Slovo o slobodi Bože Grujovića

Boža Grujović:

 

Slovo o slobodi

 

Zakon je volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo zaprešćava. Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušći (obšča kancelarija) i svjašćenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom.

Zakon dobre, zaslužene da nagradi; a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan mora biti.

Nisu znali šta je zakon, zakon velim graždanski. Zakon je vilajetu to, što jednom čoveku rana, piće, vazduh, odelo, i kuća; to jest kako čovek kad rane i pića i proče nestane umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u robstvo dođe, i da se sa svim rastrgne i pogine. No zakon tako kao i rana, mora dobar biti. A kako ćemo mi taj dobar zakon napraviti, pod kojim će vilajet čestit i srečan biti, krepko i tverdo stajati, i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti. Na prvo pitanje treba pametno da odgovorimo. Jerbo od ovoga i sreća i nesreća narodna zavisi.

Ovo nas i srce i duša naša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman čestan i pošten čovek pokoran, i što on do smrti svoje slušati želi. Svaki će reći, ja sam pokoran razumu i pravdi. Ove ću do smerti moje i gladan i žedan, i go i bos, verno slušati. Svaki čovek ovo, svaka žena i dete ovako govori, u serdcu svome: zapovedaj mi razumno i tvori mi pravdu, pak ću za te u nuždi i krv proliti. Može li štogod na svetu lepše, slađe i milije biti, nego kad i krivac osuđeni rekne svome sudiji: Ti si mi razumno i pravedno sudio, svaku ću pretrpiti.

Razum dakle i pravda jesu dve polovine blagopolučija. Gde razuma i pravde nema, tu nema zakona.

Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom našom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon, da nam prvi gospodar i zapovednik bude. Ona da zapoveda i gospodarima, vojvodama, sovjetu, svjaščenstvu, vladikama, svakome malomu i velikomu. On će nas braniti, i svobodu i voljnost sačuvati.

Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovljenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustakluk i ajdukluk samo pod drugim imenom.

To jest nitko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zla činiti; a osobito onaj, koga je narod za sudiju i zapovednika izbroi, ne samo da ne sme ni najmanje zlo činiti, nego mora u svakoj priliki dobro činiti, inače to nije dostojan sudija i pogavar biti. – Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imanje, i čest svoju. – Sigurnost 1. života, 2. imanja, i 3. česti, svaki, da i ono dete koje se ješče rodilo nije, ište od zapovednika, i ako poglavar svima njima život, imanje i čest sačuvati neće, ili ne može, nije dostojan poglavar biti.

Vtora dužnost poglavara jest osvoboditi neosvoboždene, i svobodu vilajetsku sačuvati, jerbo nam u svobodi dvaput mio i sladak život. Svoboda nas razlučava od zverova, i rob gori je od zvera, jerbo čoveku robu ono se oduzima, što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti, nego u poganom ropstvu biti. – Svoboda, svodoba nas ljudima čini, – svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost, i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona svjaščenstvo prosveščava, i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže.

Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakoga obogaščava; svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće veseli i utešava, i mio mi život čini! U svobodnoj zemlji u polju bolje rodi, i marva se bolje plodi, lep hleb jede, i dobro vino pije!

– Jednom rečju gde nema svobode tu nema života.

 

(Boža Grujović je ovo “Slovo o slobodi” spremio kao govor za sednicu Praviteljstvujušćeg sovjeta 15. avgusta 1805. godine, čiji je bio prvi sekretar. Došao je kao dobrovoljac u pomoć oslobađanju od Turaka, kao prvi visokoškolovani Srbin iz preka, imenom Teodor Filipović, u Srbiji prozvan Božidar Grujović. Bio je poreklom iz Vrela, iz valjevske nahije, a rođen u Rumi, podno Fruške Gore. Doktorirao je prava na Peštanskom univerzitetu, bio profesor juristike na Harkovskom univerzitetu, a umro u 29-oj godini 1807.)