Krunska pisma (46, NM)

Novica Milić:

 

Virus kao Hauptitel, Hauptwerk i Grundstellung

 

Hajdeger počinje ogled o Ničeovoj reči „Bog je mrtva“ nečim protiv čega se buni moje nevažno biće iz petnih žila i iz malog mozga. Kaže Martin: „Svaki mislilac ima svoj osnovni filozofski stav u metafizici“. Slično kaže i na početku dvotomnog Ničea, pisanog desetak godina (između 1935. i 1945. a objavljenog 1961), gde se za Ničeovu „volju za moć“ (kako se obično prevodi Wille zur Macht, po meni je bolje „volja ka moći“) kaže da je naslov knjige koju je Niče pisao, ali nije završio – što je obmana od strane fundamentalnog ontologa, jer on sasvim izvesno zna, preko Karla Šlehte, ako ne i iz drugih izvora, da Niče to nije napisao, već je to bio jedan od nekoliko planiranih naslova za skup beležaka tokom druge polovine 1880-ih, i da takvu knjigu, ponekad otvoreno krivotvoreći zapise, a nametanjem redosleda i selekcije, sačinila Ničeova sestra, antisemitkinja i pristalica nacional-socijalizma, Elizabeta Ferster (Niče). Hajdeger ide dalje pa kaže da je taj izraz – „volja ka moći“ – Ničeov „glavni naslov“, Hauptitel, i „glavno delo“, Hauptwerk, pod koji staje Ničeova misao, što je već bezobrazluk, ali bezobrazluk uobičajen kod filozofa (kad preterano redukuju, tekstove koliko i empiriju), odnosno filozofije same (koja toliko želi thesis, da previđa da nije svima volja za thesis glavna).

Hajdeger će u Ničeu oko četiri stotina stranica kasnije donekle revidirati ovakvo polazište, priznaće da je „Volja za moć” samo jedan od naslova („Neko vreme – podvucimo, samo neko vreme, to jest 1886. i 1887. godine – Niče je planirao da svoje glavno delo nazove Volja za moć“) i da knjiga pod tim naslovom nije baš Ničeova, već izbor i volja priređivača, ali će i dalje držati da je to Hauptwerk („glavno delo”, iako nezavršeno, iz niza raznolikih beležaka i po vrsti i po karakteru), kao što će i tema „volje za moć” biti razmatrana bez obzira na ovu bibiligrafsku reviziju, ne samo u prvih četiti stotina već i u par stotina daljih stranica.

Ovde bi Hauptitel, Hauptwork, odnosno Grundstellung, temeljni nazor ili postavka, thesis, držanje i mesto, bila drugačije reč, ne „volja ka moći“ koliko „Bog je mrtav“. Doduše, ostaće i „volja ka moći“, ali pre nego što dođemo dotle, da dam sa svoje strane, jednu Stellung ili thesis, zašto se u meni sve opire ovoj Hajdegerovoj dijagnozi od koje počinje. Svakako da ima filozofa koji imaju u svojoj metafizici i tako nešto što je njihov grund-stav; ali: a) nemaju svi, filozofi mogu imati razne stavove, nije svaka filozofija deblo, može biti i rizom, niti je svaka filozofija kuća sa temeljem, već je filozofija, a i filozofema koja bi joj predstavljala kroz ove metafore koren ili temelj, od raznih stavova, koji ne moraju biti ni logički ni vrednosno hijerarhizovani; filozofija je govor, usmeni ili pisani, diskurs, a u diskursu vladaju nešto drugačiji odnosi nego strogo ili jedino logički (oni formalno-logički, prema modelu sinkategorema); b) nije svaki mislilac samim tim i filozof, Niče je jedan do dobrih primera nekoga ko je blizak, takoreći podjednako, i pevanju i mišljenju, u uobraženje filozofa da je vrh mišljenja filozofija je jedna od par gluposti filozofa; c) Martin umanjuje nešto ovo preterivanje koje je zapisao kad kaže da se to, „osnovni filozofski stav“ zbiva „u metafizici“; naime, metafizika jeste i redukcija, preterana, mišljenja i na filozofiju, a filozofije i na grundštelung, osnovni stav, pa nije baš jasno da li ovde Martin govori kao metafizičar, što bi se i reklo, iako je njegov ogled protiv metafizike (a kako ne vredi na ovom mestu da se ispomažemo uvidom, i Ničeovim, i Hajdegerovim, i Deridinim, da se jedino u metafizici može govoriti o metafizici, pa i protiv nje, to bi značilo da dopustimo da glupost mora govoriti i o pameti, kad hoće ovu potonju da ospori; takav trik nije nešto pametan; drugde leži problem).

