Slučaj Handke

Handke
 
 
Novica Milić:

 

Handke kao balkanski dinamit

 

Pre samo nedelju dana dodeljena Nobelova nagrada za književnost književniku Peteru Handkeu već je izazvala buru, da ne kažem eskploziju nezadovoljstva na Balkanu i među različitim zaštitnicima raznoraznih balkanskih politika. Zajednički imenitelj tih eksplozivnih reakcija – one su često više u emocijama nego u razlozima – predstavlja to što je Handke bio, još početkom devedesetih, protivnik raspada Jugoslavije i njen veliki ljubitelj, potom, kad su se ratovi po Bosni i Hrvatskoj okončali, pokazao jasne simpatije prema Srbima. Tako je najpre objavio Rastanak sanjara od izgubljene zemlje (1991), a potom Zimsko putovanje na reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu (1996), propraćeno vrlo brzo i Letnjim dodatkom zimskom putovanju. Već je prva od ovih knjiga, napisana protiv secesionističke politike Slovenaca (Handke ima i slovenačke, odnosno koruške korene), izazvala negativne komentare u austrijskoj i nemačkoj štampi, koja je najvećim delom navijala za raspad zajedničke države. A kad je antisrpski stav prevladao u većini zapadnih – i to onih najvećih, i štampanih i tzv. elektronskih – medija, Handkeov zimski putopis je dočekan na nož, a blagonaklonost prema Srbima je proglašena za revizionizam tekuće medijske istine. Odnekud je izvučena fotografija Handkea kako stoji pred putokazom za Srebrenicu, i narativ je dobio ono što će se ponavljati i desetak godina kasnije, kad, na primer, u Oslu bude primao Ibzenovu nagradu za dramu, dočekan medijski zgodnim transparentom bošnjačkih aktivista na engleskom “Genocide denier”. Bio je protiv NATO bombardovanja, što mu je takođe jače zamereno. U “politički leš”, kako se izrazio jedan novinar Špigla, ukucao je sam sebi poslednji klin kad je 2006. otišao u Požarevac na sahranu Slobodana Miloševiča, “balkanskog kasapina” (izraz nastao u francuskoj štampi), svrgnutog šest godina ranije, optuženom na Sudu za ratne zločine u Hagu i po mišljenju većine na Zapadu, skoro svih u Bosni i Hrvatskoj, i dobrog dela tzv. Druge Srbije ovde, najvećeg krivca za raspad Jugoslavije. Handke nije mislio tako, i to mu nije oprošteno ni danas, naročito u povodu ovog Nobela.

Razumljiva mi je nepokolebljiva pobuda Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka – tome su se sada pridružili i Albanci – da se održi veliki narativ koji Srbe drži krivcima za sve, jer njih to opravdava i čini žrtvama; razumem i potrebu da se Milošević takođe proglasi za krivca, čak jedinog, iako nije jedini, makar bio i najveći; i nisam razumeo Handkea zašto je otišao na požarevački pogreb. Njegove knjige, i Oproštaj i Putovanje čitao sam odmah po objavjivanju i njegova blagonaklonost prema prokaženoj strani bila mi je i bliska i jasna. Mogao je da se ne izloži medijskim hajkama na Zapadu, mogao je ćuti, skloni se, i piše svoju književnost. U tom slučaju Nobela bi dobio mnogo ranije. Ipak, on je putovao po Srbiji, o svom trošku, gledao i zapisivao. Shvatio sam da je reč o čoveku koji je prznica, ide protiv struje, a u sukobu je sa medijima na nemačkom jeziku već decenijama, i više nego njegov austrijski prethodnik u buntovništvu te vrste Bernhart. Brojni su skandali bili s Handkeom u štampi i na javnoj sceni i pre njegovog “srpskog” inaćenja. S te strane ništa novo. Novo je da ga, i posle toliko godina, umalo tri decenije, i dalje posmatraju kroz prizmu njegovih političkih stavova a da o Handekovoj književnosti među onima nesklonim Handkeu jedva ima reči. Ako je Nobelov komitet hteo “kontroverzu” svakako je dobio.

