Opera

 

 

”Саломе” у Берлинској државној опери

 

Премијера “Salome” Berliner Staatsoper

 

У недељу 4.3. је у Berliner Staatsoper премијерно изведена опера Рихарда Штрауса ”Саломе” као нова инсценација Ханса Нојенфелса у стилу једне UFA-ревије из 1930-тих година. Млади, 24-годишњи диригент Томас Гугајс, асистент генералног музичког директора Данијела Баренбоима је краткорочно одменио диригента Кристофа фон Донањија.

Режисер ове продукције Ханс Нојенфелс воли у својим режијама одрубљивање глава. Он је пре 15 година инсценирао Моцартовог ”Идоменеа” у коме су се котрљале главе, па су се мимо бога мора Посејдона и главе оснивача религија Исуса, Мухамеда и Буде биле одрубљене. Ово је изазвало много свађе и протеста. У страху од исламских фундаменталиста и на савет берлинске криминалне полиције, ова опера је нечујно 2010.г. нестала са репертоара Deutschen Oper Berlin, што је изнова изазвало много прашине управо због повлачења са програма.

Али ова сатирична амбиција Нојенфелса не посустаје. Тако је он у инсценацији ове опере дао да се ”одрубе” 42 главе и поставе на бини. И овде је било речи о религији.

Постало је сценична конвенција да се на крају ”Саломе” Рихарда Штрауса не приказује крвава глава Јована Претече на сребрној чинији, као што је у библијском предању реч. То је готово увек деловало пре смешно но шокирајуће. Отуда су се режисери стали довијати апстрактним супституитима. Код Нојенфелса стоји Саломе у завршној сцени између 42 порцеланске главе Јована Претече.

 

“WILDE IS COMING”

Вајлд је овде писац текста драме Оскар Вајлд мишљен. Овде Нојенфелс приказује заједнички танц Вајлда и принцезе Саломе као Pas de Deux који се овде као садомазохистички, боље рећи канибалистички ритуал проширује. Да је викторијанско друштво Енглеске инкубирало фантазије насиља и сексуалне неурозе заиста није ново. Ово потенцирање је Нојенфелсу очито било веома битно.

Наравно, Оскар Вајлд је морао за своју блазирану незаинтересованост да иде у затвор, али Нојенфелс и његов сценограф Рајнхард фон Танен су је могли много оригиналније осликати. Простор подсећа на Холивуд или UFA-ревију 1930-тих година са сивом завесом у позадини, десно и лево повијене странице, на подијуму неколико столица, све у строгој црно-белој боји. Једини изазов оку: затвор у коме Јоханес, некакав бизарни спој из ракете, фалуса (дилдо) и пројектила. Овај објект лебди изнад подијума и симболизује не сасвим рафинирану слику о сексу и насиљу.

И протагонисти су били одевени у костиме раног тонског филма: Саломе коју је певала литванаска сопранисткиња Ausrine Stundyte је деловало андрогино, астенична богиња смрти у црном костиму са панталонама. Њено певање је било снажног израза, готово постојано форте али не сасвим текстуално артикулисано и разумљиво. Много више формата су показали Герхард Зигел у улози Херода и Марина Пруденскаја као ледено хладна Херодијас у бљештећој светлој хаљини до пода са пероксид белом косом.

Такође је и Thomas J. Mayer као Јован бо вокално веома убедљив.

Над овом премијером је лебдео рђави омен: премијером је тебало најпре да диригује 88-годишњи Зубин Мехта, који је од јануара болестан, те је проминентна одмена нађена у Кистофу фон Донањију, који је само три дана пред премијеру резигнирао у сукобу са режисером представе Хансом Нојенфелсом због ”уметничких диференција”.

Његова режија ипак није била сензационални успех. Проширење улогом Оскара Вајлда као dramatis persona није нас много уверило. Он је alter ego андрогине Саломе са костимом и панталонама.

Овде треба посебно истаћи улогу изванредног оркестра са истанчаним осећањем за темпо и тензије. Сложени мотив пророка који Штраус инструментра са прекомерном динамиком је млади диригент Гугајс суверено владао. А оркестар (Staatskapelle) је савитљиво-гипки, топлог тона, вишејезички Саломе-оркестар. Ово је било уверљиво дебитирање младог диригента што се одавно под сводовима ове опере није догодило.

Занимљива, али не и спектакуларна инсценација једног бриљијантног авангардистичког дела Рихарда Штрауса.

 

Зоран Андрић (Минхен)