Kle

 

Паул Кле: ”Конструкција тајне”

Пинакотека модерне у Минхену

PAUL KLEE. KONSTRUKTION DES GEHEIMNISSES

Pinakothek der Moderne

Sammlung Moderne Kunst

01.03.2018  ‐ 10.06.2018

 

”Конструкција тајне” („Konstruktion des Geheimnisses“) представљља прву велику изложбу дела Паула Клеа у ”Пинакотеци модерне”.  Она је спој опсежног минхенског фундуса у споју са око 130 изнајмљених слика из  најзначајнијиих Клеовихх колекција-у Европи, САД и Јапана. Ова изложба прати Клеов пут као „мислећег уметника“, како у своме делу систематски испитује границе рационалног и превазилази те лимите. 

У центру ове изложбе су 1920-те године како је Кле као модерни уметник реаговао суочен са изазовима новог техничког света и његовим последицама.

Као учитељ у Баухаузу доводи Кле доминантност рацоналног у питање и тежи балансу између разума и осећања, конструкције и интуиције, имаменције и трансценденције. Ова изложба показује континуирану актуелност Клеовог дела које је посвећено егзистенцијалним конфликтима модерног човека.

Она је настала у организацији са Franz Marc Museum у Kochel am See. Тамо је паралелно од 25.02. до 10.06.2018. уприличена изложба ”Пал Кле. Пејзажи”( „Paul Klee. Landschaften“).

Паул Кле је le petit prince (”мали принц”) сликарства. Његово сликарско дело је у немилосрдном загрљају маркетинга, те се његови мотиви, на пример црвени месец на беж позадини ”утркују” са до неиздрживог кича деградираним Рафаеловим анђелчићима у Сикстинској капели. Клеова инфантилна етстетика са Петер-Пан-синдромом се жилаво одупире да својом атитудом ”непојамности света” коју је он до краја живота упорно неговао, и данас красе собе адолесцената постерима са постромантичарским пиратским лађама и златним рибицама.

Парадокс наслова изложбе ”Конструкција тајне” – једна конструисана тајна нам изгледа само још упола загонетна и чудна, као што напомиње куратор изложбе Оливер Казе, уколико се изобличи у широки преглед Клеовог дела. Ова изложба је фокусирана на основну антиномију: Клеово готово очајничко настојање да помири неоромантику и рационалитет, да у својим сликама хармонизује Шилерову ”теорију игре” са интуицијом ”етстетике машине” Баухауза. Тако гласи супротност ( ”Gegen-Satz”) у не мање противречном Клеовом манифесту насловљеном ”Егзактни покушаји у области уметности”.

Медијатор противречности

Кле ће постати у Баухаузу медијатор противречности. Он је подучавао студенте солидности али их је истовремено подучавао магији сликарства. Начин на који он своје слике из реда у хаос преноси, он постиже путем сфумата топлих боја. У његовом сликарству делимично фигуративном и предметној ”реалитету” супротставља нежно моделирану апстрактну утопију, која је за Клеа равна реалности.

При свму томе Кле није био подложан ноторном маштању. Као предузимљиви продуцент готово искључиво рентабилних слика малог формата живописао је до краја живота готово 10.000 слика, пет пута више но целокупни продукицја Кранохове сликарске радионице. Напуштање Баухауза у правцу Диселдорфа и тамошње Kunstakademie било је мотивисано лукративнијом професуром на њој. Релативно рано је дошло и до критике коју је формулисао Lázló Moholy-Nagy, његов колега у Баухаузу о ”сентименталном сликарству” каo и о инсценирању као езотерични, пнеуматизовани мистичар.

У другом делу изложбе, која је посвећена доцним двадесетим годинама, слике ће постати монхромније и ”тврђе”. Те хладне слике сведоче о Клеовој потреби да противречи приговорима критичара у Баухаузу о ”допадљивости” поступком свесне ”деестетизације”.

Жонглер поравнања

Кле је жонглер поравнања. Тако се његова слика ”Слика артисте” („Artistenbildnis“) из 1927.г. може сматрати аутопортретом. Његово лице је изображено у типичном Баухаз-маниру из – круг-круг, запета, цртица. На тамној позадини ће он постати Voodoo-маска. Један даљи надреалистички детаљ је садржан у лествицама у левом дну слике, којим се може попети у уметникову главу. Кле се свесно излаже противречности Баухауза и иманентности свог сомнабулног света. Тако се тај парадокс између тврде геометричности у којој је он живео и радио и сукцесивног испуњења сликама и камерним уметничким објектима осећа кроз свих десет просторија ове изложбе.

Овој изложби полази за руком да избегне клише-погрешку да модерног скептичара Клеа прогласи за клакера модерне. Уместо тога она показује перманентни парадокс његове уметничке борбе са квадратуром круга: да представи неромантичан свет у покретним сликама као неромантичан омађијани свет. То је, чини нам се, Валтер Гропијус, сасвим прецизно осетио, када га је након Клеовог пута за Тунис 1914. као преображеног ”Сликара из 1001 ноћи” позвао да дође у Баухауз. 

Зоран Андрић (Минхен)