Protiv marksomanije

Zoran Đinđić:

 

Da li je socijalizam moguć, i kakav?

 

Pošto nisam očekivao da socijalizam kao tema može još uvek izazvati interesovanje – (dakle, bio sam se pripremio za jedan uski krug stručnjaka koji će razgovarati o ovoj temi), tako i ovo izlaganje koje sam ja pripremio tendira više nekom specijalističkom pristupu, i verovatno će biti na momente ispod atmosfere koju ovaj skup sobom nosi. Zato ću pokušati da svoje izlaganje skratim na nekoliko teza…

Pitanje je zbog čega u okviru marksističke teorije nije nikada postavljeno pitanje strukture racionalnosti delovanja, bilo da se radi o individuama bilo o kolektivima, ili, pak, o empirijskom delovanju grupa koje su orijentisane prema komunističkim ciljevima, ili o komunističkim intelektualcima koji razmišljaju i pripremaju utemeljenje za to delovanje…

Naime, utemeljenje pojma zapadnog sveta Maks Veber ostvaruje upravo pitanjem o strukturi socijalnog delovanja u tom civilizacijskom konceptu. Dakle polazeći upravo od tog naizgled skromnog polazišta, racionalnosti individualnog delovanja, Veber uspeva da izgradi do sada najgrandiozniji koncept racionalnosti koji u velikim svojim segmentima pokriva stvarnu empirijsku realnost zapadnog sveta.

Dakle, da li bismo možda mogli – služeći se iskustvima koje je Veberova teorija skupila i posle njegovog života, isprobavajući svoje postavke na stvarnom životu i korigujući neke svoje predrasude – da li bi nam pošlo za rukom da koristeći uvide te teorije dođemo do skice jedne teorije komunističkog delovanja, i to takve skice koja bi nam barem pružila analitički okvir za razumevanje sveta u kome živimo?

Kao što znamo, Maks Veber u analizi socijalnog delovanja koristi četiri osnovne kategorije. To su: vrednosti, ciljevi, sredstva i posledica. Sad, s obzirom na to u kojoj meri neko delovanje uspeva da racionalizuje ove četiri tačke, tj. da ih izloži jednoj racionalnoj argumentaciji, ili argumentaciji koja izgleda racionalno. On razlikuje ciljno racionalno delovanje. Dakle, to je delovanje koje, po njegovom mišljenju, uspeva da u podjednakoj meri racionalno raspravlja i o vrednostima i o ciljevima koje definiše u okviru tih vrednosti, o sredstvima koja su potrebna da bi se ti ciljevi, pa onda i vrednosti, ostvarili i o popratnim posledicama koje je spremno da prihvati kao rezultat temeljne odluke.

Ispod toga se nalazi vrednosno racionalno delovanje koje isključuje razmatranje posledica. Dakle, tu se može raspravljati o vrednostima, ciljevima i sredstvima, međutim ne više o posledicama, jer to je ono delovanje koje – recimo, u obliku jedne vere – prihvata sve posledice koje slede iz te privrženosti.

Zatim, sledi afektualno delovanje u kome su isključene i vrednosti i posledice, jer to je strasna odanost cilju i biranje sredstava koja mogu biti bilo kakva, samo da se ostvari cilj.

I konačno, to je ono što on naziva tradicionalnim delovanjem, gde se može raspravljati samo o sredstvima, a gde su vrednosti i ciljevi i posledice već zadati i nisu dostupni racionalnoj argumentaciji.

E sad, ako s obzirom na ovu argumentaciju razmatramo komunizam onda ćemo se složiti oko toga da on počinje kao jedna racionalna utopija u kojoj se može racionalno raspravljati i o vrednostima, to je emancipovano društvo; o ciljevima, to je diktatura proletarijata ili uspostavljanje asocijacije slobodnih proizvođača, ili kako to već nazovemo; o sredstvima, to je revolucija; i o popratnim posledicama koje je jedno društvo spremno da prihvati koje ulazi u taj projekt. Međutim, ako sa perioda nastanka komunizma, gde se on pojavljuje kao racionalna utopija, pređemo na prva iskustva komunističke prakse videćemo da je već u prvom koraku isključena mogućnost rasprave o posledicama. Dakle, već pre nego što se događa oktobarska revolucija u komunističkom konceptu kao jednoj racionalnoj utopiji više nije moguće racionalno raspravljati o posledicama. Dakle, posledice su već uzete u obzir bilo kakve da su one, jer vrednosti su tako vredne i ciljevi su tako fiksirani da su sve posledice dopuštene.

Međutim, već u sledećem koraku nije više moguće raspravljati ni o vrednostima, dakle nije dozvoljena racionalna rasprava o tome da li je emancipovano društvo uopšte moguće.

Da skratim izlaganje o ovoj očiglednoj tendenciji i da kažem da na kraju se u jednom vrlo brzom i kratkom potezu strukture komunističkog delovanja završava kod poslednjeg onog tipa racionalnosti koje Maks Veber navodi, a to je tradicionalno delovanje.  Dakle, tu je dozvoljeno samo raspravljati o tome koja sredstva se mogu upotrebiti da bi se ostvarile fiksirane vrednosti, fiskirani ciljevi uz posledice koje ne stoje, koje uopšte nisu predmet rasprave.

Sad imamo jedan ogroman paradoks koji nas zbunjuje, a to je da jedna racionalna utopija, utopija ukidanja postojećeg sveta iz jedne perspektive apsolutne budućnosti završava kao jedno klasično tradicionalno delovanje, kao jedan potpuni tradicionalizam.

Dakle, komunizam možemo definisati kao jedan neočekivani susret tradicije i utopije. Sada se postavlja pitanje na osnovu čega se dešava ovaj jedan obrt i, s obzirom na obrt, kakav odnos postoji između komunizma i budućnosti ili socijalizma i budućnosti? Kakvu budućnost može imati socijalizam koji završava kao tradicija? Sad, zbog nedostatka vremena, moram da potpuno skratim to izvođenje i da postavim jednu ovako dosta provokativnu tezu: da komunizam, u stvari, od samog početka nije bio budućnost, komunizam je od samog početka već bio prošlost. Što znači ne samo u zemljama u kojima je on po prvi put isproban, nego i u našoj zemlji. Naravno, prošlost koja je okupirala celu vremensku skalu, tako da je ona prošlost i naše budućnosti.

Pitanje o mogućnosti komunizma jeste, dakle, pitanje o tome kako je to bilomoguće, a ne o tome da li je komunizam moguć.

(1988)

[Gledišta, 9-10, 1988, str. 17-20]