Premijere

 

Danse macabre 20. века 

или

историја као континуум свирепости 

Леош Јаначек: ”Из мртвог дома”
Премијера у Државној опери у Минхену 21. 5. 2018

Леош Јаначекова опера ”Из мртвог дома” према литерарном делу Достојевског ”Записи” из сибирског логора, припадају оним уметничким делима модерне, који егземпларно стоје за 20.век, епоху ужаса. Са сликама, речима или тоновима су она постала споменици сећања и душевне панике. Пискаова ”Гверника” или Самјуел Бекетов ”Крај игре”су такве манифестације ужаса. На крају Првог светског рата је настао Албан Бергов халуцинанторички ”Воцек”, након Другог светског рата је компоновоа Бернд Алојз Цимерман своје ”Солдатен”. У ову категорију музике иде Јаначеково дело “Aus einem Totenhaus” из 1928.г. као протокол логорског инферна у 19. веку, која ће постати драма савременог времена, али са музиком која свакој индивидуи нуди простор наде и види ”у сваком створењу једну искру Божију”, какао је експлицитно писао композитор Јаначек. 

Последњом Леош Јаначековом опером ”Из мртвог дома” дебитује прослављени режисер Франк Касторф, који је већ инсценирао добар део Достојевскових романа, у Баварској државној опери у Минхену. Аустралијској диригенткињи, Симеони Јунг, која овде је 2009.г. већ инсценирала Палестрину, је ово био други пројект у овој реномираној опери.

После првог извођења на немачком језику 1976.г. ово је друго извођење Јаначекове опере ”Из мртвог дома”, овога пута на оригиналном језику у Bayerische Staatsoper. Ова продукција базира на управо објављеном критичком новом издању које је припремио John Tyrell са изненађујућом камерно-музичком оркестрацијом. Ово је ”врло тамно дело. Трагично, трагикомично, политичко” вели диригенткиња Симоне Јунг. Не постоји јасна драмска линија радње. Протагонисти приповедају о својим доживљајима. Утолико је сасвим другачије него у  осталим операма у којима је превасходно реч о љубави. Ја сам срећна што смо на основу најновије научне едиције Јаначековог дела могли да радимо”. Јаначек је својом последњом опером компоновао сингуларно дело музичког театра: оперско дело без протагонисте. На позадини једнообразног свакодневља у кажњеничком логору приказује се само на моменте појединачни заробљеник да би се његова судбина само на кратко приповедала, показујући незамењиви идентитет сваког појединца заточеника. Као литерарна основа ове опере је дело Фјродора Михаиловича Достојевског ”Записи из метвог дома”, којим је аутор свој боравак у кажњеничком логору у Сибиру оставио литерарни споменик.

Партитура којој ће ускоро бити 100 година делује данас још хладније и агресивније но какво млађе дело. Са одбојном грубошћу и интензитетом компонује Јаначек судбину колективних заточеника логора у дречећим дисонанацијама, расецајућим упадима лимених дувача и кратким мотивима без даха и узбуђене ритмике. Јаначекова вера у слободу, у спасење и просветљење у лирским пасажима добија дубину осећајности која зацело прожима целокупну партитуру и партиципира у сваком осуђенику логора.

Инсценација

Франк Касторф инсценација спаја дух епохе дела са доцнијим историјским збивањима као и савременошћу. То је је Касторфвљев приницип дијахроне вишеслојности. Тако су доживљаји Достојевског у царистичком кажњеничком логору у Сибир у 19. веку бити сливени са реалношћу логора у 20.веку, спојени кроз кошмарни danse macabre у коме су комично извитоперени моменти представљају наду заточеницима. Са певачима и певачицама тражи Касторф конкретну примену екстремне физичке реалности и жели да гледаоца укључи у збивање као да је директно укључен у стварност логора.

Улоге

Партију Алекснадр Петровича Горјачникова је певао бас Петер Розе, а Алеш Брисцен пева улогу Луке (Филка Морозов),а Бо Сковус пева улогз Шишкова. Улогу заточеника Скуратова је певао Чарлс Ворлман. Сопранисткиња Јевгенија Сотникова је певала улогу заточенице Аљеје, једну од два женска гласа у овој опери.

