Kratka filozofija fotografije (16)

Novica Milić:

16.

Fantazme

Pošto je fotografija toliko samosvojna – singularna – Bartu je potrebna tačka iz koje može i da je posmatra i da o njoj misli. Gde nalazi tu tačku? Ona ne bi bila ni u fokusu koje previše blizu (tako se brzo zapada u tehničke rasprave o snimanju), niti previše udaljena (što odmah vodi u istoriju ili sociologiju). Ta bi tačka, novo polazište, mogla biti ova: „Fotografija je dolazak mene kao drugog: lukavo odvajanje svesti od identiteta“. I to „drugo“ – ili taj „drugi“ – može se čitati na različite načine, iako figura ista: utvara sama. Još je Platon pisao o „delu duše“ koji odbija da se podvrgne logosu – „govoru razuma“, kodovima, u strukturalističkom rečniku – pa je „i danju i noću“, kaže Platon, „u najvećoj meri omađijan priviđenjima (phantasmata) i utvarama (eidola)“.[1]

Pitanje je kako ćemo prevesti – razumeti – ove Platonove izraze oko kojih će se dalje u Svetloj komori vrteti Bart (a posle njega, i u tekstu o Bartu, i drugde, i Žak Derida). Phantasmata, to su prikaze; to su i predstave, slike, naravno fantazme, sve čega se dohvati fantazija, imaginacija. Eidola su, opet, slike, ali njih, umesto imaginacije, hvata mišljenje. Obe su predstave, ali dok su fantasme slike iz mašte, eidolasu slike mišljenja, često idealizovane; naglasak je na polju za koje se vezuju. Fotografija bi imala oba ova svojstva, tačnije: mogla bi se uvrstiti u oba poretka, i kao utvara mašte i kao utvara mišljenja. Filozofski govoreći, ona se smešta između nestvarnog koje se objavljuje samo na slici i ejdetskog kao pukog ili čistog pomišljenog. Metafizika je po pravilu uspostavljala hijerarhiju – Platonova teorija ideja je svedočanstvo – gde je ovo potonje stajalo iznad, i po vrednosti i po moći, iznad prethodnog.

Pitanje je da li bez ove hijerarhije, uspostavljene metafizikom i održavane njome, otvoreno ili prikriveno, sve do danas, možemo – i kako? – jasno razlikovati utvaru mašte od utvare mišljenja. Vredi li i logika, ona formalna, logika sudova, u ovom polju kao način njihovog razlikovanja? Ona je sama već način vrednovanja, uspostava hijerarhije. “Logika” emocije koju priziva Bart treba da omogući da se emocija javi kao takva, ali i kao vrednost, u modusu vrednovanja, pri čemu bi odnos fantazmatskog i ejdetskog bio najpre obrnut. Fantazija vrednuje biće, ona je nadređena mišljenju koje je sledi. Pri čemu postoji i premeštanje, ali ne tako što se samo izokreće a onda stabilizuje odnos preokrenutih činilaca, već dolazi do njihovog ukrštanja, do hijazma mašte i misli: svojstva imaginacije prelaze na mišljenje, a mišljenje se javlja kao pratilac slika.

Barta zapravo pokušava da ispiše novo razumevanje subjekta, i fotografija je tu i predmet, objekt, tog razumevanja, ali je važan deo, ako ne i samo srce subjekta koji sebe iznova vrednuje. Bart odbija da stane na mesto fotografa kao Operatera; njega više zanima Posmatrač, Spectator, kako ga zove, i prizor, tj. Spectrum, reč koja u sebi povezuje obim, čak horizont nekog prizora, sa onim što je le spectre, utvara, „povratak mrtvih“. Taj prizor, koga fotografija čini utvarnim, takođe je „meta, referent, vrsta malog simulakruma, svaki eidolon poslan od strane objekta, […] ta prilično jezovita stvar koja postoji na svakog fotografiji: povratak mrtvih“.

