Krunska pisma (38, IM)

Ivan Milenković:

 

Epidemija (2)

 

1. Znamenita je epizoda iz Tukididovog Peloponeskog rata, u kojoj stranac dolazi u Atinu iscrpljenu od rata sa Spartom i, u propalom gradu, ugleda puno pozorište. Zapanjen, upita Atinjanina o čemu je reč. Zar, naime, sada, usred rata, nemaju preča posla od odlaska u pozorište? Atinjanin ga pogleda (ne bez čuđenja) i odvrati da oni upravo ratuju zbog toga, zbog tog pozorišta, kako bi odbranili svoj načina života, te da se ne bi imali rašta boriti kada bi sami ukinuli smisao borbe.

Šta je, međutim, način života i da li, za toliko različitih načina života kojih ima, otprilike, koliko i kultura, postoji najmanji zajednički sadržalac koji bi u svakom posebnom slučaju opravdao zalaganje za taj i takav način života? Drugim rečima, da li je svaki način života kao skup vrednosti jedne političke zajednice vredan borbe, ili, ipak, postoje pretpostavke koje najpre treba ispuniti da bi pojedinac svoje poverenje poklonio zajednici i, na poziv vlasti, branio je? Da li je, na primer, kineski način života jednakovredan kao i, recimo, italijanski, švedski, ili južnokorejski?

U odgovoru na ovo pitanje valja poći od pojma goli život (nuda vita), od pojma, dakle, u koji nisu upletene nikakve vrednosti.

 

2. Goli život je, prema zamisli koju dele Hana Arent, Đorđo Agamben i Žak Ransijer, život koji je lišen pravne i političke forme. Homo sacer je, utoliko, manje sveti čovek, a više onaj koji se može žrtvovati, koji može biti ubijen a da ubica ne bude kažnjen jer homo sacer jeste unutar pravnog i političkog poretka i, u isto vreme, nije.[1] Nemački Jevreji su, recimo, najpre Nirnberškim zakonima iz 1935. godine (Nürnberger Gesetze) bili lišeni svojih građanskih i političkih prava, a onda su, u koncentracionim logorima kao svojevrsnim nemestima, kao prostorima izuzetka (vanredni prostori, delokalizujuća lokalizacija, kako kaže Agamben[2]) na kojima nisu važili pozitivni zakoni Trećeg rajha, mogli biti ubijeni a da ubice ne budu kažnjene. Vanredni prostori, dakle, istovremeno pripadaju i ne pripadaju određenom poretku i određenoj teritoriji. Formulacija Hane Arent sans papier, „bez papira“, koja se odnosi pre svega na izbeglice, brutalno jasno pokazuje šta znači pravna i politička forma: bez dokumenata (papiers) kojima potvrđuju pripadnost određenoj nacionalnoj državi ljudi su svedeni na sebe same, na tela, na goli život, a goli život, dakle život kao život, manje vredi od kvalifikovanog, formom ogrnutog života.[3] U još brutalnijoj formulaciji može se reći da su dragi kamen koji ima potvrdu o svojoj dragocenosti, dakle kamen s papirom, više vredi od čovela bez papira. Životinja koja ima papire, koja, dakle, ima potvrdu o svome poreklu – ličnu kartu, takoreći – više vredi od čoveka koji potvrdu nema.[4] Žak Ransijer, pak, u pojmu identifikacije pronalazi svu silinu formalne potvrde životu: kada policajac zatraži ličnu kartu on proverava da li osoba pred njim postoji u formalnom smislu, da li se, dakle, njegova sadržina (telo) poklapa sa formom (identifikacionim dokumentom), da li, drugim rečima, osoba pripada određenom poretku koji policajac predstavlja i koji će poredak Ransijer nazvati policijskim (suprotstavljajući ga političkom poretku koji počiva na nemogućim identifikacijama).