Медијалност

Медијална пажња је била калкулирана. Ко Франку Касторфу да налог да режира, зна у начелу да овај самог себе радо у сцену поставља. Њему је потребна противречност, он радо провоцира конзервативно насторијене духове у публици. И пошто су конвенције у опери још ригидније него у говорном позоришту, то Касторф изазива још жешће.

У  аутобиографски обојеном роману описује Достојевски своја искуства као затвореник у сибирском заточеничком логору. Под царем Никојалем I припадали су писци једном либералном кругу литерата који су били осуђени на смрт. Смртна пресуда која је Достојевском на судском процесу била изречена, била је у последњи час замењена затворском казном у логору. Својим делом Достојевски не осуђује напорсто инхуману праксу затвора у Руском царству, већ гради и један вишеслојан психограм живота и патње у логору. Код Достојевског се затвор преображава у једну метафору заједнице у којој је индивидуалност репресивно потиснута. У својој инсценацији разоткрива Касторф логор као ужасни континуум историје у Русији. Заиста су комунисти царистички логорски систем у Сибиру претворили у ”Гулаг”. Тако је овај ужасни континуум историје асоцијацитивно ослоњен на ”логорску литературу” од овог романа Достојевског, као и Чеховљевог ”Острва Сахалин” до ”Архипелага Гулаг” Александра Солжењицина.

Паралеле за овај топос је Катсорф могао наћи и у Гвантанаму, али о томе није било речи, јер је Касторф у једном недавном интервјуу рекао да његов циљ није инсценирање савремености. Ово је Катсорфу дакако и из његовог источнонемачког искуства могло или морало бити познато. Тако на бини у Минхену марширају царисти и стаљинисти, чак и Лео Троцки је присутан. Од стрене Стаљинових убица ће овај бити убијен у мексичком егзилу, чиме Касторф успоставља провизорни мост ка Латинској Америци. На сцени тече готово све време видео са филмским материјалом – текстовима из ”Злих духова” на сценографији коју је изнова

ингениозно сачинио Александар Денић, наше горе лист, као монструозну троспратну грађевину у којој се Гулаг показује унутар логора са електризованом бодљикавом жицом Аушвица. Једно кубе симболизује Руску православну цркву чији је клир уједно и колаборационист уз цара, али и проминентна жртва атеистичког дивљаштава и репресије под Стаљином.

А данас? Једна ћирилицом написана «Pepsi»-реклама се окреће на јарболу као савременика критика капитализма.

Барокна опулентност

За сценографију овог пројекта је утрошено 21,2 тоне дрвета, 6 тона гвожђа и хиљаде слојева ћерамиде за кубе. У овом барокној опулентности није било простора за разумн кретања актера или за развој проминентних солиста. Такође и камермузички редукована музика је била пред опулентношћу бине готово смрвљена. Сценографу, Александру Делић је вом пројектом пошао за руком јоп један ингениозни пројект.

Диригенткиња Симоне Јунг се трудила да са Bayerischen Staatsorchester ваја филигране звукове, зашта нажалост Касторфова режија не отвара довољно  диференцирани простор као и за вишеслојни Достојевски психограм логора, те нам се на моменте чинило да је на овој опери инсценирано на погрешним местима.

На крају стојеће овације и браво-узвици као што је то уобичајено за берлинског страог мајстора, публика се одвјаја на ”про” и ”контра” фракцију те ту и тамо усамљени ”буу-узвици” иду у саставни део ритуала који су се збили вечери на премијери ”Из мртвог дома”  у Nationaltheater München. У програму овог пројекта нуди Франк Касторф имензно знање о Достојевском као позадини за своје сценичне реализације.

”У свакој креатури видети једну искру Божију”је гласио наслов на Јаначековој партитури. Овао гесло је са изванредним Bayerischen Staatsorchesters било претворено у звук. Јаначек чита овај аутобиографски обојени роман из перспективе меијанског позног дела, музика пробија кроз душе криминалних заточеника коначно у сфере хришћанске саосећајноти и милости.

Грандиозно инсценирано, вишеслојно дело које иде у монументе музичке историје о ужасима 20. века.

Зоран Андрић (Минхен)