“Vratite se…” (v. 2.01 beta)

 

Novica Milić:

Vratimo se, sve smo zajebali!

 

1. Oj, subjekti, oj!

Ilustracija gore nije sамо ekološka. Iako je to u prvom redu, jer smo zajebali našu planetu, i ona samo čeka onu “kap koja preliva čašu” – njenu – da nas zbaci sa sebe kao suvišnu, a opasnu gamad. Zalud govorim prijateljima da je levica danas posvećena u prvom redu ekologiji, a da njena tradicionalna ideja “socijalne pravde” važi samo ako je vratimo na izvor i razmislimo o njoj od početka, a početak te ideje je u hrišćanstvu. Ali hrišćanstvo je iza nas; bogovi su nas napustili (Bog je samo u Starom zavetu Jedan, od Novog zaveta on je “jedno-u-tri”, više od Sebe, više od jednog, malo neizbrojivo mnoštvo, drugar “jen-dva-tri”, ako nam je još na leđima), i povratak transcendentom izvoru ili transcendentnoj pravdi kao izvoru, i u ključu Biblije i u ključu Platonove Politeje (te knjige koja za Ničea oličava “platonizam za mase”, najavu hrišćanstva) morao bi ići drugim putevima od tradicije metafizičke filozofije, politike i teologije. Ekologija je za levicu, ako pojam levice takođe vratimo na izvor, onda kad je to značilo u parlamentu posaditi guzice na strani reforme, invencije, novih formi zajedništva i života, dok su desno dupeta za stari režim, konzervans, veliki ili mali autoritarizam.

Ali “sve smo zajebali!” Ilustracija je naizgled darvinistička: vratimo se nazad, majmuni, na drvo; ili prividno rusoistička: vratimo se prirodi, plemeniti divljaci i gole divljakinje, civilizacija je iskvarena artificijelnost. Ako verujete u darvinističku veliku priču o evoluciji, to znači verujete u priču o progresu i emancipaciji – ukratko u Veliki narativ – onda verovatno verujete i u verziju “jači tabači” (stronger fits better) ili u njenu alanfordovsku verziju “bolje biti sto godina milijunaš nego jedan dan siromašak”. Međutim, darvinistička priča je priča Moderne, a ilustracija gore bi bila slika o jednom povratku – ali ne metanarativu progresa i emancipacije, nego – mnogim narativima, raspršenim, lokalnim. Podverzije tih narativa bi se onda odnosile ne na snažnog supermena, ili na Čoveka kao finale Istorije, već na ljude čije se male priče takmiče, onako kako su stari Grci zamišljali agonistiku. I alanfordovski rečeno, ali ne kao ono maločas gore, i na to da smo plen raznih bandi, ako već nismo – i to svaki od nas – postali banda, pa u sebi imamo i Superhika, i sve ostale iz TNT grupe. A podverzija bi mogla biti makar još jedna – iako ih ima mnogo, kako će se videti – da je naš povratak, poziv “vratimo se”, poziv da sebe ovakvi kakvi smo, a nikakvi smo, postali smo gamad jedne inače prelepe planete, mislimo iznova, da se vratimo Sebi, ne kao Sebičnosti, nego Sebi kao invenciji novih subjekata, “sopstava” ili “sebstava”, novim subjektivnostima i novim, do sad jedva slućenim formama zajedništva. Jer smo ova dosadašnja i sadašnja svakako zajebali.

