Kratka filozofija fotografije (15)

Novica Milić:

Intermezzo

15.

Da li je za fotografiju potrebna filozofija? Za njeno praktikovanje verovatno ne, osim kad želimo da o njoj razmišljamo. Da li je za razmišljanje neophodna filozofija? Ne nužno, možemo uvek ostati glupi ili neznalice. A da li je filozofiji potrebna fotografija? Ako želi da razume sebe danas, verujem da je neophodna.

Vratimo se, međutim, pitanju panoptikona. Džeremi Bentam, čija se preparirana glava čuvala na londonskom Univerzitetu, bila ukradena, pa vraćena i danas pohranjena u sef, bio je, tamo krajem XVIII veka dugo opsednut modelom zatvora koji bio totalno pregledan (iz ugla zatvoriskih vlasti). Njegov prijatelj Reveli je nacrtao takav model, ćelije poređanje u neku vrstu saća ili amfiteatra iz čijeg središta se vidi svaki zatvorenik. Mišel Fuko će dva veka kasnije iskoristiti ovaj nacrt mislioca utilitarizma za svoju knjigu o nadziranju i kažnjavanju. Bentamov panoptikon će postati metafora modernog sveta.

Danas panoptikon više nije matafora. Od Fukoove knjige iz 1975. prošlo je par decenija i tokom njih su se aparati koji gledaju, prate, snimaju i skladište to što vide nakačili na skoro svaki zid, stub, ulaz, prolaz, ulicu. Tzv. CCTV (kamere za nadzor, close circuit televison,video surveillance) sveprisutan je, pa je čak dospeo i u naše zabačene krajeve. Ne možemo proći nekim većim gradom ni sto metara a da nas barem desetak kamera ne snimi. One to rade non-stop, 24/7, sa ulica i trgova, a ako uračunamo i one koje nas posmatraju odozgo, sa satelita, i kadre su da vide svaki detalj, pa i ono što ne vidimo, po mraku, kiši, snegu ili upekloj žegi. A svemu tome treba dodati i ljude koji entuzijastično snimaju kamerama na svojim mobilnim telefonima i šalju te snimke na tzv. socijalne mreže i u „oblak“. Svako od nas ima šansu da za života bude snimljen par miliona puta; i to ako, i samo ako se sklanja od kamera.

Tolike „oči“ koje nas motre promenile su značenje javnog polja. Tačnije, javno polje više nije javno, već je nadzirano, kontrolisano, koliko od raznih vlasti toliko i od raznih kompanija. Nekadašnja distinkcija između javnog i privatnog urušila se u kontrolisano – nekonstrolisano, a cenu je najviše platila fotografija. Nekad je fotografisanje prolaznika i prizora na javnom mestu bilo dozvoljeno; danas je formalno (mada se i tu uvode restrikcije, sloboda je svedena na ličnu upotrebu bez objavljivanja i na uvek suspektno artističko izlaganje) dozvoljeno, ali praktično i nije. Svesni, ili polusvesni da ih se stalno nečim snima, ljudi se svete uličnim fotografima. Nema veze što se te slikali poslednjih pedeset metara barem pet puta, nećeš mi dozvoliti da te snimim, bunićeš se, pretiti mi prstom, u pojedinim slučaju me i napasti. Što meni lično i ne smeta, jer ću te ipak snimiti a da to ne primetiš – za to postoje stealthtehnike i, recimo, mali a moćni Ricoh GRi GRDaparati. Onaj koji me vidi kako ga snimam meni od tog časa nije zanimljiv, jer je već zauzeo „pozu“, namestio lice, ukočio se kao smrznuto povrće. Ulična fotografija i sama podleže sve većoj kontroli, nije mala stvar to da privatno lice bude štićeno od drugog privatnog lica na javnom mestu, kad već nije ni najmanje zaštičeno od državnog nadzora i komercijalne upotrebe tolikih kompanija koje ni ne haju za našu privatnost ni u privatnom, a kamoli javnom polju.

