Krunska pisma (89, PC)

Paul Celan:

 

Kasno i duboko

 

Bezbožno kao zlatan govor počinje ova noć.

Jedemo jabuke nemih.

Činimo delo što se rado prepušta svojoj zvezdi;

stojimo u jeseni naših lipa kao zamišljeno crvenilo zastave,

kao zapaljeni gosti s juga.

Kunemo se Hristom Novim da ćemo prah venčati prahom,

pticu skitnicom cipelom,

naše srce stepenicom u vodi.

Kunemo se svetu svetim zakletvama peska,

rado se njima kunemo,

kunemo se glasno iz skloništa uspavani bez snova

i vitlamo bele kose vremena.

 

Viču: hulite!

 

Znamo to već dugo.

Znamo odavno, ali šta mari?

Vi meljete u mlinovima smrti belo brašno obećanja,

vi ga iznosite pred našu braću i sestre –

 

Vitlamo bele kose vremena.

 

Opominjete nas: hulite!

Dobro to znamo,

neka padne na nas krivica.

Neka padne na sve nas krivica opominjućim znakom,

nek dođe grgotavo more,

razbesneli udar vetra kad se preokreće,

ponoćni dan,

neka dođe što nikad još nije bilo.

 

Neka dođe čovek iz groba.

 

Na dan 20. aprila 1970. – kako se obično uzima, a možda i na današnji dan – utopio se, verovatno po svojoj volji, u svojoj pedesetoj godini, pesnik Paul Celan. Telo utopljenika pronađeno je niz Senu, nekoliko dana kasnije.

Pesma „Kasno i duboko” jedna je od ranih Celanovih pesama, nastala krajem četrdesetih ili početkom pedesetih godina.

Ovih dana je pedeset godina od Celanovog odlaska.