Krunska pisma (67, NM)

Novica Milić:

 

Gelassenheit

 

Da li sam prestrog prema Hajdegeru? Možda. Zamišljam: Martin mu plaća redovno članarinu u NSDAP, Hitlerovoj partiji, sve dok ova nije slomom Nemačke ukinuta u maju 1945, i Hajdeger se ne odupire tom Martinu; štaviše, već mu je učinio držanjem rektorskog govora u proleće 1933. i rektorisanjem u Frajburgu nekih desetak meseci. Martin piše privatne dnevničke zapise, „crne sveske“, gde daje oduška i opštem antisemitizmu („Svetsko jevrejstvo se ne može svuda uhvatiti i ne treba ga presresti vojnom akcijom dok se razvija njegov upliv, pri čemu smo mi prepušteni da žrtvujemo navredniju krv najvrednijih iz našeg naroda“; „Pitanje uloge svetskog jevrejstva nije rasno pitanje, već metafizičko pitanje o vrsti čoveštva koje, bez ikakvog ograničenja, može da preovlada u iskorenjivanju svih bivajućih iz bića kao svog svestkoistorijskog ’zadatka’“; „Tek kad se ono što je suštinski ’jevrejsko’, u metafizičkom smislu, bori s onim što je jevrejsko dosegnut je vrh istorijskog samoponištavanja“; „Prisvojiti ’kulturu’ kao sredstvo moći i tako sebi potvrditi i podstaći nadmoć u dnu je jevrejskog ponašanja“; „I možda u toj ’borbi’ – koja se bori za samu besciljnost i zato je tek karikatura ’borbe’ – veća će bestemeljnost ’trijumfovati’, što je osuđeno na ništa i sve čini da služi sebi (jevrejstvo)“).

Možda se Hajdeger ne odupire Martinovom članstvu i redovnom plaćanju članarine nacionalsocijalističkoj stranci jer bi, u opasnim vremenima, ne samo napuštanje te stranke, već i znak distanciranja neplaćanjem članarine, bilo shvaćeno kao nepovoljno, ako ne i nešto gore po Martina; a možda je u pitanju nemački osećaj dužnosti, „kategoričkog imperativa“ koji je se iz morala prebacio u politiku, još naslućenog kod Kanta, onoga što će Hana Arent osuditi kao vrstu depersonalizacije, čak desubjektivizacije subjekta, ličnosti subjekta, kad subjekt postaje samo element imperativne političke i državne, imperijalne režimske mašine. Imperativnog aparata gde je dužnost vojnčka – niži si, uvek niži po činu, ne preispituj dužnosti koje su postale naredbe. U polju ontologije će Hajdeger svakako preispitivati biće i bivajuće, i stotine drugih pojmova, ali neće to činiti u polju etike – iako je i etika filozofija, odnosno filozofska disciplina – a još manje u sferi politike (a tek države). Ispunjavaće Martin svoju „dužnost“ disciplinovanog građanina Trećeg rajha, i odvoditi profesora Hajdegera redovno na katedru, da govori protiv Ničea, ponekad umesto Ničea (ali ne baš time i za njega), ponekad i o Helderlinu (naročito u seminaru o „Rajni“ i „Germaniji“, teme su u vazduhu, zar ne, kroz istoimene Helderlinove pesme), ponekad o metafizici i sličnim grund-temama ontologije i filozofske fenomenologije. Hajdeger će, uprkos pitanjima, primiti na sebe poslušnost od Martina, čak i kad bude Martin poslat da oko Frajburga kopa rovove za odbranu od savezničke vojske u nadiranju. Posle rata, on će, u akademskom manirizmu nemačkih ordinarijusa, odbijati da sa visina univerzitetske sublimnosti siđe na nivo istorijskih ličnih razjašnjavanja. Stranice o „egzistencijalno-ontološkim osnovama savesti“ i o „savesti kao zovu brige“ (Biće i vreme, §56-57 i drugde) biće zaboravljene.

(Otvaram jednu dužu ispovednu zagradu. – Biti filozofski „strog“ prema Hajdegeru značilo bi zapravo popuštati mu. Moje namere – prema Hajdegeru, ali i prema svakoj filozofiji, prema filozofiji „kao takvoj“ – nisu filozofske, i otuda ponekad dolazi do nesporazuma između mojih filozofskih prijatelja i mene. Meni je filozofija u prvom koraku „tekst“, poput ostalih „tekstova“, što će reći poput samog sveta. Kad čitam filozofski tekst meni privlači pažnju njegova označiteljska „pozadina“: iza pojmovnih intencija videti semantičke vibracije, a njih u isti mah zahvatiti „transkonceptualno“, kroz mogućnosti igre tog teksta kad se on odvodi, ne retko protivno intencijama (ili upravo shodno intencijama, ali onim lingvalnim, a ne logičko-kategorijalnim), prema svojim potencijalnim tropologizacijama, dramatizacijama i narativizacijama. Čitanje je za mene vrsta igre – heraklitovska „detinjarija“ govora u vremenu – i kao „dete koja se igra“ ispod ili povrh filozofske dikcije (pokušavam da) slutim (naslutim) šta filozof čini s jezikom i šta jezik čini s njim. To je, razume se, itekako prihvatam primedbu, jedno vrlo „neverno“ čitanje, naročito u odnosu na samu intenciju filozofije kao žanra posvećenog načelnoj monologizaciji (jednoznačnosti, logosu Jednog).

