Kratka filozofija fotografije (17)

Novica Milić:

17.

Još samo malo metafizike

Bart se odlučuje da, zarad ove mathesis singularis, čije mogućnosti još treba ispitamo (uključujući tu, naravno, i njene nemogućnosti, pa i onu načelnu, koja je čini još jednom fantazmom), postavi svoje ja – ili neko ja, koje uvek po navici pripisujemo govornom i mislećem subjektu koji ga izriče – u središte. Pošto je stavio znak pitanja – „Jedna mathesis singularis (a ne više universalis)?” – kaže: „Tako sam odlučio da sebe uzmem kao posrednika za svu Fotografiju”.

Ne samo, dakle, da je ja postalo Specter, „objekt”, predmet, le spectre, već je i posmatrač, Spectator. Spectator kao medijator. Gest postavljanja sebe – svoga ja – bio bi eminentno filozofski, u duhu klasične filozofije, najviše one nemačke – jer se odmah priziva Kantovo ja kao tačka „transcendentalne apercepcije”, ili ja kao instanca samosvesti, kao „duh” sveg posredovanja kod Hegela – da ovde to ja nije pozvano kao jedno singularno, empirizovano, arbitrarno „sebe”. To je ja kod Barta povezano za „emociju-vrednovanje”, ali jednom promenom naglaska, odnosno jednim pretumačenjem „emocije” u neku vrstu „transcendentalnog” osećanja ili samoosećanja možemo otvoriti drugačije opcije.

Filozofija nas je, naime, svikla na mnoge stvari, pa i na to da ja uzimamo u njegovoj noematskoj funkciji. Kaže se, naročito posle klasičnih nemačkih filozofa, koje je mnogo docnije sumirao Hajdeger u Pitanju o stvari, kako je moderni obrt počeo sa subjektom kod Dekarta, sa cogitom; to će pratiti svako ja posle Dekarta, sve do fenomenološkog ego cogito, tj. do ja kao polazišta i utoke sve intencionalnosti. Misaone intencionalnosti, naravno, jer je filozofija, po svojoj prirodi (ili prirodi vlastite intencionalnosti), okrenuta ovom tipu ego problematike. Za to postoje ozbiljni i svake pažnje dostojni razlozi, filozofija ih je puna u svojim razradama, ali kad Bart uzima svoje ja kao polazište medijacije, njegova figura, pre nego pojam, ego instance nije više ego cogito, već jedno ego iudico. Ne „ja mislim”, već „ja sudim” koje je, i ništa manje nego opet od Kanta, „transcendentalna apercepcija”, tačka koja prati svako moje delovanje, misaono ili ma koje drugo. Kant to ego iudico u trećoj Kritici raspliće najpre analitički, kroz estetske momente suda, a potom teleološki, prema onom čime „priroda” upravlja u nama, ali nećemo ulaziti u te Kantove velike sheme, osim u jednome, od značaja za razumevanje našeg pokušaja da Bartovo ego iudico pred Fotografijom razumemo kao novo raslojavanje subjekta.

Naime, poznato je, u trećoj Kritici, Kantovo razlikovanje između tzv. odredbenih (determinativnih) sudova i povratnih (refleksivnih). Prvi nastaju kad se posebni slučaj podvodi pod opšte pravilo, a drugi su zanimljiviji – naročito u estetskom polju – jer iziskuju jedno „suđenje” (veli Kant, jer je reč o Kritici snage suđenja, što je naslov treće Kritike) gde iz samog singularnog slučaja treba izvući pravilo. Dve su „nijanse” koje uvodim: nazivam („prevodim”) releksivne sudove „povratnim”, kako bih ih izvukao iz tradicije pojma „refleksije”, „refleksivnog”, „refleksivnosti”, kao previše uskoga – mada po vertikalama generalizovanog – pojma, i ukazao na izvesnu rekurzivnost koja postoji u ovom tipu suda, i takođe ograđujem navodnicima izraz „suđenje”, kako bih ovaj proširio na razne situacije koje nisu samo uput na ulančavanje premisa i na izvođenje zaključaka. Obe ove „nijanse”, ponovo pod navodnicima, mogu dovesti do zapravo krupnih posledica po ego iudico i njegovu transcendentalnu (ili kvazi-transcendentalnu) poziciju.

