Muzika

 

У Баварској државној опери у Минхену

Arrigo Boito “Mefistofele”

Опера са једним прологом, четири акта и епилогом.

У оквиру «Faust Festival 2018 München», посвећеном делу Јохана Волфганага фон Гетеа, Баварска државна опера је обновила у свом репертоару дело Арига Боита које је имало премијеру пре пет година 2013.г. ”Мефистофеле”. Гледаоци су могли да доживе бескомпромисну прераду Гетеовог мотива, ситуираног у локални колорит и фолклор минхенског Октоберфеста. Ова не тако често инсценирана опера, перфектно одговара декадентном духу, спајајући Фаустов пакт са ђаволом и трагедијом Гретхен, као и аркадијске фантазије у вези са Хеленом.

Ариго Боито (1842-1918) је био мултиталент, који је деловао као критичар оштрог језика, лиричар и либретиста (између осталог написао је либрето за Веријев ”Отело”). Његови композиторски успеси су скромни. “Mefistofele“ није при праизвођењу у Миланској скали 1868. био успешан. Њега карактеришу оштри контрасти, нагла преплитања и преломи различитих текстура. Тако се истовремено чују оркестарски tutti, чулни и изобилни корали као и вокале партије запањујуће виртуозности. У том мелодраматичном галиматијасу севању муња, удару громова и пламенима ватре исцрпљује се добар део драмске радње. За диригентским пултом је стајао гост из Израела Омер Меир Велбер, који поседује особито занимљиву и ретко виђену кореографију дриговања таласастим и змијоликим упредањем палице.

Но резултат је ипак задовољавајући. Ервин Шрот је певао улогу Мефистофела јасним, чврстим басовским линијама владајући и крепким и сонорним звиждањем које је саставни део ове улоге. Фауста је певао/глумио Јозеф Калеја, који је у његовој интерпретацији звучао нијансирано и динамично. Једино нам се улога Маргерите, коју је певала Кармен Ђанатазио, чинила недовољно тембрираном и грубом. Режисер ове инсценације је Роланд Шваб. Боитова музика је на пола пута између Мајерберга и Вагнера: арије, дуети, сцене све, ма колико били у духу италијанске опере, одвећ подсећају на узоре. Музика је у ”Валпургијској ноћи” је ношена посебним ритмичким импетусом, те је имала високи театрални ефекат.

Ариго Боитов однос према мотиву Фауста је музички и драматуршки очито веома диваљ. Након апсурдно дугог елизијског прелудијума, кренуло се у земаљске и подземне сфере. Мефистофеле је очито вођа банде злих типова са новим фаном Фаустом. Често сева и грми на бини и под земљом. Кулмнациона тачка једне забаве укључујући и карусел на минхенском Октоберфесту на коме Фаустов аисистент Вагнер овоме око врта ставља лицидерско срце на коме стоје  на колоквијалном баварском дијалкту  “I mog di” (Ти ми се свиђаш) и чиме се назиру ђаволи понори.

У основи све је веома плакативно и декоративно, али забављујући ефекат овог ”певања са пуцањем” је огроман. У Хеленином свету се налазимо у дому за негу дементних пацијената, који напрасно долазе свести, као симбол наде у овоме иначе апокалиптичком свету, који уоквирују монументалне гвоздене конструкције као два цунами–таласа. Публика је реаговала са јубилирајућим узвицима и неколико дијаболичних ”бу-узвика”када се режисер Шваб појавио на бини заједно са протагонистима.

 

Зоран Андрић (Минхен)