Jer “sve smo zajebali”. A “sve” se odnosi pre svega na nas. Nismo mi zajebali Planetu, mi smo zajebali Planetu za sebe, a to upravo znači Sebe. Planeta će se snaći, podići nivoe voda, napraviti nove rasporede oluja, poplava, potopa, suša i pustinja, revidirati listu organskih bića, najuriti jedne populacije ka drugima, neka stanovništa raseliti, nekima drastično smanjiti broj, druga preobraziti, treća povesti u međusobne ratove i uništenja. Natura je Deus, ume ona sebe da zbrine, naturata je i naturans je, i Spinoza tu ne greši, teologija leži u fizici. Mi se nećemo snaći, jer smo od Sebe napravili čudovište. To monstruozno Sopstvo, koje je još s Dekartom Sebe zamislilo kao “Gospodara Prirodi”, onda Sebe tetički postavilo kod Fihtea kao Ja i Ne-Ja, a kod Hegela se hijerarhijski podelilo na Slugu i Gospodara, ratuje sa Sobom već dva-tri veka, ali se sa Sobom ne takmiči. Ratovati sa Sobom, to je nihilizam na delu, ne onaj koji nihil misli kao ontološku (tzv. ontičko-ontološku) razliku, kako je Hajdeger zamerio Ničeu pa ga proglasio, u svom Ničeu, za poslednjeg i vrhunskog nihilistu, već je nihilizam upravo za Ničea “pustinja koja raste”, odnosno resantiman kao stvarna sila istorije, rat kao uništavanje, nihilizam-na-delu. Dvadeseti vek je države-nacije načinio majstorima tog stvarnog istorijskog nihilizma, a dvadeset i prvi vek je na putu da novim tehnologijama napravi majstore nihilizma od svakog čoveka, najviše u odnosu na Sebe. Neverovatno moćna, lepa i fantastična oruđa, poput televizije, digitalnih instrumenata, sredstava mobilnih komunikacija, uspeli smo da pretvorimo u sredstva zaglupljivanja, blejanja, toliko isprazne komunikacije da se ta inače časna reč – koja je nekad značila zajedništvo, od communio, i dar-koji-primam, od cum-munio – stidi što je danas koristimo, jer Sebi ništa ne darujemo “komunicirajući”, niti činimo zajedništvo, već “komunicirajući” zajedništvo razaramo.

Uzmimo primer tzv. mobilnog, mobitela, kako kažu uzvodno Savom, a Italijani imaju slatku reč telefonino. Telefonino već odavno nije telefonče u džepu; bio je to samo kad se rodio, da bi brzo prerastao sebe kao uslužnu spravu za vođenje razgovora svuda i sa svakog mesta. Imao je ekranče i tastaturicu na brojkama, odnosno tipke za slova – dobio je i funkciju slanja tzv. kratkih poruka, SMS. Postao je od sredstva za pričanje/slušanje sredstvo za pisanje. Što je promenilo njegovu prirodu: od kopije starog stacionarnog telefona, otvorio se u prostor i u vreme, u arhivirani a ne samo odaslati govor, u tekstualnu mašinu. Zapravo se transformisao u pokretni aparat, a kako je u njegovom srcu čip, postao je pokretni mali lični kompjuter. To je transormisalo komunikacije kao razmenu poruka, kao “opštenje”. Novo stanje je opisao italijanski filozof Mauricio Feraris u svojoj knjizi Dove sei? Ontologia del telefonino, 2005. Knjiga je izvrsna, i da nije u nju upleo svoja razmišljanja o “novom realizmu” – tada, i još uvek sada, najnovijoj modi kod filozofa – bila bi bolja. Iako je tema donekle pogrešno usmerena već naslovom: ono što treba ispitivati nije ontologija telefona, već ontologija nas, ljudi, ontologija naše nove komunikacije kao zajednice koja menja maločas pominjano Sebe. Jer to smo najpre i zajebali. Kako?

