Krunska pisma (50, JA)

Jovica Aćin:

 

Dnevnik vođen u karantinu, završetak

 

Dan 16: Današnji dan počinjem s lošim vestima: izgubio sam svesku u kojem sam vodio svoj karantinski dnevnik. Više se i ne sećam šta sam sve do juče zapisivao u tom dnevniku, pa ne znam kako ću se snaći u njegovom nastavku koji je lišen početka. Nadam se da je sutrašnji dan pametniji od današnjeg, iako tome protivreči moje svekoliko iskustvo tokom aktualne epidemije.

Dan 17: Noćas sam uspeo da završim roman. Naslov: Das Schloss. Nakratko sam se dvoumio između dva dijametralna naslova. Drugi koji sam odbacio, jer mi je delovao suviše starinski, glasio je Das Schloß. Zapeo sam da roman ga završim do jutra, jer sam obavešten da je istoimeni roman napisao izvesni Franc Kafka u doba španske groznice, koja je, istina, već bila na izmaku, ali nije uspeo da ga završi. Ja jesam, i dok je svanjivalo ostalo mi je samo da stavim poslednju tačku, ali mi je pero ispalo iz ruku, pa je i moj roman ostao nezavršen. Verovatno je taj roman uklet, ali smatram da je izuzetno lekovito u ovim danima pisati knjige koje su nastajale u vreme epidemija, a čiji autori su uspeli da ih prežive. To se za mene naziva umetnost pisanja. Umetnost koja je i umetnost lečenja i vakcinisanja.

Dan 18: Mogao bih svakog dana da napišem po knjigu, ali odustajem od toga, jer današnji suvereni, time što sami ne čitaju, u zemljama koje je poplavio virus vrlo ubedljivo dokazuju podanicima da knjige vode u nediscliplinu, haos i propast. Nemam izbora. Moram da im verujem. Jako sam povodljiv, posebno kad su mi rečeni vladari nedostupni baš kao u mome Zamku. U njemu, ako pamtim, napisao sam da nisam izgubio nadu, premda ta nada nije namenjena meni. Ako bi to neko pročitao, nesumnjivo je da bih zaglavio na robiji, koja se, zamišljam, ne razlikuje suviše od ovog karantina. Očigledno je da taj uvid unosi paniku među narod.

Dan 19: Čim sam se probudio, iako nisam ni spavao, odmah sam doneo neopozivu odluku da mi dan bude prazan. Ionako su mi svi dani prazni, ali odlučio sam da mi današnji dan bude prazniji od drugih. Praznina oporavlja. Niština ništi svako ništastvo u mom ništavilskom biću. Blagodeti karantina očigledno sjajno deluju na mene.

Dan 20: Konačno da se neko dosetio efikasnog rešenja! Danonoćni policijski čas! Taj potez će nas sve prizvati pameti.

Dan 21: Pozivam sve telefonske brojeve koji su nam ponuđeni kao prva pomoć. Niko se ne odaziva. Sve su zauzeti. Šteta! Imali bi priliku da saznaju ko je nepobitni nulti pacijent. Priznao bih im svoju tajnu koju sam dugo i strogo čuvao: ja sam izvornik zaraze.

Dan 22: Lepršam krilima. Volim noć. Moj prirodni radar je stalno uključen.

Dan 23: Nalazim se u pećini. Ona je između neba i zemlje. Odjednom nalećem na kamene zidove. Izgubio sam orijentaciju, izgubio sam pojam ko sam ja, oduzet mi je moj položaj u kosmosu. Udaram u zidove, pokušavajući da pogodim izlaz iz pećine. Krila mi se lome, i to me uverava da izlaza nema. Nikad ga nije ni bilo. Za mene je s karantinom gotovo. On je bio samo zamka. Prevaren sam. Sve vreme ništa osim karantina i ne postoji. Sve vreme sam u karantinu, od prvog dana do svog poslednjeg dana. Nema života osim u karantinu. Ko god bude tvrdio da sam poludeo, neće biti u pravu. Živi bili pa videli.