Premijere

 

Конфликт оца и сина

или

Фридрих Шилер: ”Дон Карлос”

Режија: Мартин Кушеј, сценографија: Анете Муршец, костимографија: Хајде Кастлер, музика: Берт Вреде, светлост: Тобијас Лефлер, драматургија: Гец Лајнвебер. Томас Лојбл: Филип II; Лилит Хесле: Елизабета из  Валуа; Нилс Трунк: Дон Карлос; Макс Кох: Парма; Тим Вертс: Оливарес; Ана Гренцер: Мондекар; Мајке Дросте: Еболи; Франц Пецолд: Маркиз Поза; Томас Гресе: Лерма; Марсел Хојперман: Алба; Томас Летов: Доминго; Волфрам Руперти: Фериа; Кристијан Едр: Медина Сидониа; Манфред Цапатка: Велики Инквизитор

Шпанија у 16. Веку. Иквизиција дивља. Филип II влада чврстом руком краљевством у коме дословно сунце на залази, иако свога сина Дон Карлоса нема сасвим под контролом. Отац му ускраћује љубав, жени се чак и женом која је њему била обећана, Елизабетом из Валоа и чини је – зарад мира – краљицом Шпаније и Дон Карловом маћехом. Дон Карлос се саветује са својим другом из младости маркизом Позом који овога подстиче да се бори за своје интересе. Тако се размотава клупко умршених интрига које нам Шилер акрибично у детаљима приповеда. У ове иду како љубавне забуне, тако и планови и стратегије каријериста моћи, војводе Албе и патер Доминга. У тој деструктовној мешавини маркиз Поза игра централну улогу.

Фридрих Шилер са прекидом бавио овим отац-син-конфликтом са консеквенцама у светској историји од 1783. до 1787. Праизведена је ова драма две године пре велике револуције, при томе у неколико махова мењајући своју естетску форму од грађанске трагедије до драме идеја. Најстарија верзија је такозвана «Thalia Fassung» од 29.августа 1787. која је и била литерарна подлога ове инсцнације. Управо у улози Позе се Шилер обрачунава са просветитељством и показује како је идеализам одувек био крхка замисао и како његови циљеви могу бити опасни и испразни. ”Дон Крлос” има улогу шарнира: између епохе ”Sturm und Drang” и Вајмарске класике.

Мартин Кушеј, интендант овог угледног позоришта дестилисао је из Шилерове драме у Münchner Residenztheater један тамни наратив о средствим а и путевима тоталне власти. Истовремено фасцинирајућа и узнемиравајућа инсценација као нека врста трилера. У овој инсценацији се све фокусира на проблем слободе или можда још тачније отсуство слободе. Ова инсценација конфронтира гледаоце са раличитим типовима свести о моћи. Стил инсценације има црте трилера и по сведочењу Кушеја, да је Шилер данас жив, пре би писао скрипта за напете серије, но версификоване драме.

Црно-бело, добро-зло

Апсолутистички брутални контрасти између светлог и тамног, црног и белог кореспондирају са Шилеровим светом контраста дора и зла. И костими асоцирају на барокну дворску потмулост. Држава са дубоким сенкама. У Шпанији влада најдубља ноћ. Само тамо где светлост пробије, ту ће coram publico бити речи о политици и љубави. Но одлучујуће интриге биће коване у полутами и готово у пролазу у шапату пренети. Ово је изискивало високу концентрацију и пажњу публике.

У овом мору таме севају покаткад грандиозни глумачки моменти као што је Томас Лојбл у улози Филипа II. Његов очај у погледу непрозирне мреже завере чине његово деловање монарха као руине. У такве моменте иде и дијалог између Дон Карлоса и Албе (Марсел Хојперман) или монолози глумице Мајке Дросте у улози грофице Еболи.

Дуго буљење у таму бине и предуге паузе у тишини су након четити сата исцрепеле енервирану публику која је у непрозирној комплексности радње осећала остављеном на цедилу. Отуда је ваља и аплауз био уздржан. Глумцима су били упућени узвици ”браво”, а режисеру ”буу”. 

Зоран Андрић (Минхен)