Ne sećam se više da li Feraris pominje svog davnog zemljaka i pretka Cicerona, sećam se da pominje Deridu, a valjda, prilično sam uveren, i Hajdegera. (Sećam se kad sam davno čuo Eka kako italijanski kaže “Aaajdeger”, danima sam se smejao u sebi, ali je i to bolje nego rusko “Gajdeger”.) Jer je Ciceron još pre dve hiljade godina otkrio jednu novu ontologiju subjekta. Subjekt se tek bio ispileo, kod Sokrata, potom Platona i Aristotela, pa kod stoika i epikurovaca, kao relacija sopstva prema sopstvu, odnos Sebe za Sebe, po metafizičkom modelu tzv. samosvesti; subjektom se načelno bavila etika. Ciceron je razmišljanje o subjektu, tom “podmetu” svakog našeg događaja iskustva i mišljenja, okrenuo sferi komunikacije: nije više metafizički model to kako treba misliti “podmet”, nego socijalni, odnosno komunikacijski prostor. Kaže Ciceron, da zanemarim detalje, ima ih u De officii, knjizi o dužnostima (preciznije, “o službama”, funkcijama), kako svako od nas ima nekoliko persona: kod njega su to 4 personae. Persona je lik, obrazina, čak maska, grčka prosopopeja: slika koju stvaramo, po Ciceronu, za socijalni prostor neke vlasti, ne nužno državne, kad navlačimo ukočeni, ponešto svečani, “važni” izgled nekoga ko je tu po nečemu bitan ili hoće da je bitan, kao političari kad namrgođeno stisnu šupke pred javnošću, kako bi ostavili utisak da su zabrinuti za nas, a stvarno ih boli kurac; ili kao kad filozof uzme da drži banku, pa napravi pametnu i učenu facu, udrveni se, jer je filozof; potom, imamo personu za svoje prijatelje, za uži krug u kojem se krećemo, kad se šalimo, hoćemo da smo zabavni, i dosađujemo drugima otrcanim vicevima i glupiranjem kroz fraze, ili, opet, i tu smo ozbiljni jer saučestvujemo u njihovim brigama; potom smo “faca” za vlastitu porodicu, gde smo “otac”, “sin”, “majka”, “kćerka” ili “brat”; a tu je i jedna spec. persona koju gradimo od sebe za sebe, kad se umišljamo, kao ujutru pred ogledalom, da smo lepi, pametni, vredni ili već kako nas ta “subjektivna” mašta o nama samima vodi. Kod Cicerona je to malo drugačije, on je filozof, pa ide lestvicom generalizacije, ali ja ne moram da budem, i mogu da šaram kako predmet zahteva.

Ukratko, ima svako više Sebe, nekoliko, malo mnoštvo, “ima me puno, i svi smo tako prebujni”, peva u Vlatima trave Vitman. Svako sebe za komunikaciju s drugima i sobom sebe personalizuje na mnoge načine, stvara obrazine koje toliko naležu na obraze da nije više kadar – ili je malo nas kadrih za to – da te obrazine razluči od obraza, maske od lica. Personalizacija se ne tiče samo psihe, ona nije samo stvar za neku psihologiju – “izgradnje ličnosti”, omiljena tema kod psihologa – personalizacija je kako biće postaje ono bivajuće koje je, kod Aaaajdeeeeera, tzv. tubiće: kako Sein postaje Seiende, a onda Dasein. E, tu je telefonino promenio mnogo na stvari naših personalizacija, kao digitalna zvrčka od ubikvitetne i permanentne važnosti. Tu više nismo tu, i Dasein je posle pojave mobilnog postao Irgendwosein: Da, tu, prešlo je u irgendwo, u “ma gde”, “negde”, “svuda”. Zajebali smo prostor i vreme, te dve crte svake sheme za naše iskustvo, reklo bi se kantovski. Jer smo na mobilnom svuda, ali svuda kao bilo gde, i uvek, ali uvek kao bilo kada. “Dove sei?“, pita neko. “Dove vuoi che sia? Sono lì, dove mi chiami.” Tako počinje Feraris. (Mario, prevedi im ovo, da ne bude da izmišljam.)

Zajebano je igrati se, nama ljudima, prostorom i vremenom. Pre mobilnog smo bili tu ili tamo, sada ili pre ili posle. Tu sam, tamo kud me zoveš. Ni to nije, naročito ovo poslednje, baš nešto stabilno, pa je metafizika subjekta uvek imala problema s vremenom, i vreme nekako prebacivala u prostor, u tačku, liniju, površ, ali da zajebemo mi metafiziku. Onu staru: jer ova nova, sa irgendwo položajem subjekta je zajebala nas. Rado bih rekao: “zajedbala”, i ako mi se dopusta taj neologizam, onda ću govoriti o “zajedbanciji”, kao zajebavanju zajednice ili zajedništva. Koji je smisao živeti zajedno? Smisao irgendwo-zusamen-sein-a? kad se smisao-za-zajedno pogubi, onda se ljudi odsele; mladi su izgubili smisao-za-zajedno životom ovde i po većini ex-yu državica počeli da se sele od ovde tamo. Sad su da u Dojčlandu, Švici, Esterajhu; ili po Skandinavijama, Amerikama, irgendwo. Taj smisao se, dakle, ne poništava, već premešta, menja. Globalno mobilno tzv. telefonče, komunikacijski kompjuer u džepu je svojom “personom”, ekranom, počeo da premešta i menja smisao-za-zajedno. I tu smo se zajedbali. Masivno i masovno.

