Krunska pisma (30, ZA)

Zoran Andrić:

Четири études у знаку куге, колере и короне

илити

Јачање система менталне имуности из духа приповедања

3

 

Жан-Пол Сартр: ”Затворено друштво”

(Huis clos, 1944.)

У априлу 1944, објављен је овај комад у часопису L’Arbalète под насловом ”Други” („Les Autres“). Француски наслов Huis clos је предложио René-Jacques Chauffard, Сартров некадашњи ученик, а значи ”под искључењем јавности” или ”Пред закључаним вратима”, као што гласи један немачки превод ове драме.

 

 ”Затворено друштво”

Троје људи који се сусрећу након своје смрти у паклу: богата Естела, Инес, службеница у пошти и журналист Гарсен, затвориће у једну просторију тајанствени служитељ, у којој су они, без наде у крај, изложени узајамној улози мучитеља и жртве.

Гарсен је злостављао своју жену и у одлучним моментима се показао слабићем.

Лезбејка и високо интелектуална Инес је завела младу Флоранс и одвојила је од мужа који је био њен рођак. Овога ће убрзо прегазити трамвај. Да ли је реч о несрећном случају, самоубиству или га је Инес гурнула под трамвај, није из њене приче једнозначно јасно.

Флоренсе после тога очајава, да би себе и Инес отровала гасом. Чулна и заводљива Естела је уморила своје дете и свог љубавника нагнала на самоубиство пиштољем.

Све троје су свесни да се налазе у паклу и припремају се на најгоре, али до очекиваних тортура и телесних мучења неће доћи; само се умерена врућина (пакла) може осетити. Испитивачки ће покушати да сазнају једни од других разлоге зашто се налазе у паклу, без признавања сопствене кривице. Постепено ће бити јасно да су предодређени да буду сопствени мучитељи тиме што једни од других покушавају да отргну животне лажи. Само пламичак солидарности од страха и узајамне мржње ће угаснути. Свако је од њих проклет да другога постојано кињи  да од другога буде кињен. Лезбејска Инес ће се растргнути за Естелом, ова пак не жели ишта да зна о њој, већ настоји да заведе Гарсена. Гарсен пак жуди за интелектуалним признањем и апсолуцијом од стране Инес. Тако жуди свако за помоћ двоје других, озлеђујући их истовремено својим приближавањем. Они се не могу једни од других одвојити нити једни од других побећи. Они не могу ни да изврше самоубиство, јер су већ мртви. И тако важи за увек: ”пакао су други”! Један за другим покушавају бекство из тог заточеништва, било да запомажу или лупају на врата. Али и сами, када се коначно врата буду отворила, престравиће се од привидне клопке слободе, тискају се једни уз друге и нико не напушта затвореничку ћелију. Када Гарсен на крају буде рекао ”дакле, хајде да наставимо”, у њиховој позицији се неће ништа променити. Они ће наставити своје принудно заједништво, без икакавог напретка.

 

Ова Сартрова једночинка је драма људске егзистенције. У фигури Грасена је препознат човек као генерална специја. Његова реплика ”Ево нас дакле” је ”приницпијелна позиција бића човековог бића” или оно што ће Хајдегер назвати „Geworfenheit“ – ”(егзистенцијална) баченост”. Са правом означава Гарсен свој живот накривим ”будући да је људска егзистенција оптерећена фактичношћу и контингенцијом, која је пак са друге стране осуђена на слободу”.

У језру поруке овог комада Сартр транспонује један религиозни мотив у егзистенцијалну анализу људске ситуације, чији се принципјелни безизлаз збива под видом вечности. Људски односи у принципјелној безнадежности: љубав, сексуалност и признавање као базални мотиви међуљудскихнастојања су осуђени на пропаст.

Тиме Сартр нуди у Huis clos у виду драмског анти-комада негативизму филозофске анализе интерсубјективности у ”Бивству и Ничему”(L’être et le néant. Essai d’ontologie phénoménologique, 1943) , при чему је проблем егзистенције ”другога” покушава да осветли на феномену погледа”за-друго-бивство”. Сартр бира мотив ”већ мртав” односно живот post mortem. Троје становника не могу да избегну суд и мишљење својих фамилија, својих партнера, дакле живих. Тиме комад ”Затворено друштво” постаје теорија ситуативног позоришта ”које нас у изузетним ситуацијама конфронтира као што су заточеништво, угњетавање, тортура и противречности између егзитенције и улоге чини транспарентном”.

Иако је Huis clos један од најпознатијих и најуспешнијх Сартрових комада, понекда је његов литерарни квалитет довођен у сумњу. Реч је ”комаду са тезама”, о фрустрацији публике или да је реч о комаду за ”децу напредну у филозофији”. Поантирање људског бивства кроз Сатрову идеју ”пакла” критиковао је и хришћански филозоф и савременик Габријел Марсел као литерарни Grand Guignol. Марсел је на крају извођења комада додао: ”За мене су други рај”. Позоришна критика га је примила ентузијастички као комад достојан Расина, други су у њему видели ”театар идеја”, а трећи ”луциферско начело” и ”морални нихилизам”.