Muzika

 

Münchner Philharmoniker – Bychkov
Bernstein / Berio / Rachmaninow

 

Katia und Marielle Labèque, Klavier
Raphaël Seguinier, Percussion
Gonzalo Grau, Percussion
London Voices
Leonard Bernstein Werk:»West Side Story« – SymphonischeTänze für zwei Klaviere und Percussion (bearbeitet von Irwin Kostal)
Luciano Berio (1925–2003): »Sinfonia« für acht Stimmen und Orchester
Sergej Rachmaninow: »Symphonische Tänze« op. 45
Semyon Bychkov, Dirigent

 

Плес између наде и насиља

Леонард Берншатајну је било 39 година када је са »West Side Story« доживео свој највећи тријумф. Историја успеха овога дела је још од премијере угаони камен (»a landmark«) у историји америчке музчке историје. Највеће тешкоће су се криле у либрету и композицији. За Broadway јеважилопрећутноправило: никаквесцененасиљаилиубиставаиразумесе, срећанкрај. Бернштајн се доцније сећао:”Нико од нас није веровао да ће ›West Side Story‹ бити успешано дело. На крају и није дошло до Happy End(a), него сунакрајупрвогчинадвалешавећлежаланабини. То је дотад било незамисливо на Бордвеју – ”трагични мјузикл”. Критика је била немилосрдна и о њему писала од тврђења о делу  као”свесној обмани” и ”интелектуалног подилажења” па све до ”наивног покушаја да се социјални проблеми америчке метрополе улепшају”. Ипак је и један други део критике и публике био одушевљен те је ово дело имало 734 представа у  Winter Garden Theatre. Шекспиров ”Ромео и Јулија” су били сјајна идеја на чијој фолији се одвија конфликт у Бенштајновој визији између Јевереја и хришћана у њујоршким четвртима. Доцније је то замењено конфликтом између америчких староседелаца и Порториканаца. Нешто између опере на Бродвеју, балета и плеса, између јаве и сна. Као евергрин су се арије ”Ма-ри-аааа” и ”To-night, To-night” уврежиле у мелодијско памћење генерација. За пијанисткиње из Француске Katia и Marielle Labèque јеумалојпостависадваклавираидвојицомперкусионистапосталоминијатурно, ”џепноиздање” овогдела. И мимо тога лирска димензија Бернштајновог језика је дошла на природан и аутентичан начин до изражаја.

 

Између авангарде и постмодерне

Ово дело је Берио (1925-2003) компоновао 1968.г. и посветио га Леонарду Бернштајну. Оно је било праизведнео у Њујорку. Одлучујући момента за композитора је била примена различитих материјала, техника и стилова. Берио је разумео музику као ”потрагу за покретним границама”. При томе је он био фасциниран међуодносом музике и језика. Ова »Sinfonia« је постала једно од централних дела целокупног Бериовог Œuvres. Овде је по аналаогији са класичном формом са једном симфонијом настојало да буде озвучено ”заједничко деловање ствари, ситуација и разумевања смисла”. Пет ставова овог дела се базирају на различитим материјалима. Први став је инспирисан делом француског антрополога Клод-Леви Строса »Le cru et le cuit« (”Живо и кувано”), те се узима као нека врста искомпоноване антропологије кроз научни дискурс о настанку воде и ватре у бразилијанским митовима. Текст и музика се сливају у јединство у коме Берио не жели напросто да исприча причу, већ да истакне музички аспект језика у први план. Други став је посвећен Мартину Лутер Кингу који је убијен 1968.г. Трећи став је експериментална музика која је била веома инспирисана делом Густава Малера. У овом ставу се чују парафразе Баха и Шенборна, Брамса и Штрауса, Бетовена и Стравинског, Берга, Вебера и Булеза у различитим тоналним варијацијама које добијају нови смисао. Стапање контрастирајућих туђих музичких елемената је можда и некакав лајтмотив као ›objet trouvé‹. Четврти став почиње једним цитатом друге Малерове симфоније. Индивидуални гласови као преплет сугласничичког сливања претходних реченица кроз измењујући звук и спајају са етеричном хармонијом оркестарског парта. Доцније је Берио компонвао и пети став ове ”Sinfonia” као синтезу инструменталне текстуре целокупног дела.

 

Споменик изгубљеној домовини

Трећа тачка програма је била посвећена делу Сергеја Рахмањинова ”Симфонијским играма”. Још пре избијања Другог светског рата је Рахмањив 1940.г.у лето компоновао ово дело. План је настао као ”циклус за плес” инспирисан тадашњим кореографом Михаелом Фокином који је извео у Лондону 1939.г. ”Паганинијеву рапсодију”. Основна тема његове 1. Симфоније се чује у првом ставу, у другом меланхолични валцер, који је парафраза руског предања ”лида”, а трећи је Dies irae мотив и ”Алелуја-химна” Ускршње Литургије. Први ју је извео Јуџин Орманди 1941.г. у Филаделфији.

Грандиозно вече са Семјоном Бичковим за диригентским пултом и ексцелентним оркестром Минхенских филхармоничара са наше горе листом, концерт-мајстором Сретенеом Крстићем.

 

Зоран Андрић (Минхен)