Malus kao doctor velikomučenicus

Novica Milić:

 

Ignoramus & Ignorabimus

Mali i doctus diaboli

 

Nekad davno, u zoru hrišćanske Evrope, doctus – učen, učenjak – bilo je počasno zvanje, intelektualni nadimak. Nije bilo potrebno da se piše tzv. doktorska disertacija. Bila je to vrlo šarena i zabavna titula: Bonaventura (Đovani, iz XIII veka, a ne Đakomo, sadašnji vezni igrač Milana) bio je doctus seraphimus, Toma Akvinski doctus angelicus, Duns Škot (Scotus) doctus subtilis. Osim što su bili serafimski, anđeoski, suptilni doktori, počeli su odmah da se pojavljuju i drugi, čitava silesija doktora od tada do danas, jer je titula postala deo akademske mašinerije naučavanja, odnosno simbolički kapital onoga ko se tom titulom diči.

Počasno zvanje će se, sa stvaranjem prvih univerziteta, u Bolonji, Parizu i Oksordu, formalizovati. Prva je počela Sorbona, koju je direktno nadgledala Rimska crkva i na kojoj je glavna stvar bila teologija. Krajem XIII veka procedura za sticanje zvanja doktora je bila otprilike ovakva: kandidat treba da napiše originalnu disertaciju (raspravu) iz teologije; sama teza u toj raspravi je jedna i jedina koja može biti – da Bog postoji – a originalnost se sastojala u tome da se nađu novi argumenti, dotle neistraženi, za Božju egzistenciju. Pošto je na latinskom proizveo svoju školsku radnju, kandidat je predaje Sorboni gde se organizuje tzv. odbrana disertacije. Kažu da su tada i tamo imali poseban, uzak i zamračen amfiteatar za te prilike, sa vrlo strmim redovima sedišta, da su svi profesori teologije na Sorboni prisustvovali događaju, a odbrana je (u savremeno doba se na francuskom univerzitetu koristi izraz “podrška”, “odbrana” je postala akademsko-politički nekorektan izraz) tekla tako što je kandidat stajao u dnu tog mraka, dok je jedan, obično najvispereniji i najgadniji profesor imao ulogu da bude “đavolji advokat”, advocatus diaboli, koji je mogao da osporava svim čime je raspolagao, ne samo disertativnu argumentaciju, već i samu tezu, stav o postojanju Boga, navodeći vodu na vodenicu Božjeg protivnika, Đavola, o tome da Ovaj Veliki ne postoji. Jadničak u dnu se branio, znojio i mučio, a kako, iz razloga opstanka institucije teološkog fakulteta, same teologije i cele te univerzitetske privilegije ipak ne bi smela na kraju da pobedi teza Đavola o nepostojanju Boga, kandidat je mogao, i to tri puta u toku odbrane, kad je bio priteran uz zid i nije znao šta mu je činiti, da se posluži nekom vrstom akademskog “kviska”, formulom ingoramus et ignorabimus – “ne znamo i nećemo da znamo” za đavolsko osporavanje.

Od svih teoloških doktora najzanimljiviji je slučaj Svetog Bede, inače engleskog dominikanca iz VIII veka kojem je Vatikan naknadno, i to milenijum kasnije, dodelio titulu doktora: doctus venerabilis. Jer to može da uteši našeg Sinišu Malog, nesuđenog doktora Univerziteta u Beogradu, kome je pre nedelju dana poništen doktorat zbog plagijata, da će jednog dana ipak moći da se nazove doctus, recimo tamo u XXXI veku. A možda i ranije: pošto je nedavno od Srpske pravoslavne crkve dobio orden za udarničke zasluge u davanju naših budžetskih para istoj, koja je inače izvan finansijskog sistema, osim kad treba da uzme državne novce, predlažem Patrijarhu i collegia doctorum naše Bogoslovije da se Mali časti zvanjem doctus velikomučenicus. A ako im je zazorno na latinskom, jer su lukavi Latini pravi pogani pa im je i jezik pogan, neka uzmu neku dostojnu crkvenoslovensku titulu, kao što je učevnjak pareiskatitelj i kasobljustitelj, ili slično. Uostalom, ako bi bilo na latinskom onda bi i prezime Malog moralo biti Malus, a to već stvarno nije u redu; em je i Mali ne baš najzgodnije, em bi malus bio bedak, jer znači “loš”, “zao”.

