Kratka filozofija fotografije (6)

6.

Tertium datur

„Aura” bi ostala da visi u vazduhu, ili bi bila razvejana daškom vetra, ostala priviđenje ili fantazmagorija poput oreola, da nije njene bliskosti po zvuku sa „aurumom”, tj. zlatom. Aura je oznaka za nešto vredno, toliko da zrači ili svetli, poput zlata, i više od fizičke granice svog nosioca. Ona je oznaka za natfizičko, ne nužno i metafizičko, već za ono što ćemo prizvati kao transcendenciju. (Neka filozofi koji ovo čitaju a čija je poslednja odbrana učenost, uvek u našoj upotrebi ovog izraza zamisle oko njega navodnike, pa će im biti donekle, mada samo donekle lakše.)[1]

Transcednecija je ne samo veliki problem u filozofiji, već je njeno prevođenje ili prenošenje kao procesa, puta ili metoda – prenosa u transcendiranje – samo donekle olakšalo teškoće. Kad se ona shvati kao saznajni put, kao kretanje od (mutnog) transcendentnog do (rasvetljenog) transcendentalnog, ili kao – bilo postepeno bilo skokovito – prevazilaženje, ona se vraća nazad onome od čega hoće da umakne – nekom iskustvu. Ona, pak, jeste misaono iskustvo, ali (pošto i oko ove reči možemo uvek stavljati među navodnike) to „iskustvo“ nije samo misaono (refleksivno i spekulativno), već je i estetsko. To je i iskustvo vrednosti.

Poslužiću se primerom Ničea. Njegova dieewige Wiederkehr des Gleichen, večni je povratak istog, vraćanje ili ponavljanje kao ono što se želi. Kao pretpostavka bilo cikličnog, bilo zaustavljenog ponavljanja ona izlazi iz iskustva, i utoliko je transcendentalna u metafizičkom značenju. Ali kao vrsta želje, htenja ili volje, ona je pretpostavka bez koje se teško može zamisliti vrednost kao vrednovanje (ili kao, drugim Ničeovim izrazom, „prevrednovanje”, „prevrednovanje vrednosti“, odnosno “prevrednovanje svih vrednosti“). Skiagrafska ontologija fotografije ovde ustupa mesto aksiološkom principu, a to je, kako je Delez tumačio Ničea, princip selekcije. Iskustvo takve selekcije – povratak „aure“ – ima za načelo ono što ga vuče – ako ne van a ono – na rub sebe. Tek iz praktikovanja ove selekcije dolazi kritika, pa i teorija fotografije, kao i njeno razmeštanje u poljima kulturnog i uopšte društvenog života. Čak je i ontologija fotografije kao zapisa senke misliva počev od transcendencije kao iskustva ka večnom vraćanju istog. Fotografija kao memorisanje, kao arhiva, čak i kao dokument pada na osu ove transcendencije, koja će fotografiju ipak načelno uputiti od tehnike (i kao aparata i kao veštine, odnosno znanja) prema umetnosti, sa svim rizicima koje umetnost, daleko više od znanja, nosi sa sobom.

Poput svake ose, tako i ova transcendencija u službi selekcije zna i za pad, kao što zna za uspon. Neko ponavljanje je slabije, ređe, ili spada u sporedne stvari; neka su ponavljanja češća, pravilnije, skoro trajna. Premeštanja nisu samo gore-dole, hijerarhija ima i bočne pravce, središta i rubove, njena kretanja – ili kretanja unutar njenih polja, naročito kad je reč o pravcima onoga „van sebe” kao granici koja se iznova iskušava – mogu biti strelovita koliko i vrtložna, produktivna koliko i destruktivna. Iako fotografija ne „misli“ rečima već slikom, nju u trajanju učvršćuje vrednovanje kao prevrednovanje. To počinje već izborom tačke gledišta, ugla iz kojeg se bira segment sveta i pretvara u kadar; nastavlja se obradom snimka, njegovim “razvijanjem“ (hemijskim ili digitalnim) u sliku, koja se onda pridružuje galaksijama svojih žanrova, u kojima svetli svojom „aurom“ ili se gasi kao još jedna crna tačka promašenih izbora. Uvek je, trajno, i u tom smislu večno na delu biranje, vrednovanje, prevrednovanje. Vrednost nema drugog oslonca osim u ponavljanju, ponavljanju „istog“ koje nije što i „jednako“: jednako se ponavlja isti rad vrednovanja, ali se vrednovanje, ako je uvek i prevrednovanje – ako na sebi nosi, makar i nevidljiv, ili upravo nevidljiv, trag ostalih, čak svih ostalih vrednovanja i prevrednovanja – uvek odnosi različito na svoje „isto“. Budući da nema unapred određenih vrednosti izvan pretpostavke prevrednovanja, princip selekcije je kao pretpostavka opet u polju transcendencije, iskustva iskušavanja i oprobavanja transcendencije, „eksperiencije“ kao „eksperimenta“.

„Aura“ se tako zaista gubi, bledi ili gasi, ali samo da bi se vratila. Bez svog privremenog gašenja, kao i bez svog večnog povratka, „aura“ ne bi mogla biti metafora vrednosti. Ona je, kao izraz transcendencije, ambivalentna, a u istorijskom pogledu ona je „ambiviolentna“, pošto je posredi takođe jedan rez koji deluje kao iznenadan, čak nasilan upad u naše redovno praktikovanje komforne životne metafizike. Fotografija, na primer, izdvaja, i ma koliko je planirali, ona uspeva – ili može uspeti da dosegne svoju „auru“ – ako se trenutak dogodio i pod uplivom nepredviđenog, neočekivanog, neplaniranog; ona iseca, ali iseca i predviđeno u nasumično, useca ono što zovemo slučajnim u programe i obezbeđene površine. Kao događaj, ona izdvaja i ona se sama izdvaja, kao mesto, vreme, subjekt i zaplet. Natčulno se vraća kao čulno, i obratno. Da ne bi bila filozofska (metafizička) izmišljotina, što je dugo bila, transcendencija se mora vratiti iskustvu, promeniti i njegov pojam, kao i pojam imanencije kojoj se u novija vremena suprotstavlja. Ona je I jedno I drugo, a nije ni jedno ni drugo. Tertium datur.

 

[1]Ovaj je izraz („transcendencija“) trebalo još od njenog početka u poznoj srednjevekovnoj teologiji pisati pod navodnicima, da je to samo bilo moguće. Možda bi se tako predupredili mnogi nesporazumi među filozofima, naročito modernim, ali bi, avaj, to “predupredilo” (sprečilo) da neki od njihovih nesporazuma budu genijalni.