Sva tri protivrazloga su važna: i a) o filozofiji kao konstrukciji, ali diskursivnoj i polivalentnoj; i b) o mišljenju kojeg ima i po strani od filozofije; i c) o metafizici unutar i van metafizike, za i protiv nje. Nijednog se ne bih odrekao, čak ni pred Anselmom, a kamoli pred Martinom. Kad me oborio na ispitu iz logike na mojim prenatalnim studijima fenomenologije u Frajburgu krajem dvadesetih, Martin je zagledao u moje nedremano oko i tu našao trag jedne kjerkegotovske sprdnje, prepoznao je i samo mi hladno dobacio indeks preko skamije. Vidimo se na onom svetu, Herr Professor, promrljao sam, ne bez izvesnog ponosa: jer moj odgovor da je logika produkt filozofije koja, kao takva, ne može da sudi ni svem mišljenju, pa čak ni onome iz čega je nastala, filozofiji to jest, parafraza je Anselma – Anselm mi je sam klimnuo glavom sa stare slike na zidu ispitne sale – a Hajdeger će isto reći u nekom kasnijih spisa, zaboravši me kao da nikad nisam ni bio. Što je vrlo tačno, ali za ono vreme, ontički, mada ne i ontološki, za kasnije. A naročito ne fenomenološki, i iz Hegela i iz Huserla.

Kako god, spor je oko tzv. metafizike. Hajdeger pripsuje ponešto sebi možda najvažniji Ničeov uvid u prirodu metafizike: da ona, metafizika, nije (prilepljeno, a onda pogrešno metaforizovano) ime za jednu zbirku u svežnju Aristotelovih spisa (odnosno prepisa) zatečenih u helenističkim bibliotekama koji su stajali „posle Fizike“ (spisa iz Fizike), što je od naslova postalo ime za filozofiranje o tzv. prvim ili tzv. poslednjim stvarima, već da je, po Ničeu, to poslovični vrh ledenog brega, jer metafizike najviše ima na ulici, pijaci, u praksi, to jest u iskustvu, kad se nečemu što je jedva iskazivo ili čak neiskazivo prida empirijski oblik ili sadržina, kad se ništa obuče u nešto, a to nešto je oblačenje transcendensa u naše „ljudske, suviše ljudske“ predstave i slike. Transcendens tada postiže svoj metafizički obrt, trop je „temelj“ metafizičkog diskursa. A najvažnije u metafizici, po Ničeu, dolazi iz podele sveta života na dva sveta, onaj viši, posle smrti, kao kod Sokrata, Platona i hrišćana (mada toga ima i pre njih), i na onaj niži: viši je vredniji, trajniji, čak večan, ovaj niži je manje vredan, čak bezvredan, prolazni. U ime višeg, kaže Niče, jedini realni – „niži“, stvarni – život se obevređuje; metafizika je prevrednovanje ka obezvređenju života. Metafizika uspostavlja tzv. binarne opozicije, suprotnosti, i uređuje ih u hijerarhije (gore – dole, više – niže, vredno – bezvredno), i to čini u svim rasporedima kojima vlada, pa su tako uvis otišli duh, intelekt, natčulno, a srozani na dno telo, čulnost, instinkti, kao što su se na gore uspele i discipline ili oblasti koje kultura formira oko ovih vrednosti ili pojava. Ontički ovde prethodi ontološkom, i prvo je nesvodljivo na drugo.

Hajdeger će najviše upreti prstom na ovo poslednje i ontiku prenetu u ontologiju. Njemu kao da je stalo da kaže svoju Grunstellung o Ničeu – da je on i poslednji i najveći metafizičar Zapada – i da se metafizika s kraja XIX i naročito u prvoj polovini XX veka vrhuni u nihilizmu, a stoga i u onom ontčko-istorijskom, u ratovima, Prvom i Drugom (kad Hajdeger ovo piše, to je još samo Prvi ili Veliki rat, posle Drugog on će pokušati i da krivicu za nacional-sociajilizam prevali što više može na nihilizam, na metafiziku, i na Ničea), više nego da Ničea pažljivo čita, a još obazrivije tumači. Hajdegerov Niče je grandiozan spomenik jednom lošem, tendencioznom, resantimanskom čitanju Ničea, tog bogatog i komplikovanog teksta koji se ne predaje bez mnogih otpora ni fenomenološkim, ni logičkim, ni hermeneutičkim, još manje logičkim ili logicističkim redukcijama, niti ontološkim „prevodima“, tj. transferima u biće, bivajuće, nebiće. I koliko hod Hajdegerov Niče bio jedna suma filozofije, ogroman pregled istorije filozofije i povesti metafizike, gde će se na desetinama i desetinama stranica zaboraviti na Ničea – a često su to i najzanimljive stranice dvotomnog desetogodišnjeg dela – Martin će loše, vrlo loše čitati Fridriha: političko-ideološki motiv transfera odgovornosti prevladaće nad interesima teksta, što se ne dešava, inače, u njegovim interpretacijama Kanta ili Hegela, još manje starih Grka, a ponajmanje pesnika, naročito Helderlina. Primer za Hauptitel podmetanje je amblem Martinovog čitanja u tekstovima o Ničeu. Virusom krivice je nastojao da inficira i pisca Zaratustre i Sumraka idola, virusom ništa manje nego najveće i završne metafizike.