Krunska pisma (51, NM)

Novica Milić:

 

Redukcija i odstranjivanje

 

Hajdeger se odlučuje da, u skladu sa svojim redukcionističkim čitanjem, Ničea proglasi najvećim, poslednjim ili završnim metafizičarem Zapada. Niče predstavlja „njen [metafizike] poslednji stadijum zato što se druge mogućnosti metafizike više ne vide utoliko što metafizika posredstvom Ničea u izvesnom smislu lišava samu sebe svoje suštinske mogućnosti“, kaže se u prvom pasusu ogleda „Ničeove reči ’Bog je mrtav’“ 1943. godine, ogleda koji u samoj prvoj rečenici najavljuje kako „sledeće razjašnjenje (Erläuterung) pokušava da ukaže odakle će možda jednog dana biti postavljeno pitanje o suštini nihilizma“.

Suštine se ovde, barem na početku, poklapaju, suština nihilizma i suština mogućnosti metafizike. Dva razjašnjenja, takođe, oko „suštine“. U Hajdegerom rečniku je to Wesen, suština, bit; ali Wesen joše može da uputi na biće, kao i na držanje, narav, duh, pa čak i na izgled. Šta Hajdeger misli to, kao i slučaju ma kog drugog, ne možemo pouzdano znati, ali ako je reč o suštini ili biti – a najverovatnije je tako – onda stara latinska reč essentia – koja je označavala i biće, postojanje, esse, i principium, načelo, počelo, starogrčko arche, između ostalog – doživljava svoju transformaciju. Navodno je tu reč skovao Ciceron, kao pandan starogrčkoj ousia. Ovde nas zanima preobražaj značenja te reči u fenomenologiji, Huserlovoj a naročito Hajdegerovoj.

Fenomenološki shvaćeno, do „suštine“, koja je i eidos, stiće se tzv. redukcijom, stavljanjem na stranu ili „u zagradu“ svega što je nevažno, što ne pripada samom fenomenu. Pre svega je kod Huserla reč o suspenziji suda o tome postoji li ili ne postoji spoljašnji svet, suspenziji tzv. prirodnog stava (ono na šta smo podsećali u slučaju Hegela). Redukcija je utoliko metafizički gest, ali svođenje na suštinu je i suštinski gest filozofije same: ukoliko prihvatimo da je temeljno nastrojstvo filozofije da barata pojmovima i kategorijama, ona u pojmovima treba da izrazi upravo suštine pojava. Izgleda da bi filozofija morala biti svesna da je njen temeljni čin metafizički, i donekle – nihilistički. Niko nije bolje skrenuo pažnju na to nego sam Niče u već pominjanom ranom ogledu O istini i laži o izvanmoralnom smislu (1873), gde se govori o pojmu kao o „izjednačavanju nejednakog“ (Jeder Begriff entsteht durch Gleichsetzen des Nicht-Gleichen), gubitku singularnosti, kroz generalizacije koje nište pojedinačnost stvari u svetu.

Nije pitanje da li je ovaj po mnogo čemu izvorni, zasnivajući, principijelni ili esencijalni čin filozofije metafizičko-nihilistički, već u kojoj je meri, čemu služi, i kako se mišljenje odnosi prema njemu. Kod Huserla su najprodornije stranice kad se bavi noološkim i ejdetskim zahvatima u strukturu uma i samog mišljenja, recimo u Idejama I i II pa sve do Kartezijanskih meditacija; u Krizi i sličnim spisima gde izbijaju teme istorije i sveta života, redukcije su manje pouzdane, ne usled Huserlovog pomanjkanja pažnje već usled samih tema.

Hajdeger, kao Huserlov učenik, ali i „razmetni sin“, metafizičko-nihilistički potencijal fenomenološke, pa i svake druge filozofske redukcije ume da koristi dosta slobodno, ne retko kao „metod“ koji je već kod njegovog učitelja razrađen i obrazložen. To dovodi do zaista prodornih uvida, ali i onih datih olako, kao da je ranija suspenzija tzv. prirodnog stava postala njegova druga priroda, i kao da hermeneutićka redukcija postaje semantički mehanizam čitanja. Da podsetim: čitanje je složena operacija u kojoj je razumevanje – naročito ono koje sužava ili svodi na jednoznačnost – tek jedan od činilaca, važan ali ne jedini, pa nekad i ne presudan (naročito u slučaju tzv. umetničkih tekstova, ali i svih drugih složenih tekstova koji izmiču matrici jednoznačnosti i uvode u igru mišljenja obrte i figure, a takvi su, u načelu, svi tekstovi). Uvidi su, prema shemi koju je utvrdio još Pol de Man, tada nužno praćeli određenom zaslepljenošću: i to slepilo nije samo cena koja se plaća, već i određen „uslov mogućnosti“ uvida.

Ovde, u Hajdegerovom čitanju Ničea – gde je stupanj zaslepljenosti za bogatstvo teksta koji se čita i najveći – početna postavka o Ničeu kao o najvećem, poslednjem i završnom metafizičaru, pa i nihilisti, obrazlaže se na sledeći način: „Metafizika ostaje kroz obrtanje (Umkehrung) izvršeno od strane Ničea još samo preokret (Verkehrung) u nesuštinu. Natčulno postaje neodrživ produkt čulnog. A čulno takvim obaranjem svoje suprotnosti poriče vlastitu suštinu. Odstranjivanje natčulnog uklanja i ono-čisto-čulno, a time i njihovu razliku. Odstranjivanje natčulnog završava se na ’ni… ni…’, što se tiče razlikovanja čulnog (aisthetón) i nečulnog (noetón). Odstranjivanje se završava u besmislenom.“

Odstranjivanje (Absetzung) je, međutim, upravo fenomenološki postupak stavljanja na stranu čulnog, „prirodnog“, za ejdetski uvid nebitnog, kako bi se izvršilo postavljanje (Setzung) suštine u pojam. Da preskočim i ipak sumnjivo izjednačenje „nečulnog“ i onog „noetskog“ (uz isključivanje „estetskog“, tu stvari još od Kanta ne stoje tako jednostavno), kao i uspostavljanje odnosa između „čulnog“, „nečulnog“, „vlastitih“ i drugih suština kao odnosa „protivstavljanja“ (Gegensatz). Samo hoću da skrenem pažnju na suviše pojednostavljeno i do kraja redukovano predstavljanje Ničeove misli o obrtu između „čulnog“, „nečulnog“ i „natčulnog“, misli gde nije reč o dva, koliko i tri ili čak više činilaca.

Jer hoću da kažem da je Niče – već bio tu. I to na mestu velike redukcije filozofske metafizike i nihilizma. U Sumraku idola (Götzen-Dämmerung) govori se o „Istoriji jedne zablude“ (Geschichte eines Irrthums), što je podnaslov za poglavlje „Kako je ’pravi svet’ najzad postao bajka“ (Wie die „wahre Welt“ endlich zur Fabel wurde).

O ovoj istoriji, povesti, priči (Geschichte) i njenoj priči, basni, bajci, legendi, „fabuli“ (Fabel) u narednom nastavku ovih zapisa.