Naš je Mali, Siniša, svoju disertaciju predao i odbranio – da, bila je odbrana, pred komisijom, kako je red, još 2014. Ali sreću je Malom pokvario advocatus diaboli jednog strašnog prezimena, Karapandža, koji, još strašnije, radi kao profan u nemačkom Visbadenu i ne bi trebalo, ali zaista, da ga boli ona stvar šta mi ovde muljamo, kakve teze zastupamo, da li ovde Bog postoji ili se molimo i verujemo u Đavola (da, verujemo, i Đavo vlada našim dušama i telima, je l’ ti krivo, Rašo?), te kome, kada, kako i zašto dajemo titule učevnjaka. Ali je taj advocatus crne šape provukao spis Maloga kroz specijalizovan softver pa se crno na belo pokazalo da je veliki deo Mali prepisao od drugih, ukrao, što bi rekao zli narod, iliti plagirao, kako se to akademski tepa. A nije lepo, nikako nije lepo da najpre gradonačelnik prestonice, a onda i ministar finansija, takoreći čuvar državno-narodne kase, bude lopov, pa makar samo akademski.

Što je pet godina bilo potrebno Univerzitetu u Beogradu da, uprkos crno na belo evidenciji, poništi Malome radost doktoriranja? Eh, što. Najpre, setite se, piše dva pasusa gore, da je univezritet bio, i velikim delom ostao, jedna srednjevekovna institucija. Ako ne verujete, pogledajte samo kako vrhovnici na univerzitetima izgledaju u tzv. svečanim prilikama, upravo na promocijama doktorskih i sličnih zvanja: obučeni su u toge, nadodoljeni nekim lancima i kolajnama, i liče, za neupućene, na indijanske ili afričke poglavice u kombinaciji sa dizelaškim insignijama i kapama sečenim ravno, na tepsiju, sa kićankama koje kao da su skinuli sa muzejskih fijakera. Upućeni, pak, znaju da srednjevekovno nije samo poreklo te institucije, već da je vreme, tempus, na jednom univerzitetu sasvim drugačije nego u mirskom životu: tamo je vek ništa, a dan godina. Ili beše obratno? Kako bilo, univerziteti ne žure. Zli jezici, oni advokati diaboli, rekli bi da je razlog otezanja drugačiji: Mali nije mali, već veliki, vrlo veliki igrač ove vlasti, u njegovim rukama su i nož i pogača, što je demonstrirao pre nekoliko dana kad je, odmah po poništenju njegove krađom zaslužene titule – inače njemu samome nepotrebne za praktičan život, to je kod njega čist larpurartizam, igračka za unuke – srezao budžet BU za 535 miliona, seiri opozicija, a Mali demantuje. Ali, nastavljamo mi, ima i drugih razloga.

Naime, pošto je pisac ovih veselih redova i sam profan, radio na BU, bio čak član jedno kraće vreme i Saveta (tamo gde se biraju tzv. rektori i ostala vrhuška koja će kačiti kolajne i navlačiti toge, a gde se zapravo odlučuje o imovini i parama koje Univerzitet troši i o sličnim sitnicama), pa pobegao odatle glavom bez obzira čim se uklazala prva povoljnija prilika, može da vas izvesti da – što je uvid koji se da proveriti od strane svakog iole upućenog u te stvari – najveći deo domaćih doktorskih disertacija predstavljaju kompilacijske školske radnje, zaodenute u odgovarajući profesionalni žargon i obučene u akademski žanr fusnota, bibliografija i sitnih napomena. Najpre su se disertacije vratile na “teološki” nivo, kad je posle II sv. rata ovde zavladala Komunistička partija, pa su teze morale i mogle biti marksističke (“Marksizam u fizici”, kako vam zvuči kao tema? da, postojala je takva teza kod nas), što je značilo da su ideološke, a obaranje nivoa originalnosti se nastavilo i kad se više nije zahtevao izričiti marksizam; kad jednom tamo stvari počnu da idu na dole, više se ne može nazad. I znam da ću naljutiti ogroman broj svojih, naročito državnih kolega profesora i doktora, ali po mojoj proceni barem tri četvrtine domaćih doktorskih disertacija u tzv. humanistici jesu puke kompilacije, a za tehničke nauke neka to istraži neko upućen u te oblasti. Doktorska disertacija se, inače, zakonski definiše kao “originalni doprinos” nauci.

