Krunska pisma (34, NM)

Novica Milić:

 

Ništastvo virusa ili analogia entis

 

Analogia entis: između strukture bića i strukture virusa kao da postoji, i kod Hajdegera, izvesna analogija. Kad bivajuće (Seiende) skrije biće (Sein) tada se smisao bića povuče iza nekog od njegovih značenja – Seiende, bivajuće, pokazuje se kroz to istureno ili nametnuto značenje (pa je biće tada uvijeno u neku Talesovu „vodu“, Heraklitovu „vatru“, Platonovu „ideju“, Aristotelovu „svrhu“, kartezijanski i „naš“ racio itd.) – i na biću je nekakvo ništavstvo, biće je učinjeno kao da je ništa. Ne baš puko i nikakvo ništa, već je u smislu bića izvesno ništenje (ili, ako se hoće, smisao bića postaje ništenje, ništenje skriveno iza manifestnog značenja, čime se biće brani od značenja bivajućeg). Tada je ontičko-ontološki posredi neka vrsta virusa – ništenje parazitira na domaćinu bivajućeg, smisao se izokreće u ništenje ili nihilistički čin kroz vlastito povlačenje, u isti mah pervertovanu odbranu od značenja u bivajućem, na delu je metafizika, sa svojim zverima koji ovom virusu daju prednost, da zarazi koliko mišljenje toliko i praksu, šireći se na svakodnevicu. Metabiološki, stoga, ontičko-ontološka distinkcija biće / bivajuće pokazuje se kao virus; analogia entis.

Moguće je, ovako redukovano, analoški, ali donekle razotkrivajuće, da silim, čak silujem Hajdegerovu temeljnu misao. Ali mi nije do tačnosti (interpretacije Hajdegera), već do uvida u sklop te ontičko-ontološke distinkcije i načine njenog postupanja. Hajdeger neće nigde baš otvoreno reći da je biće što i ništa, ali će se – moja iskustva u čitanju Hajdegerovih osluškivanja Helderlinovog pesništva u Pesništima mi to govore – dovoljno približiti da ništastvo ili ništenje vidi kao fenomen bića / bivajućeg, tj. pomenute distinkcije.

Dve-tri napomene. Ono što je kod Hajdegera ontičko-ontološka razlika kod mene je, kad je o Hajdegerovoj koncepciji reč, tek i uglavnom distinkcija. Zašto? Zato što se pokazuje upravo kao distinkcija (biće – ništa, bivajuće – ništenje itd.), jer važno ime razlike treba sačuvati za bogatije relacije.

Potom, još jedna distinkcija, ne manje, nego možda više važna između smisla i bića, kojom u svojim pisanijama baratam već oko dve decenije, kod mene upućuje na smisao kao skup ili mnoštvo svih semantičkih varijacija koje se mogu očitati na nekoj pojavi uzetoj kao znak, dok je značenje semantička orijentacija prema (načelnoj) jednoznačnosti, redukciji smisla na „suštinu“ ili „oblik“ (smisao se tada, što je tradicionalno ili standardno značenje, uzima kao „značenje značenja“, kao vrsta semantičkog jezgra). Kad Hajdeger pokreće pitanje smisla bića (Sinn des Seins, takođe Sinn von Sein), mislim da ga se može i valja dalje pratiti iz ugla ove distinkcije.

Konačno, u Pesništima – Prilozima pesničkoj ontologiji Martina Hajdegera (2001), pokušao sam da pratim Hajdegerovo osluškujuće čitanje Helderlinovog pesništva najviše iz ugla ove distinkcije – i njenih kolapsa – bića i ništenja, bića i ništa (Sein und Nichts). Zašto osluškujuće? Zato što je Hajdegerov put u pesništvo, istaknuto već u naslovu Erläuterungen zu Hölderlins Dichtung (1951, zapravo još barem od 1936), jedno rasvetljivanje, objašnjavanje, alinono pre svega ono sluša (brojne su slike osluškivanja, nagovora na slušanje, u tim Hajdegerovim tumačenjima, a naglas u sebi skriva laut i lauter). I kad sam pisao, na jednom malom džepnom kompjuteru, jer mi je, sticajem okolnosti, koincidencije (analogia entis?), veliki kompjuter bio „zaražen“, rekao sam sebi: napiši, ako možeš, tu knjižicu tako što nigde nećeš upotrebi sliku, ili vizualnu metaforu, još manje ilustraciju, već ćeš u tekstu samo koristiti izraze vezane za slušanje.

Druga pogodba sa sobom se ticala tog ništa: previj sintaksu tako da ništa (Nichts) ostane ništa. Prvu sam opkladu dobio, uglavnom, tamo nema vizualnih tropa, a druge sam se držao po cenu koja je, čini mi se danas, bila preskupa. Sačuvao sam pesništva kao pesništa, ali sam izgubio mogućnost da govorim o ništenju, odnosno da se uputim stazom razmatranja nihilizma. (Sebi sam tada govorio da neću krenuti tim putem, da ću odvratiti od toga pogled, ali ne stoga što mi neka parmenidovska boginja, bila Dike, bila Mnemosina, nalaže tako, već stoga što bi od moje knjižice spis narastao do knjižurdače, a to moja tadašnja džepna Kasiopeja ne bi mogla da izdrži). A tema nihilizma kod Hajdegera je tako važna, ne zato da tumačimo fajbuškog fundamentalnog ontologa kako valja, već da ga upotrebimo, kao alatku, ili kao kutiju za alatke, da bismo razumeli nihilizam našeg doba, počev od nacizma i holokausta, do genocida, ratova, mržnje, politike gušenja sloboda itd.

Sad plaćam dugove ondašnjeg odustajanja. I zato se, da dug smanjim, ovde okrećem temi virusa, bića, ništenja, zbog nihilizma.