Bircuz Jevropa

Novica Milić:

 

Bircuz Jevropa

 

Nekad su po Srbiji, ali i drugde, u varošicama postojali hoteli, i svaki drugi se zvao “Evropa”, jer je bilo zvučnije. Nije bilo udobnije, jer su to bile sklepana odmorišta puna bubašvaba i pacova. Evropa danas – onaj njen veći deo koji se diči imenom Evropske unije – nije više ni hotel, već postaje bircuz. Zašto?

Najpre, saga oko istupanja Britanije iz EU, tzv. Breksit, traje već tri po godine nakon referenduma, koji je pravno bio konsultativan, a po rezultatu pobedu je odnela tesna većina za izlazak. Ni EU ne zna šta će, a ne samo britanski Parlament, vlada Njenog Visočanstva, i torijevski političari, u kojima već duže vreme kuca nacionalističko srce gordih Albiona, koji sanjaju obnovljenu Imperiju – obnovljenu mirnijim sredstvima nego što su bile topovnjaće – i koje “kontinent” frustrira u tome. U danu u kojem ovo pišem mediji javljaju da je tekući premijer Boris Džonson, jedna klovnovska figura došla u pravi čas da razveseli montipajtonovsko društvo, poslao tri pisma glavarima Unije: jedno u kojem, po zakonu nedavno izglasanom u Domu običnih, traži produžetak roka za izlazak, drugo u kojem kaže da je prvo poslao jer Parlament tako hoće, i treće u kojem umoljava visoke adrese da se prvom pismu ne izlazi u susret. Jer je njegova, Borisova, reč “uradi ili umri”, do or die, a ta se reč, Njenog Kraljevskog Prvog ministra, ne poriče, iako je sve ostalo izvrgnuto ruglu: i parlamentarna demokratija, i Kraljica, i već odavno neurotični i razarajući, po ekonomiju i uopšte život Britanaca, referendum.

Šta će glavari iz EU učiniti? Što god da učine pogrešiće. Ako puste da 31. oktobra, na Dan veštica, Britanija napusti Uniju bez sporazuma, ostaće bez jednog značajnog, mada neugodnog saveznika, a izostanak sporazuma o “razdruživanju” (poznato zvuči, zar ne?) oštetiće privrede i finansije obe strane. Ako ne pusti, neće poštovati navodnu demokratiju (navodnu, jer su breksitovci lagali u kampanji i lažu i posle kad tvrde da je to “volja naroda”, iz razloga u koje je bolje ne ulaziti). A ako i pusti i ne pusti – umeju evropske glavonje i tako da “odluče” – biće produžena tzv. neizvesnost, koja nikako ne prija bankama i investitorima.

Dakle, o Breksitu znamo koliko smo znali juče i prekjuče: nemoguća misija, koja bi bila za film da nije na štetu svih. Kakav god bio krajnji rezultat, zapakovaće se u saopštenja i kominikea, memorandume i lepe reči, u diplomatsku laž uvijenu u fraze. Nije to strano Evropskoj uniji. Na samitu na vrhu, održanom prošle sedmice, odluku EU da otpočne pregovore sa Severnom Makedonijom i Albanijom blokirao je francuski predsednik Makron, uz još par saveznika (par je bilo dvoje od njih 27-oro). Stavio je veto obrazlažući svoj potez time da Makedonija i slične države još nisu zrele za otpočinjanje pregovora, kao i da najpre EU treba da reformiše sebe iznutra. Prvo je tačno, drugo je tačno, iako Makron, koji frazu o reformama EU ponavlja već duže vreme, nije rekao šta i kako treba “reformisati”. Pre će biti, nije teško naslutiti, da Makron čeka da se Britanija skloni na svoje ostrvo, a Merkelova u penziju, i da on svoje male napoleonovske ambicije obznani kontinentu, time možda zadobije veću podršku kod kuće, gde slabo stoji, naročito na levici, pa je prinuđen da se udvara evroskeptičnoj desnici koja se većinom protivi širenju EU. Sve je, dakle, tačno, osim obrazloženja, i osim činjenice da je početak pregovora bio zvanično obećan Makedoncima, koji su, zarad toga, promenili ime državi i otvorili se za NATO, uprkos podzemnim radnjama Rusa protiv i unutrašnjem gunđanju što im se glavna džada ne zove više Aleksandar Makedonski. Ukratko, Makedonija je izvisila, iako je uradila domaći zadatak (“od Brisela dobila šipak”, kaže slavodobitno Informer, i s pravom). Zaev je bio prinuđen da raspiše hitne vanredne izbore, a Makron je svoju evropsku moć demonstrirao tamo gde to čine cinični moćnici, na slabijima.

