Kratka filozofija fotografije (10)

Novica Milić:

10.

Punktum

Bartova Svetla komora klizi između ovih „mikro-verzija smrti“, od jedne do druge. Derida će pokušati da zaustavi to kretanje u svom ogledu o Bartu pod naslovom „Smrti Rolana Barta“.[1] Ono što će filozof imati da kaže o semiologu koji je to prestao da bude kad je počeo da piše o fotografiji, tiče se pomenute singularnosti, punktuma, tačke koja se uvek izvlači u crtu, u opštosti, u studium. Smrt punktuira na jedinstven način (svaka smrt pripada samo onom ko umire, neprenosiva, „beleg autentičnosti“, govorio je već Hajdeger), ali smrti su već opšte svojstvo živih bića, crta od koje neće umaći, odakle dolazi i njihovo izmicanje iz znanja (recimo, svaka smrt pripada onome ko umire, ali mu ne pripada kao znanje; neprenosiva je na drugog, ali drugi na mene prenosi svoju smrt kroz Trauerwerk, „rad žalosti“, gubitak za koji se kaže da je „nenadoknadiv“, a ipak se u mojoj tuzi nadoknađuje sećanjima; ako je i „beleg autentičnosti“, ta se singularnost odmah briše – i briše je upravo smrt – jer od nje ostaje samo leš, utvara u sećanjima, i vanživotna „transcendencija“, ovoga puta među svim navodnicima koji su oko reči mogu umetnuti, „transcendiranje“ u iluzijama teologije i metafizike). I sam punktum, iz Bartove knjige o fotografije, beleg je jedne epistemološke smrti, utoliko što govoriti o njemu znači pretvoriti ga u studium, kodove, znanje, u sve čemu on služi da se izmakne.

Deridin plural je stoga neopravdan i opravdan, zavisno od tačke gledanja, one koja „daje da se vidi“ strana koja nas zanima. Da nije ove neobične, „opšte“ singularizacije, koje je punktum oznaka, a koju fotografija iznosi na videlo – i istim činom sklanja u senke, sve do u nevidljivo – ona bi ostala u području fantazme. Kao spoj „tehničke reproduktibilnosti“ i, takođe, tehničkog punktuiranja vremena, temporalne instantizacije, s jedne strane, i beleženja života sveta, njegove galaksije događaja, lica, naličja, pejsaža, zaustavljenih i pokrenutih figura, s druge, fotografija stoji na razmeđi jedinstvenog i opšteg, kao most koji i pripada i ne pripada obema stranama. Ali već upotrebiti metaforu mosta znači izgubiti punktum zarad studiuma, od čega nas spasava jedino ono „i – ni“, dvostruko potvrđivanja i odmah odricanje, manevar retorike a ne teorije. Filozofija, makar i ovakva, „kratka“, može da se samo kreće po tom mostu, da na njemu čuva stražu u odbranu vlastite konceptualnosti (uvek, dakle, s pogledom uperenim u horizont generalizacija), marširajući tamo-amo na skučenoj stazi iznad reke, ili stojeći u stavu mirno kao poludeli vojnik koji izigrava sveca stolpnika. Svako naginjanje nad vodu – onu heraklitovsku u koju se ne ulazi dvaput, baš kao ni u život – srušilo bi ovaj metaforički most koji od fotografije pravi filozofski slučaj.

U „Smrtima Rolana Barta“ neće se govoriti o smrti filozofije pred fotografijom, već će se “kratkoća” njenog života pred ovim „čudom koje daje da se vidi“ ojačati beleškama o singularnosti; nemoć će se ownažiti jedinstvenošću. Deridina misao kruži oko Barta, kružeći oko pitanja fotografije, Bartovog (ili Bartovih) pitanja smeštenih između punktuma i studiuma, i s obe strane njih: „Čim punktum prestane da se suprotstavlja studiumu, ostajući sasvim heterogen njemu, čim ne možemo više ovde razlučiti između dva mesta, sadržine, ili stvari, on više nije do kraja potčinjen pojmu, ako pod ‘pojmom’ razumemo predikativnu determinaciju koja je određena i opozitna. Ovaj pojam utvare je podjednako jedva uhvatljiv, on sam, koliko i utvara pojma. Ni život ni smrt, već proganjanje jednog od strane drugog. ‘Suprotnost’ pojmovne opozicije je nesupstancijalna poput okidanja kamere.“[2]

Fotografije je, kroz Bartovo razmišljanje (i ne samo Bartovo: slično se dešava svim velikim misliocima fotografske umetnosti, Benjaminu, Mekluaanu, Kadavi, Fluseru[3], Nansiju, ovim poslednjima bavićemo se nešto kasnije), dovela filozofiju – mišljenje čiju čistotu i strogost filozofija nastoji da zastupa – pred nevolju. Ukoliko nam je načelno, a ne slučajno, zaprečen pristup pojmovima u njihovoj predikacijskoj određenosti, ako im ne možemo više odrediti jasne granice i polja refleksivnog delovanja, ako ih spekulativno ne možemo sučeliti drugim pojmovima koji pretenduju na suštinska svojstva istih ili približnih pohava, ako imamo posla sa konceptualnim „utvarama”, onda nam ne preostaje drugo ili da dignemo ruke od filozofiranja, ili da to što zovemo filozofiranjem previjemo k sebi na drugačije načine. Šta više, ovde nevolja nije samo sa pojmovima i njihovim „nesupstancijalnim“ neuhvatljivostima, već i sa formama sudova u kojima bi trebalo da iskazujemo svoju misao, jer nam, u „nerazlučivosti“ stvari o kojima mislimo, izmiče sintaksa koja bi makar i „utvarne“ pojmove ulančavala u značenjske relacije. Od svega bi jedino, kako izgleda, rečeno bartovskim rečnikom, opstao tek „smisao”, „treći smisao“ koji nije, kako smo videli, svodljiv na značenja koja priziva (pre nego na značenja koja ga čine), a koja otiskuje od sebe kako bi se odupro semantičkoj ili konceptualnoj redukciji.

Šta, dakle, ostaje od filozofije pred fotografijom, onda kad više nije reč samo o pogledu nego i o mišljenju koje bi da se veže u reči? Očito – ostaje njeno (samo)preispitivanje. Moramo zato početi iznova.

 

[1] Jacques Derrida: „Les morts de Roland Barthes“, Poetique(Paris: 1981), ponovljeno u Psyche: Inventions de l’autre(Paris: 1987), 273-304. Svi navodi biće iz ovog potonjeg izdanja.

[2] Ibid., 280.

[3] Vilém Flusser: Für eine Philosophie der Fotographie(Göttingen, 1983).