Kratka filozofija fotografije (7)

Novica Milić:

7.

„Treći smisao“

Na to novo značenje fotografije – kao mesto preseka transcendencije i imanencije – skrenuo je pažnju Rolan Bart, u dva eseja koji se ređe pominju od njegove Svetle komore (La chambre claire, 1980), a objavljeni su pre knjige, prvi pod naslovom „Fotografska poruka“ („La message photographique“, 1961).[1] Za Barta iz tog eseja fotografija je „poruka bez koda“, jer se konstituiše između denotacije (analogona, kaže on, slikanog predmeta) i konotiranog polja u kojem zajednica primalaca traži značenja shodno kodovima kojima ta zajednica raspolaže (ono što će kasnije Bart tretirati kao studium). Semantički nivo na kojem se konstituiše ovakva poruka – krajnje paradoksalna, jer poruke su načelno vezane za kod, ovaj ili onaj – Bart najpre konkretizuje kao „traumatski“ (bile bi to fotografije koje nas šokiraju), odnosno povezuje sa izostankom reči, sa nedostajanjem jezika (i onda, razumljivo, koda).

Bartovo još uvek ovlašno opipavanje načina na koji se gradi „poruka“ fotografije unekoliko se razrađuje u eseju „TrećI smisao“ („Le troisième sens“[2], 1970), posvećenom analizi „nekoliko fotograma kod Ejzenštajna”. Reč je zaista o postavljanju na nivo smisla, a ne značenja, pošto je značenje natkodirano „označeno“ (iz para „označilac“ – „označeno“, razrađen u strukturalnoj lingvistici koju Bart i razvija i pokušava da joj pređe granice), a smisao je ono što nije kodirano, već ili eventualno kodira (takva upotreba značenja smisla kao „jezgra“ značenja je najčešća) ili je jedno polje, odnosno skup u kojem značenja kao semantičke vrednosti vibriraju, ukrštaju se, ponekad potiru, u svakom slučaju zahvaćene su igrom izvesne neodređenosti. Smisao traži značenje, odnosno mi tražimo da nekako redukujemo smisao na značenje (jedno ili više, ali uvek u poljima odredljivosti), dok smisao prema našim semantičkim i hermeneutičkim pritiscima pokazuje otpor. On je otpor redukciji.

Nije nam namera da analiziramo strukturalistički okvir u kojem Bart najpre pokušava – ali ne uspeva, pa otuda pravi skok u stranu – da doznači značenja ovog smisla, već da nađemo smisao tog smisla, opiranje fotografije svojoj redukciji na kodove. Za razliku od „očitog“ ili „očiglednog značenja“ (u jednini ili u množini) onoga što fotografija pokazuje, a što može biti predmet kodiranja i dekodiranja, komentara, kontekstualizacije, postoji za Barta i „tupi” ili „zaglušeni“ smisao (le sens obtuse, od obtusus, tup, zaglušen, ućutkan), koji ništa ne kaže, koji se samo pokazuje ali tako da izmiče rečima, ali koji se, i to je značajno, po Bartu „otvara prema beskonačnosti“. Ukratko, reč je o semantici koja proizvodi značenja do “beskonačnosti”, ali odbija da se svede na njih.