Smisao-za-zajedno ne sme biti propisan. Kad to čine socijalizmi iz Marksovog šinjela ili nacionalizmi državnog propagiranja narodnog jedinstva stvar se zakenja toliko da su potrebne decenije da se povrati iole normalno stanje. Jedino je liberalna politika – u njenom značenju politike slobode za pojedinca – kadra da se dopusti da se smisao-za-zajedno traži između društva i pojedinca, u njihovim mnogobrojnim i složenim relacijama. Tu norme važe, ali lateralno; pravila su početni orijentiri, plovidba svakoga je po talasima kojima krmani svako svojim sudbinskim čunom. I tu smo na pragu zajedbancije: krmanjenje je danas postalo savremena kibernetika, a ona, prepuštena najvećma digitalnoj aparturi hardvera, i još više sofvera, postaje ubrzano klišetirana algoritmima. Pamtim kompjutere od njihovog početka, kad su se, kao “personalni računari”, pojavili sredinom osamdesetih prošlog, avaj, veka. Bili su invencije i doživljavali smo ih kao thinking machines. Danas su to aplikacioni aparati iza kojih stoje veoma bahate krupne korporacije. Globalizacija je preko njih postala najnoviji “nacionalizam”, sa svojim politically, ethically, gender, media & language correct “sadržajima”, odnosno klišeima. Masovno zaglupljivanje i ukalupljivanje, u kojem dečak sa podnožja Himalaja hoće da lični na devojčicu iz saopaoloskih sklepanih košnica nebodera, i obratno, dobili su svoje propisane trendove, i uniformizacija formi života, sve u ime navodne raznolikosti, teče bez zastajanja. Dobija čak na ubrzanju. Šitina se uposvemašnjila.

Uloga telefonina je tu postala presudna. U početku je “personalni” bio kompjuter, danas je kompjuter u mobilnom zapravo “persona”. Koja, sa svoje strane, gradi personae za svog “korisnika”. Ko je tu kome korisnik već je teško odrediti. Tventiforsevn nas slušaju, čak i kad ne pričamo; čitaju nas kad nećemo da pišemo, pišu u nama kad čitamo, gledaju nas dok spavamo, a sami nikad ne spavaju. Skupljaju vredno podatke i skladište ih na “farme servera”, naročito tzv. meta-date: ko, s kim, kad, gde, koliko. Te “meta-date” su naše socijalne veze, a ako su klišetirane, a klišetiraju se preko mobilnog jer ih kanalištu unapred spremljeni algoritmi koje mi kao “biramo”, onda su nam personae predvidljive; i više od toga – proračunljive, tako da nas je lako uloviti u mreže marketinške propagande za razne svrhe, od ekonomskih do političkih, od kulturnih do sportskih. Postaju efekti svojih uzroka, a uzroci nisu u nama, već ih determiniše exo-brain koji je po “framama servera”, na netu. Sjebani smo dvostruko: iznutra, kao snop personalizovanih proračunatih reakcija, i spolja, izloženi neprestanim i sve jačim utiskivanjem želje da se još više izložimo ovoj bioalgoritmizaciji. Kontrole nikad nisu bile obimnije, biopolitike i biomarketinzi nikad nisu do te mere kontrolisali životnu masu, i mi smo sve više organske tvari, “organi” za jedan “organon” koji je u digitalnoj, anorganskoj sferi. I taj nam se merd prodaje kao med.

