Krunska pisma (47, JA)

Jovica Aćin:

 

Umetnost pisanja u doba epidemije

 

Kad kažem pisanje, ne mislim na pisanje dok sam izolovan, ne mareći za svet i sve što se dešava tamo na ulici poglavito pustoj, ili među ljudima, u bolnicama i izolacionim halama i sličnim zdanjima. Ne mislim na pisanje nekog isključenog iz trenutka, ponesenog nekom svojom idejom o knjizi koja nastaje u samoći. Neću da zanemarim osipanje demokratije čija krhkost ne može da odoli merama donesenim protiv epidemije, ali neću ni da moje pisanje bude toliko vezano za trenutak da traje tek toliko koliko traje taj trenutak. I da onda, u najboljem slučaju, bude samo lično svedočanstvo o dešavanju oko mene. Želim da pisanje preživi najezdu smrtonosnog virusa, ne zanemarujući ga, a u isti mah ga i nipodaštavajući.

Kakva je to suluda želja? Učiniti pisanje prisutnim u trenutku u kojem živimo, spregnutim s drugim, heterološkim, i učiniti ga da bude gest prevazilaženja trenutka.

Pisanje je za mene uvek eksperiment. Eksperimentišem na sebi. Uvek je iskušavanje vremena. Uvek je deo krvave istorije čoveka, a i uvek joj se opire. I uvek je nešto što nam sugeriše drukčiji način življenja. Hteo bih da se predam takvom pisanju, ali nemam ništa da mu dam. Priznajem da sam poražen. Ali to nije konačan poraz, jer me upravo umetnost pisanja, moja želja za njim, održava u životu, a dokle god smo živi, nije sve izgubljeno. Valja samo iznova kalibrisati sebe za eksperiment koji ne treba ništa da dokaže zato što je kao umetnost namenjen i trenutku i stoleću, podjednako dobu prošlom, sadašnjem i budućem.

Pisanje nije molitva niti je umetnost pisanja teologija. Naprotiv, pisanje je tu, kako sam naučio u tragu čitanja Valtera Benjamina, da isprazni božanske moći suđenja i određenja i tako oslobodi prostor u kojem ćemo moći da se najzad upustimo u nikad istinski preduzet avanturistički poduhvat samoodređenja.