Postoji, međutim, još jedna formalna komponenta koja goli život razlikuje od kvalifikovanog života, a da se kvalifikacija ne odnosi, strogo uzev, na pravni i politički momenat, već, naprosto, na kulturu. Kultura, u ovom slučaju, znači način života. Ako problem svedemo na najelementarniju ravan mogli bismo reći da zajednica ljudoždera ne mora da ima papire kako se pripadnost toj zajednici legitimisala, jer dovoljno je pružiti dokaz o konzumiranju ljudskog mesa (u suprotnom se pretendent na pripadnika ljudožderskoj zajednici izlaže opasnosti da bude pojeden).

 

3. Vanredno stanje jedan je od paradoksalnih mehanizama odbrane savremenog načina života: način života se, kroz suspenziju pravnog i političkog poretka, zaustavlja upravo u ime tog načina života. Vanredno stanje proglašava suveren. Ako ostavimo, na trenutak, po strani formalne manjkavosti vanrednog stanja u Srbiji – pre svega zato što ga nije uveo suveren, dakle narod predstavljen u parlamentu, već je to, nezakonito, uvela izvršna vlast kojoj i samoj manjka demokratski legitimitet – ako, dakle, ostavimo to po strani, šta je to što bi vanredno stanje u Srbiji trebalo da štiti? Kako bi se način života u Srbiji mogao odrediti? Koje su to vrednosti srpske političke zajednice koje su se našle pred udarom epidemije i koje bi vanrednim stanjem valjalo braniti? U ovom trenutku na to pitanje nije moguće odgovoriti, a na ovom mestu (libreto.rs) već je primećeno da retorika vlasti sugeriše kako se vanrednim stanjem štiti goli život. Ali goli život nije način života. Goli život je upravo obeležje života lišenog vrednosti. Drugim rečima, pitanje je da li se goli život može odvojiti od načina života, a da na stradaju ni goli život ni način života. Nacistička logika je, recimo, istrebljenje Jevreja pravdala zaštitom arijevske rase, na onaj način na koji se, danas, štiti goli život od najezde konronavirusa. Na delu je ista vrsta logike: da bi se uopšte zaštitio način života potrebno je najpre sačuvati rasu, ono prvo, to jest goli život. Takva logika bilošku suštinu, ili bazu, pretpostavlja kulturnoj nadgradnji. Ali upravo Tukudid djasno, da jasnije ne može biti, pokazuje da takva postavka nije održiva. Sama rasa, pak, ni kod nacista nije bila naprosto biološko obeležje, već je implicirala izvesne pretpostavke koje pripadnost arijevskoj rasi odmah, automatski, uvode u poredak (superiornih) vrednosti.[5] Ta je konstrukcija, naravno, besmislena, ali je podržavala fantazam čistote. Drugim rečima, rasa čak ni kao fantazam – a rasa jeste fantazam – ne može biti čista. Utoliko su nacisti, pokušavajući da izdvoje goli život od načina života bili prinuđeni da fizički odstrane goli život kako bi obezbedili fantazam čistote – autentičnost – svog načina života.

 

4. Nema političke zajednice, pa ni kulture, koja neće slobodu da ponudi kao jedno od svojih konstutivnih obeležja. Problem je, međutim, koja se vrsta slobode nudi: pozitivno, ili negativno određena sloboda? Pozitivno određena sloboda zajednicu pretpostavlja pojedincu, odnosno punopravnim se i slobodnim građaninom određene zajednice smatra pojedinac koji mora da pristane na neupitne (pozitivne) vrednosti te zajednice. U teokratskom režimu, iranskom na primer, moraju se ispovedati islam i, za žene, nositi krpe oko glave da bi se bilo punopravnim građaninom, ili punopravnom građankom Irana. Nešto svedinijim rečnikom: u poretku pozitivne slobode postoji autoritet koji će građanima reći kako se imaju ponašati, odnosno koji način života imaju „odabrati“, u koje bogove imaju verovati, da bi bili punopravnim pripadnicima rečene političke zajednice. Veruju li u neke druge bogove slobodni su popiti kukutu, ili otići na prevaspitavanje u obližnju Kolimu. Ili, da se poslužimo već navedenim primerom: u zajednici ljudoždera moraš jesti ljudsko meso, ili ćeš biti pojeden. Osnov slobode je, dakle, nesloboda. Slobodna nesloboda, međutim, nije sloboda. Negativno određenje slobode, pak, znači da pojedincu niko ne sme da nameće koji će način života da odabere, sve dok njegov način života ne uzgrožava isti takav način života drugog pojedinca. To je, za sada, najviši oblik slobode koji je čovek, za ovih nekoliko hiljada godina istorije, uspeo da proizvede. Jedini poredak, pak, koji je u stanju da podrži taj obim slobode, upravo su republike demokratskog tipa.