Zašto kažeš sranje, zar ionako organsko ne zavisi od neorganskog? zar ovog drugog nije inače mnogo više, a ovog prvog malo? zar planeta nije od kamena, vode i vazduha, a samo mali deo su nekakvi jedno- i višećelijski organizmi? Kažem sranje, kažem, jer ću uskoro da navedem neke razloge u čemu je tu frka. Ali prvo još malo da se izbalavim oko ovih algoritama. Te stvari su, uostalom, povezane. Jer algoritmi, to mu dođe kao VI, Veštačka Inteligencija, od AI, Artificial Intelligence, ahem. Možda je naša sreća – nas organskih, nas ljudi – što je ova alogiritamska VI još glupa, a kad ne bude više tako glupa, kad se baš načisto opameti, onda će ostvariti scenario iz filma Matriks, onog kad su brat i sestra Vakovski još bili braća Vakovski (ili su sada sestre Vačovski, kažu neki, ko će ih znati, Vlada Čalić mi preko Fejsa dojavljuje da tako trenutno stoji stvar, hvala, Vlado! 😎 ): super-inteligentni avatari kojima je potrebna struja na koju rade, pa nas, organske ljude, kače kao svinjske poluge na mengele da im napajamo baterije. (Nije mi jasno, primećuješ, kud se dede najčistija, iako najopasnija, atomska energija, nego baš mi moramo da im budemo punjači, ali ti ne mogu objašnjavati zašto ne valja da ideš tako daleko u razumskom osporavanju jedne fiktivne umetnine kao što je film, to je radio još Sokrat u Dionosovom teatru, pre dve dve i po hiljade godina, i stvari se nisu dobro završile. A i ne postavljaj potpitanja dok pričam.)

Elem, VI je još glupa, pa nismo totalno ugroženi. Ali odmah dodajem: nije nam spas što je VI još glupa. Ona će po svoj prilici ostati zauvek glupa, neće biti pametnija time što će još mirijadu puta ubrzati svoj rad koji je već mirijadu puta brži nego što naša pamet radi. Mi ćemo se, naša Organska Inteligencija, OI, zaglupeti, i već samo na tom putu načinili prve, ali važne korake. Načelno, inteligencija nije retko glupa, ona je po pravilu, koje ima samo izuzetke, glupa, često glupa, i samo inteligencija može biti glupa. Treba biti inteligentan, da bi mogao biti glup. Da kažem uprošćeno: treba da poseduješ inteligenciju, ali kako je ne koristiš, ti si  glup. Nisi glup ako nemaš pameti, nego si glup ako imaš pameti ali ti glava, gde se po tradiciji locira pamet, služi samo za češljanje i možda šminku. Argument da je OI pametnija od VI ne počiva na valjanim dokazima, i magarac je onaj ko veruje da je u prednosti jer ima organsku glavu i unutra višećelijski mozak, pa je samim tim i inteligentniji od silicijumskog udruženog exo-braina na nekoj farmi servera. Uostalom, nama, hjumansima, inteligencija koju su nam darovali Deus sive Natura služi najviše da se zaglupljujemo. Kako, pitaš sav pametan?

Pa lepo, da ti kažem. Još je Niče dao dijagnozu: intelekt, kaže Niče, u svom nedovršenom, na žalost, ogledu iz 1873. godine “O istini i laži…”, služi tome da se mi, menšovi, l’omovi, omini, prevarimo u pogledu njegove vrednosti. Jer mi najviše violimo da se prevarimo u pogledu naše vlastite vrednosti, čovek je bivajuće, zajende, koje najviše voli da se kurči. Preciznije, intelekt nas vara, i to bez prestanka, u pogledu svoje vrednosti, a mi na to otkidamo, kad nam stalno soli pamet da naša sama definicija ljudskog kao ratio animalis počiva na njemu, intelektu u svojstvu racija. Da ti iscitiram? Oću, ali prvo malo sumorne zabave, kakve drugo bismo mogli furati ovde u Srbiji. Sledi intermezzo, pa se posle vraćam na Ničea i uobraženja intelekta. [Članak je pisan za Novi magazin, ali kako tamo pišem pro bono, a oni otežu da objave ovo već dve nedelje, ide ispod u dužoj verziji.]

 

2. Tri novogodišnje razglednice

Sreda je dan kad je moja žena ceo dan na poslu, pa se kćerka i ja “snalazimo” za ručak. Kako u kući jedemo uglavnom jebiga zdravu hranu, bilje i trave, sreda je dan kad mogu da odem u kafanu i nažderem se neke moje omiljene svinjarije: glave u škembetu, pohovana ili saftasta crevca, i druge iznutrice na žaru, roštilju ili ispod sača. Jedne srede je prestala košava, pa sam rešio da malo prošetam po centru i nadišem se svežeg smoga – ume i to da prija – pre nego što se povedem na fini holesterol. I kako sa mnom uvek ide i moja verna lajka, snimio sam par fotaka kako bih čitalištu urbi et orbi dočarao delić novogodišnje atmosfere u prestonici. Nek veselja počnu.

