Kratka filozofija fotografije (13)

Novica Milić:

Intermezzo

13.

Atžeu će me, mnogo kasnije, privući još nešto. Vukao je sa sobom po celom Parizu, što je prilična komadina teritorije, svoju kutiju od orahovine, stativ težak blizu deset kilograma, paket ne manje teških staklenih ploča, i nije hajao za tada već nove fotografske instrumente, za svakako lakše i po svemu tehnički naprednije aparate. Na vidiku je već bila Lajka Oskara Barnaka i Sumikron objektivi Maksa Bereka. Oni će obeležiti kraj dvadesetih i tridesete godina, pa i decenije nakon toga. Lajka je bila takoreći džepna kamera, u svakom slučaju lako preonosiva, upotrebljiva u svakom času, na ulici, u ratnom metežu, među prijateljima i među nepoznatima.

Na moju sklonost Lajka aparatima moji su prijatelji po pravilu gledali kao na vrstu mog snobizma. Ostavljao sam i tom uverenju, dok je meni Lajka uvek bila zapanjujuće čudo nemačke precizne mehanike, vrhunske optike i velikog zadovoljstva koje će mi priređivati svojim umalo nečujnim klikom (kasnije će taj zvuk uporediti sa zvukom poljupca, i to nije daleko od istine, samo što je ovde reč o poljupcu oka i sveta, ništa manje). Moja je prva Lajka bila iz pedesetih (stara, već tada, dve-tri decenije), tzv. iiif, a druga je već bila jedna crna M4-P, „profesionalna“, mada sam se ja u nju zaljubio iz drugih razloga, najviše onih ergonomskim i estetskih – ličila mi je na kučence koje mogu nositi u džepu sakoa ili kaputa. Toliko sam se bio navikao na nju, da sam je držao za nešto vrlo obično, uvek negde uz mene, pa mi je, dok sam spavao u jednom vozu između južnog Velsa i Londona, izvučena ispod glave i nastavila život kod nekog drugog. I kad sam na i-beju uspeo da nađem primerak iste te Lajke, nisam se dvoumio oko kupovine. Ne snimam često njome – naišli su digitalni aparati koji pojednostavjuju život, čak i digitalne Lajke, X1 i Q– ali moja novo-stara M4-P ponekad, jednom u tri meseca, hoda sa mnom okolo i snima. Nemam njome snimaka koji zavređuju pažnju (ako uopšte moje fotografije zavređuju nečiju pažnju, nisam u to nikad siguran, i o tome ću opet kasnije), ali moju pažnju zavređuje muzke njenog okidača, ti „poljupci“ koje slušam sa radošću deteta. U pitanju je snobizam zvuka, a ne slike.

Tokom godina došle su i druge Lajke – „klasična” M3, „Minoltina” CL, „kanadske“ iz R serije (R3 i R4), sa svojim sjajnim objektivima iz dizajna dr Valtera Mandlera, uz „abramsa“, tj. Lajkafleks, ali mi je možda najdraža mala iiia, iz 1935. koju mi je više poklonjena nego kupljena i čiji „poljubac“ nije možda tako nežan kao kod onih kasnijih, ali je na svoj način „romantičan“, da ne kažem „dirljiv“. Ta iiia je „Barnakova“ Lajka, prva iz serije nakon niza Lajki ii, još uvek na svoj način eksperimentalnih. Lajka jeste bila eksperiment, počev od 1912-14. kad je Ernst Lajc preveo Oskara Barnaka, asmatičnog tehničara zaljubljenog u planinarenje, iz konkurentske firme Karla Cajsa u Veclar i dao mu da radi na novom izumu male, pokretne, džepne kamere. Zapravo, bila je potrebna takaav mali aparat kako bi se u njega umetnula filmska vrpca i na njoj oprobavalo svetlo za snimatelje i reditelje „pokretnih slika” – Barnak je tu vrpcu iz vertikale postavio u horzontalu, odmerio je (kaže anegdota) svojim rasponom ruku i dobio emulziju za 36 snimaka. Hemijskim procesima razvijanja i fiksiranja dobio se snimak malih dimenzija, ali veliki kad se poveća na papir, iz čega je izvučen ondašnji reklamni slogan aparata („mala kamera, velika fotografija“ i tome slično). A njega je – nakon Prvog rata, kad je prodaja optike iz Lajcovih pogona stala i umalo dovela do propasti kompanije – Barnak zapravo dobio tek 1924. godine, da bi desetak godina kasnije počela masovna prozivodnja i prodaja. Model iiiaje svedočanstvo tog desetogodišnjeg usavršavanja Barakovog izuma.

Barnak će ostati upamćen u istoriji ove tehnike kopirane od njegovog izuma mnogo puta od strane raznih proizvođača, a u senci će ostati Maks Berek, veliki optički majstor Lajke. Lajka, kao uostalom i drugi aparati, nisu samo kutijice, metalne i danas uglavnom od jače plastike; to su najviše sočiva, leće, odnosno objektivi. Berek, poznavalac minerala, fizike, mehanike, matematičar, stoji iza čitave serije objektiva – Elmara, Elmarita, Sumikrona, Sumiluksa, Elmaksa, Hektora, Sumara, Sumitara; sva ova imena su nazivi tih precizno projektovanih i jednako precizno izbrušenih i spojenih leća bez kojih nema valjano prelomljenog i prefinjeno propuštenog svetla kroz staklaste minerale u senke. Raznih fokusnih dužina – široki 28mm, „normalni“ 50mm, uski 90 ili 125mm – i takođe različitih svetlosnih moći – „brzi“ od f/1.4 i „spori“ na f/3.5 – objektivi, kad su dobri, razlikuju se po nijansama, i to može biti razlog beskrajnih rasprava među ljubiteljima; kod kolekcionara, nije retko da se mesecima, ili ponekad godinama, traga za nekim starim vintage objektivom koji „mora“ da se ima, pa makar propao svet. (Lično sam morao da nabavim sve odreda ruske Helios objektive – ima ih desetak – među kojima ima visoko kvalitetnih, kao što ima i „limuna“, bezvrednih; taj je kvalitet primerka koji nam padne u šake zavisio od toga kakva je votka bila tog dana u Krasnogorskom Mehaničkom Zavodu, gde je, kao deo ratnih reparacija, ruska vojska prebacila čitavu farbriku Cajsovih objektiva iz Jene, zajedno sa zalihama, pa čak i kvalifikovanim radnicima; zalihe su Rusi posle krčmili sve do sredine pedesetih.)