Krunska pisma (48, NM)

Novica Milić:

 

Virus i Niče

 

Počinje Hajdeger, u ogledu O Ničeovoj „reči“ „Bog je mrtav“, navodom iz Ničea. U pitanju je poznato mesto iz III knjige Vesele nauke (1882) o naludom, raspomamljenom čoveku (der tolle Mensch) koji dolazi među nevernike, traži bakljom Boga i onda objavljuje vest „Bog je mrtav“:

„Sumanut čovek. – Zar niste čuli za onog sumanutog čoveka koji je usred dana upalio baklju, odjurio na trg i tamo ne prestajući vikao: ’Tražim Boga! Tražim Boga!’ A kako su se baš tamo okupili mnogi koji nisu verovali u Boga, izazvao je veliki smeh.”

Slede u Ničeovom tekstu ni manje ni više nego trideset pitanja oko ovog događaja „smrti Boga“, na šta ću se u kasnijim prigodama vraćati.

Čudno je, u najmanju ruku, Martinovo tumačenje ovog odlomka iz Ničea. Naime, on ga brzo rastumačuje – redukuje – na svoju ontologiju. U više poteza od kojih je svaki problematičan. Idemo redom.

Najpre, pozivajući se na jedan Ničeov zapis četiri godine kasnije pridodat Veseloj nauci – „Najveći noviji događaj, ’Bog je mrtav’, vera u hrišćankog Boga postala je neverodostojna, počinje već da baca svoje pro svetlo na Evropu“ – Hajdeger odsečno izvodi zaključak kako „u Ničeovom mišljenju ’bog’ i ’hrišćanski Bog’ služe za označavanje natlčulnog sveta uopšte. Bog je naziv za oblast ideja i ideala“.

Šta je ovde sporno? Ne samo redukcionizam jedne prebrze hermeneutičke operacije, već dosta toga. Najpre, da je pogledao na početak knjige III Vesele nauke, u kojoj je navedeni odlomak o sumanutom čoveku, mogao je naći odmah ovo: „Nove borbe . – Nakon što je Buda umro još stolećima su pokazivali njegovu senku u jednoj rupi [pećini, Höhle] – čudovišnu jezivu senku. Bog je mrtav: ali od kakve su vrste ljudi, verovatno će još biti jazbina u kojima će se pokazivati njegova senka. – A mi – mi moramo pobediti još i njegovu senku!“ Kasniji Ničeov zapis deluje kao proširena verzija ovog početnog zapisa.

Zašto se na navodi ovo mesto? Zato što ga je Martin predremao, kako bi Hajdeger autoritetom koji je već stekao Bićem i vremenom – ali za koji baš i ne nalazi da ga, kao vrednost, valja održati i u onom što kasnije piše, i to u svakoj rečenici, a ne samo kao Grunstellung – prebacio Ničea u svoje teze, kako bi ga (krivotvorio? ne, nešto gore) uzeo za tekst u koji će upisivati vlastiti tekst, brišući izvorni tekst i brišući i tragove svog brisanja. Nije samo „hiršćanski Bog“ onaj koji je mrtav kod Ničea, već svaki bog, čak i budistički. I ne samo to.

Ničeov dugi zapis je vrsta alegorije ili parabole. Slična, a opet obrnuta po smislu, od onih kojima se služio Isus u Jevanđeljima. Jevanđelja su „radosna vest“, jer najavljuju vaskrsenje kao put spasenja za čoveka, a za Ničea je sada „smrt Boga“ i od vrste radosne vesti: mogućnost skidanja hiljadugodišnjeg jarma crkve i religije sa čoveka. Ne, naravno, prostim prihvatanjem te vesti doslovno – jer, kako niko nije video, osim u vizijama proroka i sumanutih, Boga, tako mu neće videti ni leš, osim u viziji i kod sumanutih – već na druge načine, što ovu vest čini i neveselom vesti. I nije otuda jedino hrišćanstvo na umoru, već nešto drugo i mogo važnije. Oko tog „drugog i važnijeg“ Hajdeger će povesti prikriveni spor s Ničeom, pikriven Martinovim autoritarnim, rezolutnim i skučenim u ontologiju tumačenjem (pretumačenjem) Ničea.

Ima još. Die Höhle, rupa, jazbina, pećina, u kojoj se još pokazuju senke umrog boga, može da se uzme i kao aluzija na poznatu Platonovu „rupu” (pećinu) iz Države, gde ljudi žive, ili životare, u iluzijama da senke u koje su prinuđeni da gledaju jesu što i same stvari, a kad ih izvedu oni su toliko zaslepljeni da beže nazad. Niče kao da dobacuje (jednim glasom koji se ne čuje drugačije nego u pažljivom čitanju, jednim close reading na koje Martin nije spreman) da će senke ostati, i ljudi će pokazivati na njih, i kao da kaže: Platon je bio u pravu u oceni da ljudi više vole iluzije nego istine (o čemu je Niče pisao u ranom Uvodu o istini i laži u izvanmoralnom smislu, još 1873). To moguće saglašavanje s Platonom o ljudima u rupi iz Države neće sprečiti, naravno, polifonog Ničea da se Platonu – tačnije platonovstvu – suprotstavi upravo u temi metafizike.

A ima i još posle prethodnog još. Parabola kao da izvodi na scenu jednog takođe naludog, sumanutog (tako su ga posmatrali savremenici) čoveka, poznatog Sokratovog učenika Diogena iz Sinope (Diogena „iz bureta“, ponovo iz jedne „rupe“), koji je, beleži drugi Diogen, onaj iz Laerta, išao jednog dana po atinskoj Agori s fenjerom i vikao „Tražim čoveka!“ Ničeu je dobro poznata i ta parabola, kao sve starogrčle, ovoga puta i iz doktorske disertacije koju je pisao o Diogenu iz Laerta. Martina sve to ne zanima. Iako bi valjalo: jer bi onda Hajdeger mogao naći još jedan ne baš nevažan motiv za razmišljanje o Ničeovoj „reči ’Bog je mrtav’“, o tome šta znači sada bakljom tražiti Boga umesto Čoveka kako je nekad to činio jedan Sokratov učenik. Možda bi mu, Hajdegeru, tada bila bliska i misao o imenu boga kao oznake za transcendens, što ne mora, najzad, biti samo pojam nad- ili izvan-iskustvenog, već ime za jednu problematiku izvesne tajne oko koje je itekako razmišljala i hrišćanska teologija, naročito ona apofatička, tzv. negativna.

Ukratko, da je Martin pažljivije čitao, Hajdeger bi mogao još svašta ovde otkriti. Ali onda bi teže Ničeu stavio u usta „misao“ da bi je poturio kao Ničeovu, iako Ničeova nije. Naročito „misao“, odnosno tezu, o metafizici i o nihilizmu. Videćemo, u narednom nastavku, da se Martin u nekim stvarima slaže s Ničeom, ali da Hajdeger odmah to okreće u svoju korist, u korist jedne ontologije koja će biti veoma uspešna oko razlike između bića i bivajućeg, Sein i Seiende, ali ne toliko oko odnosa Biće i ništa, naročito oko bivajućeg i ništenja.