Već smo naveli četvostruku personalizciju (ili depersonalizaciju) kojoj podleže subjekt kad se nađe pred objektivom: („Pred objektivom ja sam u isto vreme: onaj koji mislim da sam, onaj za koga želim da drugi misle da sam, onaj o kojem fotograf misli da sam, i onaj koga će upotrebiti za svoju umetnost. […] Nisam ni subjekt ni objekt, već subjekt koji oseća da postaje objekt: tada imam doživljaj mikro-verzije smrti: istinski postajem utvara.“ Neobična je ova reč – ili naoko samo obična – objektiv. Po tehničkom značenju, reč je o jednoj ili više leća postavljenih tako da primaju i prelamaju svetlost dajući obrnut lik predmeta na koji, izvan njih, pada svetlost. Ali ovaj izraz, dobijen od obiectivus, dolazi, kao i subiectivus, iz srednjevekovnog, sholastičkog latinskog, negde iz XI-XII veka, kad se tražilo ono što razdvaja Stvoritelja od stvorenog (sveta), gde je Stvoritelj bio istinski i jedini zapravo subiectus, jedini nosilac (hypokeimenon kod starih Grka) svega što postoji a što je On stvorio. U latinskom taj pridev, a onda imenica, dolaze od glagola obicio, “izlažem“, „predstavljam“, „činim vidljivim“, odnosno kasnije razvijenijim obiecto, “bacam ispred“, „izlažem“ pred sebe i druge, „stavljam napred“. Stvoritelj pred sebe, kako bi se povukao u svoju vlastitu, suštinsku nevidljivost, stavlja sve što je stvorio, svet, stvari, pojave, uključujući i ljude. Ne treba zaboraviti ovo sholastičko-teološko, metafizičko poreklo, pa od para subjekt – objekt ostaviti samo njihova značenja u kasnoj, klasičnoj filozofiji; stvari, da bi bilo „objekti“, moraju imati – i zavise od – svog „subjekta“, one su objekti samo dok imaju svoj subjekt, svog „nosioca“, bez čega više nisu ono što je „izloženo“, „stavljeno ispred“, ma koliko nas navika – stečena upravo u klasičnoj filozofiji metafizike – ubeđivala da ih možemo mirno razdvojiti, pa govoriti o „objektivnom“ svetu, a „subjektivni“ rezervisati za neku „unutrašnjost“ koja je, ispada u ovoj redukovanoj verziji jednog inače složenog odnosa, polje proizvoljnosti ili arbitrarnosti.

U Bartovom hijazmičkom obrtu subjekt i objekt, odnosno subjektivno i objektivno ne sano da izmenjuju mesta, već i svojstva, među kojima je mesto samo jedno od svojstava. Zapravo, jedva da se može više govoriti o „svojstvima“, posedima – makar i privremenim, već pre o jednoj dinamici ili vektorizaciji koja oba pola izokreće u nešto što ranije nisu bili. Ovako radikalnim pretučanjem – a da i ne zalazi u filozofsko-metafizičku problematiku inače opterećenu vekovnom tradicijom učenog mišljenja – Bart jedino može da sebi postavi inače nemoguć cilj: osnivanje jedne mathesis singularis, znanja o singularnom, ne samo pojedinačnom, već jedinom i jedinstvenom. Što upravo fotografija iziskuje.

 

[1]  Timaj, 71a. A u Fedonu (81d) stoji: „Totelesno, dragi prijatelju, to je, mora se uzeti, teretno, i teško, i zemaljsko, i vidljivo. Zato se takva duša, koja toga ima, i iseća opterećena i povlači se nazad u oblast vidljivoga, pa se, u stgrahu od nevidljivoga i od Hada, prebiva, kako se priča, oko spomenika i grobova, au njihovoj blizini i videle su se senovite prikaze (phantasmata) duša. To su prikaze onakvih duša koje se nisu rastale u potpunoj čistoti, nego imaju na sebi nešto vidljivo (eidola), pa se zato i vide.“ (Zahvaljujemo za ove navode Branku Romčeviću.)