Benjamin bi verovatno danas žestoko opalio po toj praksi nadzora i verovatno na pasja usta izgrdio korporativni kapitalizam, predviđajući mu zlu sudbinu kad se proletarijat mesijanski digne protiv eksploatatora naših lica. Ali šta da radimo dok se taj mesijanizam, slabi ili jaki, ne ostvari na zemlji? Ostaje li nam samo da grdimo, proklinjemo i psujemo? Naravno (i treba!), ali enormna diseminacija kontrolnih snimaka i njihova malo nadzirana upotreba poziva nas da opet a a na drugačiji način mislimo kategorije ne samo javnog i privatnog, već i slobode i prava, države i kapitala, zakona i bezakonja, polisa i mundusa, politike i antipolitike, ličnog i kolektivnog. Ukratko, pred nama su čitavi, još uvek slabo mišljeni pejsaži sveta – ako ne „našeg“, a ono svakako sveta u kojem živimo – i to je otvorila nova upotreba fotografije kao nadzornog instrumenta.

Kad kažem „fotografija“ ne mislim samo na trenutni, statični snimak, već i na onaj pokretni, ili u pokretu: kretanje je ovde iluzija dobijena nizanjem statičnih snimaka ispod praga naše diferencijalne svesti. Uzmimo politiku. Ona odavno nije briga za smisao da se živi u zajednici, za celinu, kakvu takvu, društvenog okvira, niti istrajna sumnja u „blagodeti“ države kao čudovišta, ona je, politika, skoro do kraja prepuštena mehanizmima svoje medijacije, „liderima“ i strankama. Pošto su i „vođe“ i njihove partije po pravilu mediokritetske (u bolje slučaju) korumpirane (bolje manje nego više, ali retko da nisu) i manipulativno nastrojenje njuške, politika se i kao reč zgadila svetu, a kao praksa postala odurna. Uloga slika, naročito pokretne fotografije, što će reći televizije, tu je možda presudna, kroz bezbrojne i svima uturene ekrane bezočnog zaglupljivanja. „Pustinja raste“, govorio je Niče za moderni nihilizam; ovde je ta „pustinja“ prenapučena slikama, toliko da je lucidni a uvek rapsodično raspoloženi Bodrijar počeo govoriti o „pustinji realnog“. Helderlinov stih „gde je opasnost, tu raste i spasonosno” zvuči odlično, ali bojem se da je najnoviji čovekov prijatelj – to nije kuče, to je danas čovekov „mobilni“ telefon, taj moćni kompjuter sa očima i ušima – njegov najveći neprijatelj i opasnost bez presedana. Ne kao tehnika po sebi (tehnika po sebi još manje postoji od Kantove stvari po sebi), niti kao tehnika za sebe (ni sartrovske distinkcije više nisu upotrebljive), već kao mreža rašireno preko mikro- i makro-sveta. Kao u Kafkinoj Kažnjeničkoj koloniji, to je aparat koji u nas utiskuje, takoreći u našu kožu, na naša lica, šablone i klišeje, nastale izvan nas, a iznutra nas „personalizuje“, odnosno ustrojava prema ovoj spoljašnjosti koja nikad nije dovoljno spoljašnja da nas može ostaviti na miru.

Što je najluđe – jer tu doslovno može početi ludilo – to je tehnika koja vlada našim željama. Izgleda da ljudi više teže vidljivom – onom biti-vidljiv – nego nevidljivom – ovom tragati-za-Nevidljivim. Ludilo želje se sve više predstavlja kao njen razum, ratio. Fotografija je u početku bila otpor nezaboravu, danas je, u svojim nadzornim i mrežnim modifikacijama, ugradnja zaborava u srce svojih arhiva: zaboravite da vas snimaju sa svih strana, u svakom trenutku, jer želite da se i sami snimate, a svoje selfieslikice šaljite nama koji ćemo dalje upravljati vašim željama! Mi ćemo uzvratiti selfieslikicama naših proizvoda, vidite kako su lepi i slatki, kupite ih odmah ili još juče! Buditi poslušni: nad vama bdije Argosova hiljaduoka kamera, sve vidi i sve zna! Neka sve što je tajno postane javno! Rijaliti kamere je tek počeo.