Premijere

 

Премијера 24.2.2018. у Резиденцтеатру у Минхену

Хенрик Ибзен: ”Непријатељ народа”

Профит и морал

Грађанско друштво на затрованом тлу лажи

 

Бањски лекар Томас Стокман је свој родни град претворио у бању и тиме га учинио познатим и богатим, све до момента открића да гости бање бивају тровани мешањем исцељујуће бањске и индустријске воде која се некаквим непредвиђеним путем у њу слива. Тај здравствени ризико не оптерећује само еколошки систем већ и савест лекара Стокмана. Он жели да објави то сазнање и наилази најпре на подршку локалне штампе и грађана. Његов рођени брат, иначе градоначелник те бање, је свестан консеквенци: углед те бање ће бити уништен заувек и уједно га довести до банкрота. Овај 1883.г. праизведена друштвена драма у Christiana Theater у Ослу тематизује однос одговорности штампе и колизију интереса и општег добра. Одувек је корак од пријатеља до непријатеља народа био врло мали. Режисерка ове популарне Ибзенове друштвене драме,  Матеја Колежник из Словеније, чији је ово, након “Madame Bovary”, “Краља Едипа”, “Norе” и “Tartuffe”, пети пројект у овом проминентном позоришту, инсценира је као судар просветитељства и егоизма као критички комад о односу моћи и немоћи индивидуе.

Сценограф Рајмунд Орфео Вогт је имао идеју да бина на бини ротира, али бина као стаклена витрина. Читава група у тамно сивим високозакопчаним костимима из 19. века увире у ту стаклену витрину као у какав кавез из кога до краја вечери нема изласка. Ти тамно сиви костими делују уједно као метафорични јарам или присилне јакне за душевно оболеле. При томе је реч о природно научном експеримнтисању.

И хиперактивни Стокман се у том скандалу између истине и моћи држи смирено. Тек када редакција локалних новина одбија да објави његов манифест маркира режисерка паузу. Тада ће Стокман емоционалним кловносвским гестом прекрштених руку кроз сопствене ноге означити заокрет. Он ће се од тог момента једини још кретати без кравате са отвореном крагном на кошуљи. Дакако у овом конфликту ће он бити дифамиран као непријатељ народа и остати као неподмитиљви борац за истину без посла бањског лекара. Он себе пак сматра победником и ”најјачим човеком овога света који у тај час стоји сам за себе”.

Оно што се унутар те стаклене витрине као метафоре опортунистичког друштва говори бива одећ гласно напољу прененесено. Идеја пословичне ”стаклене куће” асоцира на помисао на бацање каменом на њу. Глумци делују у радњи која тече уиграно, али механички као подмазаној уљем и помало гестикулацијом као марионете на музици опортунистичке прилагођености. Истину је тешко открити људима када она задаје бол. Генерално се може рећи да су глумци овог ансамбла виртуозно играли различите степене тих сивих мишева као метафоре колективне утопљености политичких опортуниста. Два женска лика су остала бледе и споредне фигуре у овом ”мушком” комаду који нам пориповеда о томе како у демократији егоизми веома лако избијају на површину. Ово нам Матеја Колежник износи ненашминкано, непосредно и драматуршки акцентуирано. Бриљантна глума као синтеза комедиографских стереотипа и патоса ребељирајућег моралисте коју је играо Томас Шмаузер у улози доктора Стокмана. Фасцинирајућа инсценација и виртуозни глумачки напор који је публика са правом еуфорично поздравила.

 

Зоран Андрић (Минхен)