Trudim se da pluralizujem, i ono što čitam, i sebe kad čitam, i tragove koje tekst ostavlja za ono što hoću – kad i ako hoću – da pišem. Ponekad se služim tehnikama umnožavanja: puštam da razna sazvučja, i semantička i leksička, odzvone u mom tekstu (koji je uvek „neveran“ štivu; ja nisam, niti sam ikada hteo da budem, učitelj filozofije, meni ne treba u tome verovati, ja bih da čitaoca mojih komentara filozofa uvek vratim tim filozofima), i za neka od tih „zvučanja“ znam da su škripava, neka i piskava, pa im zato dodajem, pridodajem, nastojem da izvučem iz štiva preda mnom druge, unutrašnjim ušima zgodnije melodije. Ponekad se služim tehnikama dramatizacije: u slučaju Heraklitove „gnome“ o vremenu i detetu, recimo, Deleza „natežem“ tako da su Hronos i Eon dva vrlo, vrlo „različita čitanja“ Vremena, u snažnijem kontrastu nego što su kod Deleza, koji je tu gladak, izuvijan, prepliće razliku koja je, meni, u mom tekstu, iz razloga mog laganog približavanja Celanovom pesništvu, naglašeno dramatična. I ponekad se služim tehnikama narativizacije: filozofija je ne samo jedna od vrsti „replika“ u velikom tekstu sveta, već i epizoda u velikoj priči života.

Moje studije filozofije su se prekinule kad me je jedan od dogmatskih profana – bilo je to krajem sedamdesetih prošlog veka – terao da pišem seminarski rad o Kantu po nekom bugarskom marksisti, umesto onako kako sam hteo, služeći se Hajdegerovom knjigom o Kantu i problemu metafizike; tad sam napustio te studije, a kako sam paralelno s njima studirao svetsku književnost, diplomu sam uzeo iz ovih drugih studija. Dodatni razlog je bio da sam ne retko boravio kod roditelja u Beču i na tamošnjoj katedri, tj. Institutu za filozofiju, pratio kurseve iz fenomenologije – razlika između Beča, koji nije bio tada baš vrh među evropskim školama filozofije, već pre nešto više ali još uvek osrednje mesto za te stvari, i Beograda bila je razlika između neba i jaruge; katedra za svetsku književnost kod nas predstavljala je, međutim, jednu od najboljih na tadašnjem beogradskom univerzitetu. Da, ja sam veoma sklon da filozofiju čitam kao još jednu vrstu „literature“, kao vrstu „pisma“, poštujući pravila njenog diskursa, ali trudeći se da u tom diskursu nađem „opštu književnost“, „generalizovanu literaturu“, otprilike – ne, naravno, i isto -kao  ono što je Bataj zvao l’économie générale, koja se, mislim, može „primeniti“ – tačnije: implicirati – i na tekstove, u čitanju kao i u pisanju: „neproduktivno“ (iz ugla redovne filozofske proizvodnje) trošenje jezičkih resursa, čal prekomerno trošenje kako bi se bilo ipak „produktivan“, tj. kako bi se pisalo.

I zato mi se čini – moja je opklada, dakle – da biti „strog“ prema Hajdegeru tako što ćemo transkribovati misao drugih – Ničea, Heldelina, Heraklita, ili kog drugog – na njegov idiom, njegovu ontologiju, njegovu konceptualnu aparaturu i njegove tehnike ispitivanja, vodi popuštanju. Veličina Hajdegera je i u tome što nije bio popustiljiv: rizikovao je etimološke igre, čitao starogrčki po svome i ponekad na užas klasično-filoloških filistara, već osveštane filozofske pojmove i kategorije previjao prema svome, rizikovao mišljenjem tamo gde ga je standardno filozofiranje sprečavalo da misli, čačkao „nemišljeno“ pa ne retko i „nemislivo“, činio mnogo toga što veliki autori, vredni naše pažnje, inače čine. Što su, dakle, pre njega činili maločas pomenuti Niče, Helderlin, Heraklit. Čini mi se da sam mu upravo „veran“ u svojoj „nevernosti“, blizak u svojim odstupanjima kojih sam itekako svestan. Neka vrsta one Gelassentheit koju je on sam vezivao za „otvorenost prema tajnome“, „što se u isti mah pokazuje i povlači“. A sve da bih, nakon ove duge zagrade, u narednim odlomcima koje ovde podastirem, mogao da se vratim priči o Celanu i Hajdegeru, temi nihilizma istorije i pitanju pesništva. To me prevashodno zanima.)