Još malo filozofiranja u ovim terminima klasične filozofske metafizike, pa je najgore, nadam se, iza nas. Ego iudico kod Barta nije više celovit ego. Ja se tu već raslojilo, razišlo, umnožilo na više ja kad je postavljeno pred objektiv fotografa („Pred objektivom ja sam u isto vreme: onaj koji mislim da sam, onaj za koga želim da drugi misle da sam, onaj o kojem fotograf misli da sam, i onaj koga će upotrebiti za svoju umetnost. […] Nisam ni subjekt ni objekt, već subjekt koji oseća da postaje objekt: tada imam doživljaj mikro-verzije smrti: istinski postajem utvara.“); ono više nije tačka, navodno nedeljiva, tako da ta nedeljivost jemči njegovu singularnost; na protiv, ja je ostalo, ako ne i postalo, singularno upravo kroz ovo svoje umnožavanje.

Potom, ono je „decentrirano”, ali ne tako što je sasvim izbačeno iz središta koje zauzima – i po metafizici, i po tome što je uvek za sebe u vlastitom centru – već je, umesto sveta kao kruga u kojem stoji kao središte, sada svet uzelo kao niz elipsi, eliptoidnih površi ili možda zakrivljenih volumena: ja sa sobom nosi svoje pokretno, dinamičko „središte”, to jest više tih „središta” koja se nadalje ne poklapaju sa sobom. Ukratko, subjekt – ili, nešto boljim rečnikom, subjektivnost – za Fotografiju, pred njom, s njom, otkriva se kao plural.

To je mnoštvo, u koje subjektivnost zapada, svakako dinamičko, toliko da se moramo setiti – i to na mestu gde se Bartov citat završava „utvarom” – Aristotelovog para dinamis i energeja, para koji je imao toliko uticaja kroz istoriju. Dinamis je ime za kretanje, a kako je kretanje ne samo ono koje ima unapred previđen smer, već može biti i nasumično, barem po izgledu, dinamis je potencija, mogućnost, moć, sposobnost. Energeja je, sa svoje strane, ime za ono što će postati ergon, delo, ona je izdelavanje, ostvarivanje, realizacija. Kod samog Aristotela, mada ne svuda, u načelu je dinamis potčinjen energeji, potencijalno ima svrhu, telos, da se realizuje, ovo potonje je starije od prvog. Kasniji, sholastički i teološki prevod za dinamis je virtualitas, a za energeju actualitas: Bog je in virtu, potencijalno, za sve što postoji ili postaje u svetu, in actu.

Još samo par rečenica i ovaj sholatističko-metafizički uvod u Barta je gotov. Bart – i Derida za njim, ili uporedo s njim – imaju razloge da istaknu figuru „utvare”, prvi u razmišljanjima o Fotografiji, drugi ne samo u tom polju, kad piše o Bartu, već duž mnogih spisa, od „kvazi-transcendentalnosti” svoje la différance, pa do problematike pravde i politike, od pitanja pisma do Marksovih utvara. Bart će „utvarnost” fotografije tematizovati kroz sentimente o slikama majke, Derida će se vezati za pitanje arhive (Benjaminove „reproduktibilnosti”), „mesijanizma bez mesijanstva” (ponovo na tragu Benjamina), i, naročito, „rada žalosti” kod Frojda i posle Frojda. I mi smo se, u prvom delu ovih beležaka, služili izrazima kao što je „utvarna ontologija” fotografije. Ali sada možemo sa tog vampirološkog rečnika preći na izraz „virtualno”. Fotografija je virtualnost u svom biću; a razmišljati o njoj kao o polju virtualnog, to znači i poći u pravcu koji nije neminovno usmeren prema fotografiji kao „povratku mrtvih”, kako kaže Bart, već se uputiti i drugim smerovima, nešto svetlijim od tanatološke orijentacije većine filozofa i teoretičara fotografije.

Jer razumeti fotografiju kao polje virtualizacije nas i sveta znači otvoriti se, posle tolikih senki, i prema svetlosti, erotskom, prema radosti, humoru i svemu što takođe obeležava fotografiju. Svakako, Niče nas je naučio da „sunce treba tražiti u senkama”, ali nas je naučio i da je Apolon, bog metafizičkog i svakog drugog reda, takođe maska za starije božanstvo, boga Dionisa, boga opoja, privida, svetkovine, radosti i maske. Fotografija nije samo posmrtna, već i oživljujuća maska za vremena u kojem smrt ipak nije poslednja reč.