Pa zašto se to ne pretrese, prestane s tim i ne poništi ako treba? Eh, zašto. Prvo, vrana vrani oči ne vadi, kaže naš zli narodni jezik, a potom za razliku od velikog Malog, koji je zaražen opštom bahatošću tekućeg režima pošteno prepisao, ili dao da mu se prepiše, i nije se pomeo foliranjem fusnota i navođenjem bibliografskih izvora, makar i onih kripto, u kompilacijama naših učevnjaka su sve fusnote, bibliografije i izvori na mestima gde treba da su, pa je, iako od originalnosti nema ni o, formalno – a time i pravno, zar ne – sve u redu. O tome svemu se ne govori, merila su odavno u blatu, ali za vladavinu mediokritetskog i birokratskog duha kod naših akademskih ljudi govori stanje naše “nauke”, koju moram staviti među navodnice jer ta reč ipak drugde, ali ne kod nas, još ima nekog smisla. Tim pre što je već par decenija za napredovanje u tzv. akademskim zvanjima potrebno imati “emove”, radove u opskurnim zbornicima i periodikama koje niko ne čita, a koji se, ti silni radovi, dobrim delom objavljuju po malus principu “ja tebi, ti meni”. To kao bonus dokrajčava univerzitete po celom svetu, a kako neće tek ove naše.

Naš tipični prof. dr izgleda otprilike ovako. Titula mu je dala tzv. venia legendi, pravo da predaje. On se budu ujutru, posmatra svoju njušku u ogledalu, ona naspavana sija pa kaže sebi: bokte, vidi me, ja sam doktor, pa još profa, moja pokojna baba nije ni slutila dokle ću stići u životu (i zaista, časna starica nije to slutila). Sujeta naših akademskih ljudi ravne je sujeti naših političkih ljudi, a to znači u nebeskoj, serafimskoj sferi, iako većinom provedu svoj radni vek predajući iz beležaka koje su napabirčili još dok su pisali doktorsku radnju, kao asistenti, odnosno asistenti pripravnici, pa im onda dodelili “predmet”, “oblast” ili danas “kurs”. Znam mnoge koji su od asistenture do redovne profesure godinama, decenijama i decenijama, ponavljali isto; što je u redu pred onim jutarnjim ogledalom tokom toalete, ali nije u redu pred studentima tolikih generacija, od kojih još traže da te njihove frazetine i klišeje uče napamet. Ali ko će stati tome na rep, kad nema ni glave.

Nije mi žao Malog. Mali je dovoljno veliki da to prežali, a ako ne, uvek može našim parama kupiti još jednu titulu megatrend velikomučenika. Žao mi je našeg Predsednika, te fine i tankoćutne duše, koja je pod barem dvostrukim pritiskom: spoljašnjim, da nekako “reši” Kosovo, to znači da pljune na svoju radikalsku, ultranacionalističku i patološku prošlost, da slomi kičmu nacionalne mitologije u njenim pretkosovskim, kosovskim i postkosovskim ciklusima epike i lirike, da nam sve tetitete (identitete, suverenitete, legitimitete i pročaja) skrši kao dete zvečku, a iznutra, pa, u pitanju kako izgleda nije neozbiljna stvar, pritisak je krvni. Čovek je očito stresiran – a to je najopasnije u hipertenzijama, imam je i sam, i zato sam saosećajan do bola – događajima poništenja doktorske titule Malog, svoje desne ruke za sve poslove i leve i desne ruke, za ono u džep i iz džepa, kad je izjavio, odmah posle obelodanjenja odluke Etičkog odbora BU: “Odluka je duboko politička”, rekao je Vučić, rekli su mediji, a doneli su je “neškolovani, najgori i večiti studenti”, rekao je, rekli su. Tako je, care Aleksandre! Selam i aferim! (Nisu baš “neškolovani, najgori i večiti studenti”, ali nema to veze, jesu uplašeni mediokriteti kojima je pet godina trebalo da se opasulje.) Udri bandu i ne brini! Čak i ako se slično dogodi tvojim bližnjima poput dr Sline ili dr Jorgovanke od NeBeSe, nemoj nam se stresirati, još ti nije prošao prirodni rok trajanja na vlasti. Mali će se, kao što znaš, snaći i bez titule, ionako ne bi menjao platu za naše profesorske crkavice. Ne daj Malog, kao što nisi dao ni Gašu ni druge kad su padali helikopteri i ginuli piloti, novinarke lako klečale a fantomi se kompletno idiotski po noći igrali u Savamali. Čuvaj se ti nama, pozdravlja te tvoj doktor Nole, a ako ti odnekud zatreba dr diploma, će se dogovorimo, bre, nismo svi Karapandže iz Švabije; Srbi smo i naši smo. Sve je to smućkala ova popozicija iz buranije, tvrd ti stojim, jer te ne voli. Nego, leči se, bolan, gadna je to tenzija u venama. Tvoj N.

[Iz Novog magazina, 28. IX 2019.]