Opera

 

Верди са техно-балетом

Премијера Вердијеве опера ”Сицилијанске вечери” 11. марта 2018.

Grand opéra у пет чинова на текст Еужена Скриба и Шарча Дијеријеа. Праизведена 13. јуна 1885. у Паризукао специјалан пројект за светску изложбу. Публика и критика, међу њима и Хектор Берлиоз су били одушевљени.

Први пут је Вердијева опера «Les Vêpres siciliennes» (“Sizilianische Vesper”) била изведена на бини Минхенског националног театра. На крају четвртог чина загрмеће микрофон, светлост ће се на мах изменити и почиње абструзни techno danse.

Неке оперске куће следе укусу младе публике у настојању да тиме остану ”релевантне” односно да се презентују у ”савременој форми”. То је често игра спољашњих фактора, без доспевања у фокус. Али кроз спољашње форме се не постиже нужно концизно грундирање материје опере: консеквентно оштрење данашњице кроз прошлост.

Нова инсценација Ђузепе Вердијеве «Les Vêpres siciliennes» је и режисер Antú Romero Nunes је упао у клопку да се по сваку цену ”младалачки” инсценира.

 

Универзална порука?

Млади, 34-годишњи режисер се нашао у дилеми између петочине Вердијеве опере из 1885. и «Star Wars», тражећи међу њима спрегу. Спој у политичком и персоналном, као што је то он на матинеу пред премијеру саопштио. Нажалост то режисеру ипак, и мимо декларативне интенције, није пошло за руком. То је дакако штета јер нам се чинило да материја опере перфектно пристајала  емоционалном и политичком језику сцене.

На позадини крвљу угушеног народног устанка у Палерму 1282. против француских завојевача, развија Верди три конфликтна поља личних односа. То је љубав између сицилијанске војвоткиње Хелене и младог Хенрија. Та љубав ће изгубити на снази када Ханри сазна да је он син суровог гувернера Монфорта. Тиме ће он за устанике постати издајица, на првом месту за вођу устанка Просиду.

За режисера су сви актери полумртви, што костимографија Викторије Бер наглашава. Они су полумртви јер под опсадом не могу живети слободно. Французи су за узврат обележени пропашћу јер је угушена слобода и груба тиранска сила  коју су применили сада обрушава на њих. У овоме Nunes препознаје универзалну поруку опере. Стога још у увертири наступа играчка група Sol Dance Company.

Конфликти и избеглице: Nunes жонглира асоцијацијама у некаквој атмосфери театарске пробе. Овај стилистички трик је нека врста редукције за вишеструко вођење улога, што нам се на концу учинило ларпурлартистичким циљем.

И напети однос и конфликт оца и сина је захваћен у тај клише. Он се ограничава на једну витрину у којој је Хенријева мајка скривена. Најпре је витрина напуњенa водом као акваријум у коме се налази Санта Розалија, заштитница Палерма. Наједном ће вода истећи из витрине/акваријума, те почиње да се ”мајка-мадона” креће и напушта свој стаклени кавез. Ова сцена је визуелна ефективна атракција иако је остала идејно танка.

Једнако је танка и звучна инсталација на прелазу из четвртог у пети чин. Њу је извео Team Nick & Clemens Prokop из Розенхајма. Овде је реч о фалсификацији Вердијевог звука такозваном Techno-Sound и електро-акустиком. У кореографијиа Дастина Клајна су се кретали играчи у некаквом надреалистичко-футуристичком перформансу која као да је изникла из ране модерне. Занимљива је идеја да се овај балетска нумера уплиће у Вердијево дело за Grand Opéra у Паризу у форми модерног балтеског језика. Можда је овде ваљало да се инсценација аудовизуелно и кореографски споји. Наместо тога је ова сцена деловала бесмислено кроз апсурдно поскакивање са некакавим наметљивим groove: као страно тело које либрето не носи, већ га опструира.

Оркестром Баварске државне опере је дириговао је Omer Meir Wellber. Певали су – тенор Bryan Hymel у улози Хенрија да би у петом чину био, изгубивши глас, замењен Леонардом Кијамијем. Улогу Хелене је певала Rachel Willis-Sörensen, док је Ервин Штрот био гламурозни-стар у улози Просиде. Овде ваља истаћи улогу изванредног хора. Сицилија, Палермо. Рафали асоцијативне машине не престају у овој инсценацији: острво, море, избеглице, мафија, корупција, католици, ђубре, Етна, frutti di mare. Опера

„Les Vêpres siciliennes“ на моменте шири добро расположење. Рачвање, гибање, ритмичност, у четири-четвртинском такту у G-дуру иницира музика покрет, да би се преобразила у  катастрофални fortissimo у g-mollu. Минхен, ”најсевернији град Италије” прославља Вердија помпезно у осцилирању између хисторизације и актуализације, али нажалост у продукцији у којој веје некакав успорени и старомодни zeitgeist.

 

Зоран Андрић (Минхен)