Šta i „zaglušuje“ ovu produktivnu semantiku, tako da ona ostaje „tupa“? Odakle dolazi ova moć transcendiranja? Bart dosta prostora posvećuje ovoj „zatupljenosti“ smisla fotografije, u ovom slučaju fotograma, zaustavljenog filmskog kretanja. To je smisao koji izmiče, njegova funkcija je klizanju u stranu: „on se ne može utopiti nu prosto postojanje scene, on nadilazi kopiju referencijalnog motiva, prinuđuje na ispitujuće čitanje“ koje klizi površinom slike a da se ne zaustavlja na predmetima prizora prikazanim na slici; potom, „karakteristika tog trećeg smisla je da zaista zamagli koja odvaja izraz od maske, ali i da dozvoli da oscilovanje nadiđe pokazivanje – eliptički naglasak, ako se tako može reći, jedne složene i izrazito artističke dispozicije“ – treći smisao maskira sobom one koje možemo odrediti na konačan način, varira ih, upućuje na artizam „aure“; dalje, „on nosi izvesnu emociju… emociju-vrednost, vrednovanje“; „zaglušeni smisao nije u jeziku-sistemu“, „nije situiran strukturno, semantolog ne bi se složio s njegovim objektivnim postojanjem“, jer „kako bi se opisalo ono što ništa ne prikazuje?“ Ipak, „zahvaljujući slici“, ovde snimku, „ili mnogo više onome što je u slici čisto slika (a što je u stvari vrlo malo) mi možemo bez govora a da ipak nikad ne prestanemo da razumemo jedni druge“.

„Ukratko“, zaključuje Bart, „ono što zaglušeni smisao narušava, sterilizuje jeste metajezik (kritiku)“. On „nije ispunjen, već se drži u napredkidnom stanju osiromašenja“. Manje od značenja, treći smisao je i više od značenja: „Mogli bismo reći i suprotno – i to bi takođe bilo tačno – da ta oznaka nije prazna (ne može da sebe isprazni), da stoji u stanju neprekidne eteričnosti“, „zaglušeni smisao može samo da dolazi i odlazi, pojavjujući se-nestajući. Igra prisustva i odsustva koja podriva“ sve što je na snimku konačno odredljivo, ili što bi se predalo nekoj finalističkoj i determinističkoj interpretaciji. On „počinje tek tamo gde se završava jezik i metajezik“, doslovnost i prenos u natkodirano.

Sve više, u svojim daljim spisima, okrenut određenom stilu „emocionalizacije“, odnosno onome što je ovde već nazvano „emocija-vrednost, vrednovanje“, Bart će u Svetloj komori, svom glavnom delu o fotografiji, ovaj učinak neodređenosti koja ipak pogađa metu, samog subjekta, nazvati punctum. Punktum je i tačka, izoštrena, kao vrh pera ili mača, bodež; ali punktum je, u svojoj sada izoštrenosti (a ne „tuposti“ kao ranije kod „trećeg smisla“), upravo to što nas dira, aficira, što nas se tiče u snimku, na fotografiji, uzetoj „u onome što je u slici čisto slika“, a što se ne da razjasniti kroz njen studium, kroz jezike, kodove, ili metajezike, natkodiranja znanjima, tradicijama, deskripcijama ili interpretacijama. Posmatrajući slike svoje pokojne majke (Svetla komoraje i omaž majci, koliko i jedna teorijsko-estetička rasprava), Bart na fotografijama traži taj punktum, proboj onoga što se ne može objasniti, ali što istrajava kao ispitujući pogled s druge strane, od strane drugoga, što se jednako vraća uprkos svakom objašnjenju prilike, okolnosti, sadržine ili ma čega što je na slici prikazano. U pitanju je transcendens koji je, pak, imanentan i slici i onome ko traga za „trećim smislom“ slike, večni povratak istog koji se uvek različito obnavlja u subjektu i njegovim pogledima, koji, zapravo, taj subjekt održava kao subjekt. Transcendens je ovde nesvodljiv na ranije metafizike prenosa iz mutnog u jasno, na ideju ma kojeg prevazilaženja, na kretanje između para transcendentno – transcendentalno. On je beleg samog života, njegovog imanentnog preplitanja s transcendencijom.

 

[1] Roland Barthes: „La message photographique“, Communications, 1, (Paris: 1961), 127-138.

[2] Roland Barthes: „Le troisième sens: Notes de recherche sur quelques photogrammes de S. M. Eisenstein“, Cahiers du cinema, 222 (Paris: 1970), 12-19.