Krunska pisma (28, JA)

Jovica Aćin:

 

Zašto mi je naša strategija protiv pandemije pobudila sumnju

 

Prestao sam da pišem i ovo nije pisanje. Ovo je lula s kojom bih da sklopim mir s drugima koji različito misle. Sve što sam do sada pisao, poticalo je iz iskustva, a ne iz čitanja Agambena. Nisam mario da li je Agamben u pravu ili nije. Tu kritiku sam prepustio onima koje manje boli neprikosnoveni lek vlasti nego što je mene zaboleo.

Bilo mi je stalo do toga da artikulišem sopstveni krik u situaciji u koju sam bačen bez svoje volje i krivice.

Zašto mi vanredno stanje izgleda kao fiktivno, a ne realno?

Ako sam u pravu, onda je u klici ovog vanrednog stanja potencijal za neugodniji tok istorije pred nama.

Vanredno stanje ne samo da nije bio jedini lek nego njegovi prateći efekti, podizanje stepena straha, izolacija i distancijacija, teško oštećuju tkivo društva, podjednako u egzistencijalnom, ekonomskom i socijalnom smislu. To je mogućno tvrditi, jer znamo za delotvorniji i selektivniji lek. Taj drugi lek ne bi iziskivao zatvaranje granica, škola, starijih ljudi, saobraćaja, uvođenje sve dužeg policijskog časa… Taj drugi lek je precizniji, a neke demokratske države su se odlučile za njega, pa smo, dakle, imali već i uzor za njega.

Šta je taj lek podrazumevao?

Najpre blagovremenost. Imali smo je Reagovali smo, barem tako vlasti tvrde, pa da im izuzetno poverujem u tome, i pre mnogih drugih zemalja. Zatim:

Obezbediti za svekoliko lekarsko i medicinsko osoblje ličnu zaštitnu opremu.

Obezbediti neophodnu opremu za tretman zaraženih.

I, najvažnije, obezbediti dijagnostičke testove na prisustvo virusa, nimalo ne štedeći na njima. Uostalom, vlasti su pretpostavljam govorile istinu kad su isticale da sve što je nužno za dijagnostiku, monitorisanje kontakata i sumnjivih slučajeva i bolničkog prihvata imamo u više nego dovoljnoj meri i dovoljnom broju. Ostalo što je valjalo učiniti nije bilo nemoguće. Identifikovati zaražene, otkriti sve njihove kontakte i testirati ih. Tada sve kod kojih je utvrđeno pozitivno prisustvo virusa izolovati. Izolovati njih (a ne sve nas podvrgnuti vanrednom stanju, utamničiti nas, razdvojiti, na dugi rok naštetiti proizvodnji dobara i obrazovanju). Tako je učinjeno na Tajvanu. Tako je učinjeno u Singapuru. I tamo su se rezultati takve strategije pokazali kao lekoviti. Preciznost takve strategije čuva demokratsko društveno tkivo s najmanje oštećenja.

U kojoj meri će aktualna strategija izmeniti našu istoriju tek ćemo da iskusimo. U svakom slučaju, ne nadajmo se da će nam to iskustvo biti prijatno. Nijedna epidemija/pandemija u svetu nije nikad prolazila, a da istorija pri tome nije bila zaošijana.

Otuda sam se, pišući svoje ranije zapise prožete brigom, neprestano pitao da li je proglašeno vanredno stanje, i ne jedino ovde, sa sve strožim restrikcijama takoreći iz dana u dan nametanim našem životu i opravdavanim našim strahom, samo za postizanje nekog cilja za koji je borba protiv pandemije tek sekundarna.