Oglasili su se, vrlo brzo po objavljivanju vesti o ovoj nagradi, i Salman Rušdi, koji, mada sam žrtva politike i religijskog fanatizma, “kolegijalno” Handkea časti najgorim “titulama”. Oglasila se i gospođa Amanpur sa CNN-a, koja je devedesetih izveštavala sa bosanskog ratišta, držeći stranu Izetbegovićevim trupama, što nije najgore, jer je gore bilo njeno brkanje činjenica, čak i toponima. Pojedini francuski i nemački novinari, oni koji imaju neraščišćene račune s Handkeom, i oni koji bi da takve račune, ako mogu, imaju, skandalizovani su, šokirani i listom lično uvređeni, iako su balkanski stavovi pisca već daleki, i geografski i istorijski. Javio se i Slavoj Žižek, dobra prilika da ga se medijski po svetu citira. Na balkanskoj sceni, reagovalo je, i to zvanično, Hrvatsko ministarstvo inozemnih i evropskih poslova, “izražavajući zabrinutost” što je nagrada dodeljena “osobi politički angažovanoj u davanju podrške velikosrpskoj politici Slobodana Miloševića 90-ih godina prošlog veka”, te je “narušen ugled i doveden u pitanje kredibilitet same nagrade”. Bošnjački mediji su listom zgroženi, na Kosovu se pokreće peticija za oduzimanje već dodeljene nagrade, čemu se pridužuju i u Albaniji, a slično je i sa Ženama iz Srebrenice, izmanipulisanim političkim krilom Izetbegovića juniora. Obnovljene su zaboravljene medijske veze, pokrenuti već zarđali mehanizmi međunarodnih lobija, čak je i američki PEN centar zagunđao. Kod nas su se uzbudili dežurni medijski komesari, koji dele, otvoreno ili prikriveno, istu priču i verovatno iste resurse. Stvarno, šta bi se dogodilo kad bi se makar umanjila snaga narativa o srpskoj vele- i jedinoj krivici, još iz devedesetih? Ustanovila istina s više ravnoteže? Sumnjam, nema još na Balkanu intelektualne snage za to. A i ne pitam to, već pitam šta bi se desilo s medijima i ljudima koji taj narativ moraju da perpetuiraju do u večnost, da li bi umeli nešto drugo da misle, pišu, a neki i da od tog drugog žive?

Pre nego što me maliociozni optuže za bilo šta, volj da branim Handkea, volj da napadam bukače, da odmah kažem da Handkeu i sam zameram što se petljao u Slobinu sahranu i davao izjave koje su mogle nekoga da povrede. Nemam, eto, nameru da branim Handkea od političkih napada, bio je politički i naivan, pa je srljao u nešto čemu nije znao ni dubine ni razmere, i nedovoljno obavešten, jer je prilično rano stao na jednu stranu, onu projugoslovensku (verujući da je i prosrpska zapravo to), i, ukratko, ispao politički negativac. Ne može se to pravdati, niti braniti. I nema potrebe. Ali ono što hoću da branim, to je Handkeova velika književnost, jedna od najvećih u našem vremenu. A ta je kniževnost nagrađena Nobelom, svakako ne njegovi medijski i politički “izleti”.

Petera Handkea sam sreo tri puta. Jednom, pre blizu 40 godina, posredstvom pokojnog Mila Dora, koji je bio i moj i Handkeov prijatelj. Preda mnom su se sećali kako su proveli noć u istoj hotelskoj sobi krajem pedesetih godina, kad je Handke održao govor na jednom skupu mlađih pisaca nemačkog govornog područja, o tome da je dotadašnja nemačka literatura kaputt, da treba pisati i sasvim drukčije i mnogo hrabrije.  Dor je u bečkom restoranu u VIII bezirku išao oko stola imitirajući Hndkea iz te prevratničke noći. “Nisi mi dao ni da trenem”, rekao je Dor. “Šta ćeš, mladost” , smejao se Handke. Handke je upamtio da ima jedan beogradski mladi student književnosti koji je pročitao sve njegove knjige.

Drugi put sam Hadkea sreo, od svih mesta – u Prištini. Bilo je to po objavljivanju domaćeg prevoda Putovanja, pred tamošnju promociju. Ja sam u Prištini bio sasvim drugim povodom, i kad sam ispred notornog hotela Grand sreo Žarka Radakovića, davnog poznanika, a Handkeovog prevodioca i prijatelja, on me je poveo do stola gde je sedeo s piscem. Handke je bio još uvek pod utiskom napada u nemačkoj i evropskoj štampi na njegovu knjigu i njega, povremeno je ustajao od stola i šetao po čitav minut da se smiri; podsetio sam ga na Dora i bečki susret, ali mu se, tog dana, nije razgovaralo o književnosti.

O kniževnosti sam s njim pričao kad sam ga sreo po treći put pre godinu ili dve, od svih mesta na uglu Brankove i Pop Lukine; čekali smo obojica semafor. Išli smo onda zajedno do Saborne i Pariskom na Kalemegdan; pričali o literaturi, zastajali više puta, pominjali Mila Dora, Beč – Handke je ambivalentan prema tom gradu, ja nisam – i još je pamtio da sam njegov veran čitalac, iako više nismo mladi, ni on ni ja. Rekao sam da je pogrešio oko svoje “srpske” politike, on me je pogledao iznad naočara i odmahnuo rukom, nastavljajući da priča o Celanu, čije je pesme voleo i verovatno znao sve napamet. Rastali smo kod glave Bore Stankovića. “Eto”, rekoh mu na rastanku, “ako budete srpski književnik nabiće vam glavu na kolac ovako, post mortem“. “Na medijski kolac su mi je već nabili ante mortem“, nasmejao se. Setio sam se toga ovih dana u halabuci oko Nobela.

Svi će ovi karavani proći. Ostaju Dugo pismo za kratko rastajanje, Golmanova zebnja pred penalom, Užas praznine, Kroz sela, Spori povratak kući, Pouke planine Sent-Viktoar, Dečja povest, scenario sa Vendersom za Nebo nad Berlinom, romani, putopisi, pesme. Balkanski dinamit je ipak potpaljen od strane nekih drugih, makar toj eksploziji svojim dahom doprineo i Handke. Njegova književnost nije kriva.