Krunska pisma (5, Agamben – 17. marta)

Đorđo Agamben:

 

Razjašnjenja

 

Strah je loš savetnik, ali je i uzrok da se pojave mnoge stvari koje pretendujemo da ne vidimo. Problem nije da nudimo mišljenja o težini bolesti, već da se pitamo o etičkim i političkim konsekvencama epidemije. Prvo što talas panike koji je paralizovao zemlju pokazuje jest da naše društvo ne veruje ni u šta više do u goli život. Očigledno je da su Italijani spremni da žrtvuju praktično sve – normalno stanje života, socijalne odnose, rad, čak prijateljstva, osećanja, verska i politička uverenja – usled opasnosti da se razbole. Goli život – i opasnost da se ne izgubi – nije nešto što ujedinjuje narod, već ga zaslepljuje i razdvaja. Druga ljudska bića, poput kuge u romanu Alesandra Manconija, sada se vide samo kao mogući prenosioci bolesti, koje bi trebalo izbeći po svaku cenu i koje treba držati na distanci od najmanje metar. Mrtvi – naši mrtvi – nemaju pravo na sahranu i nejasno je šta će se dogoditi s telima naših voljenih. Susedstvo nam je zabranjeno i čudno je i da crkve ćute o tome. Šta postaju ljudski odnosi u zemlji koja navikava sebe da živi na ovakav način ko zna koliko dugo? I šta je društvo gde nema druge vrednosti osim pukoga opstanka?

Druga stvar, ne manje uznemirujuća od prve, koju je epidemija učinila jasnom jeste da vanredno stanje, na koje su nas vlasti već neko vreme navikle, zaista postaje normalno stanje. Bile su ozbiljnije epidemije u prošlosti, ali nikom nije padalo na pamet da iz tih razloga objavi vanredno stanje poput sadašnjeg, koje nam čak sprečava kretanje. Ljudi su se toliko privikli da žive u stanju dugotrajne krize i dugotrajne vanrednosti da izgleda i ne primećuju da im je život redukovan na puku biološku situaciju i da ne samo da nema više nikakvu socijalnu ili političku dimenziju već ni ljudsku i osećajnu. Društvo koje živi u dugotrajnom vanrednom stanju ne može biti slobodno društvo. Mi u stvari živimo u društvu koje je žrtvovalo slobodu iz tzv. „razloga sigurnosti“, i stoga sebe osudilo da živi u vanrednom stanju straha i nesigurnosti.

Ne iznemađuje da se govori o ratu protiv virusa. Vanredne mere nas u stvari sile na život u stanju policijskog časa. Ali rat protiv nevidljivog neprijatelja koji izbija u svakoj drugog osobi najapsurdniji je od svih ratova. To je, u stvari, građanski rat. Neprijatelj nije spolja, on je u nama.

Ono što zabrinjava nije toliko i samo sadašnjost, već ono što dolazi posle. Baš kao što su ratovi ostavili u nasleđe zlosutne tehnologije, od bodljikave žice do nuklearnih centrala, tako je vrlo verovatno da će se ovo nastaviti čak i posle zdravstvenih vanrednih opita koje vlasti nisu uspele da ostvare ranije: zatvaranje univerziteta i škola i nastava samo online,  stavljanje jednom zauvek tačke na zajedničke susrete i rasprave o razlozima kulture i politike, uz razmenjivanje samo digitalnih poruka između nas, gde je god moguće zamena mašinama svakog kontakta – svake zaraze – između ljudskih bića.

 

[Nakon kontroverze s prethodnim tekstom od 26. februara, Agamben je 17. marta poslao ova razjašnjenja. Prevod s engleske, meni jedino dostupne verzije – N. M.]