 

5. Republika bez demokratske legitimacije nije drugo do prazni označitelj, reč neispunjena sadržinom koju ta reč obećava. Vlast koja sebe naziva republikanskom, ali nije u stanju da se legitimiše demokratski, nesmenjiva je vlast, što znači da u sebi sadrži klicu nasilne smene, te je obim slobode u takvoj ne-republici, u svim slučajevima bez izuzetka – bilo da je reč o Narodnoj Republici Kini, ili Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, ili Republici Srbiji – krajnje sužen i upitan. Posle pada petooktobarske republike 2012. godine republika je u Srbiji srušena, te je Srbija danas, de facto, monarhija. Ona to nije formalno i nije to u istorijskom, nego u etimološkom i faktičkom smislu: monarhija kao vladavina jednog, u ovom slučaju i lična vladavina jednog čoveka. Bez republikanskih institucija, odnosno bez slobodnog javnog prostora, način života karakterističan za Srbiju nije moguće odrediti, te je monarhistička vlast, zbog toga, u stanju da ponudi samo goli život kao ono što se se vanrednim stanjem štiti. No, upravo je zbog toga opravdana bojazan da vanredno stanje, zapravo, štiti ličnu vlast jednog čoveka, a takav zaključak, kao što smo, verujemo, pokazali, nije samo stvar neodređenog osećaja, već je logički i istorijski dosledno izveden (o bogatoj empirijskoj verifikaciji kako u tekućem vanrednom stanju, tako i u poslednjih osam godina – ni da ne govorimo).

 

[1] Upor. Emil Benvenist, Rečnik indoevropskih instituta, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad 2002, prevod Aleksandar Loma, str. 376-378. Takođe Đorđo Agamben, Hono sacer. Suverena moć i goli život, Karpos, Loznica 2013, prevod Milana Babić.

[2] Agamben, Homo sacer, op. cit., str. 256.

[3] Ostao je neprimećen jedan blesak Hane Aren iz Izvora totalitarizma (Feministička izdavačka kuća 94, Beograd 1998, prevod Slavica Stojanović i Aleksandra Bajazetov, str. 307): apstraktna nagost. U onoj meri, dakle, u kojoj je građanin, zapravo, pravna i politička apstrakcija, u istoj toj meri je apstrakcija i osoba koja nije ogrnuta građanskim statusom, odnosno koja je gola. Divljaci su, kako upozorava Arent, svojom doslovnom golotinjom sablažnjavali građanski svet upravo zbog apstraktnosti te nagosti. Golotinja divljaka je apstraktna, na isti način na koji je apstraktna i boja kože izbeglice iz Avganistana, ili Nigera. Golotinja je apstrahovana iz građanskog načina života, apstrahovana je iz apstraktnog poretka, ali time ona ne prestaje biti apstrakcija.

[4] Upor. briljantnu knjigu Valentina Grebnera Potvrda ličnosti. Poternica, lična isprava i kontrola u srednjovekovnoj Evropi, Karpos. Loznica 2013, prevod Meral Tarar-Tutuš.

[5] O nacizmu kao ostvarenoj biologiji videti briljantan tekst Roberta Espozita „Nacizam i mi“: Roberto Esposito, „Le nazisme et nous“, u: Communauté, immunité, biopolitique. Repenser les termes de la politique, Les priaires ordinaires, Paris 2010, str. 173 i dalje. Nacional-socijalistička vlast Slobodana Miloševićeva – kao, uostalom, bilo koja fašistička vlast – plovila je na istom talasu: biti Srbinom već je bila neupitna vrednost.