Na Trgu republike, gde je i dalje uglavnom prazno i otuda lepo, prema početku Kneza postavio je Vesić već odavno diljem planete čuvenu jelku od deset plus metara, koja košta, kažu zli jezici narodni, osamdeset i kusur hiljada evara. Ima se, može se. Svi koji su zamerali da se tako arče narodne pare zaboravili su dve važne činjenice. Najpre, ta jelka je legacy kojom Vesić odaje poštovanje svom starijem po činu naprednjaku, nesuđenom doktoru Malom: jer je Mali izmislio da je sav taj novodišnji ukras, koji se vrhuni u ovoj osamdeset i kusur hiljada evra skupoj jelci, tu zarad divljenja turista, najviše bugarskih koji, kako je poznato, nagrnu u naš glavni grad u količinama da se to jedva može podneti, tako da danima, kad su praznici, mi domaći nikud ne izlazimo iz kuće, ionako naduveni od reš korice taze ispečenih mlađahnih prasećih lešića, ruske salate i taštinih kolača. I drugo, a ne manje važno, turisti, naročito bugarski, imaju gde da ostave poklone za nas, što je tradicija stara nekoliko godina koja se ni po koju cenu, makar bila i osamdeset i kusur hiljada evra za veštačku jelku, ne sme prekinuti. Čim imaš tradiciju, udri dok se sveća ne ugasi.

Otkud znam da je jelka baš Vesićevo maslo? O tome svedoči moja prva fotografija. Jer ispred jelke, gledano iz ugla Kneza, stoji jedna koceptualna tvorevina u obliku četvrtastog kaveza. Piramidalna jelka ne bi morala da asocira ne Vesića, to je još iz tradicije tzv. piramidalne štednje Dafine i Jezde, kad se vršila prvobitna akumulacija kapitala u tranzicionoj Srbiji – tranzicija još nije završena, zato oprez! – pa ono čime bi se Vesić mogao povezati sa piramidama nije samo piramidalna hijerarhija stranke kojoj sad pripada, već i njegov mukotrpni hod kroz stranke, od demokrata gde je bio po zadatku ali se nije ostvario, do naprednjaka gde se svojski ostvaruje. Ali ni to nije glavna veza. Da je jelka Vesićeva vidi se po tome što je ispred kavez, i to metalni, lukavo uvijen u poklon, a na šipkama su opasne bodlje, i taj kavez može zgodno da posluži za sve one koji Vesiću zamaraju svašta nešto, od raskopavanja grada pa do cene ove jelke iza kaveza. Vesić je fina pandurska duša i čovek zna znanje. I ima instaliran kavez za sve koji pitaju za cenu jelke i ostalih svetlećih novogodišnjih lampiona i lampionki, a naročito za one kojima smeta što to radi ista firma godinama, jer jedina ispunjava tajanstvene uslove još tajanstvenijeg burazerskog tendera, što sve košta brat bratu pet do šest miliona pišljivih evara. Ima se, može se, i hoće se! Napred, Beograde na vodi i u vodi. Nova godina je jedanput godišnje, nije bre svaki dan! Keep light, Đumo!

Od te tačke šetnja me je odvela pored Mažestika i Garaže sve do zgrade današnje zombi novinske agencije koja se, prigodno jer je pokojna, mada ne sahranjena, još zove Tanjug (TANJUG, skraćenica za Telegrafsku agenciju nove Jugoslavije, pri čemu se pod ovim “nova” misli na onu staru, posle II svetskog rata). Tu se, u šišanom žbunju mističnog lavirinta, isprečio neki, ponovo piramidalni šiljak – zgodno za nabijanje na njega onih najneposlušnijih, pomislih kad videh taj artefakt u svoj njegovoj opet desetometarskoj visini, sve dok nisam uočio da je na šiljak nataknuta zvezda i to petokraka. Zvezda može, na ukrasima i bez ukrasa, u moru, na nebu i u vazduhu, biti sa više krakova, nije nužno da ih kad je krakata ima pet. Recimo, kad sam se vraćao Brankovim mostom, iznad nekih lampiona koji su bili grupisani u tri boje našeg stega – crveno, plavo, belo – bile su natakarene šestokrake zvezde, a kako su sam se približio svom bloku opet su postale petokrake, valjda u znak sećanja na nekadašnju populaciju tog bloka, većinom pukovničku, koja se okupljala u tada čuvenoj Mesnoj zajednici Ušće, odakle je izdavala partijska saopštenja žešća nego što su bila ona Centralnog komiteta SKJ i druga Tite.

