatlosigkeit, kaže on u Pismu o humanizmu, i više od opasnosti. Ona označava da je zaboravljeno biće, odnosno da je bivajuće napušteno od bića. Utoliko je ova bezavičajnost vrsta opšteg stanja, gubitka prisnosti, ona „postaje sudbina sveta”. Ne da biće više nema „kuću”, to jest jezik, već je ono bez zavičaja onog spomena na istinu bića, kaže Hajdeger, jezik je sada kao „kuća” bića izvan zavičaja bića, u „zavičaju” bivajućeg, time i u „jeziku” koji je jezik metafizike, „humanizma”, pre jedne pseudo-istorije i pseudo-mišljenja nego povesti i „mislećeg mišljenja”.

Ali i više od toga: Niče je, po Hajdegeru s ovih stranica, „bio poslednji koji je iskusio tu bezavičajnost”, „bezavičajnost” da se i dalje misli o bivajućem a ne o biću. Hajdeger ne želi da odstupi od svog stava o Ničeu kao o promašaju: „Niče nije bio kadar da iz nje [bezavičajnosti], unutar metafizike, nađe nijedan drugi izlaz nego preokretanje metafizike. Ali to je vrhunac bezizlaznosti”. Izlaz se ovde preokreće u bezizlaz, u aporiju. Tačniji, doslovniji prevod je: „Ali to je dovršenje [ispunjenje, die Vollendung] bezizlaznosti”. Aporija je ovde dvostruka: aporetičan je i Niče, ali je aporetičan i Hajdeger, u obrtu kojim izlaz, Ausweg, postaje bezizlaz, gubitak izlaza, Ausweglosigkeit. Aporetika se tiče upravo metafizike, njenog „ispunjenja” ili „dovršenja”: i kad se iz nje „izlazi”, ili pokušava izaći, kako nastoji Niče, opet se u nju stupa, tim istim izlazom koji je sada ulaz, i to do kraja, u punoći, dovršenosti. Da bi ovaj trop aporije mogao da se održi, Hajdeger Ničea smešta unutar: Niče „nije bio kadar” da nađe izlaz jer je unutar, pa je svaki izlaz pomoću preokreta već i ulaz, opet unutar, jer se izlazom ne izlazi, već se preokret vrti unutar sebe: trop se zatvara nad sobom, u sebi, pomoću sebe.

Skrećem možda pipavo, a verovatno ponešto trapavo pažnju na trop i aporiju koju trop predaje logici (ili u koju zatvara i logiku), kako bih podvukao izvesni kontrast prema Celanu: kad se pesništvo kreće ka bezavičajnom, tuđem, ono sebe opet oslobađa, uspostavlja, postavlja se kao slobodno, es setzt sich wieder frei. Ili, ako se tako hoće, pesništvo ima moć da sebe izmakne u strano kako bi sebe izmaklo ka slobodi, sposobnost da se transcendira, dvostrukom kretnjom izmicanja, i od sebe i ka sebi. Celan je ovde vrlo blizak Hajdegeru, takoreći u istom „zavičaju” mišljenja, i u isti mah mu sasvim stran, upravo kad je reč o „zavičaju”, odnosno „bezavičajnosti”. Ali poenta nije samo u odnosu Celana i Hajdegera, već u tome da se i mišljenje i pevanje „služe” istim jezikom, jednako su bliski rečima, a ipak kao da govore sa dve do kraja udaljene strane, čineći „bliskost” daljinama koje svaka strana treba da pređe kako bi se uopšte moglo govoriti o mogućnosti njihovog „susreta”.

Otuda je trop izlaza u bezizlaz, i povodom Ničea, i metafizike, odnosno njenog „preokreta”, o „bezavičajnosti”, više od toga, odnosno od sebe: taj isti trop će Hajdegeru poslužiti da, govoreći kako bezavičajnost „postaje sudbina sveta”, „u kojoj blude ne samo ljudi, nego i čovekova suština”, ipak biva više od opasnosti, pa se u toj opasnosti može naći i helderlinovsko „spasonosno”. „S obzirom na čovekovu suštinsku bezavičajnost”, piše Hajdeger stranicu-dve dalje, „pokazuje se buduća čovekova sudbina mišljenju koje je povesno mišljenje bića [dem seinsgeschichtlichen Denken] u tome da on nalazi istinu bića i da se upravlja tim pronalaskom na put”. Otkud ovaj nagli optimizam Hajdegera da će se u upravo u korenitoj „bezavičajnosti” ipak naći izlaz, i ne samo izlaz, već će to biti i pronalazak ili nalaz, Finden, otkriće puta? Da li je u pitanju helderlinovski trop, da tamo „gde raste opasnost, raste i spasonosno”? Hajdeger u Pismu po humanizmu usput, ali istrajno, čita i samoga sebe, svoje Biće i vreme, napisano dvadesetak godina ranije, ali ne bih ovu svest baš odredio kao samosvest – Hajdeger čita i citira sebe stalno namigujući da je još tada, dvadeset godina ranija, napisao stvari kojih se i sada drži, što će reći ukazuje da je bio tada pametniji od sebe sada, kad je bilo manje bespuća i bezavičaja, reklo bi se, pa je samosvest ovde pre svest o prednosti ranije svesti, nego sadašnje kao više, naprednije – već kao još jednu moć tropa, pesničkog tropa da vodi mišljenje tamo gde bi se ono, bez toga vođenja, ili bez nalaza pesništva, zavrtelo i zaustavilo u aporiji.

Taj trop menja odnos pevanja i mišljenja, pesnika i mislioca, ovde Celana i Hajdegera. Iz ugla takvog obrta, ne čita Celan Hajdegera da bi se naučio filozofiji (Hajdeger i nije najzgodniji učitelj za te svrhe, kad jeste onda je to usput, Hajdeger je pre učitelj mišljenja koje i prema filozofiji, uprkos svoj istorijskoj pedanteriji za koju su nemački profesori u svakom trenutku spremni, može da uspostavi distancu: on će u finalu Pisma o humanizmu zapisati kako je „vreme da se odviknemo od precenjivanja filozofije”), već da bi se odmakao od filozofije, da bi joj, na način pesnika, izmakao.

Ili je „transcendovao”. Potpuno u skladu sa svojim pitanjem: „Možda – samo pitam – možda se kreće pesništvo, kao umetnost, s jednim samozaboravljenim Ja ka onom bezavičajnom i tuđem, i sebe uspostavlja – ali gde? na kojem mestu? čime? kao šta? – ponovo slobodnim”.