Teologija jela

 

Анселм Шуберт: «Бога кусите. Једна кулинарска историја Литургије»

(Schubert, Anselm – „Gott essen. Eine kulinarische Geschichte des Abendmahls“, C. H. Beck München 2018.)

Од млека, меда и сира преко хлеба, вина, коле и кокосовог ораха: Анселм Шуберт приповеда историју Причшећа од раног хришћанства до данас са погледом на вештаственост прехрамбених производа. Ово је из специјалног угла врло оригинално испричана историја хришћанства: ”Узмите и кусите: ово је моје тело…., ово је моја крв”.

Данас се у литургици западног хришћанства учи о томе да је Евхаристија настала из античког симпосиона. Тако је дуго било спорно шта се у цркви смело као телео Божије јести: сир, риба или поврће? Млеко, сок или мед? Или само хлеб и уколико само хлеб, да ли квасни или бесквасни? Црно или бело вино, свештенички или лаички путир? Те неизвесности су се у модерни још и прошириле: није ли појединачан путир веће хигијене од заједничког? Да ли је реч о безалкохолном вину или без глутена? Да ли су кола, кокосов орах или сок од банане валидни? Анселм Шуберт покушава да осветли Причешће из перспективе Food History и отвара централне теолошке дебате од антике до Slow Food на врло јасан начин. Резултат је брло изненађујућа кратка културна историја хришћанства. 

Још је у прахришћанској заједници било практиковано заједничко јело. Да ли је Тајној Вечери  грчки симосион био узор, као што то види теолог Анселм Шуберт? Осморица мушкараца леже око великог стола са испуњеним крчазима вина из којих пију и држећи фантастична слова о еротици и сексу. Тако то описује грчки философ Платон у ”Гозби” у рано лето 416. пре Христа у дому песника Агатона у Атини. Из тог ритуалног опијања би могла да води директна линија ка Причешћу око кога се хришћани окупљају да би сећање на Сина Божијег односно његову Тајну Вечери прослављали. Шуберт верује да је дошло до спајања  гозбе/симпосиона са  ”Песах ритуалним једењем” око кога  су се рани хришћани као религиозна група окупљали као што је било масовно практиковано у Римској империји.

Симпосион као грчки ритуал је практикован у хеленистичким градовима у којима су настајале хришћанске заједнице. Какве су проблеме имали хришћани рецимо у Коринту, извешатава нас Св. Ап. Павле у својим посланицама верницима. Док су се сиромашни хришћани хранили нешто хлебом и маслинама, дотле су се богати разметали рибом, месом, сиром и воћем и вином. Св. Ап. Павле је тада ауторитативно поручио: ко за себе једе, искључује себе из заједнице и није више део Христа. Тада је јеврејски празник Песах почињао да буде прелазни облик за евхаристијски култни чин.

Ори томе се најпре користило оно што је сезонално био доступно. Различити хлебови су излагани на сто, вероватно из многобожачке праксе жртвених хлебова. Црвено грожђе је доминирало виноградима Палестине и Сирије. Како се хришћанскa теологија развијала то је и спорно питање да ли се хлеб сме припремати од квасног или бесквасног теста постајало диференцијална ознака за разлику од јеверјског празника. И да ли жене смеју да дотичу храну. Одговори су почињали да бивају језгро литургије и тиме саме конфесије. Тако је храна постала питање ”верских ратова”.

На Причешћу су коначно само хлеб и вино допуштени, јер су они имали посебну улогу још и у јеврејским Песах праузорима – на почетку славља освећена и преломљена,а путир је након тога ишао од руке до руке. Ос средњег века у црквама Запада су хостије/облатен вид Причешћа, који је и Лутер прихватио, које су пак Калвинисти модификовали.

Да би своју кулинарску историју Причешћа илустровао, Шуберт је консултовао мноштво извора. Најинтересантнији су у том развоју последњих 200 година. Развојем прехрамбене индустрије и огранак ”пасторалне хемије” се развија и уверење да евхаристијско вино мора да буде апсолутно из једне сорте грожђа (без мешања различитих сорти). Чувени протестантски теолог Шлајермахер је на самртничкој постељи узимао воду уместо вина које му је било стриктно забрањено. Шуберт описује и ”причесни сет” у Америци: у пластичној чаши са једним гутљајем вина која је зашвајсована у алуминијумску фолију и једном облатом са пластичном фолијом које производе више фирми. У Полинезији је један методистички духовник развио причешће кокосовим орахом. У Африци где је вино ретко, Литругија се служи фантом или колом, симболизујући вино. Традиција послужења такозваних ”агапе” је откривена на Западу која се практикује и пре Причешћа.

Ова књига је на први поглед бласфемични експиремент, јер спаја две диспаратне области – историју хришћанства и кулинарство, „food-history“ са теологијом. Али поучни учинак ове књиге је већи но ште се у први мах може поверовати. Она нам открва и зачуђујуће шаренило евхаристијске традиције у црквама Запада и уједно се чита и као фасцинирајућа културна историја.

Зоран Андрић (Минхен)