Snimio sam petokraku na piramidalnoj instalaciji kod Tanjuga a onda se odao još gladan razmišljanju. Jbga, ne treba se odavati razmišljanju gladan. I dokonao sam  pogrešno da je po svoj prilici tu zvezda sa pet krakova, dakle najpre partizanska, iz više razloga. Jedna grupa razloga je ona iz komunističkog, pandurskog i otuda opet vesićevskog repertoara: stojeći tako da upire u nebo, ta petokraka pokazuje na potkrovlje zgrade Tanjuga, one zgrade u kojoj je bio isledni zatvor Udbe i gde je jedan Bora Pekić proveo više meseci u “godinama koje su pojeli skakavci”. Nije jedini: kroz to potkrovlje, zimi ledeno, a leti nesnosno vrelo, prošle su stotine stvarnih i izmišljenih neprijatelja koje je potom Titov režim slao na “službeni put” na Goli otok, na Sveti Grgur, ili u zatvore poput zeničkog, niškog ili zabelskog. Zvezda petokraka koja upire vrhom na to potkrovlje spomen je i opomena onima koji bi se opet drznuli da, jbga, režim osporavaju jače nego što on to podnosi.

Onda sam dokonao ispravno: natakariti tako, na piramidalni šiljak ovu petokraku, znači i koncesiju suprotnoj strani, kojoj nego četničkoj, jer šta je petokraka nabijena na šiljak nego kritika iste, njeno osporavanje, i to sasvim transparentno – ta je petokraka inače transparentna, odnosno providna, šuplja, ponovljena u sebi i na sebi, ergo autistična. Kako vrši i tu službu, ona je, nadalje, u svojoj višeznačnosti, sigurno i pozdrav Kremlju, koji još uvek drži do petokrake, ali i otpozdrav Americi, na čijim se avionima takođe diči zvezda sa pet kraka. To su već tri značenja ove simbolične figure kod Tanjuga, kojoj se pridodaje i četvrto – sam Tanjug sa svojom ambivalencijom između života i smrti; jer Tanjug, ukinut odlukom Vlade, još, godinama kasnije, radi, i to baš za Vladu koja ga je ukinula. Zvezda funkcioniše kao simbol nestalnosti sudbine, večno podsećanje da danas jesi a juče možda nisi, da je sutra mudrije nego danas, samo ako ga doživiš. Pravi simbol za doba načelne i pojedinačne neizvesnosti.

Ima i peto značenje, ali je ono toliko mistično i vezano za lavirint ispred petokrake, da se ne usuđujem da u njega zalazim, jer Novi magazin, a trenutno ovaj Libreto, nije nedeljnik za gatanje, niti moj sajt za zajebavanje, nego za slobodnomisleće ljude koji u novinama i diljem neta traže poduku, ali i zabavu.

