Krunska pisma (33, ZA)

Zoran Andrić:

Четири études у знаку куге, колере и короне

илити

Јачање система менталне имуности из духа приповедања

4

 

Albert Camus: La Peste (1947)

У Камијевом роману ”Куга” (La Peste,1947.), описује протагонист, лекар др Бернар Рије, како најпре само неколико пацова, а потом и хиљаде грађана умиру од куге у алжирском лучком граду Орану. Свако се бори са ”црном смрћу” другога – али ће на крају она стићи свакога: како недужну децу, тако и безобзирне људе.

Све почиње безазлено једног дана у месецу априлу четрдесетих година прошлог века. Место бивања је алжирски лучки град Оран, ружан, монотон, досадан, са становништвом које живи својим уобичајеним животом. Али догодиће се да ће лекар, др Рије, на степеништу у улазу  зграде наићи на црнутог пацова. Овоме најпре није придавао посебан значај. Али у у тој четврти су све учесталије проналажени липсали пацови, који су излазили из клоака да крепирају у сливницима. Консијерж у згради у којој је живео лекар, добиће високу температуру, његове лимфни чворови ће отекнути и само неколико дана доцније он ће умрети у најтежим мукама. Све више и учесталије људи показују симптоме смрти. Говори се о епидемији. Рије се саветује са својим колегама и они долазе до фаталне дијагнозе. Онда ће надлежни бити о томе обавештени. Оран ће бити стављен под карантин.

”Куга” је била Камијев први велики литерарни успех. Претпоставља се да је књига након објављивања продата у 6 милиона примерака. Овом темом се Ками још за време свог живота у Алжиру бавио. Искуство у Алжиру под француском опсадом је уткано у овај роман. Зараза, као и војна опсада, задире у све животне области, такође и у најприватније. Она може свакога у свако време да погоди, као и гестапо или пандури маршала Петена. Човек је сведен на себе, уназађен и изолован, те не може да се овоме одупре, и он зна такође да не постоји никаква нада у помоћ.

Ками је одабрао за свој роман форму хронике са најпре анонимним приповедачем.

Куга ће на крају бити побеђена, врата града ће бити отворена, а грађани који су преживели играју на трговима и улицама. На крају романа ће читаоци сазнати да је хронист био др Рије. Солидарност са другим грађанима га је, признаје он, нагнала да све записује. Ками овоме додаје да га је ”заповест честитог срца” навела да се стави на страну жртава и грађана којима је било заједничко – љубав, патња и егзил.

Камијева ”Куга” је компендијум рационалног и рационалистичког опхођења. Дакле никакав патетични продор у делиријум болести, већ је доктор Рије један узорни пример за контролисано, савесно и одговорно држање, лишен патоса, ношен принципијелним држањем. Он је испуњење обавезе, одговорног рада и ризика, о коме он не говори. И ”Смрт у Венцији” и ”Чаробни брег” су унеколико приватни догађаји. Чак и Камијева ”Куга” се збива и концентрише у окружењу града Орана.

 

 

Контаминација је увек била тема књижевности и њене историје. Она је пак симболична инфекција за нешто сасвим друго. Болест је одувек била битан феномен – било у Мановој ”Смрти у Венецији” или ”Чаробном брегу”, Бокачовом ”Декамерону” или Маркесовом ”Љубави у време колере” – будући да увек задире у биолошку страну живог бића човека и тиме се дотиче његовог центра. Он ће напрасно постати свестан ризика и лимита своје егзистенције. Он је у стању да се и у том стању опасности заљуби (Ашенбах). То је један важан аспект у ”Смрти у Венецији”, у коме протагонист игра неку врсту ”руског рулета” са болешћу и све полаже на једну карту. Демонско, пан-демонско овде корелира са колером qua пандемијом.

Ми смо пак много рационалнији, трезвенији у опхођењу са феноменом контаминације.

 

Оно што ми доживљавамо данас је нешто сасвим друго. Само за неколико недеља нашли смо се у пандемској-пандемонској ситуацији. Ово је фактички, медијални и финасијски догађај неслућених размера. Он задире у најдубље слојеве механизма наше сакросанктне привреде. Берзе су у тектонским померањима, акције у слободном паду, ми пак Follower у паничном конзуму (hamster buying). Отуда би лектира Камијеве ”Куге” могла бити и дидактично, прагматично, трезвено и разумом дириговано држање у време пошасти короне и сећање на 60.годишњицу смрти, 4.1.1960. једног од најзначајнијих аутора 20.века, који је још за живота постао мит. Он нам је показао шта је condition humaine кроз фасцинирајуће параболе као дезилузији о трансценденцији и историјској утопији.

 

Зоран Андрић (Минхен – Рим)