Šta bi vlast u Srbiji, pod vrdalamom Aleksandrom Vučićem, mogla za zaključi iz ovoga? Pa, da je laž ona koja se traži, da je opravdano da nastavi da farba i spolja, a naročito iznutra, i da od “evropskog puta Srbije” nema ništa čak i na rečima. Još će se više raširiti za Putina i Kineze, oni su mu ionako politički ideali. Srbi će, kao i ostali Balkanci izvan EU, pojačati svoju evropsku skepsu, što nije strašno, zapravo bilo bi zdravo ako bi uzeli da se zaista srede iznutra i ne čekaju da im se red spolja nameće iz Brisela. Čak bi i poslednje bilo podnošljivo, da posrtanje Evrope – gde se počnu pregovori, a onda otežu do u beskraj – nije izgovor mnogima da pojačaju svoje nacionalno busanje u grudi, nacionalističku poetiku, retoriku i erotiku, kad već to čine i neki koje je EU, pod uplivima Nemaca, već učlanila u svoj klub, kao Hrvati, na primer, da ne pominjem Mađare, Poljake ili druge koji ponovo neguju svoju visoku nacionalnu temperature kao da se ona jede.

Šteta je poprilična, a računi će još stizati. Ni Ivica Dačić ne mora ništa radi, već samo da peva i seiri, otimajući o naklonost kod Rusa. Pre koji dan sam šetao tzv. Parkom prijateljstva na Ušću, tamo gde je nekad sadila po drvo raznorazna belosvetska državnička boranija kao što su Elizabeta Druga, Ričard Nikson, Brežnjev i Gorbačov, Indira Gandi, i slični. Od domaćih a svetski poznatih veličina ima tri drveta: jedno je, piše na kamenoj ploči, kao i drugde po parku, drvo Radmile Hrustanović (ko to beše), drugo je Vuka Jeremića (poznatog pod nadimku Guzijan iz Basarinih kolumni), a treće je Ivice Dačića, popečitelja dela inostranih ovde i kohabitatora u oba režima, onom žutom i ovom crnom. E, jedino drvo u parku koje se osušilo, pa su ga posekli do trave jeste Dačićevo drvce. I više ne mora da sadi novo. Evropa je postala ne samo bircuz, već naherena, crvotočinama razorena, podzemnim tokovima dobrano zaljuljana i sumnjivog krova osušenom palmom pokrivena čatrlja. Od samog temelja – tzv. evropskih vrednosti liberalne demokratije, vladavine zakona, otvorene ekonomije i svetih ljudskih prava – ostalo je tek da se sećamo. Realnost današnje Evrope je sve dalje od njih.

Razume se, to jedva čekaju i Putin i Tramp, Erdogan i Si. Kao što jedva čekaju i unutarevropski nacionalisti, populisti i demagozi, Orban, Le Penka, Salvini i Katalonci “napaćeni pod Madridom”. Hrvati se mogu još više razulariti i na šačicama Srba dokazivati svoje hrvatstvo. Šta će biti s Evropom i njenom Unijom kroz 20 ili 50 godina danas niko ne ume da kaže. Moguće je da će se održati, ali je postalo jednako moguće i da će taj projekt trgovine u miru propasti. Sve je postalo moguće i nemoguće, u dinamici koja vuče nazad, pre evropskih povezivanja. Možda upravo usled svog projekta trgovine na prvom mestu, što je hvale vredna zamisao da je bila praćena razvojem drugih oblasti zajedništva. Ali evropski političari kao da su slušali loše marksiste, da će “baza” sama stvoriti “nadgradnju”, i pustili da biznis i samo biznis nadodređuje lice evropske stvarnosti. Čak su i slobodan protok kapitala, roba i ljudi najzad postali smetnja u uslovima sve jače globalne konkurencije, gde se kapital premešta vrlo brzo i ide prirodno tamo gde mu je profit veći, gde se robe pojavljuju i nestaju na dnevnoj osnovi, sve nižeg kvaliteta, a gde su ljudi samo resurs kojem se može, ako zatreba, otežati pa i ograničiti sloboda kretanja (a naročito boravka). Ne kritikujem ekonomiju kapitala; naprotiv. Ali se zalažem da kapital budu i druge vrednosti, a ne samo finansijske ili ekonomske u užem značenju, već i kultura, forme života, odgovornost, istina, mediji, a naročito čovekova lična sloboda. Liberalna Evropa kao da je, bojim se, passé. I u Evropi, i drugde.

 

(Izvor: Novi magazin, broj od 24. X 2019.)