Tu kod ove petokrate blizu Tanjuga ima takođe već čuveni, tradicionalni tunel, i on izveden u bojama naše nacionalne zastave. Ništa od značenja tog tunela nije sporno, ali su sporne, itekako, priče koje kolaju u javnom mnenju o tome šta sve tunel može. Slušam te priče u Proleću, dok čekam glavu u škembetu. Po jednima, tunel mu dođe kao globalna metafora naše nam države, ali to sa globalnim metaforama je uvek preterano i sklisko. Važnija su mnenja, odnosno mišljenja koja se ukrštaju i čak sukobljavaju. Po jednoj školi mišljenja, prisutnoj i među opozicijom i kod vlasti, tunel služi da oni koji su namerni da kroz njega prođu u tunel uđu ali iz njega ne izađu. Na volšeban način iščeznu. Time se objašnjava, na primer, opadanje broja učesnika protesta taraba jedan od pet miliona, jer su, kaže ova škola mišljenja, vešto namamljeni učesnici zašli u tunel, ali izašli nisu, pa ih je nestalo. Ova škola mišljenja se deli na dva smera, ako ne i na tri: po jednima, to je zamka vlasti da smanji broj protestanata, vešto udešen čarobni polubunar, samo ukopan horizontalno, kao rupa bez dna; po drugima, to je opozicija, okupljena oko Đilasa i kompanije, udesila da se taraba jedan od pet miliona ne šali, već da podrži ovaj opozicioni savez nameren da osvoji, jednog dana, vlast; a po trećima reč je o dogovoru vlasti i opozicione ekipe u istom cilju, da građanski protest svedu na običnu stranačku logistiku. Ima i četvrti smer, on je iz repertoara teorija zavere – a te se teorije kod nas uvek obistine, makar bile u početku puke izmišljotine dokonih umova – po kojima je tačno i prvo i drugo i treće, ali da je to ipak naprednjačka opomena svojima da se ne šale, kako ih ne bi zadesila sudbina drekavaca iz tunela koji se odjednom i ne čuju i ne vide, jer ih je pojeo mrak. Pojedini stavljaju fusnotu iz ovu teoriju pa kažu da u tunelu nestaju onih trideset hiljada koji smanje godišnje Srbiju za taj broj, a vode ih kao odseljene u inostranstvo. Birački spisak dokazuje suprotno, a ja verujem zvaničnoj statistici i njenim nadasve istinitim objašnjenjima.

Uz ovu prvu školu mišljenja, razvrstanu u četiri kolone za nestajanje u tunelu, ima i škola mišljenja koja, iako deluje kao čista fantazija, ipak pije vodu jer su volšebne moći tunela takve da deluju kao najveštije čarobnjašto. Navodno, govori se takođe po čaršijskim kafanama, sluša to Ko treba, a moje je da izvestim šta javno mnenje misli, ne nestaju baš svi koji uđu u tunel; neki i izađu, ali preobraženi, promenjeni, i telom i dušom. Tako je, recimo, ušao Toma a izašao Vučić. Pošto se ovome poslednjem – a poslednji je samo zbog nasilne gramatike, inače je, naravno, prvi najprviji – osladilo to čarobnjaštvo metamorfoze, on je tunel preobrazio i u tunel za razmnožavanje: uđe Vučić, izađe Vučič, ali izađu iz tunela i Vesić, Mali, Slina, Brnabićka, Gaša i doktor Smrt, Đuka i Marjan, u koloni sve po jedan i sve dva po dva, iako ne samo da nisu luk jeli ni mirisali, već ih i sama pomisao na tunel užasava. Te su tako svi oni zapravo emanacije, surogati, avatari ili simulacra Vučića, a po sebi odavno ne postoje. Ne pak Maja ili Ljajić, koji su više puta prolazili kroz razne tunele i za koji ni ovaj Vučićev nije neka tajna: pogneš glavu, saviješ kičmu, poklekneš kad god uhvatiš korak, ako treba zatvoriš i nos i zapušiš uši, pa projuriš i veselo se umešaš u one već preobražene, međ poslanike, ministre, glavnoodborujuće, poslovnoodborujuće i pročaje, da je sve milina.

Kažu da Vučić već neko vreme ne koristi tunel za ovu svrhu, dojadilo mu ili se apgrejdovao na viši stupanj političke magije. Ali kažu da se tamo u sitne sate kad jedino pijanci i mrtvaci bauljaju put parka Vojvode Vuka viđaju pojedini opozicioni prvaci kako vabe napolje omađijane aktiviste i pogubljene pristalica zarobljene u tunelu i pokušavaju da provale Vučićeve veštine veštičarenja, bele i crne magije, ne bi li se dočepali vlasti. Možda jednog praskozorja napravim zasedu pa ih usnimim lajkom. Dotle, uživajte u novodišnjim razlednicama naše prestonice, i bez preke potrebe ne ulazite u tunel. Možda ću doduše još biti tamo da osmatram zbivanja. Jbga, moram i ja nešto da radim.

 

 

 

(Vrati se na granu Libreta za dan-dva, ovde, nastaviću, obećavam. Biće Ničea čim stignem da ga nađem, tu je negde, knjiga mi se sakrila među druge, iskopaće nju Bili.)